Reč ima narodni poslanik Vlajko Senić.

Poštovana ministarko, poštovana predsednice Skupštine, poštovani narodni poslanici, mislim da je ova rasprava koja se odigrava bez direktnih TV prenosa još jedan argument da te prenose ne treba ukidati, jer je očigledno da, kada prenosa nema, nema interesovanja ni za neku veliku raspravu.

Hoću još jednom, kao član Odbora za finansije, da izrazim zahvalnost ministarki što je bila jutros na sednici Odbora i što nam je dala neka dodatna objašnjenja vezana za rebalans budžeta, koji u svakom slučaju predstavlja, rekao bih, ostvarenje budžeta koji smo usvojili krajem prošle godine.

Želim da se osvrnem na atmosferu koja je tada vladala. Sećamo se da je bilo dosta skepticizma u Narodnoj skupštini, čak i u stručnoj javnosti, da li je taj budžet realan, da li će prihodi biti toliki koliki su projektovani, bilo je dosta komentara da je to preoptimistički budžet i da su očekivani prihodi od PDV-a suviše optimistički postavljeni.

Međutim, ako pogledate obrazloženje predloga rebalansa i kada uporedimo kolone onoga što je projektovano, indeksa koji je ostvaren sada kada govorimo o rebalansu, videćete da su to brojevi između 98 i 102-103, što govori da je država već krajem prošle godine, bez obzira na tešku ekonomsku krizu, imala jasan cilj šta želi da ostvari budžetom i jasnu projekciju i prihoda i rashoda.

Tako da se ovaj rebalans u velikoj meri uklapa u ono što je usvojeno krajem prošle godine, što je dobro, dakle imamo ozbiljnu prognozu i možemo biti, primenjujući tu istu metodologiju, optimisti kada govorimo o budžetu za 2011. godinu, a ovo što danas govorimo jeste, pre svega, rekao bih vršenje socijalne funkcije države.

Dakle, u vreme teške ekonomske krize se neki tradicionalni ekonomski, tržišni modeli sklone u stranu, država mora da pomogne najugroženijim građanima i tu nemate nekog velikog izbora, i mi smo, kao Vlada i kao Narodna skupština, svedoci toga da je praktično država više nego što je to neophodno u nekoj normalnoj i zdravoj ekonomskoj situaciji vršila svoju socijalnu funkciju i ovim rebalansom mi praktično verifikujemo ono što je učinjeno u nekom proteklom periodu.

Ono što je važno za kreditni rejting ove zemlje i uopšte za integritet Vlade, jeste činjenica da je MMF koautor, ako mogu tako da kažem, rebalansa o kome danas govorimo i koji ćemo usvojiti. To, u vreme kada se Irska, koja je godinama predstavljana kao primer šta znači ubrzana i uspešna evropska ekonomija, odluči da se obrati MMF-u, dodatno govori o tome da je Srbija učinila pravu stvar kada je 2008. godine zatražila pomoć od MMF-a i ne slažem se, kao što je rečeno u prethodnim diskusijama, da je Srbija kasnila. Meni se čini da je Srbija prva zemlja u regionu koja se obratila MMF-u, i to je učinila u pravom trenutku.

Kada kažemo da je budžet socijalno orijentisan ovim rebalansom, postavlja se pitanje, a to je za nas veoma važno, da li je budžet reformski. Naravno, kada imate naglašenu socijalnu komponentu, on ne može u isto vreme da bude i reformski budžet i on, u svakom slučaju, predstavlja, u ekonomskom smislu reči, preživljavanje do nekih boljih vremena, koja očekujemo u 2011. godini, a koja možemo s pravom očekivati na osnovu ekonomskih indikatora iz 2010. godine.

Dakle, ono što je posebno važno i ohrabrujuće, to je treći kvartal, koji govori o tome da neko naše očekivanje o nekom rastu društvenog proizvoda iznad 3% tokom 2011. godine nije nerealno i da može da bude nešto sa čim možemo da projektujemo neka ekonomska kretanja u toku 2011. godine.

To je važno zato što će nam to onda omogućiti da imamo budžet koji će biti više reformski, a manje socijalni. Jer, ako jedna država čini ubrzane i hrabre reforme, manji broj njenih stanovnika ima potrebu da se država o njima socijalno stara. Tako da je naše uverenje da ovo što se dešavalo tokom 2008, 2009. i 2010. godine jeste bio adekvatan odgovor Vlade Republike Srbije, Ministarstva finansija, na naglašenu potrebu da u vreme krize država ima mnogo veću funkciju nego što je to potrebno kada je ekonomska situacija normalna i kada tržište u takvoj normalnoj ekonomskoj situaciji funkcioniše na najbolji mogući način.

