Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, o prvoj tački dnevnog reda, o izmeni i dopuni Zakona o zdravstvenoj zaštiti, mislim da je dosta rečeno.
Ono što se može sumirati je to da je to u stvari grubo političko nametanje volje jedne vrste politike, o kojoj su već govorili pojedini poslanici, da to urušava kredibilitet struke u očima javnosti, da to otvara vrata korupcije, da time neće biti bolja zdravstvena zaštita stanovnika Srbije. To je suština izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
U ovom drugom delu se malo više govorilo o drugoj tački dnevnog reda, odnosno o Planu razvoja zdravstvene zaštite Republike Srbije. Ali, pre nego što bilo šta kažem o tome, prosto me jedna informacija koju sam dobio tera da postavim pitanje ministru – Svetska banka je rekla kako izgleda zdravstvo Srbije, koliki je stepen korupcije u tom sistemu.
Ministarstvo zdravlja je naručilo od nevladine organizacije, dakle Cesida, jedno istraživanje koje to stanje ublažava. Ne bi to bilo ništa neobično da ova organizacija koja se zove Cesid i koja se sastoji iz dva dela, Centra za slobodne izbore i demokratiju, kao udruženje građana, odnosno kao nevladina organizacija i Cesid kao privatno preduzeće.
Dakle, gospodine ministre, da li ste vi to naručili od gospodina Marka Blagojevića, kao direktora Centra za slobodne izbore i demokratiju, nevladine organizacije, ili ste to naručili od Blagojević Marka, direktora privatnog preduzeća? Dakle, ko je dao?
Ako je to išlo preko ovog dela Cesida kao privatnog preduzeća, onda bi trebalo da znamo kada je taj tender raspisan, da li su se javile neke druge istraživačke kuće na taj tender, po kojoj ceni je Ministarstvo zdravlja dalo da se radi to istraživanje itd?
Sad bih se vratio na Plan razvoja zdravstvene zaštite. Ako krenemo redom od činjenica koje su navedene u obrazloženju Plana razvoja, odnosno socijalno-ekonomske determinante zdravlja, na strani 6. dolazimo do činjenice da se zadnje istraživanje o strukturi zaposlenih odnosi na 2008. godinu.
U tom vašem istraživanju stoji da u Srbiji radi 2.821.000 ljudi. To je 2008. godina. Gospodine ministre i dame i gospodo narodni poslanici, kakvo je stanje u 2010. godini? Koliko ljudi radi u 2010. godini? Da li se taj broj smanjio ili povećao? Mislim da se ozbiljno smanjio. Prema tome, ne možete uzimati ovakve podatke o broju zaposlenih u Republici Srbiji i na osnovu toga stvarati ovakav jedan plan.
Na strani 7, gospodine ministre, u opisu zaraznih bolesti, sve ste ih napisali i kakav je trend rasta, koje su te zarazne bolesti, naveli ste tuberkulozu, morbile, difteriju, poliomilitis, hiv infekcije, ali niste napisali jednu stvar koja se desila u 2009. godini, niste nam ništa rekli o pandemiji H1N1. Da li se nešto dešavalo u Republici Srbiji? Da li je bilo smrtnih slučajeva? Šta je Ministarstvo zdravlja preduzelo povodom toga?
Vi znate da smo vas mi kritikovali na početku te pandemije i da smo vam jasno rekli da ste vi imali godinu dana vremena i upozorenja Svetske zdravstvene organizacije šta se sprema. Vi ste tu pandemiju dočekali bez maski, bez dovoljno respiratora i bez vakcina.
Onda se desilo da je raspisan tender i da su te vakcine za ovaj novi tip virusa H1N1 kupljen na osnovu tendera koji je raspisao Republički zavod za zdravstveno osiguranje. U početku se govorilo o dozi, količini od tri miliona do osam.
To je počelo sukcesivno da stiže u Srbiju, pa su onda stizala dramatična upozorenja onih ljudi koji su smatrali da je to prava mera i pravi način da se ta epidemija suzbija, a ja sam jedan od tih, mada ste me u prošlom vašem obraćanju oko Zakona o potrošačima nepravilno optužili da sam protiv vakcinacije. Naprotiv, gospodine ministre.
Vi ste slali javnosti potpuno pogrešne signale. U početku ste govorili da svi oni koji treba da prime tu vakcinu treba da se potpišu, a da oni koji neće da prime tu vakcinu da i oni treba da se potpišu. Vi ste time izazvali neku sumnju. Zbog čega bi se neko potpisivao ako se radi, a radi se o jednoj izvanrednoj meri da se predupredi pandemija?
Dalja sudbina svega toga je ta da mi danas u zemlji imamo preko 600.000 doza tih vakcina, za koje ne znamo šta ćemo raditi, da li ćemo ih pokloniti nekom, da li ćemo ih uništiti, da li će ostati i dalje da leže u Torlaku itd.
Dakle, evo, na strani 7. o svemu ste govorili, o zaraznim bolestima, samo niste rekli ni jednu reč o ovom problemu kao da se to ništa nije događalo u Republici Srbiji.
Na strani 9, gospodine ministre, govorite o kadrovskoj strukturi, odnosno govori se o ovom planu. U središnjem delu teksta, u pasusu broj 3. iznesen je podatak da je udeo administrativno-tehničkih radnika zaposlenih u zdravstvu smanjen na 25,5%. U vreme početka vašeg mandata, početkom 2002. godine, taj procenat je bio nepunih 29. Tada ste imali signal da u jednom zdravstvenom sistemu, što zemalja u okruženju, što u Evropi, tako veliki procenat administrativno-tehničkog osoblja ne postoji.
Da li ste nešto preduzeli povodom tog pitanja? Niste. Mi smo pokušali da vam ukažemo na kraju jednim amandmanom da bi, ako već postoji plan razvoja zdravstvene zaštite, taj procenat do 2015. godine trebalo smanjiti na ispod 15%, s tim što se neće otvarati radna mesta za takve vrste kadrova, nego radna mesta će se otvarati za mlade lekare, stomatologe, farmaceute koji trenutno nemaju posla. To je istovremeno odgovor gospodinu Đuri Mučenskom.
Evo jedan konkretan predlog, šta mi predlažemo. Da umesto 25 ili 26% tehničkog osoblja do 2015. godine se smanji na 15%, a da se primaju mladi lekari. Prema tome, netačna je informacija da mi ne predlažemo, predlažemo i te kako dobre predloge, samo kada god postoji neka javna rasprava o ovakvom dokumentu, onda mi nemamo sagovornika.
Imamo monolog i to vrlo neprijatan, gde čak padaju na neki način i lične uvrede, da smo neznalice, da nemamo pojma o čemu govorimo itd. Zato se ne dešava nikakav pomak i zato nema reforme zdravstva.
Da krenemo dalje, na strani 12. u zadnjem pasusu kaže se da u ovom dokumentu kapitalne investicije u sistemu zdravstvene zaštite se u najvećem obimu finansiraju iz budžeta Republike, budžeta autonomne pokrajine, budžeta lokalne samouprave, kao i sredstava donacija.
