Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poštovana predsedavajuća, Nacrt prostornog plana Srbije koji je pripremila Republička agencija za prostorno planiranje i dala ga na javnu raspravu, nigde u stvari nije naišao na toliko otpora kao u gradu Zrenjaninu i ostalom celom Srednjobanatskom okrugu. Kritike na račun ovog dokumenta izriču se od dana kada se čulo za njega do danas, a ukoliko ga usvojite, mislim da nažalost i hoćete, govorim sa stanovišta nekog ko dolazi iz Srednjebanatskog okruga, verujem da su sve dosadašnje kritike bile samo početak.
Koliko je za Srednjobanatski okrug prostorni plan loše rešenje govori i jedinstvo svih stranaka, i to kako onih u vlasti, tako i onih u opoziciji, što u stvari govori u prilog svemu onome što ja govorim ili što ću govoriti, i to kako onih u Zrenjaninu, tako i onih u opštinama Novi Bečej, Nova Crnja, Žitište ili Sečanj.
Umesto luke na Tisi, pristaništa na Begeju, Aerodroma "Ečka", koji inače uzgred budi rečeno i postoji od 1942. godine, Zrenjaninu, Novom Bečeju i Žitištu, Novoj Crnji i Sečnju, nudi se i predviđa samo regionalna deponija za odlaganje opasnog otpada. Zrenjanin nije mesto za odlaganje opasnog otpada, a nije prihvatljivo ni da se on kao najveće banatsko naselje izbegava kada je reč o planiranju buduće izgradnje važne infrastrukture.
Ekološki problemi jesu osnovni globalni problem. Međutim, ekološka svest građana je nažalost na veoma niskom nivou, ali je svakom jasno šta bi mogla da znači deponija u regionu gde se nalazi svetski poznata i navodno zaštićena Carska bara, zatim jezera, peskare, kao i reka Begej, koja je inače već na crnoj listi po svojoj neispravnosti, a da vas podsetim i ta reka Begej prolazi kroz sam centar grada Zrenjanina.
Umesto da to u stvari budu dragulji u koje vredi ulagati u smislu turizma, prostorni plan barem ovakvom logikom predviđa njihovo uništenje. Moram da vam napomenem da u srednjem Banatu nema, i ponavljam još jednom, nema generatora opasnog otpada, pa prema tome ne vidim ni logiku da se ovde locira jedno njihovo skladištenje u Vojvodini.
S druge strane, zar je moguće da u gradu koji je u evropskim okvirima poznat kao proizvođač hrane, u kome se nalazi nekoliko najznačajnijih proizvođača sa vekovnom tradicijom, kao što su "Dijamant", "Mlekoprodukt", IPOK "Žitoprodukt", kao i proizvođači lekova "Jugoremedija" i kozmetičkih proizvoda "Luksol", budu u stvari izgrađeni na deponiji opasnog otpada. Ma koliko obećavali bezbednost deponovanja istog, ko može poverovati da to neće imati nikakvog uticaja na kvalitet proizvoda pomenutih fabrika i kvaliteta života građana uopšte.
Zrenjanin, a za njim i Novi Bečej, poznati su nažalost po veoma lošem kvalitetu vode i odavno su na prvim stranicama svih medija, a rešavanje ovih problema je bilo glavno predizborno obećanje kod većine političkih stranaka, računajući i sadašnje vladajuće, kako u Republici, tako bogami i u gradu Zrenjaninu, a i u Novom Bečeju. Mislim da je Vlada RS u saradnji sa lokalnom vlašću trebalo da reši najveće pitanje građana Zrenjanina i Novog Bečeja, a to je svakako ekološka ispravnost tekuće vode, dok im ona za razliku od toga nudi deponiju opasnog otpada. Gospodine ministre, kakva je to poruka žiteljima najvećeg grada u Banatu?
Posebnu kritiku moram da vam uputim zbog lošeg tretmana Zrenjanina u republičkim planovima. Mogu sa punim pravom da ocenim da je Zrenjanin marginalizovan i neopravdano izostavljen ili zapostavljen, jer je prepoznat kao grad sa specifičnom lokacijom u odnosu na koridore sedam i deset, a ne onako kako je trebalo kao grad od posebnog značaja ili kao grad u pograničnom području.
U delu ovog plana koji se zove – Ekonomska regionalna interaktivnost navodite da će se neravnomernost stepena razvijenosti pojedinih delova AP Vojvodine rešavati primenom principa decentralizacije i policentrizma, gde će veći gradovi i gradska naselja, kao što su Subotica, Sombor, Sremska Mitrovica, Pančevo, Vršac, Zrenjanin i Kikinda, imati ulogu, i sada ono što su ključne reči, odnosno ključne dve reči, motora razvoja, odnosno u fokusu tačaka u koje će se grupisati manje opštine, formirajući razvojne regione na čitavoj teritoriji Pokrajine. I onda, gospodine ministre, nakon toga, deponija.
Kako vi kažete, gospodine ministre, mi ćemo 2020. godine ispuniti plan i uvesti Srbiju u bolju budućnost i da sve ovo ostavljamo svojoj deci. Mislim da su bile tako neke reči, je li tako? Gospodine ministre, svoj deci barem po ovom planu, barem iz Banata, ostavljamo samo deponiju, što, mislim da ćemo se složiti, nije neko nasledstvo. Hvala.

