Pošto se više niko ne javlja, u skladu sa članom 286, nastavljamo rad.

Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju narodni poslanici: Zoran Kasalović, Đorđe Milićević, Dejan Radenković i Mladen Grujić.

Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam, pored predstavnika predlagača Milutina Mrkonjića, ministra za infrastrukturu, pozvala da sednici prisustvuju i: Dejan Lasica i Rade Tomašević, pomoćnici ministra za infrastrukturu, Demir Hadžić, šef Odseka za bezbednost saobraćaja i Dejan Tomić, inspektor železničkog saobraćaja.

Prelazimo na 15. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O TRANSPORTU OPASNOG TERETA (pojedinosti)

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Nikola Savić, Dejan Mirović, Milan Avramović, Vjerica Radeta, Zoran Popović, Milorad Krstin, Radiša Ilić, Sreto Perić, Zoran Krasić, Goran Mihajlović, Vitomir Plužarević, Mirko Munjić i Dušan Marić, kao i Vlada. Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima, kao i izveštaj Odbora za saobraćaj i veze.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Marić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, u ime SRS podneo sam amandman kojim se reguliše da se odredba ovog zakona odnosi samo na transport opasnog tereta koji vrši Vojska Srbije ili policija Srbije.

U obrazloženju odbijanja amandmana Vlada kaže da se amandman odbija zato što je u suprotnosti sa obavezama koje je Republika Srbija preuzela na osnovu posebnih sporazuma sa drugim državama i međunarodnim organizacijama.

Jedine obaveze koje Republika Srbija ima po ovom osnovu jesu obaveze prema NATO paktu, vojnom savezu koji već 11 godina deo teritorije Republike Srbije drži pod okupacijom. Te obaveze su preuzete u julu 2005. godine, kada je tadašnja dosovska vlast, u nizu antidržavnih poteza koje je povukla nakon 5. oktobra 2000. godine, potpisala Sporazum sa NATO paktom kojim je pristala da ova međunarodna teroristička organizacija nesmetano i bez ikakvih ograničenja teritoriju Republike Srbije koristi– za transport ljudstva, tehnike, vojnog i ratnog materijala.

Nadam se da ne moram da objašnjavam da vojni ratni materijal uglavnom čini opasan teret, od municije, preko vojnih, transportnih oružja i oruđa, do onog najopasnijeg tereta, to su vojnici.

Po tom sporazumu vojnici NATO pakta u Srbiji imaju imunitet od hapšenja, mogu bukvalno da rade prilikom prolaska teritorijom Republike Srbije šta hoće. Mogu narodski rečeno, da žare i pale, mogu da ubijaju, mogu da siluju, oni po tom sporazumu iz jula 2000. godine i 2005. godine, ne mogu da odgovaraju pred pravosudnim sistemom Republike Srbije.

To znači da vojnici NATO pakta i NATO pakt kroz Srbiju mogu da vrše neograničeno transport svih vrsta opasnog tereta. Smatram da ovakav sporazum ne bi potpisala nijedna slobodna, suverena, međunarodno priznata država.

Podsećam da je Srbija pre 70 godina odbila da sprovodi jedan sporazum koji je potpisala tadašnja vlast u Beogradu, podsećam Srbija je čini mi se 1941. godine potpisala sporazum o pristupanju Trojnom paktu. Tim paktom je bilo predviđeno, i to je bila najspornija odredba Trojnog pakta, da se teritorija Srbije može nesmetano koristiti od strane trupa Nemačke za prebacivanje sredstava i ljudstva iz Evrope preko teritorije Republike Srbije u Grčku i na Bliski istok.

Narod Kraljevine Jugoslavije, narod Beograda, nije prihvatio te ponižavajuće uslove i nekoliko dana nakon toga došlo je do državnog prevrata u Beogradu. Postavlja se pitanje čime NATO pakt zaslužuje tu privilegiju da po putevima Srbije može da prevozi šta god hoće, kad hoće i kako hoće.