Gospodine ministre, da li su se kapitalne investicije u srpskom zdravstvu finansirale i da li će se finansirati iz kredita?
Gospodo poslanici, da li smo mi u 2009. godini ratifikovali kredit Međunarodne banke od 400 miliona evra za rekonstrukciju kliničko-bolničkih centara, Niš, Kragujevac, Beograd, Novi Sad? Pa zašto nema tih kredita u finansiranju kapitalnih investicija? Šta se desilo sa tim kreditima?
Da li smo mi uzimali kredite i za formiranje centralno-informacionog sistema i dokle smo stigli u tom projektu? Dakle, sve su to pitanja na koja mi nemamo odgovor. Zar je mala stavka 400 miliona evra za rekonstrukciju ova četiri kliničko-bolnička centra? U planu se ne pominju. Možda nisu uzeti? Možda nam to niko nije rekao.
No, da krenemo dalje…

Nemate više vremena. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Milan Knežević ima reč.

Vašoj poslaničkoj grupi je ostalo još osam minuta.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, već ulazimo i u zadnje minute rasprave o ova dva predloga i tokom različitih pristupa i aspekata istog problema ne znam kako i sa koje strane da ovu moju diskusiju krenem.
Suština današnje diskusije po prvoj tački je usko rečeno izmena Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koju smo dobili i ima devet članova, a drugi deo diskusije je u stvari kada se pogleda ceo predlog ranije donetog Zakona o zdravstvenoj zaštiti 2005. godine.
Ono što je rečeno, a i ja se slažem, ove izmene zakona su jedna kozmetika i odnose se na jedan uzan problem koji je trebalo ispraviti. Ovaj problem, ko je bio u toku video je možda u zadnjih dve-tri godine.
Lekarska komora je i Ministarstvo i ministra raznom argumentacijom napadala oko neustavnosti člana 277, oko stavljanja u neravnopravan položaj nastavnika koji su imali pravo da rade do trećine u privatnoj ili u dopunskoj delatnosti, bilo koji izraz da koristimo, i drugih specijalista koji su isto bili kvalitetni, a koji nisu mogli da rade.
Podela u dve grupe nastavnika koji su imali pravo i drugih isto, mogu da kažem, vrhunskih specijalista kojima je bilo uskraćeno, stvorilo je malo jedan neravnopravan odnos među kolegama i taj deo je trebalo ispraviti, tako da ovim izmenama se otklanjaju te greške ili ta greška koja je napravljena u tom zakonu i te diskusije traju već skoro dve godine.
Čuli smo i diskusije pojedinih poslanika koji podržavaju ove izmene, ali imaju i odgovarajući kritički odnos prema tome. To je onaj drugi deo problema vezan za ovaj zakon. Znači, bez obzira što je ovo jedan rez vezan za jednu problematiku, dopunski rad, apsolutno je trebalo to uraditi i doneti. Praktično, ovo je ispravljanje greške, ko radi pravi greške i treba korigovati grešku ako je napravljena.
Međutim, veći je problem iz diskusija, a to su mnogi poslanici komentarisali sa jasnom argumentacijom, a koji se odnosi na zdravstvenu zaštitu, od večernjih klinika, lista čekanja, do nepostojećeg osnovnog paketa usluga, tako da je jasno svima, jasno je sigurno i Ministarstvu i ministru, da u funkciji zdravstva postoje problemi, koje predstavljaju zdravstveni radnici, koji prema svojim uslovima, i prostornim i stručnim, trude se na najbolji mogući način da pruže zdravstvene usluge, i građani koji, s jedne strane, moguće zbog listi čekanja i straha da one predstavljaju neki neravnopravni tretman prema njima, imaju malu surevnjivost prema toj profesiji.
Suština je očigledno da zdravstvo kao vitalni problem svakog društva, što je svima nama jasno, zahteva neke korekcije, ali ono što je proizašlo iz finansiranja diskusija i svega onoga u zdravstvenoj politici, jasno proizilazi da sigurno u paketu treba dovesti do promene Zakona o osiguranju i menjanju Zakona o zdravstvu, o tome su i drugi diskutovali, direktno i usko vezano sa načinom finansiranja i načinom osiguranja.
Jedan kolega je malopre rekao, sigurno, bez obzira kakav je bio zakon, imao je on dobrih rešenja i loših i neki budući zakon, da budemo pošteni, imaće i loših i dobrih rešenja, ali je bitno da se loša rešenja uvek menjaju i da se koriguju nabolje, da je došlo vreme i da će sigurno u doglednom vremenu, prema konkretnoj situaciji i mnogim drugim mogućnostima finansijskim, organizacijskim biti potrebno što ranije krenuti u proceduru donošenja novog zakona o osiguranju, koji će da bude mnogo praktičniji i korektniji i koji će na ravnopravan način da razreši i privatno i državno zdravstvo.
Ne smemo da imamo surevnjivost ni prema privatnom zdravstvu, a državno je to koje kreira i preko kojeg i Vlada i država ipak vodi računa o zdravlju stanovništva i o svim elementima da bi se održao i organizacijski i kvalitetno zdravstvena briga o stanovništvu.
To je ono što sam hteo da kažem, što se odnosi na ovaj deo zakona o izmenama Zakona o kojima smo do sada diskutovali.
Ovaj drugi deo odnosno druga tačka koja se odnosi na plan razvoja zdravstvene službe, tu imam dvostruki pristup.
Imam dosta kritičnog za ovaj plan razvoja. Čuli smo i sigurno se slažem s mnogim kolegama. S druge strane, pa, dobili smo neki plan razvoja, onda postavljam pitanje, da bi trebalo mi sad, ako smo dobili plan razvoja zdravstva, očekujem da dobijemo od drugih ministarstava plan razvoja visokog školstva, plan razvoja industrije, plan razvoja poljoprivrede. Znači, trebalo bi onda da razmatramo i druge segmente vitalne za ovo društvo u smislu odgovarajućih planova.
Pristup je očigledno malo i pogrešan bio što, ipak, kad se donosi ovaj plan razvoja treba malo veća i čistija, otvorenija i transparentnija rasprava bude. Neka radi i 20 njih, eksperata, jedan plan, uradiće ga odlično.
Ovaj plan kada se gleda to je jedan odličan seminarski rad nekog doktoranta iz socijalne medicine. Znači, date mu zadatak da uradi plan razvoja zdravstvene zaštite, kažete da treba da ima 50 strana, da obuhvati sve zahteve i ovaj plan ispunjava sve te uslove - snimak situacije, epidemiologiju, demografske momente, socijalno-ekonomske i da ne čitam ono što su svi poslanici videli.