Iskorišćeno je pet minuta i 25 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima ministar Oliver Dulić.

Hoću da vas zamolim da u raspravi o prostornom planu budete objektivni kada saopštavate neke činjenice javnosti, da one budu i sam sadržaj prostornog plana. To nije samo zamerka vama. To je zamerka svima iz Zrenjanina, koji su pokrenuli jednu potpuno bespotrebnu nelogičnu kampanju zasnovanu na neznanju, a vezanu za priču o deponiji opasnog otpada.
Zašto na neznanju? Kao prvo, niko nikada nije rekao da će deponija da bude baš u Zrenjaninu. Kao drugo, pojma nemate šta je opasni otpad. Tvrdite da u Zrenjaninu nema generatora opasnog otpada, a ja vam tvrdim da smo i vi i ja i svako od nas ovde svakoga dana generatori opasnog otpada koji će jednog dana morati da se prikuplja i moraće negde da bude taložen.
Tako bi svaki grad, i svaka opština, i svaka mesna zajednica i svaka kuća mogla da kaže – ja ću da generišem plastičnu flašu sa deterdžentom, "domestosom" za čišćenje VC-a, proizvodiću bakterije, proizvodiću gomilu stvari koje dolaze iz mog domaćinstva, poljoprivrede, sa herbicidima, pesticidima, otrovima za prskanje buba. To će sve da bude nešto što ću da generišem u kući. Hoću da se to oslobodi iz moje kuće, a baš me briga gde će da ode.
To – baš me briga gde će da ode dalje je dovelo do toga da je to sve završavalo na smetlištima po celoj zemlji. Pošto ne može da se razloži tek tako, završavalo je u vodotocima, zemlji, vazduhu i na kraju u našim ćelijama i generiše jedan nenormalan broj bolesti i povećanja incidence nekih bolesti koje se ne javljaju u drugim delovima Evrope zbog toga što sa opasnim otpadima, kao i drugim vrstama otpada ne upravljamo na pravi način.
Prostorni plan nudi rešenje kako se to radi. Moramo da imamo mesta gde će nakon prikupljanja tih bakterija i ambalaža sa hemikalijama pesticida, herbicida, svega ostalog, a opet kažem da su najveći generatori opasnog otpada stanovništvo, a ne industrija, negde će morati da se prikupi.
U srednjem Banatu, koje je logično mesto za skupljanje kada je u pitanju ceo region, koji je okružen sa nekoliko stotina hiljada ili milion ljudi, mora da se odredi jedno mesto, koje će se određivati nekim nižim planovima, pokrajinskim planom, možda nekim lokalnim planom, koje će da se određuje nakon studije uticaja na životnu sredinu, koja će da se radi na jedan sistematičan način.
Cela kampanja koja je pokrenuta je bila politikantska i to nije moja zamerka samo vama i vašoj partiji. To je zamerka svim drugim partijama koje su u tome učestvovale, bile one u vlasti ili opoziciji. Mi smo to sa njima razjasnili.
Nemojte da vrtite ove mape i kažete – evo mi smo odlučili kao grad da nećemo ovo ili ono. Da vam kažem nešto, neko će morati, a mi prepoznajemo sve ove komparativne prednosti Zrenjanina o kojima ste pričali kao jedno od mesta gde bismo trebalo da postavimo nešto što je civilizacijska tačka, a ne naš odnos prema Zrenjaninu, koji je kao što ste rekli maćehinski, a to nije tačno. Samo moje Ministarstvo je vašem gradu u poslednje dve godine pomagalo u ogromnom broju problema koji su posledica lošeg rada nekih koji su bili pre ovih ljudi koji danas vode Zrenjanina.