Vi ste dali dozvolu da bez ikakve kontrole opasan teret preko teritorije Republike Srbije prevozi neko ko se dokazao, ko se potvrdio kao ekspert za nekontrolisanu protivzakonitu upotrebu opasnog tereta.

Podsećam da je NATO pakt pre deset godina na Republiku Srbiju, na srpske gradove i sela istresao 20 hiljada tona najopasnijeg mogućeg tereta avionskih bombi i raketa, koje su razorile desetine srpskih gradova i sela, ubile oko tri hiljade i ranile više od 15 hiljada ljudi.

Pet godina pre toga NATO pakt je istresao deset hiljada tona opasnog tereta na Republiku Srpsku.

Podsećam da je utvrđeno i dokazano da se u smrtonosnom teretu kojim su gađana srpska naselja, srpske bolnice, obdaništa, škole, nalazio i osiromašeni uranijum, tako da će generacije srpske dece u narednih hiljada godina umirati zbog ove nekontrolisane i nezakonite upotrebe opasnog tereta od strane NATO pakta.

Podsećam da je utvrđeno da se u ovom opasnom teretu, ovim granatama i bombama, pored osiromašenog uranijuma u više navrata nalazio i mnogo otrovniji plutonijum.

Samo ću podsetiti na neke posledice nezakonite upotrebe opasnog tereta od strane NATO pakta, trista srušenih škola i mostova u Srbiji, deset razorenih gradova, razorena srpska industrija, nekoliko srušenih bolnica i obdaništa, 73 ubijene dece, desetine mrtvih albanskih civila u zbegu na KiM ubijeno, razorenih zgrada i ubijenih radnika RTS, bombardovani civili na niškoj pijaci, u Paraćinu, na mostu u Varvarinu.

Još jednom postavljam pitanje koje su to zasluge NATO pakta, da li je to tromesečno bombardovanje Srbije ili deset godina okupacije Republike Srbije.

Da li je to tri hiljade civila i srpskih vojnika ubijenih u vreme bombardovanja ili dve hiljade srpskih civila koji su ubijeni na KiM, od početka okupacije, kada je bezbednost na KiM navodno garantovao NATO pakt.

Kada se imaju u vidu sve ove činjenice, svi zločini koje je NATO pakt počinio nad Srbijom i srpskim narodom, smatram da ne postoji nijedan razuman razlog da Vlada Republike Srbije ne prihvati ovaj amandman SRS.

Može se dogoditi da, ukoliko sutra, NATO pakt bez ikakve kontrole, možda u trenutku dok mi držimo ovu sednicu, kroz Beograd proveze opasan teret sa osiromašenim uranijumom ili plutonijumom, odnosno da sa tim teretom ponovo ubija neku srpsku decu.

SRS smatra, i to je nesporna činjenica i to ne treba nikome dokazivati, da je NATO pakt u Srbiji okupator, da mu ne treba dozvoliti da prelazi preko teritorije RS, a kamoli da njenim putevima prevozi opasan teret.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Milan Avramović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Mrkonjiću, tehničkom greškom je predviđeno da je ovaj moj amandman predviđen na član 2, međutim, on je na član 1. stav 2. tačka 2. Nisam imao nameru da podnosim garancije za naknadu eventualne štete i incidenata kada je u pitanju sporazum koji je davno usvojen. Svesni smo činjenice da se to ne može menjati, ali zbog tehničke greške ovaj moj amandman se odnosi na član 1. stav 2. tačka 2.

Tražim da se na odredbe ovog zakona koje se ne primenjuju, klasifikacija na šta, da se stavi jedna preambula, a to je da – transport opasnog tereta na koji se ovo ne primenjuje, tačnije ovaj zakon, koji se obavlja vozilima ministarstva nadležnog za poslove odbrane, MUP i Vojske Srbije, kao i vojnih snaga drugih država i organizacija koje prema posebnom sporazumu koriste saobraćajnu infrastrukturu Republike Srbije.