Znači, imamo jedan uvodni deo, gde imamo snimak situacije, za koju smo svi konstatovali da je stvarno siva zona što se tiče zdravstvenog stanja u nekim oblastima - hroničnih obolevanja, bele kuge, nataliteta, tako da je ono što mi stalno pričamo, kada je nešto o zdravstvu, a da je evidentno, da u tom delu je veliki problem i na državi je da ima jednu strategiju na prvom mestu što se tiče borbe protiv bele kuge, a onda svih ovih organizacijskih i zdravstvenih delova. (Predsednik: Vreme.)

Reč dajem narodnoj poslanici Svetlani Stojaković Milovanović.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o dva izuzetna važna akta, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Predlogu odluke o Planu razvoja zdravstvene zaštite Republike Srbije.
Plan razvoja zdravstvene zaštite Republike Srbije je stručni i politički dokument koji definiše osnovne ciljeve i pravce razvoja zdravstvene zaštite u skladu sa ukupnim razvojem društva u narednih pet godina. Takođe je instrument za dalji razvoj sistema zdravstvene zaštite.
Polazeći od toga da je pravo na zdravstvenu zaštitu jedno od osnovnih ljudski prava, a postavljajući pacijenta odnosno korisnika u centar sistema zdravstvene zaštite, definisani su i glavni ciljevi plana, a to su očuvanje i unapređenje zdravlja stanovništva Republike Srbije i održivost sistema zdravstvene zaštite.
Da bi se to ostvarilo neophodno je obezbediti solidarnost i jednakost, rodnu ravnopravnost sa akcentom na osetljive grupacije. Zdravstveni sistem mora da obezbedi dostupnu, pristupačnu, integrisanu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, razvoj kadrova, održivo finansiranje, decentralizaciju upravljanje i finansiranje zdravstvene zaštite.
Ovaj plan se zasniva na analizi zdravstvenog stanja stanovništva, potreba stanovništva za zdravstvenom zaštitom raspoloživih kadrovskih, materijalnih i finansijskih mogućnosti. Takođe, plan se zasniva na već usvojenim strategijama i nacionalnim programima koje je donela Vlada Republike Srbije, kao i na nizu međunarodnih dokumenata donetih pod okriljem SZO.
Planom su definisani prioriteti u oblasti očuvanja i unapređenje zdravlja. Prvenstveno prevencija i kontrola hroničnih nezaraznih bolesti koje su vodeći uzrok obolevanja, invalidnosti i prevremenog umiranja.
Predviđen je čitav niz programa prevencije, kontrole kardio-vaskularnih, cerebro-vaskularnih bolesti, maligniteta, programa prevencije dijabetesa, unapređenja mentalnog zdravlja. Prioritet je takođe i prevencija i kontrola zaraznih bolesti, kao i zdravstvena zaštita posebno osetljivih grupa stanovništva, žena u reproduktivnom dobu, odojčadi, male dece, školske dece, omladine i starih lica, osoba sa invaliditetom, radno aktivnog stanovništva u vezi sa profesionalnim traumatizmom i profesionalnim obolevanjem, i marginalizovane grupe stanovništva.
Druga grupa prioritetnih aktivnosti predviđene ovim planom su prioriteti u oblasti organizacije i funkcionisanja zdravstvene zaštite, a to su pre svega integraciona zdravstvena zaštita odnosno viši stepen povezivanje primarne, sekundarne i tercijarne zdravstvene zaštite, ali i teritorijalno-administrativne decentralizacije sistema, kako po pitanju mreže tako i po pitanju finansija, kao i sinhrono delovanje državnog i privatnog sektora.
Predviđeno je jačanje uloge instituta i zavoda za javno zdravlje, unapređenje primarne zdravstvene zaštite, sa ciljem da se 80-85% zdravstvenih problema reši u prvom kontaktu sa izabranim lekarom. Stoga je potrebno da što veći broj građana, 90% ukupne populacije, ima svog izabranog lekara.
Preduslov za realizaciju ovih ciljeva je unapređenje veština i znanja zdravstvenih radnika kroz kontinuiranu edukaciju, uvođenje vodiča, dobre kliničke prakse i standardizovanih procedura u oblasti prevencije i lečenja, obnavljanje resursa, uvođenje novih tehnologija, unapređenja kućnog lečenja i nege.
Planom je takođe predviđeno i unapređenje i funkcionalno povezivanje vanbolničke i bolničke hitne medicinske pomoći, definisanje osnovnog paketa zdravstvenih usluga koje se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, unapređenje referalnog sistema zdravstvene zaštite, razvoj dnevnih bolnica, kao i kapaciteta za palijativnu negu bolesnika u terminalnim fazama bolesti. Takođe je planirano unapređenje partnerstva između državnog i privatnog sektora, kao i davanje u zakup slobodnih kapaciteta u državnoj svojini.
Ono što je posebno važno naglasiti, a tiče se kadrova u zdravstvu, u planu je izrada strategije razvoja ljudskih resursa u zdravstvenom sistemu, kao i izrada plana školovanja kadrova zdravstvene struke, a u skladu sa potrebama zdravstvenog sistema. Takođe, planira se stvaranje integrisanog informacionog sistema, kao i novi način finansiranja ustanova, kako na primarnom tako i na sekundarnom nivou.
Iz čitave današnje diskusije mogli smo zaključiti da je opozicija rekla više zamerki na ovaj plan, da je suviše uopšten, bez stvarnih karakteristika plana, bez jasno definisanih ciljeva, normiranih i kvantifikovanih, koje treba dostići u definisanom vremenskom periodu, da se ovaj plan oslanja na već postojeće strategije, nacionalne planove i programe koji se sprovode u različito definisanim vremenskim periodima.
Međutim, moramo imati na umu da je zdravstveni sistem samo jedan segment društva čvrsto povezan sa svim drugim i da njegov razvoj zavisi od opšteg razvoja društva, stoga ovaj plan moramo shvatiti kao otvoren za uvođenje novih strategija i planova. Stalnim pažljivim praćenjem i analizom realizacije moguće je uočiti eventualne slabe tačke, proceniti održivost pojedinih rešenja i, ukoliko je to nužno, redefinisati određene ciljeve kako bi se ispunila nastojanja iz plana.
Drugi zakon, o kome danas govorimo, jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji omogućava izjednačavanje uslova za dopunski rad svim zdravstvenim radnicima.
Naime, zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik ili drugo lice zaposleno u zdravstvenoj ustanovi, koje čini tim sa zdravstvenim radnicima u obavljanju zdravstvene delatnosti, može da obavlja dopunski rad u svojoj zdravstvenoj ustanovi gde ima ugovor o radu, u drugoj zdravstvenoj ustanovi ili privatnoj praksi van redovnog radnog vremena, a u trajanju najviše do jedne trećine punog radnog vremena.
Zdravstveni radnik zaključuje ugovor o dopunskom radu sa poslodavcem kod koga obavlja dopunski rad. Ugovor o dopunskom radu mora da se zaključi zbog pružanja zdravstvenih usluga koje nisu obuhvaćene zdravstvenim osiguranjem, za pružanje usluga obuhvaćenih obaveznim zdravstvenim osiguranjem ako zdravstvena ustanova ne može na drugi način da obezbedi kadar, kao i za zdravstvenu zaštitu lica koja nemaju status osiguranika.
