Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 95 narodnih poslanika. Molim vas da utvrdimo karticama tačan kvorum.

Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, ustanovljeno da su u sali 92 narodna poslanika, te da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.

Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 286. Poslovnika? (Da.)

Gospodin Nemanja Šarović, izvolite.

Dame i gospodo poslanici, Šarović, doduše, nije Šarić, ali dobro. Dakle, SRS je 7. oktobra ove godine podnela krivične prijave protiv predsednika opštine Zemun, Branislava Prostrana. Ako možete samo malo da umirite vladajuću većinu.

Dakle, mi smo podneli krivične prijave protiv predsednika opštine Zemun Branislava Prostrana i protiv bivšeg odbornika SRS Steve Živanovića. Oni su pokušali da kupe, bukvalno, kao na stočnoj pijaci, još neke odbornike kako bi uspeli da održe vladajuću većinu u opštini Zemun i za razliku od prethodnih slučajeva kada smo bili sigurni da se radi o trgovini mandatima a nismo imali dokaze, ovoga puta imamo i konkretne dokaze, odnosno raspolažemo audio-snimkom i stenogramom čitavog tog razgovora, odnosno te kupovine odbornika.

Mi smo još 7. oktobra tužilaštvu podneli krivičnu prijavu, podneli u prilogu taj stenogram i audio-zapis i zatražili hitnu akciju, smatrajući da je to veliki test za tužilaštvo i očekujući da će oni koji se bave političkom prostitucijom u Srbiji, koji druge podstiču na tu političku prostituciju, tu mislim, pre svega, na SNS, konačno biti procesuirani u skladu sa zakonom.

Od tada do danas je prošlo, praktično, mesec i po dana. Još uvek nemamo bilo kakvih rezultata i pitamo danas, danas zahtevam obaveštenje, da li je bilo šta učinjeno na osnovu te krivične prijave? Da li su bilo kakva ispitivanja izvršena? Da li je saslušan Branislav Prostran? Da li je saslušan Steva Živanović? Da li Krivični zakonik i svi ostali zakoni, koji važe za građane Republike Srbije, važe i za funkcionere SNS?

Ono što su oni nudili, pročitaću deo, da bi i javnost dobila uvid u to. Odborniku SRS, koji na to nije pristao, nuđeno je zaposlenje za njega u opštini Voždovac, gde je SNS na vlasti. Nuđeno je zaposlenje za njegovu sestru u opštini Zemun, gde je takođe SNS na vlasti. Nuđene su mu i razne druge materijalne nadoknade, koje prema njihovim rečima dostižu iznos od 100 hiljada evra.

Kažu da kako se sad u Zemunu otvaraju nekakvi novi projekti, između ostalog akva-park, šest gradilišta, ukupno je to 47 miliona dinara. Kažu, kako će, ukoliko pređu iz odborničke grupe SNS sutra i oni, evo kažu, biće nekakav direktorčić, dobiće platu od 100-120 hiljada dinara, zagarantovano. Garant ovog dogovora je bio Tomislav Nikolić. Drugi garant je bio Branislav Prostran, predsednik opštine Zemun.

Mislim da je krajnje vreme da se na ovo reaguje. Tražim od Ministarstva pravde i ministra policije odgovor, da li je po ovom pitanju bilo šta učinjeno?

Druga stvar, 6. jula 2010. godine SRS, odnosno Vjerica Radeta, Elena Božić Talijan i ja smo podneli krivičnu prijavu protiv Tomislava Nikolića, zbog toga što je u dnevnom listu "Alo" izneo lažnu tvrdnju da je Vojislav Šešelj pokušao da naruči ubistvo još jednog čoveka, ali da je, bože moj, Tomislav Nikolić kao neko visokomoralan odbio to da izvrši.