Tu predlažem da se doda rečenica "uz položenu garanciju za nadoknadu štete usled eventualnih incidenata".

Naravno, ovo bi se odnosilo samo na ovaj deo stava 2. člana 1. tačke 2. ukoliko biste vi prihvatili amandman mog kolege Dušana Marića, koji je argumentovanim dokazima stavio svima do znanja da ne treba da postoje druge vojne snage drugih država koje prema posebnom sporazumu koriste našu infrastrukturu.

Dakle, ako smo se pozvali na neke obaveze kao što je Evropski sporazum o međunarodnom transportu opasnog tereta na unutrašnjim plovnim putevima, u njemu ne stoji nigde da postoje posebni sporazumi, kako je navedeno u ovom predlogu zakona, nego međunarodni sporazumi koje su potpisale više članica, više zemalja.

Pošto sam doneo taj sporazum ovde, da vam pročitam samo par stvari koje demantuju odgovor na ovaj amandman predstavnika Vlade i razlog zašto se on ne prihvata, da je taj sporazum koji se odnosi na transport opasnog tereta ADN usvojen čak 2000. godine, a da je ovaj SOF-a sporazum, o kome je govorio moj kolega Dušan Marić, potpisan daleko kasnije 2005. godine, od strane diplomatske konferencije održane u Ženevi 26. maja 2005. godine pod okriljem Evropske komisije UN za Evropu i Centralne komisije za plovidbu Rajnom, zajedno su izradile ovaj sporazum.

Sam sporazum i propisi u aneksima u originalnoj verziji, koji čine integralni deo sporazuma kao završni akt konferencije i rezolucija koju je konferencija usvojila, objavljeni su 2001. godine pod oznakom, da ne čitam oznaku. Završni akt potpisale su 26. maja 2005. godine akreditovani predstavnici sledećih pet država – Austrije, Belgije, Bugarske, Hrvatske, Češke, Republike Francuske, Nemačke, Mađarske, Italije, Holandije, Poljske, Rumunije, Ruske Federacije, Slovačke i Švajcarske.

Dakle, Srbije u ovom sporazumu tada nije bilo, mi smo kasnije potpisali poseban sporazum sa NATO paktom, kako je rekao kolega Marić, potpisali čuveni SOF-a sporazum, kojim omogućujemo vojnoj mašineriji da radi po našoj infrastrukturi, po Srbiji šta god hoće, bez ikakvih dozvola, prijava, saglasnosti, čak i odgovornosti.

Ono što je takođe važno, jeste da oni koji hoće da se priključe naknadno ovom sporazumu moraju to da urade na sledeći način. Propisi u aneksima sadrže odredbe o opasnim materijama i predmetima, odredbe o njihovom transportu i pakovanjima ili u vidu rasutog tereta brodovima u vodnom saobraćaju ili tankerima, kao i odredbe o gradnji i operacijama takvih brodova. Ove odredbe takođe pokrivaju zahteve i procedure tehničkih pregleda, pitanja sertifikata i odobrenja, priznavanje klasifikacionih društava, nadzor, kao i obučavanje i ispite za stručna lica.

Takođe, propisi u aneksima u svojoj originalnoj verziji treba da se primene 12 meseci po stupanju na snagu sporazuma. Dakle, od 2000. godine 12 meseci jeste godinu dana, 2001. godina. Međutim, u smislu kašnjenja stupanja na snagu, koje nastaje zbog procesa ratifikacije i pristupanja, rezolucija koju je usvojila konferencija nalaže da se propisi u aneksima ažuriraju redovno na zajedničkom skupu eksperata, pre stupanja na snagu sporazuma.

Ovo je sada najbitnija stvar. Rezolucijom se preporučuje da države zainteresovane da postanu potpisnice ovog sporazuma redovno implementiraju ove ažurirane verzije na nacionalnim nivoima, ne čekajući da sporazum stupi na snagu.