Razlozi za donošenje ovog zakona su brojni. Uočljiv je problem predugih lista čekanja, zatim nedostatak kadrova pojedinih specijalizacija u određenim područjima Republike i nezadovoljstvo zdravstvenih radnika dosadašnjim rešenjem o dopunskom radu.
Kao lekar u primarnoj zdravstvenoj zaštiti vrlo često sam svedok potpuno opravdanog nezadovoljstva građana koji, iako osiguranici, nisu u mogućnosti da dobiju zdravstvenu uslugu u nekom prihvatljivom roku. Često su im pregledi i intervencije zakazane za mesec, dva, tri, pa i duže. Svi su oni podjednako zabrinuti za svoje zdravlje, a samo mali broj građana je u mogućnosti da potrebne preglede obavi u privatnim ordinacijama, dok većina to sebi ne može da priušti.
Ovim izmenama i dopunama zakona smanjiće se liste čekanja. Povećaće se obim zdravstvenih usluga, poboljšati kvalitet rada. U pojedinim područjima Republike nema dovoljno kadrova određenih specijalizacija, te se ovakvim angažovanjem može obezbediti nedostajući kadar.
S druge strane, svim zdravstvenim radnicima i saradnicima je omogućeno da, ukoliko to žele, mogu van redovnog radnog vremena rade i povećaju svoje prihode. Ovo je dobro rešenje, jer premošćava uočene probleme i poslanička grupa ZES će u danu za glasanje podržati ove predloge.

Narodni poslanik Dušanu Milisavljeviću.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, drage kolege i koleginice poslanici, na samom startu želim da kažem da DS nikada do sada nije vršila izvršnu vlast u Ministarstvu zdravlja, niti je imala priliku da sprovede reforme kako to mi znamo i kako to mi radimo, ali podržavamo sve dosadašnje napore i rezultate rada koje je postiglo resorno Ministarstvo zdravlja predvođeno Tomicom Milosavljevićem.
Ono što još želim da kažem je da DS poštuje privatni sektor zdravstva koji do sada u Srbiji nije izjednačavan sa resorom državnog zdravstva i smatramo da je normalizacija privatnog sektora taj neki vid izlaza iz ove situacije, koja je trenutno u sukobu sa udruženjima lekara privatne prakse, sa kolegama koje otvaraju privatne prakse i sa državnim institucijama, gde puno lekara radi u popodnevnim satima u nekim privatnim ordinacijama.
Mogu da kažem da izmenom ovog zakona je omogućeno svim lekarima da konačno rade u tom nekom prekovremenom svom radu. Smatram da je to dobro. Smatram da lekar nema mogućnosti da nekim dodatnim zanatom zaradi za svoju porodicu, sem toga što zna samo da leči, za razliku od mnogih drugih zanimanja koja u popodnevnim satima donose određeni prihod njihovim porodicama.
Ono što je po meni lično izlaz iz svega ovoga je uvođenje zdravstvenog osiguranja još jedne zdravstveno osiguravajuće kuće, preciziranje vidova zdravstvene zaštite.
Postoje u različitim zemljama različiti vidovi osiguranja. Obavestiću vas o jednom, s obzirom da sam proveo dve godine u Švajcarskoj i tamo doktorirao, da postoji običan vid osiguranja koji košta 400 franaka, da postoji poluprivatno osiguranje koje košta 500 franaka i da postoji privatno osiguranje koje košta 700 franaka.
Složićete se da taj vid tog novca za jednu od najbogatijih zemalja u svetu ni približno nije toliko veliki koliko mnoge druge zemlje izdvajaju, a da sa takvim vidom osiguranja mnogi bolesnici i pacijenti imaju mogućnosti da se leče u kojoj god hoće instituciji u njihovoj državi.
Smatram da je to rešenje da pacijent osiguranik iz Preševa može da dođe do Beograda, Niša i da bude automatski pregledan u državnoj ili privatnoj ordinaciji. Smatram da je to jedno od rešenja dodatnog sistema reformi u zdravstvu koje nam predstoji.
Ono što bih kao docent Medicinskog fakulteta i načelnik Hirurškog odeljenja u klinici u Nišu uočio, jednu anomaliju, jeste da u želji da budu demokratični Ministarstvo zdravlja, a i Republički zavod za osiguranje, dozvolili su mnogim manjim centrima da raspisuju posebne tendere za veoma velike sume novca za određene medicinske aparate, medicinsku opremu i moje mišljenje i predlog ministarstvu je da to centralizuje, da to bude na jednom mestu, jer smo siromašna zemlja i postoji mogućnost da iz jednog centra se ipak ta tenderska dokumentacija radi.
Jer je mnogo lakše kada naručujete 10 ili 20 magnetnih rezonanci nego da to radi Klinički centar u Nišu ili Beogradu. Mnogo je lakše kada raspišete tender za implante samo u jednom centru koje se zove Ministarstvo zdravlja. Lakše je i za kontrolu u javnosti. Lakše je i za kontrolu samog Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.
Mislim da je to jedna dobra stvar, da se ne meša da u jednom kliničkom centru imamo veštačke kukove jednog proizvođača, dok u nekom drugom imamo sasvim druge. Ovo je samo jedan dobronamerni predlog i smatram da je moguće uraditi ga.
Što se tiče vašeg predloga za plan razvoja zdravstvene zaštite, mogu da kažem da je dobar i u domenu gde ste spomenuli oko politike upisa na fakultete da to još uvek nije sinhronizovano između Ministarstva prosvete i Ministarstva zdravlja, da apsolutno mora biti u koaliciji, da ne može biti da naši lekari nakon završenog fakulteta, s obzirom da sam docent imam prilike da sa mnogo pametne i dobre dece vodim vežbe i ispite, da ta deca nakon završenih studija su presrećna ako budu trgovački putnici neke farmaceutske kuće, što je ponižavajuće za nekog ko 25 godina uloži u taj medicinski fakultet.
Mislim da upisna i restriktivna politika na medicinskim fakultetima treba biti malo lakše sinhronizovana sa Ministarstvom zdravlja.
Skoro smo imali primer i privatnog univerziteta gospodina Bojića, američki univerzitet, gde je dobijena dozvola od strane Ministarstva prosvete, koja je bila skroz u koliziji sa regulativom Ministarstva zdravlja. Kao poslanik DS sam i za privatno školstvo, kao i što sam za privatno zdravstvo, ali uz striktnu kontrolu Ministarstva zdravlja, upisnih kvota koje bi se davale zajedno sa Ministarstvom prosvete, u suprotnom bi bili suočeni sa dodatnim gomilanjem lekarskog kadra koji ova Srbija i ovaj broj stanovnika ne mogu da podnesu.