Pravo na repliku, narodni poslanik Saša Maksimović.

Gospodine ministre, da li će biti u gradu Zrenjaninu ili Srednjobanatskom okrugu – predviđen je Srednjobanatski okrug. Inače, nisam iz grada Zrenjanina. Ja sam Novobečejac.
Ono na šta sam se pozivao je praktično bilo saopštenje vaše vlasti iz Zrenjanina, odnosno vaših ljudi ili vaše stranke, tako da ne smatram ovo nekom ličnom primedbom, s obzirom da sam više shvatio da ste uputili vašim ljudima u Zrenjaninu, jer je DS na vlasti u Zrenjaninu.
Postavlja se pitanje – šta ste vi sada iz ovog razgovora, u stvari, ponudili gradu Zrenjaninu, sem otpada? Znači, dobro, biće otpad. Kada će biti voda? Zašto nije aerodrom u Ečkoj, kada je već pokrenut projekat. Ispao je iz plana za narednih 10 godina? Zašto u Novom Bečeju ništa? Nigde ništa, znači, samo deponija.

Reč ima narodna poslanica Maja Laušević. Posle nje, narodni poslanik Milan Lapčević.

Poštovana gospođo potpredsednice, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o prostornom planu Republike Srbije i to za period od 2010. do 2020. godine. Njime se utvrđuju dugoročne osnove kako organizacije, tako uređenja i korišćenja prostora Republike Srbije, a u cilju usaglašavanja ekonomskog i socijalnog razvoja sa prirodnim, ekološkim i kulturnim potencijalima, i ograničenja na njenoj teritoriji.
Članom 2. Predloga zakona se navodi da se sam sastoji iz tekstualnog dela i grafičkog prikaza. Prostorni plan se razrađuje regionalnim prostornim planovima, prostornim planovima područja posebne namene, kao i drugim propisima i drugim opštim aktima za njihovo sprovođenje.
Nadalje, u Predlogu zakona, tačnije, tekstualnom delu zakona, navodi se da program implementacije prostornog plana Vlada donosi u roku od jedne godine od dana stupanja na snagu ovog zakona.
U odeljku koji se bavi scenarijima i koncepcijom prostornog razvoja, a kako dolazim iz grada Novog Sada, navodi se da će grad Novi Sad imati ulogu razvojnog centra za ukrštanje Koridora 10 i 7, uz pretpostavljeno funkcionalno povezivanje sa gradom Beogradom, čime će ovo područje predstavljati jednu od kapija u ovom delu Evrope, veoma značajnu za ukupan razvoj Republike Srbije.
Moram da izrazim zadovoljstvo o razlozima za donošenje ovog zakona, već je bilo dovoljno reči u prethodnoj raspravi. Samo bih apostrofirala da su razlozi za donošenje zakona sadržajni, zapravo promenilo se političko, ekonomsko, socijalno, ali i ekološko okruženje u odnosu na vreme donošenja važećeg prostornog plana.
Samo ću podsetiti da je prostorni plan koji je važeći iz 1996. godine. Ove sve okolnosti koje smo napred nabrojali su se promenile ne samo u Republici Srbiji, nego i u Evropi.
Potrebno je izvršiti i utvrditi činjenično stanje relevantnih faktora koji utiču na prostorni razvoj Republike Srbije i prepoznati potencijale i prepreke za dalji razvoj pojedinih regiona. Poslanici DS će u Danu za glasanje podržati ovaj predlog.

Iskorišćeno je tri minuta i 20 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević. Posle njega, narodna poslanica Vjerica Radeta.

