Moram da promenim koncept. Poštovani građani, upravo ste videli raspravu koja pokušava od vas da sakrije i zamagli suštinu. Predstavnik tzv. leve populističke opcije, socijaldemokratske, zalaže se za izjednačavanje privatnog i državnog. Predstavnik u liku ministra, skoro večnog, da nema jednog koji je duže od njega, onoga koga zovu trgovac ljudskom nesrećom, pripadnik desne populističke opcije, konzervativne, narodne, kako se to u Evropi zove, brani državni koncept kao da je najgori boljševik i komunista.
Šta je suština? Suština su zatečeni interesi koje ovaj zakon i ovih osam i po godina neće promeniti. Postoje tri segmenta: državno zdravstvo, privatne ustanove, gde ne daj bože da se privatne ustanove pominju, nego samo državne ustanove, a ovo je privatni sektor i postojite vi, građani.
Gospodin ministar i Vlada kojoj pripada, on je očigledno ministar samo državnog zdravstva, niti je privatnog, a još manje građana, jer suština je u novcu. Nisam doktor, za razliku od prethodna dva govornika, nego u parama. Zašto je suština u novcu i zašto se sve krije od nas?
Mi nemamo taj famozni paket usluga koje moramo da dobijemo za novac koji odvajamo. Tog paketa nema već osam godina i neće ga biti, jer se od novca finansiraju državne zdravstvene ustanove. Mi nemamo ulaženje i izjednačavanje sa sistemom privatnog zdravstva, po sistemu kakav je u celoj EU i u normalnim zemljama: gde ide pacijent, tu ide novac, vaš novac, ne njihov.
Jednostavno, radi se o velikom novcu, a stalno se priča kako smo siromašni, samo Albanija izdvaja manje od nas. Da je tako, onda bi mi odavno imali nacionalni zdravstveni račun, ali ga nemamo, iako se ovde pominje iz nekog razloga, da po tom računu koga nemamo za zdravstvo izdvajamo 9,5% BDP. To je preko tri milijarde evra.
Sva istraživanja i procene kažu da je ta cifra mnogo veća, gospodine Milosavljeviću i zato se ne formira nacionalni zdravstveni račun, da ne bi građani ove zemlje videli da izdvajaju pet milijardi evra za zdravstvo, a imaju ovakvo zdravstvo. Jednostavno, ovde je u pitanju ispravljanje greške od pre dve godine, koju ste priznali i to ne možemo da ne podržimo.
Napravili ste grešku, sada je ispravljate, ali to se tiče samo doktora. Ovo sa građanima nema veze, građani će za ogroman novac koji izdvajaju imati i dalje lošu uslugu. Žao mi je.
Svakako da ne možemo glasati za ovakav zakon, ali da se ne bi odvela priča u drugom pravcu, suština je ogroman novac koji se vrti u zdravstvu, suština je da se taj novac sakrije zato što su u pitanju interesi, a da li će doktori imati dopunski rad ili ne, to je samo pena. Građani ovim izmenama neće dobiti bolju zdravstvenu zaštitu. Ovde nema ni "r" od reforme zdravstva.
Na kraju krajeva, nije ni čudo zato što osam godina ministar nije ministar zdravlja nego određenih državnih struktura, doktora, profesora itd. i ostaće upamćen u istoriji kao čovek koji je zanimljivu politiku vodio, a od koje smo svi imali štete.

Poslanik Milan Dimitrijević ima reč.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, o prvoj tački dnevnog reda, o izmeni i dopuni Zakona o zdravstvenoj zaštiti, mislim da je dosta rečeno.
Ono što se može sumirati je to da je to u stvari grubo političko nametanje volje jedne vrste politike, o kojoj su već govorili pojedini poslanici, da to urušava kredibilitet struke u očima javnosti, da to otvara vrata korupcije, da time neće biti bolja zdravstvena zaštita stanovnika Srbije. To je suština izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
U ovom drugom delu se malo više govorilo o drugoj tački dnevnog reda, odnosno o Planu razvoja zdravstvene zaštite Republike Srbije. Ali, pre nego što bilo šta kažem o tome, prosto me jedna informacija koju sam dobio tera da postavim pitanje ministru – Svetska banka je rekla kako izgleda zdravstvo Srbije, koliki je stepen korupcije u tom sistemu.