Još jedna anomalija, ne toliko u sektoru zdravstva, više prosvete, ali je vezana za zdravstvo, pogotovo na kliničkim predmetima gde dobijate doktoranda, znači osobu koja je završila medicinski fakultet sa 25 godina i koja upisuje doktorske studije po reformama iz Bolonje. Imate situaciju da taj neki mladi kolega sa 27 godina, bukvalno, završi doktorsku disertaciju i proglasi ga država doktorom medicinskih nauka.
Moj predlog je da kliničke predmete nikako ne smemo dozvoliti lekarima bez završene specijalizacije, da pomisle da rade doktorske studije. Neke istraživačke projekte da, ali dragi moji poslanici u sektoru zdravstva se zna da je iskustvo veoma bitno, da je potrebno proći mnogo godina da se jedan doktor iskali i da jedan doktor postane dobar stručnjak u svojoj profesiji.
Na kraju, želim da vam kažem upravo o iskustvima koje sam stekao dvogodišnjim boravkom u Švajcarskoj, da nama treba jedan univerzalni informativni sistem u svim kliničkim centrima, jer je nedopustivo u siromašnoj Srbiji da imate pacijenta koji dođe u Klinički centar Niš iz Vranja ili iz Preševa, sa uputnom dijagnozom i prethodnim pretragama koje su rađene u Vranju ili Preševu, laboratorija, ultrazvuk, skener, magnet i sve ostale dijagnostičke metode koje jako koštaju našu državu, i onda, u Nišu to radimo ponovo, pa ako u Nišu ne možemo sagledati tog pacijenta, šaljemo ga u Beograd, gde po treći put rade iste dijagnostičke metode.
Smatram da je neophodan princip jedinstvenog zdravstvenog kartona pacijenta koji bi bio uvezan u sve kliničke centre, gde bismo za gospodina ministra Tomicu Milosavljevića, ukoliko bi se pojavio u Nišu, imali njegovu šifru zdravstvenog kartona i imali sve generalije njegovog zdravstvenog stanja u našoj bolnici. Nepotrebno je dodatno raditi neke dodatne analize koje su nepotrebne i koje opterećuju naš budžet.
Još jedanput, polako i završavam, DS podržava sve ovo što ste do sada uradili. Kao profesor fakulteta mogu reći da ste popravili standard lekara i standard načina lečenja pacijenata u Srbiji, za razliku od 2000. godine, kada je to bilo katastrofalno i ponižavajuće za sve.
Moram vam reći da 10 godina, od 1990. do 2000. godine, zdravstveni sistem Srbije je bio socijalna komponenta i sektor koji je smirivao tenziju u društvu, i došlo je do kolapsa koji je posle 2000. godine, hteli mi to da priznamo ili ne, ipak stao na neke noge.
DS ovo podržava u nadi da ćemo, u narednom periodu koji dolazi, bolje funkcionisati i imati mogućnosti da razmenimo neka naša mišljenja zarad bolje funkcionalnosti našeg zdravstvenog sistema.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio pravo iz člana 96. Poslovnika? (Ne.)

Reč ima naš ministar. Izvolite, gospodine ministre.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujem vam na ovoj bogatoj raspravi čitavog današnjeg dana o Planu razvoja zdravstvenog sistema i o Predlogu izmena Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Smatram da je bilo dobro da ovakav dan posvetimo iznošenju različitih stavova i mišljenja, ne samo o rešenjima koja su u planu, nego i o mnogim drugim. Sa svojim diskusijama ste se mnogo puta dotakli zdravstvenog sistema na veoma ozbiljan način.
Siguran sam da niko nije imao lošu nameru. Nažalost, u većini kritika, bez obzira što svih ovih godina pokušavam stalno, duboko razmišljajući o tome šta čujem u Narodnoj skupštini, da dokučim šta je to konstruktivno kada slušam neke poslanike i koje je to zrno soli koje menja sistem nabolje, nesporno je da ne može da postoji nijedan predstavnik volje građana Srbije koji misli loše zdravstvenom sistemu, moram, nažalost, da kažem, da u nekim diskusijama, to svih ovih godina nisam uspevao.
Žao mi je što je kod jednog broja poslanika bilo mnogo destruktivnog, naopakog i negativnog. Naime, mogu da razumem kritiku i ona je dobrodošla, kada je kritika koja je konstruktivna, koja iza toga ima nameru da se nešto popravi. U tom smislu, uvek se mora poći od činjenica.
Na stranu utisci i procena, ako neko danas, ovde u ovoj zgradi izjavi – odavno urušen sistem, pogrešno postavljen sistem, razvaljen sistem, nerešena sistemska pitanja, onda samo mogu da mislim da je on zalutao u neki vremeplov i da u stvari misli na neko potpuno drugo vreme.
Zamoliću predsednicu Skupštine da mi dozvoli da vam fotokopiram jedan običan list papira i da vam to sutra podelim kada počne sednica. Na tom papiru piše – rang Srbije prema osnovnim kategorijama. To je objavljeno 1. februara 2010. godine na veb-stranici jedne od novina, ne bih da reklamiram, naših i to je iz svetskog ekonomskog foruma, analize Svetske banke za 133 zemlje.
Kada te rangove pogledate, onda, verujte mi, možemo svi zajedno da budemo ponosni, pre svega, mislim na onih 140 hiljada ljudi koji u ovoj zemlji rade i koji su vas slušali danas. Slušali su šta ste o njima pričali, o onima koji nose bele mantile, kojih je ogroman broj. Ima naravno i crnih mantila jer je korupcija bolest koja razjeda srpsko društvo i zdravstveni sistem nažalost nije pošteđen. Ali, protiv toga se borimo koliko god i kako god umemo i možemo.
Srbija je na 46. mestu od 133 zemlje samo u zdravstvenom sistemu i osnovnom obrazovanju. Pogledajte te rangove, dobro ih pogledajte, jer je to analiza, sada devet godina posle.
Dakle, da kažem zašto plan sada, i da ispravim nešto što je bilo prekriveno nepreciznostima i neistinama. Hoću da verujem da je to bilo slučajno ili omaškom.
Plan razvoja zdravstvenog sistema je ozbiljan napredak u našoj parlamentarnoj praksi i u našem zdravstvenom sistemu. Ovaj plan je prvi plan razvoja zdravstvene zaštite koji donosi Skupština Srbije ikad. Nisam ga ja predložio, predložio ga je Zdravstveni savet Srbije, u čiji Savet se delegiraju članovi iz najuglednijih institucija činilaca zdravstvenog sistema.
Zašto onda sada? Godine 2005. je Srbije dobila sistemske zakone u oblasti zdravstva. Regulisana je oblast lekova, medicinskih sredstava, oblast komora, zaposlenih u zdravstvu i prvi put su formirane nezavisne, autonomne, profesionalne komore – lekarske, farmaceutske, stomatološke, biohemijske, sestrinske. Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o zdravstvenom osiguranju, to su sistemski zakoni, to su pravila i oni su, ti zakoni, predvideli, da se komore formiraju i one su formirane. Kada? Godine 2007.