Dakle, gospodine ministre, da bi mi ovo, kako oni vole da kažu, implementirali u naš sistem i naš zakon, mi moramo ove posebne sporazume staviti na stranu i dati prioritet međunarodnim sporazumima, na koje se u članu 2. i ovaj zakon poziva.

Evo, u članu 2. piše da se transport opasnog tereta obavlja u skladu sa odredbama potvrđenih međunarodnih sporazuma, a ne posebnih. Onda se nabraja i ovaj ADR, i svi ostali sporazumi koje smo prihvatili, kao što je Sporazum jednoobraznih uslova za homologaciju i uzajamno priznavanje homologacije.

Dakle, po stupanju sporazuma na snagu najnovija verzija propisa u aneksima biće podneta na usvajanje Administrativnom komitetu, to je inače član 17, kako bi se obezbedilo da propisi u aneksima, koji treba da se primene 12 meseci po stupanju sporazuma na snagu, budu ažurirani.

Mi ne možemo biti ažurirani sa ovim posebnim sporazumima. Znate i sami da smo svedoci brojnih havarija, nuklearnih i hemijskih udesa vezanih za vojni transport i upotrebu štetnih i opasnih materija i da su najveći uzroci, 85% iz statistike koju je vodila policija Srbije, upravo uzroci čije su posledice nastale krivicom ne samo ljudskog bića, nego i infrastruktura koju posedujemo, odnosno loši putevi, premor vozača, neobezbeđenje tih vozila koja se kreću našom infrastrukturom i nezakonsko prolaženje kroz našu zemlju, tačnije neprijava ministarstvu koje nije odobrilo pratnju za istu.

Zato vas molim, gospodine Mrkonjiću, da ovu tehničku grešku, koja piše da sam podneo amandman na član 2, shvatite da je ovo amandman na član 1, da shvatite da obezbeđenje ne može da postoji samo članom 8, ako neko ima polisu za osiguranje, nego i ovo obezbeđenje poštovanjem međunarodnih ugovora a ne posebnih, kao i članom 45. kojim ste predvideli da se oduzima sertifikat onome ko napravi saobraćajnu nezgodu, a vozač je transportnog vozila koje prevozi opasne materije.

Dakle, u ovom slučaju ovim posebnim ugovorom vi nećete moći nijednom NATO vozilu da oduzete sertifikat, nećete moći da vršite kontrolu, nećete moći da im date savetnika, nećete moći da kontrolišete ulaz i izlaz kroz zemlju i nećete moći da ih privedete odgovornosti za onu havariju koju su napravili, a vrlo dobro znate kakvu su havariju već napravili, pa nema odgovornosti.

Da biste sačuvali i ulogu svog ministarstva i integritet države Srbije, vi ovaj SOFA sporazum morate staviti po strani, dati prioritet međunarodnom sporazumu, kao što je ovaj sporazum što sam pročitao, što se navodi u članu 2, i dati prioritet infrastrukturi i kontroli od samog ministarstva.

U slučaju da se do toga ne dođe, biće obrnuto, kontrolisaće ministarstvo SOFA sporazum NATO pakt i onda mi donosimo ovde zakon za neke druge, a ne za nas. Zato vas molim da prihvatite i moj amandman i amandman kolege Dušana Marića, da bi ove dileme rešili.

Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić. Izvolite, gospodine Munjiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, povodom zakona o transportu opasnog tereta podneo sam amandman na član 8. predloženog zakona, tražeći da se posle stava 1. doda novi stav 2. koji predviđa da u slučaju da se šteta koja je nastupila u prevozu opasnog tereta ne može nadoknaditi na neki drugi način, da se ona nadoknadi imovinom učesnika u transportu koji je štetu prouzrokovao.