Ministarstvo zdravlja je naručilo od nevladine organizacije, dakle Cesida, jedno istraživanje koje to stanje ublažava. Ne bi to bilo ništa neobično da ova organizacija koja se zove Cesid i koja se sastoji iz dva dela, Centra za slobodne izbore i demokratiju, kao udruženje građana, odnosno kao nevladina organizacija i Cesid kao privatno preduzeće.
Dakle, gospodine ministre, da li ste vi to naručili od gospodina Marka Blagojevića, kao direktora Centra za slobodne izbore i demokratiju, nevladine organizacije, ili ste to naručili od Blagojević Marka, direktora privatnog preduzeća? Dakle, ko je dao?
Ako je to išlo preko ovog dela Cesida kao privatnog preduzeća, onda bi trebalo da znamo kada je taj tender raspisan, da li su se javile neke druge istraživačke kuće na taj tender, po kojoj ceni je Ministarstvo zdravlja dalo da se radi to istraživanje itd?
Sad bih se vratio na Plan razvoja zdravstvene zaštite. Ako krenemo redom od činjenica koje su navedene u obrazloženju Plana razvoja, odnosno socijalno-ekonomske determinante zdravlja, na strani 6. dolazimo do činjenice da se zadnje istraživanje o strukturi zaposlenih odnosi na 2008. godinu.
U tom vašem istraživanju stoji da u Srbiji radi 2.821.000 ljudi. To je 2008. godina. Gospodine ministre i dame i gospodo narodni poslanici, kakvo je stanje u 2010. godini? Koliko ljudi radi u 2010. godini? Da li se taj broj smanjio ili povećao? Mislim da se ozbiljno smanjio. Prema tome, ne možete uzimati ovakve podatke o broju zaposlenih u Republici Srbiji i na osnovu toga stvarati ovakav jedan plan.
Na strani 7, gospodine ministre, u opisu zaraznih bolesti, sve ste ih napisali i kakav je trend rasta, koje su te zarazne bolesti, naveli ste tuberkulozu, morbile, difteriju, poliomilitis, hiv infekcije, ali niste napisali jednu stvar koja se desila u 2009. godini, niste nam ništa rekli o pandemiji H1N1. Da li se nešto dešavalo u Republici Srbiji? Da li je bilo smrtnih slučajeva? Šta je Ministarstvo zdravlja preduzelo povodom toga?
Vi znate da smo vas mi kritikovali na početku te pandemije i da smo vam jasno rekli da ste vi imali godinu dana vremena i upozorenja Svetske zdravstvene organizacije šta se sprema. Vi ste tu pandemiju dočekali bez maski, bez dovoljno respiratora i bez vakcina.
Onda se desilo da je raspisan tender i da su te vakcine za ovaj novi tip virusa H1N1 kupljen na osnovu tendera koji je raspisao Republički zavod za zdravstveno osiguranje. U početku se govorilo o dozi, količini od tri miliona do osam.
To je počelo sukcesivno da stiže u Srbiju, pa su onda stizala dramatična upozorenja onih ljudi koji su smatrali da je to prava mera i pravi način da se ta epidemija suzbija, a ja sam jedan od tih, mada ste me u prošlom vašem obraćanju oko Zakona o potrošačima nepravilno optužili da sam protiv vakcinacije. Naprotiv, gospodine ministre.
Vi ste slali javnosti potpuno pogrešne signale. U početku ste govorili da svi oni koji treba da prime tu vakcinu treba da se potpišu, a da oni koji neće da prime tu vakcinu da i oni treba da se potpišu. Vi ste time izazvali neku sumnju. Zbog čega bi se neko potpisivao ako se radi, a radi se o jednoj izvanrednoj meri da se predupredi pandemija?
Dalja sudbina svega toga je ta da mi danas u zemlji imamo preko 600.000 doza tih vakcina, za koje ne znamo šta ćemo raditi, da li ćemo ih pokloniti nekom, da li ćemo ih uništiti, da li će ostati i dalje da leže u Torlaku itd.
Dakle, evo, na strani 7. o svemu ste govorili, o zaraznim bolestima, samo niste rekli ni jednu reč o ovom problemu kao da se to ništa nije događalo u Republici Srbiji.