Ono što je dobro i što se u ovom rebalansu takođe vidi, to je da je, verovatno pritisnuta i tom krizom i pritiskom javnosti da se smanje troškovi koji nisu možda najneophodniji, država ušla, rekao bih, u taj jedan ipak reformski deo. Ne u punoj meri, ali u meri koja se tiče redukcije, odnosno smanjenja javne potrošnje, smanjenja administracije, uvek dodatnog odlučivanja da li da se određena sredstva potroše ili ne, i ja mislim da je to važno zadržati u toku 2011. i 2012. godine. Jer ćemo samo pravljenjem jasno orijentisane reformske vlade moći da tražimo na narednim izborima poverenje građana za novi mandat.

Zato mislim da je pitanje rekonstrukcije Vlade ključna stvar. Možda ne toliko u ekonomskom smislu, jer znamo da ukidanje sedam ili deset ministarstava, ako gledamo kvantitativno, neće dovesti do dramatičnih ušteda, neće dovesti gotovo ni do kakvih ušteda, ali će biti jasna politička poruka da razumemo očekivanja građana, da nam je 2008. godine, kada smo formirali Vladu, jedini zadatak bio da okupimo sve stranke koje hoće da zadrže evropski kurs Srbije, pa je samim tim Vlada bila velika i glomazna, sastavljena od 25 ministarstava, i da smo tada pravili neke kompromise koji su bili nužni da bi se osnovni put ove države održao, a da je danas, 2010. godine, vreme drugačije.

Zbog toga se G17 plus zalaže za radikalnu rekonstrukciju Vlade koja će biti korak napred u upravljanju sredstvima i korak napred u tome da u narednim godinama što manje socijalnih funkcija bude na teretu državi.

Hoću, takođe, da kažem da je, po našoj oceni, država bila veoma aktivna u protekle dve i po ili tri godine za vreme krize i da je najvažniji rezultat te aktivnosti upumpavanje likvidnosti i, rekao bih, zbog toga direktno mnogo manji pad društvenog proizvoda tokom prethodne godine i ovaj očekivani rast tokom 2010. godine. Dakle, podrška koju su banke dale i privredi i stanovništvu kroz subvencionisane kredite je mera koja je u dobroj meri smanjila intenzitet ekonomske krize.

Naravno, ne možete nikada unazad da računate šta bi bilo da država nije tako intervenisala, nema baš tako preciznih instrumenata, ali uveren sam da bi kriza mnogo oštrije pogodila Srbiju i njenu privredu i njene građane. Zbog toga je još jednom važno da naglasimo da je tu zaista uloga države bila ključna.

Ono što je takođe važno, to je podrška novim investicijama. Nekoliko puta smo govorili o tome. Bez obzira na osporavanja od strane opozicije i jednog dela stručne javnosti, podrška za nove investitore, za zapošljavanje novih ljudi, jeste bila ključna poluga da, koliko-toliko, održimo izloženost stranih direktnih investicija ka Srbiji u toku 2010. godine. Prosto, kreirali smo jedan ambijent koji je mnoge od investitora naveo da ipak dođu u Srbiju i ulažu, bez obzira na to što nije formalno članica EU, i to je sigurno mehanizam koji će država u narednom periodu, u većoj ili manjoj meri, zadržati.

Najveći problem koji se javlja je pitanje duga. Ako statistički posmatramo, mislim da država nije prezadužena. Ona je ispod 40%. Mastriški kriterijumi kažu da država može da ima javni dug 60% od društvenog proizvoda. Mnoge evropske zemlje su iznad toga. Ali, ono što je zabrinjavajuće, to je ubrzani trend koji se desio u poslednjih nešto više od godinu dana.

To je rezultat ne politike države, već rezultat nužde u kojoj se država našla zato što je zbog finansijske krize u svetu došlo do realnog pada prihoda, i država, ako je želela da očuva postojeći nivo ekonomske aktivnosti, nije imala drugi način nego da povećanim zaduženjem omogući da se njene funkcije održavaju u tom periodu. Tako da mi ovo zaduženje vidimo kao meru nužde, koja je bila dobra i neophodna.

Ono što je za nas važno i ohrabrujuće jeste činjenica da smo pre nešto više od mesec dana doneli Zakon o fiskalnoj odgovornosti i na taj način praktično zakonski ograničili neko buduće zaduživanje države na 45% društvenog proizvoda, naravno bez restitucije. Samim tim, formula koju smo tada usvojili će nam i dovesti nekakav budžetski deficit za 2011. godinu na nivo 4,1. Dakle, taj zakon radi, nije kako su skeptici rekli, da to nema nikakve veze.