Kada su komore, zajedno sa drugim institucijama, dale predloge za Zdravstveni savet, onda je Zdravstveni savet izabran. Znate li gde? Naravno da znate, ovde u Skupštini Srbije. Taj Savet je, posle svog izbora 2008. godine, godinu dana radio na tome da osmisli plan koji će biti stariji od mandata jedne Skupštine i jedne Vlade, koji će kada se donose da premosti politiku i da dobaci do narednog mandata Skupštine, u kojoj će sedeti neki drugi ljudi, verovatno, veliki broj vas kao uspešnih, parlamentarnih, aktivnih članova Narodne skupštine Srbije, ali će on važiti kao što će i mandat zdravstvenog saveta važiti duže, nego što važi mandat Vlade i Skupštine, i pokazati da postoji nešto što je važnije od ovoga što ste vi danas govorili i od ovoga što sada govorim.
Važniji je kontinuitet nečega što je naše zajedničko dobro. Zdravstveni sistem Srbije je zajedničko dobro, on je nastao ovako dobar i bogat i razgranat zbog toga što su nekoliko decenija naši roditelji ulagali u taj sistem, u vremenima koja su bila vremena obećanog sistema, koji je obećavao mnogo toga.
Za socijalizam dva glavna alibija su uvek bila u Srbiji, jedno je bilo školstvo, drugo zdravstvo. To je moralo da bude obezbeđeno i dobro da je tako bilo, jer da toga nije bilo, mi ne bi uspeli dana današnjeg da kontinuirano smanjujemo smrtnost odojčadi, a to se smatra najosetljivijim parametrom kvaliteta rada u jednom sistemu i da kontinuirano smanjujemo smrtnost majki u vezi sa trudnoćom i porođajem.
Tu ću napraviti malu digresiju jer ponovo je pomenut famozni H1N1, pandemija u kontekstu koji nije dobar, ali ću ponoviti, taj virus je odneo živote deset trudnih žena i njihove nerođene dece prošle godine. Nemojte dozvoliti sebi, neodgovorno je pričati o tome - nije bilo, nema, izmišljena. Ne, velika je glupost reći - nije bila, izmišljena, nema, jer je deset trudnih žena izgubilo život zbog te virusne infekcije, a dve trećine bolesnih ljudi od 20 do 60 godina, prethodno je bilo potpuno zdravo.
Prema tome, kada govorite o vakcinama, dobro je, naučili ste, nisu milioni, nego 800 hiljada je kupljeno i plaćeno. Dobro je, vakcinacija traje do 31. oktobra. Onaj ko iznosi ovde drugačije, pošto je ovde bilo među vama, dame i gospodo, mnogo onih koji su ili direktori zdravstvenih ustanova, ili su im bračni drugovi direktori sada zdravstvenih ustanova ili su vrlo aktivni u zdravstvenom sistemu godinama unazad, neki znaju kako izgleda biti ministar u Vladi, pa donositi odluke ili biti član upravnog odbora fonda, pa donositi odluke. Doduše, te odluke tada su ostavile sistem upravo onako iz onog vremeplova koji pominje reč – razvaljen, ali hajde da se ne vraćamo na to.
Kada govorimo o sistemu i o njegovom finansiranju, znajte da doprinose u Srbiji plaća 3.696.576 osiguranika, za sebe i za članove svojih porodica. Da je raseljenih lica i privremeno raseljenih 61.798, a da u Srbiji u ovom trenutku po članu 22. Zakona praktično solidarno obezbeđujemo zdravstvenu zaštitu za one koji nemaju sopstveni prihod i njih, nažalost, ima 1.200.000.
Kada mi razgovaramo o tome kakav treba da bude sistem i kako treba planom da ga sagledamo, na vaše komentare da nema dovoljno uključenog privatnog sektora u pružanju usluga, naravno da je odgovor i moj, tačno je, nema dovoljno. Da li u budućnosti treba da bude povećanog udela pružanja privatnih usluga, da li treba da kvalitet usluge bude glavni, a ne vlasnička struktura? Naravno, da.
Gde su dokazi za to opredeljenje? Pa, 150 ljudi je operisano u ovih nekoliko meseci u prvom privatnom kliničko-bolničkom centru na Novom Beogradu. Hiperbaričnu medicinu pruža privatna ustanova. Rehabilitaciju govora pruža privatni institut za rehabilitaciju govora, dijalizu pruža nekoliko centara koji su privatnici, 150 doktora privatnih je potpisalo ugovor sa Fondom da piše recepte na teret zdravstvenog osiguranja.
Ovom najnovijom odlukom će izabrani lekar moći da bude iz privatnih zdravstvenih ustanova privatne prakse, ali i mi to ne možemo platiti. Mi to ne možemo platiti, jer bi bilo neodgovorno obećati nešto što nije održivo.
Zahvaljujem vam na širini načina kako ste razgovarali jer je to pokazalo koliko razumete koliko je moj posao pretežak i koliko je pretežak posao onih koji pokušavaju da upravljaju ovim zdravstvenim sistemom, na 370 mesta u državnom vlasništvu i na tri-četiri hiljade mesta u privatnom vlasništvu, a sa stalnim naporom da se nešto gura napred i pomera.
Da li je efikasnost idealna? Nije. Ali, činjenica je da je Srbija 2000. i 2002. godine uradila sedam hiljada magneta, 2008. godine 49 hiljada. Činjenica je da je ugrađeno 2002. godine 340 stentova, a 2008. godine 13.400. Činjenica je da je hiljadu ljudi čekalo pejsmejker samo u Beogradu i u jednoj godini umrlo jer nije ugrađen, a da sada liste čekanja za tu intervenciju nema.
Tačno je, postoje liste čekanja za visoko sofisticirane postupke, pre svega da bi se obezbedila jednakost i dostupnost, i one su mnogo kraće nego što su bile, i o tome ste mogli da saznate mnogo više, koga je zanimalo, a možete i sada to da proverite, i na sajtu "Batuta" i Ministarstva zdravlja, gde radimo svake godine analizu kvaliteta i to prezentujemo na Nacionalnoj konferenciji za unapređenje kvaliteta. To vrlo dobro znaju oni koji dolaze iz zdravstvenih ustanova, a bilo je danas mnogih koji su ovde diskutovali, a da dolaze iz ovog sistema koji je zajedničko vlasništvo, zajedničko dobro. Kakav je takav je, naš je.
Plan je najbolji koji mi, dame i gospodo, možemo u ovom trenutku da napravimo za ovih pet godina, siguran sam da će doći neki koji će biti bolji, pametniji i napraviti ga boljim.
Ovde je u jednom trenutku bilo upoređivanje sa Englezima. Sada imam sreću da imam priliku da sa govornice skupštinske izgovorim rečenicu i citiram jednog od velikih ljudi iz 19. veka, koji je tako jedanput razgovarao u Skupštini. Oni su mu rekli – gospodine, mislim da je bio Milovan Milovanović, Gledston bi to rekao drugačije – braćo moja, kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston. To je tada rekao taj veliki čovek i ovo je omaž njemu.