Na strani 9, gospodine ministre, govorite o kadrovskoj strukturi, odnosno govori se o ovom planu. U središnjem delu teksta, u pasusu broj 3. iznesen je podatak da je udeo administrativno-tehničkih radnika zaposlenih u zdravstvu smanjen na 25,5%. U vreme početka vašeg mandata, početkom 2002. godine, taj procenat je bio nepunih 29. Tada ste imali signal da u jednom zdravstvenom sistemu, što zemalja u okruženju, što u Evropi, tako veliki procenat administrativno-tehničkog osoblja ne postoji.
Da li ste nešto preduzeli povodom tog pitanja? Niste. Mi smo pokušali da vam ukažemo na kraju jednim amandmanom da bi, ako već postoji plan razvoja zdravstvene zaštite, taj procenat do 2015. godine trebalo smanjiti na ispod 15%, s tim što se neće otvarati radna mesta za takve vrste kadrova, nego radna mesta će se otvarati za mlade lekare, stomatologe, farmaceute koji trenutno nemaju posla. To je istovremeno odgovor gospodinu Đuri Mučenskom.
Evo jedan konkretan predlog, šta mi predlažemo. Da umesto 25 ili 26% tehničkog osoblja do 2015. godine se smanji na 15%, a da se primaju mladi lekari. Prema tome, netačna je informacija da mi ne predlažemo, predlažemo i te kako dobre predloge, samo kada god postoji neka javna rasprava o ovakvom dokumentu, onda mi nemamo sagovornika.
Imamo monolog i to vrlo neprijatan, gde čak padaju na neki način i lične uvrede, da smo neznalice, da nemamo pojma o čemu govorimo itd. Zato se ne dešava nikakav pomak i zato nema reforme zdravstva.
Da krenemo dalje, na strani 12. u zadnjem pasusu kaže se da u ovom dokumentu kapitalne investicije u sistemu zdravstvene zaštite se u najvećem obimu finansiraju iz budžeta Republike, budžeta autonomne pokrajine, budžeta lokalne samouprave, kao i sredstava donacija.
Gospodine ministre, da li su se kapitalne investicije u srpskom zdravstvu finansirale i da li će se finansirati iz kredita?
Gospodo poslanici, da li smo mi u 2009. godini ratifikovali kredit Međunarodne banke od 400 miliona evra za rekonstrukciju kliničko-bolničkih centara, Niš, Kragujevac, Beograd, Novi Sad? Pa zašto nema tih kredita u finansiranju kapitalnih investicija? Šta se desilo sa tim kreditima?
Da li smo mi uzimali kredite i za formiranje centralno-informacionog sistema i dokle smo stigli u tom projektu? Dakle, sve su to pitanja na koja mi nemamo odgovor. Zar je mala stavka 400 miliona evra za rekonstrukciju ova četiri kliničko-bolnička centra? U planu se ne pominju. Možda nisu uzeti? Možda nam to niko nije rekao.
No, da krenemo dalje…

Nemate više vremena. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Milan Knežević ima reč.

Vašoj poslaničkoj grupi je ostalo još osam minuta.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, već ulazimo i u zadnje minute rasprave o ova dva predloga i tokom različitih pristupa i aspekata istog problema ne znam kako i sa koje strane da ovu moju diskusiju krenem.
Suština današnje diskusije po prvoj tački je usko rečeno izmena Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koju smo dobili i ima devet članova, a drugi deo diskusije je u stvari kada se pogleda ceo predlog ranije donetog Zakona o zdravstvenoj zaštiti 2005. godine.
Ono što je rečeno, a i ja se slažem, ove izmene zakona su jedna kozmetika i odnose se na jedan uzan problem koji je trebalo ispraviti. Ovaj problem, ko je bio u toku video je možda u zadnjih dve-tri godine.
Lekarska komora je i Ministarstvo i ministra raznom argumentacijom napadala oko neustavnosti člana 277, oko stavljanja u neravnopravan položaj nastavnika koji su imali pravo da rade do trećine u privatnoj ili u dopunskoj delatnosti, bilo koji izraz da koristimo, i drugih specijalista koji su isto bili kvalitetni, a koji nisu mogli da rade.
Podela u dve grupe nastavnika koji su imali pravo i drugih isto, mogu da kažem, vrhunskih specijalista kojima je bilo uskraćeno, stvorilo je malo jedan neravnopravan odnos među kolegama i taj deo je trebalo ispraviti, tako da ovim izmenama se otklanjaju te greške ili ta greška koja je napravljena u tom zakonu i te diskusije traju već skoro dve godine.