Od toga je prošlo nekoliko meseci. Ponavljam, radi se o julu. To je više od četiri meseca. Želimo da dobijemo odgovor, da li je tužilaštvo po ovom pitanju učinilo bilo šta? Da li je saslušan Tomislav Nikolić? Takođe su krivične prijave podnete protiv Aleksandar Vučića, Miloša Simovića, Miodraga Rašića i Želimira Čabrila, a da li su i oni saslušani?

Znate da je ova laž koju su iznosili, pre svega, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić izazvale veliko uznemirenje javnosti. Danima je na naslovnim stranama objavljivano kako je Vojislav Šešelj naručivao nečije ubistvo, kako je Tomislav Nikolić navodno ugrožen, kako policija i BIA sprovode istragu o tome. To je sve izložilo porodicu Vojislav Šešelja, ali i sve nas iz SRS, jednom pravom medijskom linču.

Naravno, četiri meseca kasnije, sa velikim zakašnjenjem, dobili smo obaveštenje od tužilaštva da ne postoje nikakve indicije, da ne postoji čak ni osnovana sumnja da je Vojislav Šešelj naručivao bilo čije ubistvo. To, naravno, za razliku od prvog puta, nije osvanulo na naslovnim stranama.

Gospodine Šaroviću, vreme.

Narodni poslanik Ivan Andrić ima reč. Izvolite.

Molim vas za malo pažnje, vrlo je ozbiljno pitanje. U ime LDP moram da reagujem na skandal koji se sinoć dogodio opet, po ko zna koji put, na javnom servisu RTS, kada je gostovao bivši ambasador SAD Vilijam Montgomeri, danas simpatizer SNS i sumnjivi biznismen.

Moram da kažem da je to bio nedopustiv pokušaj Vilijama Montgomerija da direktno ugrozi institucije ove zemlje, lažno optuži nevine ljude i time po našem mišljenju direktno pokuša da spreči istragu i vođenje sudskog postupka oko političke pozadine ubistva Zorana Đinđića i krivične prijave koju je podneo advokat porodice Đinđić, a koja je vezana za potpirivanje pobune Jedinica za specijalne operacije u Beogradu 2001. godine.

Nije važan ovde Vilijam Montgomeri, važan je kontekst u kome se to dešava. Ovo gostovanje i njegovo osporavanje sudske presude se dešava samo dan ili dva nakon što je specijalni tužilac najavio da će biti pokrenut predistražni postupak po pitanju pobune Jedinice za specijalne operacije.

Dešava se nekoliko nedelja ili meseci nakon što su prvi put od ubistva premijera pravdi u Srbiji dostupni pripadnici Zemunskog klana, braća Simović, koji su Specijalnom tužilaštvu dali iskaze koji bacaju novo svetlo na političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića i kao treće, kao direktan povod verovatno na ovo gostovanje, i motive za njegovo pojavljivanje i govore je prijava advokata porodice Đinđić, Srđe Popovića, krivična prijava koja je podneta, ako se ne varam, u toku prošle nedelje.

Nastup bivšeg ambasadora je napad na sve institucije Srbije jer se u tom intervjuu koji se desio juče, kroz mnogobrojne laži, nezakonito napada na konačnu sudsku presudu koju je doneo Specijalni sud, a koju su viši sudovi u Srbiji nekoliko puta, u drugom i trećem stepenu, potvrdili. Stoga imamo nekoliko pitanja.

Prvo pitanje je za ministarku pravde, ministra policije i specijalnog tužioca. Dokle se stiglo sa istragom koja treba da utvrdi sve elemente tzv. političke pozadine atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića? Da li se razmatra krivična prijava koja je podneta u ime porodice Zorana Đinđića?

Da li državni organi ozbiljno rade na istraživanju iskaza koje su dali Aleksandar i Miloš Simović, a koji između ostalog govore i o kontaktima kriminalnih krugova u Srbiji i regionu sa diplomatama, između ostalog, i sa Vilijamom Montgomerijem, ali i o brojnim drugim kontaktima Zemunskog klana koji mogu da rasvetle političku pozadinu ovog atentata?

