Da li još neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Milan Avramović.

Da podsetimo da su najveći mogući uzroci nesreće u opasnim stvarima i u miru ljudska greška ili propust u radu, oko toga se slažemo svi, nestručno rukovanje sa opasnim stvarima, neuvažavanje statičkog elektriciteta u tehnološkom procesu. Primera radi, kvar na opremi i postrojenju, neodgovarajući prevoz opasnih stvari, prometna nesreća ili ,ne daj bože, ako ne bude mira, teroristički napad na objekat. Sve to može da ugrozi transport. Sve to može da izazove veliku ekološku katastrofu.

Prema podacima MUP-a, 85% nesreća uzrokovano je ljudskom krivicom. Njihova učestalost je iz godine u godinu svaki put veća. Još manje poznat i veći razmer posledica po okolinu prouzrokovan je zbog ispuštanja opasnih stvari. Bez obzira na to, jedno je sigurno, opasne stvari i u minimalnim količinama mogu predstavljati opasnost za život i zdravlje ljudi.

Kada je drumski promet opasnih materija u pitanju, najčešći su krivci neprofesionalni odnosi. U ovom slučaju u ovom amandmanu neprofesionalne odnose donosi savetnik, nedovoljno edukovan i neiskusni vozač koji ne poštuje elementarna pravila, kao što je brzina prilagođena uslovima vožnje, nedovoljan razmak između vozila, nepažljivo preticanje, krivci za nesreću su uvek ili neretko i umor i alkoholisanost vozača.

Za sve je to opet kriv savetnik. Često jedini način koji bi prisilio vozača da vozač radi posao kako treba u skladu sa zakonom, bez ikakvih ograničenja za bezbednost okoline, jeste da se poštuju propisi i način prevoza opasnih stvari i drumska pratnja.

Savetnik može tražiti da svako vozilo ima drumsku pratnju. U tom izveštaju savetnik može da napiše koliko je puta za koje potrebe tražio drumsku pratnju. Opasnost prilikom prevoza opasnih stvari putevima vreba i zbog lošeg stanja u kojem se nalaze naši putevi, o tome smo već govorili.

Kada dodamo tome da je još oblik transporta putevima najskuplji u odnosu na železnički, recimo, teretni prevoz, trošak pogonske energije u drumskom prometu veći je možda čak i za devet puta. Da je udeo emisije štetnih sastojaka gotovo 100% veći u odnosu na železnički transport i da se zato železnički transport nameće kao najbolje i najsigurnije rešenje prilikom prevoza opasnih materija.

Naše mišljenje iz SRS-a da bi promet opasnih stvari u budućnosti trebalo vršiti železničkim prevozom, a samo u posebnim slučajevima ako je to neophodno drumskim putevima. I zato treba savetnik, pošto je savetnik neograničen u količini železničkog prevoza, on mora podnositi izveštaj. To pokazuju sve statistike koje govore u prilog železničkom transportu kao sigurnijem, ekonomičnijem i čistijem načinu prevoza opasnih stvari, generalno i uopšte.

Isto tako važno bi bilo da se ovoj vrsti transporta posveti veća pažnja prilikom polaganja vozačkih ispita, da sva ona lica koja polažu vozački ispit imaju posebnu kategoriju ponašanja prilikom uviđaja transportnog vozila sa opasnim materijama, da drži rastojanje, da nema preticanja, da mora da ga propusti kao vozilo sa pravom prvenstva prolaza, i to su osnovne potrebe koje mora da radi savetnik, ne vozač i poslodavac.

Znate da je u današnjoj zemlji Srbiji poslodavac lider u svojoj firmi, on je vlasnik, i da ona narodna – veži konja gde ti gazda kaže, i tu mogućnost savetnika kada ne radi svoj posao kako treba dolazi do njegove zamene.

Ako savetnik ima slobodne ruke da piše izveštaj Ministarstvu, da traži saglasnost i podnosi izveštaj za neke stvari mimo poslodavca, onda je mogućnost za povećanje bezbednosti kretanja opasnih materija našim putevima daleko bolja. Zato treba savetnik da podnosi izveštaj i zato treba da prihvatite ovaj amandman kolege Nikole Savića. Hvala.