Čuli smo i diskusije pojedinih poslanika koji podržavaju ove izmene, ali imaju i odgovarajući kritički odnos prema tome. To je onaj drugi deo problema vezan za ovaj zakon. Znači, bez obzira što je ovo jedan rez vezan za jednu problematiku, dopunski rad, apsolutno je trebalo to uraditi i doneti. Praktično, ovo je ispravljanje greške, ko radi pravi greške i treba korigovati grešku ako je napravljena.
Međutim, veći je problem iz diskusija, a to su mnogi poslanici komentarisali sa jasnom argumentacijom, a koji se odnosi na zdravstvenu zaštitu, od večernjih klinika, lista čekanja, do nepostojećeg osnovnog paketa usluga, tako da je jasno svima, jasno je sigurno i Ministarstvu i ministru, da u funkciji zdravstva postoje problemi, koje predstavljaju zdravstveni radnici, koji prema svojim uslovima, i prostornim i stručnim, trude se na najbolji mogući način da pruže zdravstvene usluge, i građani koji, s jedne strane, moguće zbog listi čekanja i straha da one predstavljaju neki neravnopravni tretman prema njima, imaju malu surevnjivost prema toj profesiji.
Suština je očigledno da zdravstvo kao vitalni problem svakog društva, što je svima nama jasno, zahteva neke korekcije, ali ono što je proizašlo iz finansiranja diskusija i svega onoga u zdravstvenoj politici, jasno proizilazi da sigurno u paketu treba dovesti do promene Zakona o osiguranju i menjanju Zakona o zdravstvu, o tome su i drugi diskutovali, direktno i usko vezano sa načinom finansiranja i načinom osiguranja.
Jedan kolega je malopre rekao, sigurno, bez obzira kakav je bio zakon, imao je on dobrih rešenja i loših i neki budući zakon, da budemo pošteni, imaće i loših i dobrih rešenja, ali je bitno da se loša rešenja uvek menjaju i da se koriguju nabolje, da je došlo vreme i da će sigurno u doglednom vremenu, prema konkretnoj situaciji i mnogim drugim mogućnostima finansijskim, organizacijskim biti potrebno što ranije krenuti u proceduru donošenja novog zakona o osiguranju, koji će da bude mnogo praktičniji i korektniji i koji će na ravnopravan način da razreši i privatno i državno zdravstvo.
Ne smemo da imamo surevnjivost ni prema privatnom zdravstvu, a državno je to koje kreira i preko kojeg i Vlada i država ipak vodi računa o zdravlju stanovništva i o svim elementima da bi se održao i organizacijski i kvalitetno zdravstvena briga o stanovništvu.
To je ono što sam hteo da kažem, što se odnosi na ovaj deo zakona o izmenama Zakona o kojima smo do sada diskutovali.
Ovaj drugi deo odnosno druga tačka koja se odnosi na plan razvoja zdravstvene službe, tu imam dvostruki pristup.
Imam dosta kritičnog za ovaj plan razvoja. Čuli smo i sigurno se slažem s mnogim kolegama. S druge strane, pa, dobili smo neki plan razvoja, onda postavljam pitanje, da bi trebalo mi sad, ako smo dobili plan razvoja zdravstva, očekujem da dobijemo od drugih ministarstava plan razvoja visokog školstva, plan razvoja industrije, plan razvoja poljoprivrede. Znači, trebalo bi onda da razmatramo i druge segmente vitalne za ovo društvo u smislu odgovarajućih planova.
Pristup je očigledno malo i pogrešan bio što, ipak, kad se donosi ovaj plan razvoja treba malo veća i čistija, otvorenija i transparentnija rasprava bude. Neka radi i 20 njih, eksperata, jedan plan, uradiće ga odlično.
Ovaj plan kada se gleda to je jedan odličan seminarski rad nekog doktoranta iz socijalne medicine. Znači, date mu zadatak da uradi plan razvoja zdravstvene zaštite, kažete da treba da ima 50 strana, da obuhvati sve zahteve i ovaj plan ispunjava sve te uslove - snimak situacije, epidemiologiju, demografske momente, socijalno-ekonomske i da ne čitam ono što su svi poslanici videli.