Vilijam Montgomeri nije nikakav ugledni diplomata. On je američki ambasador koji je smenjen zbog lošeg posla, a povod za njegovu smenu je bio seksualni skandal. Danas on živi u Srbiji. Naše pitanje je – kojim povodom i koji je njegov motiv da o tome govori? On je ovde, po sopstvenom priznanju, da bi se bavio biznisom.

Kada pogledamo ko su mu poslovni saradnici, iz toga možemo naći motiv za ovakve govore. On s jedne strane sedi u krilu Vojislava Koštunice, a sa druge u krilu Mire Marković. Njegovi poslovni partneri su s jedne strane Gradimir Nalić. Ovde imam izvod iz Agencije za privredne registre, firma se zove Strakon sekjuriti, vlasnici su 15% Vilijam Montgomeri, 15% Lin Montgomeri i 62% Gradimir Nalić. To je krilo Vojislava Koštunice.

Krilo Mire Marković je firma MSM & Associates u kojoj su takođe vlasnici Lin Montgomeri 34%, žena Vilijama Montgomerija, i Goran Matić, čuveni ministar za informisanje, 33%. Mi u ovome prepoznajemo njegov lični motiv da se o ovome angažuje, kao i strah od istrage koju sprovodi specijalno tužilaštvo.

Ono što posebno boli i kao član programskog saveta RTS tražim da programski savet RRA održi hitnu sednicu. To je nedopustiv način na koji je taj intervju urađen sinoć. Nijedno potpitanje, nijedna stvar koja bi tražila dodatno objašnjenje i otvaranje prostora za mnoge laži koje osporavaju ono što su institucije ove zemlje radile. To nije moguće da taj gospodin uradi u svojoj zemlji. Mislim da nije moguće.

Mislim da je dužnost srpskog parlamenta da uradi sve što je moguće da tako nešto ne bude moguće ni u ovoj zemlji. Koji je motiv Aleksandra Tijanića da otvori prostor za osporavanje istrage o političkoj pozadini? (Predsednik: Vreme.) Samo ću još dve rečenice, jako je važno.

Mi ćemo tražiti objašnjenje i od američke ambasade, s obzirom da je reč o bivšem diplomati. Tražim objašnjenje od Vlade Srbije, od predsednika Republike i isto tako vas uveravamo da nikakve laži ovog sumnjivog preduzetnika neće nas ubediti da ne istrajemo u našoj zemlji da se otkrije politička pozadina ubistva Zorana Đinđića.

Javlja se gospođa Zlata Đerić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, upućujem pitanje premijeru i ministru za ekonomiju i regionalni razvoj Srbije, u želji da građani pre svega Sombora i ostali dobiju adekvatan odgovor na jedno važno pitanje. Šta je Vlada do sada učinila i šta čini po pitanju bilateralnih odnosa u rešavanju problema srpske imovine u Republici Hrvatskoj i obrnuto?

Naime, mi u Somboru smo se suočili sa jednim ozbiljnim privrednim problemom po pitanju firme Boreli, čiji se lokali od strane vlasnika u Hrvatskoj prodaju vrlo sumnjivo, vrlo problematično širom Srbije. Ljudi pri tome ostaju bez posla i Vlada nije učinila ništa da te ljude zaštiti od takve vrste privatizacije i omogući im da sačuvaju radna mesta, a u pitanju je privredni subjekat koji radi i realno zarađuje svoj lični dohodak.

Oni su u štrajku, pokušavaju da to pitanje reše sa Ministarstvom ekonomije. Do sada nemaju nikakav adekvatan odgovor, nikakvu adekvatnu zaštitu.

Vidimo da su se bilateralni odnosi između dve bivše republike SFRJ, a sada dve susedne države, počeli normalizovati, ali ovo pitanje niko ne rešava ili je Srbija vrlo pasivna po tom pitanju, za razliku od Hrvatske.