Iskorišćeno je 4 minuta i 20 sekundi vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik Goran Mihajlović. Vlada i Odbor za saobraćaj i veze su prihvatili ovaj amandman. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 24. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić. Da li neko želi reč? (Da.)

Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, transport opasnog tereta je veoma ozbiljno pitanje, važno pitanje. SRS je poklonila ovom problemu dužnu pažnju. To vidite iz amandmana koji smo podneli, a koje sada pokušavamo da objasnimo da bi, ono što Vlada nije odlučila da prihvati, ministar sada, koji je pretpostavljam snabdeven takvim ovlašćenjima, mogao to da uradi.

Gospodine ministre, moram da vam iznesem svoju ličnu zahvalnost. Poznati ste kao čovek koji završi sve pre roka, ali ovaj predlog zakona niste uradili u roku kako bi eksperti EU mogli dati svoje mišljenje o ovom zakonu. Baš mi se to dopada i to ukazuje i na prirodu vašeg karaktera.

Godine 2000. su još duboko u nama po pitanju naše čvrste želje da branimo svoju zemlju. Niste vi to uradili slučajno. Mislim da je to namerno, jer čuli ste malopre – Montgomeri, nije on bilo ko, on je ambasador jedne države, došao je ovde da napravi biznis, došao je ovde da napravi jednu stranku, a oni koji dođu kažu šta misle o takvim ljudima.

Svaki onaj iz EU manje ili više ima slični stav i odnos prema Srbiji. Vi ste to shvatili, prepoznali i kažem vam – hvala. Ima jedna stvar gde biste mogli da se potrudite pa da ovaj zakon bude nešto bolje uređen. Podneo sam amandman na član 24. Predloga zakona o prevozu opasnih materija. Inače, ovaj zakon ima za cilj da jedan državni organ, Upravu za transport tereta, snabde državnim ovlašćenjima, mogućnostima, imperativom, prinudom da u toj oblasti uređuje određene odnose i da propiše svim učesnicima iz te oblasti kako moraju da se ponašaju.

U obrazloženju za neprihvatanje mog amandmana ste rekli – predloženi amandman se ne prihvata iz razloga što je član 24. Predloga zakona takođe imperativna norma i obavezuje organizatora transporta na isti način kao i formulacija predloženog amandmana. U najširem smislu tumačenja zakona, svi zakona su imperativni i imaju imperativne norme, čak i oni koje građane Srbije snabdevaju određenim ovlašćenjima. Šta to znači, da za nekog drugog, bar organ državne uprave, stoji obaveza kako da se ponašaju prema građanima. Svaki organ, svaki zakon je imperativni zakon.

Ovo što stoji u članu 24, veoma malo obavezuje učesnika na kojeg bi trebalo da se odnosi. Član 24. Predloga zakona glasi ovako – Organizator transporta izvršava sve obaveze pošiljaoca u smislu ovog zakona. Organizator transporta izvršava. Ova reč "izvršava" se nama nije dopala, nešto ne volimo izvršenja, nego iz razloga što nema dovoljno snage da obaveže onoga ko će se pojaviti kao učesnik u realizaciji, osmišljavanju i životnom otelotvorenju odredaba ovog zakona.

Amandmanom smo predložili – organizator transporta je dužan. Znači, ne izvršava, nego je dužan da izvršava sve obaveze pošiljaoca u smislu ovog zakona, tačka. "Dužan".

Ministre, ovo vam neće remetiti bilo kakvu vašu koncepciju i zamisao ovog zakona. Ništa nije jednostavnije nego doneti sada odluku, nakon što završim sa obrazlaganjem ovog amandmana i reći da je amandman prihvaćen.