Znači, imamo jedan uvodni deo, gde imamo snimak situacije, za koju smo svi konstatovali da je stvarno siva zona što se tiče zdravstvenog stanja u nekim oblastima - hroničnih obolevanja, bele kuge, nataliteta, tako da je ono što mi stalno pričamo, kada je nešto o zdravstvu, a da je evidentno, da u tom delu je veliki problem i na državi je da ima jednu strategiju na prvom mestu što se tiče borbe protiv bele kuge, a onda svih ovih organizacijskih i zdravstvenih delova. (Predsednik: Vreme.)

Reč dajem narodnoj poslanici Svetlani Stojaković Milovanović.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o dva izuzetna važna akta, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Predlogu odluke o Planu razvoja zdravstvene zaštite Republike Srbije.
Plan razvoja zdravstvene zaštite Republike Srbije je stručni i politički dokument koji definiše osnovne ciljeve i pravce razvoja zdravstvene zaštite u skladu sa ukupnim razvojem društva u narednih pet godina. Takođe je instrument za dalji razvoj sistema zdravstvene zaštite.
Polazeći od toga da je pravo na zdravstvenu zaštitu jedno od osnovnih ljudski prava, a postavljajući pacijenta odnosno korisnika u centar sistema zdravstvene zaštite, definisani su i glavni ciljevi plana, a to su očuvanje i unapređenje zdravlja stanovništva Republike Srbije i održivost sistema zdravstvene zaštite.
Da bi se to ostvarilo neophodno je obezbediti solidarnost i jednakost, rodnu ravnopravnost sa akcentom na osetljive grupacije. Zdravstveni sistem mora da obezbedi dostupnu, pristupačnu, integrisanu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, razvoj kadrova, održivo finansiranje, decentralizaciju upravljanje i finansiranje zdravstvene zaštite.
Ovaj plan se zasniva na analizi zdravstvenog stanja stanovništva, potreba stanovništva za zdravstvenom zaštitom raspoloživih kadrovskih, materijalnih i finansijskih mogućnosti. Takođe, plan se zasniva na već usvojenim strategijama i nacionalnim programima koje je donela Vlada Republike Srbije, kao i na nizu međunarodnih dokumenata donetih pod okriljem SZO.
Planom su definisani prioriteti u oblasti očuvanja i unapređenje zdravlja. Prvenstveno prevencija i kontrola hroničnih nezaraznih bolesti koje su vodeći uzrok obolevanja, invalidnosti i prevremenog umiranja.
Predviđen je čitav niz programa prevencije, kontrole kardio-vaskularnih, cerebro-vaskularnih bolesti, maligniteta, programa prevencije dijabetesa, unapređenja mentalnog zdravlja. Prioritet je takođe i prevencija i kontrola zaraznih bolesti, kao i zdravstvena zaštita posebno osetljivih grupa stanovništva, žena u reproduktivnom dobu, odojčadi, male dece, školske dece, omladine i starih lica, osoba sa invaliditetom, radno aktivnog stanovništva u vezi sa profesionalnim traumatizmom i profesionalnim obolevanjem, i marginalizovane grupe stanovništva.
Druga grupa prioritetnih aktivnosti predviđene ovim planom su prioriteti u oblasti organizacije i funkcionisanja zdravstvene zaštite, a to su pre svega integraciona zdravstvena zaštita odnosno viši stepen povezivanje primarne, sekundarne i tercijarne zdravstvene zaštite, ali i teritorijalno-administrativne decentralizacije sistema, kako po pitanju mreže tako i po pitanju finansija, kao i sinhrono delovanje državnog i privatnog sektora.
Predviđeno je jačanje uloge instituta i zavoda za javno zdravlje, unapređenje primarne zdravstvene zaštite, sa ciljem da se 80-85% zdravstvenih problema reši u prvom kontaktu sa izabranim lekarom. Stoga je potrebno da što veći broj građana, 90% ukupne populacije, ima svog izabranog lekara.
Preduslov za realizaciju ovih ciljeva je unapređenje veština i znanja zdravstvenih radnika kroz kontinuiranu edukaciju, uvođenje vodiča, dobre kliničke prakse i standardizovanih procedura u oblasti prevencije i lečenja, obnavljanje resursa, uvođenje novih tehnologija, unapređenja kućnog lečenja i nege.