Recimo, konkretno u Somboru, kada je otvorena firma sa 250 radnih mesta, što svakako pozdravljamo, ceo politički vrh je došao da se slika. Svi su to pozdravili. Istovremeno, ceo taj politički vrh nije otišao u drugu firmu, gde 750 ljudi ostaje bez radnih mesta, upravo zahvaljujući ovoj vrsti nebrige koju Vlada pokazuje.

Pošto se više niko ne javlja, u skladu sa članom 286, nastavljamo rad.

Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju narodni poslanici: Zoran Kasalović, Đorđe Milićević, Dejan Radenković i Mladen Grujić.

Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam, pored predstavnika predlagača Milutina Mrkonjića, ministra za infrastrukturu, pozvala da sednici prisustvuju i: Dejan Lasica i Rade Tomašević, pomoćnici ministra za infrastrukturu, Demir Hadžić, šef Odseka za bezbednost saobraćaja i Dejan Tomić, inspektor železničkog saobraćaja.

Prelazimo na 15. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O TRANSPORTU OPASNOG TERETA (pojedinosti)

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Nikola Savić, Dejan Mirović, Milan Avramović, Vjerica Radeta, Zoran Popović, Milorad Krstin, Radiša Ilić, Sreto Perić, Zoran Krasić, Goran Mihajlović, Vitomir Plužarević, Mirko Munjić i Dušan Marić, kao i Vlada. Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima, kao i izveštaj Odbora za saobraćaj i veze.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Marić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, u ime SRS podneo sam amandman kojim se reguliše da se odredba ovog zakona odnosi samo na transport opasnog tereta koji vrši Vojska Srbije ili policija Srbije.

U obrazloženju odbijanja amandmana Vlada kaže da se amandman odbija zato što je u suprotnosti sa obavezama koje je Republika Srbija preuzela na osnovu posebnih sporazuma sa drugim državama i međunarodnim organizacijama.

Jedine obaveze koje Republika Srbija ima po ovom osnovu jesu obaveze prema NATO paktu, vojnom savezu koji već 11 godina deo teritorije Republike Srbije drži pod okupacijom. Te obaveze su preuzete u julu 2005. godine, kada je tadašnja dosovska vlast, u nizu antidržavnih poteza koje je povukla nakon 5. oktobra 2000. godine, potpisala Sporazum sa NATO paktom kojim je pristala da ova međunarodna teroristička organizacija nesmetano i bez ikakvih ograničenja teritoriju Republike Srbije koristi– za transport ljudstva, tehnike, vojnog i ratnog materijala.

Nadam se da ne moram da objašnjavam da vojni ratni materijal uglavnom čini opasan teret, od municije, preko vojnih, transportnih oružja i oruđa, do onog najopasnijeg tereta, to su vojnici.

Po tom sporazumu vojnici NATO pakta u Srbiji imaju imunitet od hapšenja, mogu bukvalno da rade prilikom prolaska teritorijom Republike Srbije šta hoće. Mogu narodski rečeno, da žare i pale, mogu da ubijaju, mogu da siluju, oni po tom sporazumu iz jula 2000. godine i 2005. godine, ne mogu da odgovaraju pred pravosudnim sistemom Republike Srbije.

To znači da vojnici NATO pakta i NATO pakt kroz Srbiju mogu da vrše neograničeno transport svih vrsta opasnog tereta. Smatram da ovakav sporazum ne bi potpisala nijedna slobodna, suverena, međunarodno priznata država.

Podsećam da je Srbija pre 70 godina odbila da sprovodi jedan sporazum koji je potpisala tadašnja vlast u Beogradu, podsećam Srbija je čini mi se 1941. godine potpisala sporazum o pristupanju Trojnom paktu. Tim paktom je bilo predviđeno, i to je bila najspornija odredba Trojnog pakta, da se teritorija Srbije može nesmetano koristiti od strane trupa Nemačke za prebacivanje sredstava i ljudstva iz Evrope preko teritorije Republike Srbije u Grčku i na Bliski istok.