Ponekad obrazloženje može, dispozitiv nečega, potpuno da obesmisli i stavi van snage. Obrazloženje koje ste vi koristili prilikom potrebnih sredstava za izvršenje ovog zakona, rekli ste da nisu potrebna nikakva naknadna sredstva. To ne stoji i ne može da bude, pogotovo što ste rekli da je potrebno obezbediti 80 miliona dinara za izvršavanje odredaba ovog zakona, sa start, odnosno da bi se stvorili preduslovi, ili kasnije uslovi za rad Uprave za transport opasnog materijala. Znači, potrebna su sredstva. To sada nije toliko važno.

Sada moram malo da se vratim na onaj amandman koji je kolega Nikola Savić podneo a vezano za sedište ove Uprave za transport opasnog tereta. Juče smo upravo i imali, da ne kažem, celodnevnu raspravu po tom pitanju. Danas u obrazloženju amandmana imamo jednu drugu stvar. To pokazuje na našu doslednost, a na nedoslednost Vlade.

Najopasniji teret za građane države, gospodine ministre, jeste upravo ova Vlada, ne kažem da nema ministara koje bi trebalo izdvojiti. Trebalo bi, ako je ikako moguće, shodno tome primeniti odredbe ovoga zakona i izvesti Vladu kao najopasniji teret za građane Srbije, ostaviti ponekog ministra, ne bih se sada usudio da izdvajam, da ne napravim neku grešku.

Ovoga sam se sada setio. Možda biste vi bili izdvojeni. Ovo ne govorim zato što ćete vi prihvatiti ovaj amandman, nego zato što se trudite u okviru vaših moći ponešto i da uradite.

Ako vam ne bude teško da kada budete uzeli reč povodom ovog zakona, recite nam neku reč, kakva je situacija sa izvoženjem opasnog nuklearnog otpada iz Instituta "Vinča", dokle se tu stalo? Božidar Đelić ponekad uzme nekog učešća vezano za tu problematiku, a onda se povuče, ne govori o tome ništa.

Ova država nema dovoljno sredstava da organizuje redovan popis koji je predviđen za sledeću godinu. To su saopštili i iz Republičkog zavoda za statistiku. Prošle godine smo doneli zakon kojim je tačno predviđeno, procentualno, koliko sredstava treba da bude izdvojeno za pripreme te aktivnosti zakonom obavezne. Ni jedan jedini dinar još nije izdvojen za to, a kamoli za nešto drugo.

Kolega Stevanoviću, neka se ne nadaju ovo, malo osvrt na vaš jedan zaključak, neka se ne nadaju oni koji bi da izdaju, da će dobiti onih 10 miliona dinara. Ima i onih koji su spremni da to urade i besplatno. Oni su se nedavno promovisali i u jednom velikom objektu koji su građani pravili, verovatno, da bi mogli neke kulturne priredbe da organizuju tamo, a ne da bacamo prašinu građanima u oči i da dovodimo najveće neprijatelje srpskog naroda. Odnos srpskog naroda prema takvima su pokazali, ne znam kojeg je novembra bilo, u "Areni". Hvala.

Iskorišćeno vreme poslaničke grupe je četiri minuta i 50 sekundi. Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 27. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić. Da li neko želi reč? (Da.)

Narodni poslanici, podneo sam još jedan amandman na predlog ovoga zakona koji danas razmatramo, zakon o transportu opasnog tereta, i to na 27. član ovoga zakona. Ovaj član 27. govori o merama koje treba preduzeti u slučaju nestanka opasnog tereta.

Moram da kažem da je ovo veoma važno, veoma važan član i da ovo nije baš tako prosto, kao što ovde u zakonu stoji. Mene je baš iznenadila činjenica što Vlada nije prihvatila ovaj amandman.

Postoji više razloga, postoji više načina na koji može nestati opasan teret. Sada neću nabrajati sve te mogućnosti, to može biti krađa itd, ali zakon kaže da treba preduzeti sve moguće mere da se opasan teret pronađe. To je u redu, s obzirom da se zaista radi o opasnom teretu. Ne sme se dozvoliti da se desi da je nestao teret i da nas baš briga. Posle izvesnog vremena, recimo, napravi se veliki problem od toga.