Planom je takođe predviđeno i unapređenje i funkcionalno povezivanje vanbolničke i bolničke hitne medicinske pomoći, definisanje osnovnog paketa zdravstvenih usluga koje se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, unapređenje referalnog sistema zdravstvene zaštite, razvoj dnevnih bolnica, kao i kapaciteta za palijativnu negu bolesnika u terminalnim fazama bolesti. Takođe je planirano unapređenje partnerstva između državnog i privatnog sektora, kao i davanje u zakup slobodnih kapaciteta u državnoj svojini.
Ono što je posebno važno naglasiti, a tiče se kadrova u zdravstvu, u planu je izrada strategije razvoja ljudskih resursa u zdravstvenom sistemu, kao i izrada plana školovanja kadrova zdravstvene struke, a u skladu sa potrebama zdravstvenog sistema. Takođe, planira se stvaranje integrisanog informacionog sistema, kao i novi način finansiranja ustanova, kako na primarnom tako i na sekundarnom nivou.
Iz čitave današnje diskusije mogli smo zaključiti da je opozicija rekla više zamerki na ovaj plan, da je suviše uopšten, bez stvarnih karakteristika plana, bez jasno definisanih ciljeva, normiranih i kvantifikovanih, koje treba dostići u definisanom vremenskom periodu, da se ovaj plan oslanja na već postojeće strategije, nacionalne planove i programe koji se sprovode u različito definisanim vremenskim periodima.
Međutim, moramo imati na umu da je zdravstveni sistem samo jedan segment društva čvrsto povezan sa svim drugim i da njegov razvoj zavisi od opšteg razvoja društva, stoga ovaj plan moramo shvatiti kao otvoren za uvođenje novih strategija i planova. Stalnim pažljivim praćenjem i analizom realizacije moguće je uočiti eventualne slabe tačke, proceniti održivost pojedinih rešenja i, ukoliko je to nužno, redefinisati određene ciljeve kako bi se ispunila nastojanja iz plana.
Drugi zakon, o kome danas govorimo, jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji omogućava izjednačavanje uslova za dopunski rad svim zdravstvenim radnicima.
Naime, zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik ili drugo lice zaposleno u zdravstvenoj ustanovi, koje čini tim sa zdravstvenim radnicima u obavljanju zdravstvene delatnosti, može da obavlja dopunski rad u svojoj zdravstvenoj ustanovi gde ima ugovor o radu, u drugoj zdravstvenoj ustanovi ili privatnoj praksi van redovnog radnog vremena, a u trajanju najviše do jedne trećine punog radnog vremena.
Zdravstveni radnik zaključuje ugovor o dopunskom radu sa poslodavcem kod koga obavlja dopunski rad. Ugovor o dopunskom radu mora da se zaključi zbog pružanja zdravstvenih usluga koje nisu obuhvaćene zdravstvenim osiguranjem, za pružanje usluga obuhvaćenih obaveznim zdravstvenim osiguranjem ako zdravstvena ustanova ne može na drugi način da obezbedi kadar, kao i za zdravstvenu zaštitu lica koja nemaju status osiguranika.
Razlozi za donošenje ovog zakona su brojni. Uočljiv je problem predugih lista čekanja, zatim nedostatak kadrova pojedinih specijalizacija u određenim područjima Republike i nezadovoljstvo zdravstvenih radnika dosadašnjim rešenjem o dopunskom radu.
Kao lekar u primarnoj zdravstvenoj zaštiti vrlo često sam svedok potpuno opravdanog nezadovoljstva građana koji, iako osiguranici, nisu u mogućnosti da dobiju zdravstvenu uslugu u nekom prihvatljivom roku. Često su im pregledi i intervencije zakazane za mesec, dva, tri, pa i duže. Svi su oni podjednako zabrinuti za svoje zdravlje, a samo mali broj građana je u mogućnosti da potrebne preglede obavi u privatnim ordinacijama, dok većina to sebi ne može da priušti.
Ovim izmenama i dopunama zakona smanjiće se liste čekanja. Povećaće se obim zdravstvenih usluga, poboljšati kvalitet rada. U pojedinim područjima Republike nema dovoljno kadrova određenih specijalizacija, te se ovakvim angažovanjem može obezbediti nedostajući kadar.