Vratiću se na plan. Plan je dovoljno širok za aktuelni momenat i za pet narednih godina i dovoljno fleksibilan, nije idealan. Nema idealnog plana. Tačno je da smo mi 2002. i 2003. godine morali da počnemo sa planiranjem pre nego što su usvojeni sistemski zakoni i donošeni veliki planovi, zbog toga što bi se kuća srušila.
Da smo tada čekali, kuća bi se srušila, ne bi imali čime niti da slikamo ovoliko snimaka, niti da počnemo aktivnost za kontrolu duvana, niti da počnemo programe prevencije. U ovoj godini, znajte, pregledano je skoro 40.000 zdravih žena sa dva digitalna mamografa u Srbiji za samo sedam meseci. U istoriji nikad Srbija nije uradila više od 25.000 dijagnostičkih mamografija.
Dakle, učinite sve da svojim naporom, makar to bilo nekad nezgodno kada ste opozicija, što ne biste napravili alijansu oko nečega što je nesporno? Ne može meni sada neko iz pozicije da nešto prigovara, a pre par godina je vodio gradski zdravstveni sistem Beograda, kao gradski sekretar za zdravstvo, i to ga vodio oho-ho. Ne možete govoriti o tome baš vas briga o sistemu iz koga potičete, u kome radite, iz koga dolazite.
Hajde sada da se pozabavimo malo zakonom. Da li je to za referendumsko pitanje? Nije, referendumom se ovakve stvari ne rešavaju. Postoje u političkoj bliskoj istoriji i takvi primeri, navešću vam jedan. Mađarska je raspisala referendum i pitala građane – da li ste vi da se plaća participacija u zdravstvu ili da se ne plaća? Naravno, da se ne plaća, pala Vlada, raspisani novi izbori jer je došao bankrot zdravstvenog fonda u roku od šest meseci.
Ozbiljno je pitanje održivosti i siguran sam da mi ovim planom i vašom diskusijom otvaramo jedna vrata koja pružaju perspektivu, bilo je reči u nekim diskusijama i upoređivanju sa, recimo, švajcarskim sistemom osiguranja i sa nekim drugim. Zdravstveno osiguranje koje mi imamo je obavezno zdravstveno osiguranje solidarnog tipa i mi imamo najmanje u Evropi, i žao mi je sada što govornika koji su to onako posprdno pominjali nema, od Antarktika do Kavkaza jedino Albanija ima manje. Verujte ili ne verujte, tako je.
Kada se pominjala transparentnost, svi su onda znali neke cifre i onda govorili netransparentno. Kako netransparentno, ako se znaju neke cifre. To što se one ne slažu, to samo znači da postoji statistički godišnjak kao jedno, izveštaj jedne institucije kao drugo, ako se uzimaju podaci za 2008. godinu u pravljenju plana, svakako da morate da uzmete podatke unazad, ne možete uzimati podatke unapred ili u tom trenutku. Prosto, u pitanju je tehnika.
Dakle, bolje je imati plan, ovakav kakav je, nego nemati nikakav. Veliko je dostignuće imati plan koji ide preko granica mandata Vlade i Skupštine, koji preskače političke granice i koji će omogućiti sledećem sazivu parlamenta i vlade da donese još mnogo bolje rešenje. Godine 2005. su doneti zakoni u zemlji koja je u tranziciji i zahvaljujem jednom diskutantu koji je na jednom mestu rekao dve rečenice s kojima ću se odmah, naravno, složiti. Jedna je da je, naravno, tranzicioni trenutak i da, naravno, razume da u tranziciji morate preispitivati neka rešenja.
Da li je Zakon iz 2005. godine, sa rešenjem koje je počelo primenom 2008. godine, dobar? Jeste bio dobar, zato što je doneo fiskalizaciju. Pogledajte koliko je teško napraviti red u tokovima novca kada hoćete fiskalizaciju kao izvršna vlast da sprovedete u nekom sektoru, ne ide baš tako lako.
Danas u zdravstvenom sistemu Srbije kada nešto legalno platite, za to morate da dobijete račun, bila to državna ili privatna ustanova. Dakle, fiskalizacija je dosledno sprovedena i ona je imala za rezultat da se zna da je tok novca tih usluga koje se plaćaju oko pet milijardi dinara na godišnjem nivou.
Vrlo ću vam lako i plastično objasniti, a on je važan zbog toga, ako hoćete da rešite problem, izgleda svejedno i jednostavno da angažujete timove koji će operisati srce u radno vreme i ako su dovoljno efikasni uradiće to u dovoljnom broju.
Međutim, u zemlji koja je zapustila sebe što se tiče prevencije, rizičnih faktora ponašanja, u zemlji koja je više godina bila pod međunarodnim sankcijama i u ozbiljnim problemima održivog finansiranja, vi imate eksploziju masovnih nezaraznih bolesti i potrebno je da motivišete svoje doktore, da umesto da se odmaraju subotom i nedeljom, da se šetaju po Adi, da se bave nečim što je za njih i njihove porodice bolje, oni dođu i rade.
Ako ih platite po Zakonu o radu, onda ćete ih platiti samo trećinu plate, a u instituciji dopunskog rada možete da ga platite polovinu od onog honorara koji je bolnica inkasirala za tu intervenciju.
Onda Fond osiguranja plati jednoj kardiohirurgiji da uradi 500 operacija u jednoj godini više subotom i nedeljom sa regularne liste čekanja, gde dolaze pacijenti koji imaju svoje medicinske kriterijume, i to im Fond plati i to je mehanizam koji omogućava takvo plaćanje.
Ako pitate svakog doktora, ali da bude pošten, on će reći, jako je dobra mera da mogu u svojoj kući nešto da radim ekstra i dopunski za onoga ko hoće ekstraservis. Budimo pošteni, pogledajte svako sebe unutra i da nešto fali zapitaćete se kako da se posle uputa opšte prakse obratim onome za koga mislim da je dobar ili najbolji, gde on radi.
Ovo su legali načini lečenja, izbegavanje sivog toka novca i izbegavanje toga da doktor ode i da otvori ćevabdžinicu, i da tako ostvaruje zaradu za svoju porodicu.
Šta je bilo loše? U ovih godinu i po dana ovo što je trebalo da dovede do toga da državna ustanova ima veću motivaciju, agilnost i operativnost da se takmiči sa privatnim sektorom, desilo se ne tako značajno, oslobodilo se radnih mesta manje od 200 u celoj zemlji, a između 300 i 400 lekara je podelilo radno vreme i to je nedovoljan efekat.
Mi smo to evaluirali posle godinu dana i rekli, ovo nije dobro. Treba dati slobodu profesionalcu, neka on odluči gde će raditi i to je nešto za šta je jedan broj poslanika rekao neistinu da ne postoji nigde.
Ne, to postoji svuda. Ne postoji nigde da je potpuna podela i zabrana. Znate gde je to probano? Ovde u ovoj sali, ne baš u toj, to je bila tada Savezna skupština, 15. septembra 2000. godine je trebalo da počne da važi naređenje ministra zdravlja kojim se naređuje da od tog dana čovek mora da potpiše da li radi u državnoj ili privatnoj ustanovi.