Moramo biti svesni činjenice da nekada opasan teret može nestati na taj način da ga više nije moguće pronaći. Kako? Recimo, opasan teret nekada može da ispari u atmosferu. U tom slučaju, apsolutno je besmisleno da se pronalazi opasan teret, nemoguće ga je pronaći. Tada se samo konstatuje da je on nestao, i eventualno, preduzimaju se mere da bi se sanirale posledice, ukoliko je došlo do nekih posledica štetnih po životnu sredinu i okolinu u kojoj čovek živi.

Mojim amandmanom sam tražio da se upravo ovo stavi u zakon. Međutim, kao što znate, Vlada je odbila ovaj amandman. U obrazloženju za odbijanje ovog amandmana se kaže, da se amandman odbija zbog toga što je on istovetan Predlogu zakona. Zaista neću ovde da čitam moj amandman i neću da čitam Predlog zakona, jer bi to zamaralo i narodne poslanike, a i da ne trošim vreme koje mi stoji na raspolaganju. Svi koji iole bace pogled na ove dve stvari, videće da apsolutno moje obrazloženje nije istovetno Predlogu zakona. Zato apelujem još jednom da se ovaj amandman prihvati.

Iskorišćeno vreme poslaničke grupe je 50 sekundi. Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 37. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović. Da li neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Milan Avramović.

Kolega Mirović je podneo amandman na član 37. u kome traži da se stav 1. Predloga zakona promeni i glasi – učesnik u transportu opasnog tereta dužan je da u radni odnos, na poslovima u transportu opasnog tereta, prima samo osposobljena lica za taj posao.

Tačno je da ovim predlogom zakona je omogućena uloga savetnika koji ima zadatak da osposobljava lice kako bi se smanjila mogućnost za nebezbednost, ali generalno ako bi učesnik u transportu opasnog tereta ili preduzeće primilo već lice koje ima odgovarajuće radno iskustvo, koje već ima sve potrebne ispite položene ili dozvole, ili bilo koju preporuku neke veće firme, koja je slučajno izašla iz tog obima posla, šteta je takvog čoveka ostaviti na ulici, dati mu da vozi neko drugo vozilo, pored posebne edukacije koju ima i ovim zakonom i prethodnim radnim iskustvom.

Ako stavimo i preambulu, tačnije, ako stavimo akcenat na ovo "dužan je", onda obavezujemo poslodavca da to uradi. Onog ko je primio u radni odnos lice koje je kvalifikovano za ovaj posao, a u međuvremenu, pošto se ovde njegovo znanje obnavlja na dve godine, u roku od te dve godine njegovo znanje ne bude iskorišćeno ili ne bude na nivou na kom jeste savetnik, onda u smislu ovog zakona ima mogućnosti da to njegovo znanje podigne na određeni nivo.

Zbog čega to kažem? Kažem zato što je procena da se godišnje u Srbiji proizvede oko 300 tona opasnog otpada. On se uglavnom izvozi u susedne zemlje. Tamo se spaljuje jer kod nas nema mogućnosti za takve stvari, kao što nema ni mogućnosti za trajno skladištenje takvih stvari, sada je to ministar Dulić nešto pokrenuo nekim kreditima, a da li će se to realizovati ostaje pitanje, kao ni deponije za opasni otpad. Zbog toga preduzeća koja imaju štetne hemikalije često ih odlažu u svom krugu nelegalno ili ih odvoze na deponiju, što predstavlja veliku opasnost.

Jedna od osnovnih radnji u toku transportnog procesa sa opasnim teretom koja može da ima veliki uticaj za nastanak nezgode jeste taj ilegalni odvoz opasnih materija. Da bi taj ilegalni odvoz opasnih materija mogao da radi vozač mora da bude nestručno lice. Znači, stručno lice koje zna da od tačke A do tačke B opasni tovar mora da se na poseban način preveze, ne bi to nikada uradio.