Kao što je rečeno u uvodu, zbog građana je važno reći da Srbija ipak jeste zemlja koja može da se meri sa svojim okruženjem, da mi očekujemo narednih godina, po ovom planu koji smo svi zajednički podržali, stope rasta posle 2011. godine iznad 5% društvenog proizvoda, da je plan za EU između 1% i 1,6%, za svet je preko 4%, ali da mi moramo da se merimo sa zemljama Centralne i Istočne Evrope, gde je cilj da rast društvenog proizvoda takođe bude otprilike iznad 5%.

To je jedini način da se ovaj trend koji je uspostavljen, a to je novi rast na bazi ne potrošnje, već na bazi rasta izvoza, u narednih deset godina održi i da na osnovu toga dobijemo drugačiju srpsku ekonomiju. Dakle, ne ekonomiju koja je zasnovana na potrošnji, privatnoj ili javnoj, već ekonomiju koja je zasnovana na proizvodnji, na izvozu, na tome da nam izvoz čini bar preko 50% društvenog proizvoda, a ne kao što je to situacija danas. Ali, danas ima rezultata koji nam ukazuju na to da će tako biti moguće napredovanje i u budućnosti. Ono što je malo pesimistički, ali to je ministarka jutros razjasnila na Odboru za finansije, jeste pad ovih investicija, ali verujem da je 2011. godina kada će birokratija manje smetati ljudima koji hoće da rade.

Rekao bih nešto i o zakonima koji se tiču finansijskog sistema, bankarskog sektora, Agencije za osiguranje depozita.

Podsetio bih i mislim da mi jesmo podneli taj amandman, lično sam ga podneo, da se osiguravaju depoziti na izvoz do 50.000 evra, da smo na taj način sprečili jedan već viđeni kolaps bankarskog sistema u Srbiji, jer ste imali sučeljene bar tri činjenice. S jedne strane, ljudi gledaju da propadaju vodeće svetske investicione banke (ne znaju građani toliko šta je investiciona a šta klasična banka), imate ogromnu finansijsku krizu, imate pritisak sećanja na ono što je bilo u Srbiji pre 2000. godine, kada ostavite novac u banci i ne možete više nikada da ga uzmete nazad, i imate pritisak, čak je bilo i u Skupštini, ka građanima da što pre svoje uloge podignu i mislim da je ta mera bila u tom trenutku ključna da se spreči onaj očekivani stampedo na naš bankarski sistem, koji je ozbiljno mogao da ga ugrozi, i mislim da je on u realnom životu prošao najteži mogući test.

Zato potpuno podržavamo ove predloge izmena finansijskih zakona, zato što mislimo da je dobro da država sada, kada nema krize i kada ne očekujemo da će u narednih godinu ili dve takva kriza da se desi, da kada se ona ponovo desi u ekonomiji, a to je logika, sigurno da će posle nekog rasta kriza doći, da država ima pravne okvire i instrumente da deluje upravo onako kako je rečeno, po principu najnižeg troška.

Dakle, najskuplje je za državu da, koristeći taj Zakon o zaštiti depozita, isplati ljude čiji bi depoziti eventualno bili ugroženi ukoliko bi banka otišla u stečaj ili bi izgubila dozvolu za rad, i dobra su ova rešenja koja daju još dva nova instrumenta i omogućavaju ono što je najvažnije za građane, da ne brinu za svoje uloge, a da, ako dođe do nekih problema, to država može da reši na za nju najjeftiniji mogući način. Tako da ćemo sa velikim zadovoljstvom podržati ove izmene zakona.

Rekao bih i nešto, pošto smo spojili mnogo tačaka, o Predlogu zakona o davanju garancije Republike Srbije u korist Eksport Development Canada po zaduženju RTB Bor. Mislim da je važno da građani znaju da je država odlučila da pokrene novi investicioni ciklus u Boru.

Dakle, imali smo tri neuspela pokušaja za izbor strateškog partnera. Nemamo više vremena da čekamo novog strateškog partnera, jer se može desiti da se, čekajući da Bor dobije strateškog partnera, sav potencijal izgubi, tako da je Vlada donela mislim dobru odluku da ide na jednu ozbiljnu investiciju, koja se sastoji iz većeg dela, to je izgradnja nove topionice i fabrike sumporne kiseline, i drugog, manjeg dela, a to je ulaganje u rudarsko-metaluršku opremu.

Građana radi, važno je reći da je to investicija koja je zaista pozamašna, ukupno iznosi 175 miliona evra, da se finansira od kredita Kanadske izvozne banke u visini od 135 miliona evra i Republike Srbije u visini od 40 miliona evra, da su uslovi za dolarski deo zajma, pošto je iznos kredita 101.250.000 dolara, šestomesečni libor plus 3,11% godišnje kamate, a za zajam u evrima šestomesečni euribor plus takođe 3,11% na godišnjem nivou.