To nije dobro rešenje. Dobro je da imate profesionalca koji ima priliku da radi, koga kontrolišete, koga komore ganjaju što se tiče kvaliteta i licence, koji ima niz ograda i koji će sutra imati privatno dopunsko osiguranje koje će ga plaćati.
Konačno, reći ću vam šta je još jedna praktična činjenica koju treba da znate. Ogroman je problem u evropskim zemljama sa manjkom onih koji najbolje rade svoj posao.
Mi imamo sada u ovom trenutku kardiohirurga koji je radio u Kamenici, pa u Beogradu, pa onda lepo spakovao kofer, ne radi više ni u Kamenici ni u Beogradu, ne, on samo spava subotom i nedeljom u Novom Sadu, ponedeljak, utorak i sreda operiše u Skoplju, četvrtak i petak u Podgorici i onda leti nazad i više ga ne možete vratiti.
Vi ne možete da ga platite na način koji zahteva da ga imate. Mi imamo druga dva kardiohirurga koji se spremaju da odu put Kuvajta za veću platu. Mi smo 2006. godine uvećali platu koliko god smo mogli i ona je te godine bila 40% veća od svih drugih sektora društvenih.
Zdravstveni sistem je u poslednjih pet godina redukovao nemedicinsko osoblje značajno i ponaša se koliko god je moguće štedljivo i u politici zapošljavanja, hiljade i hiljade su zaposlenih i doktora i sestara. Naravno, bilo bi lako da vi meni kažete, da neko od vas sedne na mesto ministra zdravlja i da ga pitate, da li bi ti zaposlio sve nezaposlene doktore?
Sutra bi ih pozvao i sve nezaposlene sestre, odmah. Postavlja se pitanje, a šta u sledećem mesecu, kada Fond zdravstvenog osiguranja, koji do pre koju godinu nije ni imao bazu osiguranika, pa je 3.000 ljudi imalo duplu evidenciju i na dva mesta primalo primanja sa bolovanja, i sedam godina u kontinuitetu, i ostvarivalo zaradu na našim zajedničkim sredstvima. Vi imate zdravstveno osiguranje koje uprkos svemu funkcioniše održivo.
Nemojte zaboraviti, u godini krize, u jednoj susednoj zemlji koja je članica Evropske unije, slične veličine, dugovi za lekove među bolnicama u ovom trenutku iznose 7,5 milijardi evra. Da, tačna je cifra, i Vlada je iz budžeta dala 350 miliona evra u julu da bi se isporučio insulin i infuzioni rastvor.
Mislim da malo olako preskačemo preko onoga što imamo i meni se vrlo često desi da mi neko priđe i kaže, bogami, profesore, ministre, doktore, bio sam u domu zdravlja ili bolnici, pa nije bre tako kao što piše u novinama ili nije tako kao što sam mislio, ili imao sam odlično iskustvo sa tim i tim.
Bojim se da je sve češća tendencija da je utisak koji se stvori važniji od onoga što su činjenice. Dakle, dopunski rad je daleko od idealnog rešenja, ali je ovo o čemu sam maločas govorio direktna posledica toga i da zbog primene drugih zakona, Zakona o obrazovanju, Zakona o vojsci, u jednom trenutku u ovih godinu dana, bili su u prednosti i nastavnici i vojna lica. Ali, mi kažemo, ovo je tranzicija, moramo da menjamo zakone jer smo videli da može da bude bolji, damo vam predlog, usvojimo ga i idemo dalje.
Da li će u budućnosti glavno da bude orijentacija ka uključivanju privatnog sektora, sigurno da. Koliko brzo, zavisiće od ekonomske moći.
Najsrećniji će biti ministar zdravlja Srbije kada bude na ovom mestu govorio poslanicima jednog dana, nadam se vrlo brzo, neko drugi sigurno, mlađi, sposobniji, brži, pametniji i obratiće se možda ponekom i od vas, bez obzira što svi ovde imamo popriličan staž, mnogi od vas i duži od mene, ali hajde da se time ne bavimo, i koji će da kaže, nema lica koja nemaju sopstveni prihod, nego budžet plaća ovako malo zato što su svi zdravstveno osigurani. To će biti trenutak u kome Srbija ima ekonomsku snagu.
Zašto sam optimista? Zato što, kada sam počinjao da radim ovaj posao, Srbija je imala jedva 90 dolara po glavi stanovnika za sve u zdravstvenom sistemu. Danas ona ipak dopire do 400 evra po glavi stanovnika, manje ili više. Kada stalno govorite o tome, nacionalni zdravstveni računi, pa oni su pre svega metodologija i tehnologija prikupljanja podataka, a to nema polovina zemalja EU, mi imamo, nisu idealni, ali su pristojni i nalaze se u Batutu i raspoloživi su na sajtu.
Oni su nam pokazatelji iz koga vidimo da od svih para koje se potroše u zdravstvu Srbije, dve trećine su javni novci. Dakle, jedna trećina je ono naše privatno. Završiću time, činjenica je da prosečan građanin Srbije za godinu dana potroši više novca za alkohol i za duvan, nego za sve što kupi od lekova i plati od participacija.
Zaista vam zahvaljujem što ste doprineli da današnji dan bude skretanje pažnje građana Srbije na njihov zdravstveni sistem kojim treba da se ponose, a ne da se stide.
Pozivam svih 140.000 ljudi koji rade u državnim i privatnim ustanovama da dobro pogledaju svoj beli mantil i da ne dozvole prljanje obraza i zbog manjeg broja bacanje senke na sve. Radićemo svoj posao pošteno i očekujem da bude pošteno plaćeno, ali da to bude održivo na duži rok. Jedino tako ćemo svojoj deci ostaviti zemlju koja je prosperitetna, koja ima nadu i koja ne šalje svoju decu napolje, nego ih ovde zadržava, jer su najbolji ovoj zemlji potrebni. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Zaključujem zajednički načelni i jedinstveni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Predlogu odluke o Planu razvoja zdravstvene zaštite Republike Srbije.
Naravno, zahvaljujem svim poslanicima koji su uzeli učešće u konstruktivnim sugestijama i raspravi, posebno zahvaljujem gospođi Pavlović i gospodinu ministru još jednom.
Dozvolite da vas obavestim da sam, saglasno članu 101. stav 1. Poslovnika, prekinula rad Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine zbog održavanja nove Četvrte sednice Drugog redovnog zasedanja u 2010. godini, sazvane za sredu 20. oktobra 2010. godine u 10.00 časova.
Sednica je inače sazvana zbog hitnosti razmatranja predloga zakona iz prethodnog dnevnog reda. Treću sednicu Drugog redovnog zasedanja ćemo nastaviti po zaključivanju Četvrte sednice Drugog redovnog zasedanja. Dakle, rad nastavljamo sutra u 10.00 časova. Zahvaljujem vam još jedanput.