Poštovano predsedništvo, nastaviću onu priču odmalopre u načelnoj raspravi kao ovlašćeni predstavnik.
Stoji činjenica da je u ovom dokumentu, obimnom dokumentu koji se zove prostorni plan, sagledana problematika s kojom se danas Srbija suočava. Napravljena je veoma kvalitetna analiza stanja u svakoj oblasti. Određeni su ciljevi gde bi i u kom pravcu Srbija trebalo da se kreće za period od 2010. do 2020. godine.
U svakoj oblasti imamo jasno preciziran cilj šta treba da uradimo. Ostaje jedino nerazjašnjeno kako ćemo to da uradimo, iz kojih sredstava i na koji način? Lepo je napisati da nam je cilj da zaustavimo demografsko pražnjenje pojedinih delova Srbije, samo nije rečeno na koji način to treba uraditi.
Lepo je postaviti cilj da Srbija treba infrastrukturno da se razvija, da izgradi mrežu državnih puteva, auto-puteva, da razvija nove aerodrome, ali nije rečeno kako će to da radi. Lepo je rečeno da će Srbija da smanjuje regionalne razlike, jer su ove današnje neodržive i neizdržive. Kreću se od 1:7, od najnerazvijenijeg ka najrazvijenijem regionu, ali nije rečeno na koji način će se to rešavati, kojim će to investicijama, kojim će državnim projektima, kojim će to mehanizmima država učestvovati u rešavanju problema velikih regionalnih razlika. Pre svega, ekonomskih razlika, koje su u stvari ključ i koje utiču presudno na demografsko pražnjenje pojedinih krajeva zemlje.
Sve je lepo napisano, samo nisu data rešenja kako ćemo te probleme koje smo lepo prepoznali, lepo smo napisali šta hoćemo, samo nije rečeno kako ćemo to da uradimo.
Recimo, u prostornom planu piše da će Srbija razvijati šest regionalnih aerodroma. Hajde da to poredimo sa današnjom situacijom, da vidimo koliko danas aerodroma ima Srbija i kako se državna vlast ponaša prema tim aerodromima.
Do pre sedam-osam godina, jedini civilni aerodrom je bio beogradski aerodrom. Od 2003. godine, posle obnavljanja, nakon bombardovanja 1999. godine i velikih uloženih sredstava, niški aerodrom je dobio ponovo status civilnog aerodroma. Sa tog aerodroma su svi ljudi koji žive na teritoriji jugoistočne Srbije mogli da koriste taj udobniji prevoz i da budu prevezeni do najbližih evropskih destinacija nekoliko godina.
Međutim, od 2007. godine državna kompanija JAT je prestala da leti iz Niša, navodeći činjenice i razloge da ona nema dovoljno aviona i da nema interesa da leti sa tog regionalnog aerodroma u Nišu.
U prostornom planu piše da će se razvijati aerodromi, a sa druge strane, realnost je da državna kompanija koju Vlada ne da je osnovala samo, nego je i svojski pomaže svake godine raznim pozajmicama, ne može da leti sa tog drugog državnog aerodroma.
Šta to u prevodu znači? U prevodu znači da treba svi koji želimo negde da putujemo da dođemo u Beograd i odatle letimo. To znači jednu prostu diskriminaciju ljudi koji žive u drugim krajevima zemlje. Ista je situacija i sa infrastrukturom i sa mnogim drugim stvarima.
Osnovna zamerka onih koji žele da investiraju u Srbiji, odnosno u nerazvijenijim krajevima, da tamo nema dovoljno razvijene infrastrukture. Umesto da tu infrastrukturu razvijamo prvo u nerazvijenim područjima da bi smo zaustavili to demografsko pražnjenje, ova Skupština donosi Zakon o regionalnom razvoju koji piše da se Srbija deli na nekih šest statističkih regiona prema klasifikaciji NUTS 1, 2, 3. i 4, da ima strategiju za regionalni razvoj, a u realnosti projekti, državni krediti, obilaznice, putevi, mostovi se grade, gde? U Beogradu ili delimično u Vojvodini.
Danas ne možete pošteno doći ni do jedne opštine a da ne slomite točak negde usput. Govorim, pre svega, o opštinama u jugoistočnoj Srbiji.
Umesto da državni projekti budu realizovani tamo gde je najpotrebnije, da se ulože sredstva u oživljavanje privrede, jer je to jedini način da se stvore nove vrednosti u budžetu Republike Srbije, kako bi mogao da se prostorni plan realizuje i da se realizuje razvoj infrastrukture i drugih projekata koji su neophodni za napredak države, sve te projekte, uglavnom, realizujemo u krugu od 80 km od Beograda, pa imamo situaciju da je nezaposlenost u Beogradu jedva nekih 5%.