Gospodine ministre, vi ste pre nekoliko dana rekli, otprilike, braneći ovaj predlog zakona da je cilj istog da u stvari dođe do jednog preventivnog delovanja u prevozu opasnog tereta, kao i smanjenje broja incidenata koji se događaju prilikom prevoza opasnih materija.

Dalje, kazali ste da se tu predviđa najviši stepen bezbednosti u manipulaciji opasnim teretom i da se predviđa njegovo adekvatno praćenje. To je dobro. Normalno je da niko ne sumnja u vašu dobru nameru da se preventivno deluje i da tih incidentnih situacija u prevozu opasnog tereta bude zaista što manje. Normalno je da svaki normalan čovek ovako razmišlja.

Međutim, i pored najboljih zakona, gospodine ministre, pored najbolje volje da tako i bude i pored adekvatnog praćenja ovih zakona koji se donose u ovoj oblasti, život vrlo često donosi neke nepredviđene ili nepredvidive situacije. Nekada se i pored toga što su preduzete gotovo sve mere da do njih ne dođe ipak dolazi do tih incidentnih situacija u prevozu opasnog tereta.

Šta se tada dešava? Nastupi šteta i ukoliko se ta šteta ne može nadoknaditi na neki drugi način, šta onda? Hoćemo li se pozivati na neke druge zakone, na neke druge propise iz drugih oblasti, iz drugih zakona, da bismo rešili ovakve situacije? Kad već ovde imamo onoga koji je štetu prouzrokovao i, što je još važnije, imamo njegovu imovinu, zašto da dovodimo u situaciju nekog ko je oštećen prilikom prevoza ovog opasnog tereta, ako već možemo da dođemo u situaciju da štetu nadoknadimo iz imovine onoga ko je tu štetu prouzrokovao? Upravo je to ono što se traži ovim amandmanom.

Zašto da teramo čoveka koji je oštećen da dokazuje po nekim drugim propisima, u nekim drugim postupcima, koji mogu trajati jako dugo? Pa na kraju u tim propisima, gospodine ministre, može se kao neko prethodno pitanje postaviti ko je prouzrokovao tu štetu, što iziskuje još vremena. Zašto bismo sve to dozvoljavali kad možemo jednostavno da predvidimo u ovom zakonu da štetu nadoknadi onaj koji je prouzrokovao? Mislim da je to potpuno jasno i da je najlogičnije.

Smatram da iz ovih razloga koje sam kazao zaista stoje svi potrebni razlozi da prihvatite ovaj moj amandman. Hvala.

Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić. Izvinite, na prethodni amandman javio se gospodin Zoran Šami. Izvolite.

Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, vi znate da se ovaj amandman meni čini krajnje suvislim, kao i neki drugi amandmani koje su kolege iz SRS podneli. Vi svakako znate da DSS nije podnosila amandmane, ali ne zato što je zadovoljna zakonom, nego zato što smatra da je u ovom obliku zakon praktično nepopravljiv, a da se pri tom ne vidi nijedan razlog da bude takav.

Ovo je jedan u osnovi tehnički zakon, koji je u mnogo čemu ograničen nekim svetskim uzusima, svetskim standardima u prevozu opasnih materija i kao takvog ga je samo trebalo napisati.

Umesto toga, mi smo dobili prvo jedan tehnički loš tekst, a zatim gde god je nešto moglo da se pokvari ili izmisli nešto što je nepotrebno, to je urađeno.

Formiranje još jednog tela, o tome sam govorio kada je bila rasprava u načelu i mnoge druge odredbe, koje su potpuno nepotrebne u ovom zakonu, opterećuju ovaj zakon i iz tog razloga DSS smatra, kažem, mogli smo podneti jedno pedesetak amandmana, ali nam se to činilo potpuno nepotrebno, jer se sa malo truda, dobre volje i zdravog razuma mogao predložiti jedan krajnje dobar tekst.

Ne mislim da zakon ima nekih posebnih političkih konotacija i upravo zato ne razumem zašto to nije obavljeno onako kako treba.