Zato ne možemo ni leći na ulogu savetnika u ovom predlogu zakona nego treba postaviti uslov da mora da se primi u radni odnos lice koje je osposobljeno za taj posao. Ovako ćemo primati ljude sa kategorijom za transportna velika vozila, za C i E, koji nemaju posebno položene ispite za opasne materije i onda će savetnik, ponavljam još jednom, po onoj narodnoj "veži konja gde ti gazda kaže", moći da edukuje one vozače koje je gazda predložio, bili oni sposobni za to ili ne.

Osnovna zakonska osnova je ispunjena zato što je savetnik odradio svoj deo posla, a što nije uspeo u toj nameri ne znači da je bezbednost na zavidnom nivou.

Zato treba prihvatiti ovaj amandman mog kolege Mirovića, iz prostog razloga bezbednosti i ljudi, i preduzetnika i samog vozača.

Tri minuta i 45 sekundi iskorišćeno je vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 37. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Ovim amandmanom SRS je tražila da se rok za proveru znanja tih lica koja su učesnici u prevozu opasnog tereta pomeri sa dve na tri godine. Vlada je to odbila jer ona kaže da moraju da se primenjuju međunarodni standardi. Sad smo praktično na terenu međunarodnih standarda.

Kada bude Srbija ispunila sve međunarodne standarde, onda će neko da dođe u ovu zgradu, pa će da nam kaže da više Srbija ne postoji, jer pored glomazne Vlade imamo na stotine agencije, imamo duple lokalne samouprave, imamo svega i svačega, samo nemamo normalan život. Jeste da beše ovaj engleski ambasador pre neki dan u jednoj areni gde je bio skup neprijatelja Srbije, pa je tada rekao da je Srbija normalna evropska država. Ne znamo ni šta je normalno, ne znamo ni šta je to u Srbiji evropsko, a bogami, ne znamo ni da li je Srbija država. E, vidite, doduše, ima i jedan drugi ambasador koji je vlasnik nekih agencija, ali nije bitno to.

Bitno je, gospodine Mrkonjiću, kakav je naš odnos prema nečemu što su međunarodni standardi. Ovim predlogom zakona u članu 2. ste vešto izbegli da opišete šta je to opasni teret, već ste rekli - ono što je propisano međunarodnim konvencijama.

Međutim, opasni teret može da bude i opasna stvar. Opasni teret je ona supstanca, materija koja se prevozi, koja zbog svojih svojstava može da eksplodira, da pobije ljude, može da zarazi okolinu, može da zarazi ljude. To je tako široka definicija da na momente smatram da sve što se kreće kao opasna stvar, u zavisnosti od toga šta se nalazi u prevoznom sredstvu, može da bude pod odredbama ovog zakona. Naravno, nisu sporne cisterne sa naftom, benzinom, piralenom i drugim hemikalijama. Nije sporno kada su u pitanju eksploziv, naoružanje, nije sporno ni kada je u pitanju nuklearni otpad i tako nešto.

Ali, znate, stičem utisak da je Beograd pod stalnom opsadom jer se stalno vozi neki opasni teret. Malo-malo, pa u kontra smeru prođu crne limuzine sa crveno-plavim svetlim. Ko je? Kažu – Šutanovac. Što ide u kontrasmeru? Kažu – opasan teret se vozi.

Onda sa Dedinja ona radioaktivna grupa kada krene prema Pionirskom parku, znate, ona bulumenta od Kobri. Kaže – ide predsednik Republike, mora takvo obezbeđenje da bude. Kada bi takvo obezbeđenje bilo kada se stvarno prevozi opasan teret, mi bi bili daleko sigurnija država, kada bi bilo obezbeđenja vagona, a ne da nam se desi malo-malo iscurilo iz vagona. Zašto? Cisterna stara.

Zašto mi nismo u situaciji, kao neki u inostranstvu, kada čuju da iz Francuske kreće radioaktivni nuklearni otpad prema istoku Nemačke, gde postoji, navodno, veliko skladište i postrojenja za neutralizaciju i uništavanje, pa onda celim putem ljudi protestuju jer zagađuje im se vazduh prolaskom jedne takve kompozicije. To kod nas može da tutnji nemilosrdno.