Ono što je važno reći vezano za ovaj zakon je i činjenica da je u odeljku koji je vezan za demografsko pražnjenje određenih delova zemlje navedeno analizom da od 4860 naselja, 3840 naselja ima depopulaciju stanovništva, a da samo u 834 naselja imamo porast broja stanovnika, i to, uglavnom migracijom stanovništva iz jednog dela opštine u drugi ili iz jednog grada u drugi.
Prirodni priraštaj stanovništva u zemlji je već desetak godina negativan i Srbija je jedna od najstarijih nacija u Evropi, sa prosečnom starošću od 41 godine, a sa brojem dece koji je neverovatan, ali nažalost tačan - 0,8 dece po porodici ova zemlja ima, pa smo od pre godinu dana došli u situaciju da ima veći broj ljudi koji su stariji od 65 godina nego onih koji su mlađi od 15 godina, što jasno govori da zemlja u kojoj su mlađi manja populacija od starijih apsolutno nema nikakvu perspektivu i da takvo stanje mora da se promeni.
Doduše, u prostornom planu je to i zacrtano kao cilj, da se mora raditi na rešavanju tog problema, ali nema ni jednog mehanizma konkretnog na koji način će se to raditi.
Šta se dešava u praksi? Nemamo nikakvog podsticaja za zapošljavanje mladih. Od obećanih, u predizbornim kampanjama raznim, 200 hiljada novih radnih mesta došli smo u situaciju da je preko 230 hiljada ljudi dobilo otkaz zadnje dve godine, iako je predsednik države i predsednik svega i svačega govorio da jedino Srbiju ta kriza svetska neće pogoditi.
Došli smo u situaciju da je izgleda jedino Srbiju ta kriza pogodila, pošto smo dospeli, posle dve godine vladavine sadašnje koalicije, na zadnje mesto po prosečnim primanjima u Evropi i na zadnje mesto po kvalitetu života u Evropi. Ako niste znali, od pre dva meseca Srbija se nalazi na poslednjem mestu u Evropi po prosečnim platama i po kvalitetu života. To je učinak onih koji vladaju za ove dve godine.
Dakle, ne postoji nikakva strategija kako ćemo da prevaziđemo te probleme. Ne postoji ni konkretno delanje da se smanji ogromna državna potrošnja da bi se prestalo sa enormnim zaduživanjem zemlje. Imamo najveću Vladu u Evropi, imamo najveću državnu potrošnju otkad postoji ova zemlja, najveći deficit u budžetu u zadnjih 20 godina. Više potrošimo za milijardu i po evra nego što prihoduje budžet i ništa se ne čini da se ta javna potrošnja smanji, naprotiv, i dalje se ide u zaduživanje.
Planira se prodaja "Telekoma", kao spasonosno rešenje, ali izgleda samo spasonosno rešenje za one koji su trenutno na vlasti. Prodajemo jedan od zadnjih nacionalnih resursa da bismo pokrili rupe u potrošnji i da bi se pripremio narod za novu predizbornu kampanju.
Od pre 15-ak dana najbrojnija populacija, nažalost, penzioneri, dobili su crkavicu u vidu 5.000 dinara pomoći, iako je glavni argument bio za ulazak u novu Vladu da će penzije biti 70% i da će penzioneri imati pristojan život i pristojne penzije za svoju starost. Od tog obećanja danas, naravno, nema ništa, pa im se zamazuju oči sa jednokratnim pomoćima, i to iz onog dela budžeta koji ne postoji.
Planirali smo da ćemo imati 750 milijardi potrošnju i deficit od oko 130 milijardi, pa nismo probili taj deficit od 130 milijardi, nego nam je trenutno 110, pa hajde da ga probijemo za još 20, da bi dostigli planirani gubitak, da potrošimo te pare deleći penzionerima i pripremajući ih za ponovno glasanje na budućim izborima.
U međuvremenu ćemo prodati i "Telekom", koji je verovatno po vrednosti akcija, uopšte telekomunikaciona industrija, u ovom trenutku najniži u zadnjih 20 godina i nešto što je mnogo, mnogo vrednije nego što je bio "Mobtel", prodaćemo za otprilike iste pare.
Samo od pretplate koju je ova Vlada podigla sa 0,8 na 4,5 evra "Telekom" godišnje inkasira oko 250 miliona evra, što će reći da će kompletnu cenu koju bude platio neko sutra moći da povrati za šest godina samo od pretplate koju će ubirati od fiksne pretplate. Da ne pričamo o osam miliona mobilnih pretplatnika, o vlasništvu nad "Telekomom" Republike Srpske ili "Telekomom" Crne Gore.

Trinaest minuta iskorišćeno je vremena poslaničke grupe. Reč ima gospođa Vjerica Radeta.