Ovo ministarstvo je predložilo i neke mnogo teže, da tako kažem, zakone od ovog. O njima smo polemisali, njih smo popravljali i u nekoj meri smo uspeli, u dobroj meri nismo, jer nije bilo razumevanja od strane predlagača, ali ovaj zakon naprosto nema nikakvog razloga da bude ovakav kakav jeste.

Još jednom apelujem da umesto da raspravljamo o amandmanima mojih uvaženih kolega, bilo bi pametnije da se taj zakon povuče, da se za nedelju-dve napravi kako treba da izgleda i da se onda vrati u skupštinsku proceduru.

Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić, kojem dajem reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 9. Predloga zakona o transportu opasnog tereta, gde sam mojim amandmanom tražio da se sedište Uprave za transport opasnog tereta iz Beograda preseli u Niš.

Naravno, Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a u obrazloženju zbog čega to nije uradila se kaže da je uprava za transport opasnog tereta organ koji se nalazi u sastavu ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja, čije je sedište u Beogradu. To je zaista tako i to nije sporno.

Vlada dalje kaže – nije celishodno da se sedište uprave izmešta u neki drugi grad, ako je ministarstvo koje je nadležno za tu upravu u Beogradu.

Upravo me podsetio kolega Avramović, o čemu smo pričali juče do 22 časa. Upravo smo pričali o stvari koja je suprotna ovome što je Vlada dala u obrazloženju za odbijanje mog amandmana.

Juče smo pričali o Fondu za razvoj koji treba izmestiti u Niš. Pričali smo o Agenciji za stimulisanje izvoza koju treba izmestiti u Užice. Pričali smo o Nacionalnoj službi za zapošljavanje koju treba izmestiti u Kragujevac itd. Baš u tom smislu, sve moje kolege iz SRS podnele su amandmane na te zakone, gde bi se neke od tih institucija o kojima je bilo reči izmestile u njihova mesta.

Juče smo imali jedan podatak o broju nezaposlenih u ovim mestima gde je Vlada predložila izmeštanje institucija. Videli smo, nažalost, da je najveća nezaposlenost u Nišu, i nominalno i procentualno. Prema podacima koje smo dobili od Vlade, u Nišu ima 35.000 nezaposlenih, što je malo ispod 15% ukupnog broja stanovništva, a u odnosu na radno stanovništvo to je i te kako veći broj, mada, raspolažem i podacima da je taj broj i veći.

Zbog toga sam smatrao i tražio da makar na ovaj simboličan način i kroz ovu upravu treba pokazati da Srbija razmišlja, odnosno Vlada Srbije razmišlja i o drugim svojim delovima. Tim pre što se ovde radi o delatnosti transporta, znamo da je Niš centar Balkana, da je glavna i najznačajnija tačka na Koridoru 10 i sigurno se ništa ne bi izgubilo i ne bi apsolutno bilo necelishodno, kao što to Vlada tvrdi, da sedište te uprave bude u Nišu. Ako ništa drugo, to bi možda na neki način psihološki delovalo na te ljude, ne samo iz Niša, nego iz Nišavskog okruga i cele jugoistočne Srbije.

Svestan sam da ukoliko bi se i desilo da Vlada prihvati ovaj amandman da se sedište uprave za transport opasnog tereta premesti u grad Niš, da to ne bi popravilo lošu privrednu sliku i svaku drugu sliku o Nišu i celoj južnoj Srbiji. Čak, mislim da, ukoliko bi i celu Vladu preselili u Niš, ne bi od toga ni Niš, niti Srbija imali neku veliku vajdu, imajući u vidu kakva je ova vlada.

Zato apelujem na ovde prisutnog ministra, gospodina Mrkonjića, da založi svoj autoritet, da porazgovara još jednom sa svojim saradnicima iz Vlade i da eventualno prihvati ovaj amandman.