Narod Kraljevine Jugoslavije, narod Beograda, nije prihvatio te ponižavajuće uslove i nekoliko dana nakon toga došlo je do državnog prevrata u Beogradu. Postavlja se pitanje čime NATO pakt zaslužuje tu privilegiju da po putevima Srbije može da prevozi šta god hoće, kad hoće i kako hoće.

Vi ste dali dozvolu da bez ikakve kontrole opasan teret preko teritorije Republike Srbije prevozi neko ko se dokazao, ko se potvrdio kao ekspert za nekontrolisanu protivzakonitu upotrebu opasnog tereta.

Podsećam da je NATO pakt pre deset godina na Republiku Srbiju, na srpske gradove i sela istresao 20 hiljada tona najopasnijeg mogućeg tereta avionskih bombi i raketa, koje su razorile desetine srpskih gradova i sela, ubile oko tri hiljade i ranile više od 15 hiljada ljudi.

Pet godina pre toga NATO pakt je istresao deset hiljada tona opasnog tereta na Republiku Srpsku.

Podsećam da je utvrđeno i dokazano da se u smrtonosnom teretu kojim su gađana srpska naselja, srpske bolnice, obdaništa, škole, nalazio i osiromašeni uranijum, tako da će generacije srpske dece u narednih hiljada godina umirati zbog ove nekontrolisane i nezakonite upotrebe opasnog tereta od strane NATO pakta.

Podsećam da je utvrđeno da se u ovom opasnom teretu, ovim granatama i bombama, pored osiromašenog uranijuma u više navrata nalazio i mnogo otrovniji plutonijum.

Samo ću podsetiti na neke posledice nezakonite upotrebe opasnog tereta od strane NATO pakta, trista srušenih škola i mostova u Srbiji, deset razorenih gradova, razorena srpska industrija, nekoliko srušenih bolnica i obdaništa, 73 ubijene dece, desetine mrtvih albanskih civila u zbegu na KiM ubijeno, razorenih zgrada i ubijenih radnika RTS, bombardovani civili na niškoj pijaci, u Paraćinu, na mostu u Varvarinu.

Još jednom postavljam pitanje koje su to zasluge NATO pakta, da li je to tromesečno bombardovanje Srbije ili deset godina okupacije Republike Srbije.

Da li je to tri hiljade civila i srpskih vojnika ubijenih u vreme bombardovanja ili dve hiljade srpskih civila koji su ubijeni na KiM, od početka okupacije, kada je bezbednost na KiM navodno garantovao NATO pakt.

Kada se imaju u vidu sve ove činjenice, svi zločini koje je NATO pakt počinio nad Srbijom i srpskim narodom, smatram da ne postoji nijedan razuman razlog da Vlada Republike Srbije ne prihvati ovaj amandman SRS.

Može se dogoditi da, ukoliko sutra, NATO pakt bez ikakve kontrole, možda u trenutku dok mi držimo ovu sednicu, kroz Beograd proveze opasan teret sa osiromašenim uranijumom ili plutonijumom, odnosno da sa tim teretom ponovo ubija neku srpsku decu.

SRS smatra, i to je nesporna činjenica i to ne treba nikome dokazivati, da je NATO pakt u Srbiji okupator, da mu ne treba dozvoliti da prelazi preko teritorije RS, a kamoli da njenim putevima prevozi opasan teret.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Milan Avramović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Mrkonjiću, tehničkom greškom je predviđeno da je ovaj moj amandman predviđen na član 2, međutim, on je na član 1. stav 2. tačka 2. Nisam imao nameru da podnosim garancije za naknadu eventualne štete i incidenata kada je u pitanju sporazum koji je davno usvojen. Svesni smo činjenice da se to ne može menjati, ali zbog tehničke greške ovaj moj amandman se odnosi na član 1. stav 2. tačka 2.