S druge strane, svim zdravstvenim radnicima i saradnicima je omogućeno da, ukoliko to žele, mogu van redovnog radnog vremena rade i povećaju svoje prihode. Ovo je dobro rešenje, jer premošćava uočene probleme i poslanička grupa ZES će u danu za glasanje podržati ove predloge.

Narodni poslanik Dušanu Milisavljeviću.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, drage kolege i koleginice poslanici, na samom startu želim da kažem da DS nikada do sada nije vršila izvršnu vlast u Ministarstvu zdravlja, niti je imala priliku da sprovede reforme kako to mi znamo i kako to mi radimo, ali podržavamo sve dosadašnje napore i rezultate rada koje je postiglo resorno Ministarstvo zdravlja predvođeno Tomicom Milosavljevićem.
Ono što još želim da kažem je da DS poštuje privatni sektor zdravstva koji do sada u Srbiji nije izjednačavan sa resorom državnog zdravstva i smatramo da je normalizacija privatnog sektora taj neki vid izlaza iz ove situacije, koja je trenutno u sukobu sa udruženjima lekara privatne prakse, sa kolegama koje otvaraju privatne prakse i sa državnim institucijama, gde puno lekara radi u popodnevnim satima u nekim privatnim ordinacijama.
Mogu da kažem da izmenom ovog zakona je omogućeno svim lekarima da konačno rade u tom nekom prekovremenom svom radu. Smatram da je to dobro. Smatram da lekar nema mogućnosti da nekim dodatnim zanatom zaradi za svoju porodicu, sem toga što zna samo da leči, za razliku od mnogih drugih zanimanja koja u popodnevnim satima donose određeni prihod njihovim porodicama.
Ono što je po meni lično izlaz iz svega ovoga je uvođenje zdravstvenog osiguranja još jedne zdravstveno osiguravajuće kuće, preciziranje vidova zdravstvene zaštite.
Postoje u različitim zemljama različiti vidovi osiguranja. Obavestiću vas o jednom, s obzirom da sam proveo dve godine u Švajcarskoj i tamo doktorirao, da postoji običan vid osiguranja koji košta 400 franaka, da postoji poluprivatno osiguranje koje košta 500 franaka i da postoji privatno osiguranje koje košta 700 franaka.
Složićete se da taj vid tog novca za jednu od najbogatijih zemalja u svetu ni približno nije toliko veliki koliko mnoge druge zemlje izdvajaju, a da sa takvim vidom osiguranja mnogi bolesnici i pacijenti imaju mogućnosti da se leče u kojoj god hoće instituciji u njihovoj državi.
Smatram da je to rešenje da pacijent osiguranik iz Preševa može da dođe do Beograda, Niša i da bude automatski pregledan u državnoj ili privatnoj ordinaciji. Smatram da je to jedno od rešenja dodatnog sistema reformi u zdravstvu koje nam predstoji.
Ono što bih kao docent Medicinskog fakulteta i načelnik Hirurškog odeljenja u klinici u Nišu uočio, jednu anomaliju, jeste da u želji da budu demokratični Ministarstvo zdravlja, a i Republički zavod za osiguranje, dozvolili su mnogim manjim centrima da raspisuju posebne tendere za veoma velike sume novca za određene medicinske aparate, medicinsku opremu i moje mišljenje i predlog ministarstvu je da to centralizuje, da to bude na jednom mestu, jer smo siromašna zemlja i postoji mogućnost da iz jednog centra se ipak ta tenderska dokumentacija radi.
Jer je mnogo lakše kada naručujete 10 ili 20 magnetnih rezonanci nego da to radi Klinički centar u Nišu ili Beogradu. Mnogo je lakše kada raspišete tender za implante samo u jednom centru koje se zove Ministarstvo zdravlja. Lakše je i za kontrolu u javnosti. Lakše je i za kontrolu samog Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.
Mislim da je to jedna dobra stvar, da se ne meša da u jednom kliničkom centru imamo veštačke kukove jednog proizvođača, dok u nekom drugom imamo sasvim druge. Ovo je samo jedan dobronamerni predlog i smatram da je moguće uraditi ga.