Da ne beše one eksplozije u Paraćinu, napraviše Amerikanci vojnu bazu u centru Srbije. Kažu da su samo zbog one eksplozije i blizine autoputa morali da odlože onaj sporazum sa Vukom Draškovićem za još nekoliko godina.

Gospodine Mrkonjiću, da li se sećate prve stvari koju je uradio Vlada Domazet, kao ministar nauke i tehnologije? Iskoristio je deset miliona dolara američkog kredita da se izveze nuklearni otpad iz Vinče, da bi se uništio tamo negde u Rusiji. Sećate se, bili ste poslanik, glasali ste za taj zakon, gde se daje ta pomoć.

Kažu Amerikanci – moramo to da izvezemo iz Srbije jer bi Srbi mogli da naprave bombe sa osiromašenim uranijumom, iste onakve kao što su oni nas gađali ovde. Znači, oni mogu da gađaju, a mi ne možemo čak ni da pomislimo da napravimo to. Što reče bivši ministar Parivodić – država je suverena samo ukoliko ima atomsku bombu. Ukoliko nema atomsku bombu, ona nije suverena. Mi smo do 2000. godine bili tu negde otprilike da možemo da imamo atomsku bombu.

Gospodine Mrkonjiću, sada vidite, da vas podsetim, postoji jedno pismo iz 2000. godine, napisao ga je Vili Vimer. On je tada bio potpredsednik Skupštine OEBS-a. U aprilu 2000. godine, gospodine Mrkonjiću, kada su ovi hteli da nas skidaju sa vlasti, ovi otporaši, Stejt dipartment i neki američki institut u Bratislavi su organizovali konferenciju o Balkanu i proširenju NATO pakta.

Bili su Milan Pajević iz Srbije, Aleksandar Fatić, znate, onaj veliki, i Bratislav Grubačić, ovaj što javno radi za strance. Šta je tada odlučeno? Gospođo Čomić, obratite pažnju, doneta je odluka da se Srbija trajno isključi iz evropskog razvoja, što znači da Srbija nikada neće postati članica EU, htela to ona ili ne, misli se na Srbiju, i da se što pre izvrši međunarodno priznanje nezavisnosti Kosova i još dosta toga je odlučeno, ali je rečeno ovima koje su instalirali ovde da će u međuvremenu Srbija da se zamajava daljim integracijama, dajući joj da stalno ispunjava nemoguće uslove, kako bi se tako konstantno slabila i rasparčavala.

Ovo drugo su sve varijante i varijacije sa promenjenim glumcima, likovima. Svi koji se iole ozbiljno bave politikom u Republici Srbiji ovo moraju da znaju. Ako ovo ne znaju, pravac kući, da ne rade ovaj posao.

Građani Srbije, sada vam je jasna ova priča, međunarodni standardi, evropske integracije, evropska budućnost, to je sve nešto ružno, loše, protiv Republike Srbije i građana Republike Srbije. To je dobrim delom zahvaćeno i ovakvim predlogom zakona koji je neprimenljiv. Ovaj zakon ne može da se primeni onako kako je napisano. Ako bi neko hteo ozbiljno da primenjuje ovaj propis i šta je sve napisano ovde, nijedna cisterna kroz Srbiju ne bi mogla da prođe.

Mora da se zamajava Srbija daljim integracijama i uslovima koji su nemogući, i to oni iz inostranstva vrlo dobro znaju, znaju svi koji su bili u Areni pre 15 dana, to je bio skup neprijatelja Srbije, oni bi čak i da hvataju, kao da je Mladić opasan teret. Ima mladića ovde u Beogradu, možete da ih hvatate za džabe, mislim privatno kada ih uhvatite vi koji ste bili u Areni.

Znam da gospodin Mrkonjić deli moje mišljenje i ovu moju diskusiju ću da završim, gospodine Mrkonjiću, zbog vas pre roka.