Tražim da se na odredbe ovog zakona koje se ne primenjuju, klasifikacija na šta, da se stavi jedna preambula, a to je da – transport opasnog tereta na koji se ovo ne primenjuje, tačnije ovaj zakon, koji se obavlja vozilima ministarstva nadležnog za poslove odbrane, MUP i Vojske Srbije, kao i vojnih snaga drugih država i organizacija koje prema posebnom sporazumu koriste saobraćajnu infrastrukturu Republike Srbije.

Tu predlažem da se doda rečenica "uz položenu garanciju za nadoknadu štete usled eventualnih incidenata".

Naravno, ovo bi se odnosilo samo na ovaj deo stava 2. člana 1. tačke 2. ukoliko biste vi prihvatili amandman mog kolege Dušana Marića, koji je argumentovanim dokazima stavio svima do znanja da ne treba da postoje druge vojne snage drugih država koje prema posebnom sporazumu koriste našu infrastrukturu.

Dakle, ako smo se pozvali na neke obaveze kao što je Evropski sporazum o međunarodnom transportu opasnog tereta na unutrašnjim plovnim putevima, u njemu ne stoji nigde da postoje posebni sporazumi, kako je navedeno u ovom predlogu zakona, nego međunarodni sporazumi koje su potpisale više članica, više zemalja.

Pošto sam doneo taj sporazum ovde, da vam pročitam samo par stvari koje demantuju odgovor na ovaj amandman predstavnika Vlade i razlog zašto se on ne prihvata, da je taj sporazum koji se odnosi na transport opasnog tereta ADN usvojen čak 2000. godine, a da je ovaj SOF-a sporazum, o kome je govorio moj kolega Dušan Marić, potpisan daleko kasnije 2005. godine, od strane diplomatske konferencije održane u Ženevi 26. maja 2005. godine pod okriljem Evropske komisije UN za Evropu i Centralne komisije za plovidbu Rajnom, zajedno su izradile ovaj sporazum.

Sam sporazum i propisi u aneksima u originalnoj verziji, koji čine integralni deo sporazuma kao završni akt konferencije i rezolucija koju je konferencija usvojila, objavljeni su 2001. godine pod oznakom, da ne čitam oznaku. Završni akt potpisale su 26. maja 2005. godine akreditovani predstavnici sledećih pet država – Austrije, Belgije, Bugarske, Hrvatske, Češke, Republike Francuske, Nemačke, Mađarske, Italije, Holandije, Poljske, Rumunije, Ruske Federacije, Slovačke i Švajcarske.

Dakle, Srbije u ovom sporazumu tada nije bilo, mi smo kasnije potpisali poseban sporazum sa NATO paktom, kako je rekao kolega Marić, potpisali čuveni SOF-a sporazum, kojim omogućujemo vojnoj mašineriji da radi po našoj infrastrukturi, po Srbiji šta god hoće, bez ikakvih dozvola, prijava, saglasnosti, čak i odgovornosti.

Ono što je takođe važno, jeste da oni koji hoće da se priključe naknadno ovom sporazumu moraju to da urade na sledeći način. Propisi u aneksima sadrže odredbe o opasnim materijama i predmetima, odredbe o njihovom transportu i pakovanjima ili u vidu rasutog tereta brodovima u vodnom saobraćaju ili tankerima, kao i odredbe o gradnji i operacijama takvih brodova. Ove odredbe takođe pokrivaju zahteve i procedure tehničkih pregleda, pitanja sertifikata i odobrenja, priznavanje klasifikacionih društava, nadzor, kao i obučavanje i ispite za stručna lica.