Što se tiče vašeg predloga za plan razvoja zdravstvene zaštite, mogu da kažem da je dobar i u domenu gde ste spomenuli oko politike upisa na fakultete da to još uvek nije sinhronizovano između Ministarstva prosvete i Ministarstva zdravlja, da apsolutno mora biti u koaliciji, da ne može biti da naši lekari nakon završenog fakulteta, s obzirom da sam docent imam prilike da sa mnogo pametne i dobre dece vodim vežbe i ispite, da ta deca nakon završenih studija su presrećna ako budu trgovački putnici neke farmaceutske kuće, što je ponižavajuće za nekog ko 25 godina uloži u taj medicinski fakultet.
Mislim da upisna i restriktivna politika na medicinskim fakultetima treba biti malo lakše sinhronizovana sa Ministarstvom zdravlja.
Skoro smo imali primer i privatnog univerziteta gospodina Bojića, američki univerzitet, gde je dobijena dozvola od strane Ministarstva prosvete, koja je bila skroz u koliziji sa regulativom Ministarstva zdravlja. Kao poslanik DS sam i za privatno školstvo, kao i što sam za privatno zdravstvo, ali uz striktnu kontrolu Ministarstva zdravlja, upisnih kvota koje bi se davale zajedno sa Ministarstvom prosvete, u suprotnom bi bili suočeni sa dodatnim gomilanjem lekarskog kadra koji ova Srbija i ovaj broj stanovnika ne mogu da podnesu.
Još jedna anomalija, ne toliko u sektoru zdravstva, više prosvete, ali je vezana za zdravstvo, pogotovo na kliničkim predmetima gde dobijate doktoranda, znači osobu koja je završila medicinski fakultet sa 25 godina i koja upisuje doktorske studije po reformama iz Bolonje. Imate situaciju da taj neki mladi kolega sa 27 godina, bukvalno, završi doktorsku disertaciju i proglasi ga država doktorom medicinskih nauka.
Moj predlog je da kliničke predmete nikako ne smemo dozvoliti lekarima bez završene specijalizacije, da pomisle da rade doktorske studije. Neke istraživačke projekte da, ali dragi moji poslanici u sektoru zdravstva se zna da je iskustvo veoma bitno, da je potrebno proći mnogo godina da se jedan doktor iskali i da jedan doktor postane dobar stručnjak u svojoj profesiji.
Na kraju, želim da vam kažem upravo o iskustvima koje sam stekao dvogodišnjim boravkom u Švajcarskoj, da nama treba jedan univerzalni informativni sistem u svim kliničkim centrima, jer je nedopustivo u siromašnoj Srbiji da imate pacijenta koji dođe u Klinički centar Niš iz Vranja ili iz Preševa, sa uputnom dijagnozom i prethodnim pretragama koje su rađene u Vranju ili Preševu, laboratorija, ultrazvuk, skener, magnet i sve ostale dijagnostičke metode koje jako koštaju našu državu, i onda, u Nišu to radimo ponovo, pa ako u Nišu ne možemo sagledati tog pacijenta, šaljemo ga u Beograd, gde po treći put rade iste dijagnostičke metode.
Smatram da je neophodan princip jedinstvenog zdravstvenog kartona pacijenta koji bi bio uvezan u sve kliničke centre, gde bismo za gospodina ministra Tomicu Milosavljevića, ukoliko bi se pojavio u Nišu, imali njegovu šifru zdravstvenog kartona i imali sve generalije njegovog zdravstvenog stanja u našoj bolnici. Nepotrebno je dodatno raditi neke dodatne analize koje su nepotrebne i koje opterećuju naš budžet.
Još jedanput, polako i završavam, DS podržava sve ovo što ste do sada uradili. Kao profesor fakulteta mogu reći da ste popravili standard lekara i standard načina lečenja pacijenata u Srbiji, za razliku od 2000. godine, kada je to bilo katastrofalno i ponižavajuće za sve.
Moram vam reći da 10 godina, od 1990. do 2000. godine, zdravstveni sistem Srbije je bio socijalna komponenta i sektor koji je smirivao tenziju u društvu, i došlo je do kolapsa koji je posle 2000. godine, hteli mi to da priznamo ili ne, ipak stao na neke noge.
DS ovo podržava u nadi da ćemo, u narednom periodu koji dolazi, bolje funkcionisati i imati mogućnosti da razmenimo neka naša mišljenja zarad bolje funkcionalnosti našeg zdravstvenog sistema.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio pravo iz člana 96. Poslovnika? (Ne.)

Reč ima naš ministar. Izvolite, gospodine ministre.