Takođe, propisi u aneksima u svojoj originalnoj verziji treba da se primene 12 meseci po stupanju na snagu sporazuma. Dakle, od 2000. godine 12 meseci jeste godinu dana, 2001. godina. Međutim, u smislu kašnjenja stupanja na snagu, koje nastaje zbog procesa ratifikacije i pristupanja, rezolucija koju je usvojila konferencija nalaže da se propisi u aneksima ažuriraju redovno na zajedničkom skupu eksperata, pre stupanja na snagu sporazuma.

Ovo je sada najbitnija stvar. Rezolucijom se preporučuje da države zainteresovane da postanu potpisnice ovog sporazuma redovno implementiraju ove ažurirane verzije na nacionalnim nivoima, ne čekajući da sporazum stupi na snagu.

Dakle, gospodine ministre, da bi mi ovo, kako oni vole da kažu, implementirali u naš sistem i naš zakon, mi moramo ove posebne sporazume staviti na stranu i dati prioritet međunarodnim sporazumima, na koje se u članu 2. i ovaj zakon poziva.

Evo, u članu 2. piše da se transport opasnog tereta obavlja u skladu sa odredbama potvrđenih međunarodnih sporazuma, a ne posebnih. Onda se nabraja i ovaj ADR, i svi ostali sporazumi koje smo prihvatili, kao što je Sporazum jednoobraznih uslova za homologaciju i uzajamno priznavanje homologacije.

Dakle, po stupanju sporazuma na snagu najnovija verzija propisa u aneksima biće podneta na usvajanje Administrativnom komitetu, to je inače član 17, kako bi se obezbedilo da propisi u aneksima, koji treba da se primene 12 meseci po stupanju sporazuma na snagu, budu ažurirani.

Mi ne možemo biti ažurirani sa ovim posebnim sporazumima. Znate i sami da smo svedoci brojnih havarija, nuklearnih i hemijskih udesa vezanih za vojni transport i upotrebu štetnih i opasnih materija i da su najveći uzroci, 85% iz statistike koju je vodila policija Srbije, upravo uzroci čije su posledice nastale krivicom ne samo ljudskog bića, nego i infrastruktura koju posedujemo, odnosno loši putevi, premor vozača, neobezbeđenje tih vozila koja se kreću našom infrastrukturom i nezakonsko prolaženje kroz našu zemlju, tačnije neprijava ministarstvu koje nije odobrilo pratnju za istu.

Zato vas molim, gospodine Mrkonjiću, da ovu tehničku grešku, koja piše da sam podneo amandman na član 2, shvatite da je ovo amandman na član 1, da shvatite da obezbeđenje ne može da postoji samo članom 8, ako neko ima polisu za osiguranje, nego i ovo obezbeđenje poštovanjem međunarodnih ugovora a ne posebnih, kao i članom 45. kojim ste predvideli da se oduzima sertifikat onome ko napravi saobraćajnu nezgodu, a vozač je transportnog vozila koje prevozi opasne materije.

Dakle, u ovom slučaju ovim posebnim ugovorom vi nećete moći nijednom NATO vozilu da oduzete sertifikat, nećete moći da vršite kontrolu, nećete moći da im date savetnika, nećete moći da kontrolišete ulaz i izlaz kroz zemlju i nećete moći da ih privedete odgovornosti za onu havariju koju su napravili, a vrlo dobro znate kakvu su havariju već napravili, pa nema odgovornosti.

Da biste sačuvali i ulogu svog ministarstva i integritet države Srbije, vi ovaj SOFA sporazum morate staviti po strani, dati prioritet međunarodnom sporazumu, kao što je ovaj sporazum što sam pročitao, što se navodi u članu 2, i dati prioritet infrastrukturi i kontroli od samog ministarstva.

U slučaju da se do toga ne dođe, biće obrnuto, kontrolisaće ministarstvo SOFA sporazum NATO pakt i onda mi donosimo ovde zakon za neke druge, a ne za nas. Zato vas molim da prihvatite i moj amandman i amandman kolege Dušana Marića, da bi ove dileme rešili.