Šta su efekti toga? Koji su očekivani efekti? Zbog čega država garantuje za kredit? Zbog čega daje sredstva iz svog budžeta da se pokrene proizvodnja u Boru i da se poboljša?

Efekti su vrlo merljivi. Kao rezultat te investicije očekujemo da se poveća iskorišćenje metala u Topionici sa 93% na 98%. Reći ću vam da je to na godišnjem nivou deset i po miliona dolara nove dobiti. Dalje, povećanje iskorišćenja sumpor-dioksida sa 50% na 98%, što je na godišnjem nivou 5,7 miliona dolara. Što je za građane Bora mnogo važnije od ovih 5,7 miliona dolara, to je ekološki čista proizvodnja. Dakle, rezultat ove investicije treba da bude Bor koji će živeti u normalnim uslovima, gde će deca moći normalno da žive.

Takođe važna stvar je povećanje godišnje proizvodnje zlata sa sadašnjih 350 na 800 kilograma godišnje, što je povećanje godišnje dobiti do deset miliona dolara. Dakle, ukupni efekti su 26,2 miliona dolara, i to je nešto što svakako jeste dobra vest i za ljude koji rade u Boru i za ceo grad, a kompanija sa kojom je Vlada napravila sporazum je jedna od vodećih svetskih kompanija u toj oblasti.

To su, mislim, dobre stvari i verujem da sve ovo što budemo izglasali na ovoj kratkoj sednici jeste pokazatelj da Vlada Republike Srbije, uprkos teškoj ekonomskoj krizi u kojoj radi svoj posao, zaista taj posao radi veoma dobro. Zbog toga, naša puna podrška ovim zakonima i očekivanje da će naredna godina omogućiti mnogo više prostora za reforme. Hvala.

Zahvaljujem.

Gospodo narodni poslanici, primili ste ostavku Slobodana Maraša na funkciju narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i izveštaj Administrativnog odbora Narodne skupštine povodom razmatranja ove ostavke, koji je utvrdio da je podnošenjem ostavke nastupio slučaj iz člana 88. stav 1. tačka 2) Zakona o izboru narodnih poslanika i predlaže da Narodna skupština, u smislu člana 88. stav 2. i stav 3. istog zakona, konstatuje prestanak mandata ovom narodnom poslaniku.

Saglasno članu 88. stav 1. tačka 2) i stav 2. i 3. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština, na predlog Administrativnog odbora, konstatuje da je prestao mandat, pre isteka vremena na koji je izabran, narodnom poslaniku Slobodanu Marašu, izabranom sa Izborne liste LDP – Čedomir Jovanović, danom podnošenja ostavke. Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika, izvršiće se popunjavanje upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Da li još neko od predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da.) Narodni poslanik Dragan Stevanović, SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne možemo baš da se složimo sa onim što su pričali predstavnici skupštinske većine, a bogami, gospođo Dragutinović, neće biti da baš u ovom zakonu piše ono što ste rekli u svom uvodnom izlaganju.

Ako ste želeli da shvatimo da piše to što ste rekli, morali ste malo više da se potrudite, ali kako mi doživljavamo ono što je ovde napisano, pokušaću u vremenu ovlašćenog predstavnika da kažem, a kasnije će ili sutra poslanici SRS-a pokušati da ukažu na neke stvari zbog kojih je ovaj rebalans možda i skandalozan, zbog koga ovaj rebalans ne može da prihvati čak ni deo skupštinske većine iako će možda podići ruku za njega, zbog čega ovaj rebalans ne može da prihvati opozicija i dobar deo stručne javnosti, zbog čega ovaj rebalans ni vi ne biste prihvatili, ali kao deo Vlade, kao neko ko nije profesor i čovek iz nauke, nego čovek političar ili ministar, morate, hoćete i, nažalost, dobili ste jednu neprijatnu obavezu da sve ovo što ste stavili na papir i branite.

Neke stvari zaista nisu jasne. Rekli ste – politika zamrzavanja rashoda, a ovde se u dve trećine novca koji se obezbeđuje rebalansom prave rashodi. Ali ne oni zdravi, normalni rashodi, ne rashodi kojima će se stvarati i praviti nešto, nego rashodi koji su po svojoj suštini potrošnja. Šta će se desiti s novcem koji ćete dati u penzije ili neka druga socijalna davanja? To je puka potrošnja, to je ono što se pojede, popije, izmire se neki sitni dugovi itd.

A nama Vlada probi glavu o novom modelu rasta. Napravimo u jednom trenutku kredite za potrošnju, da se podiže privreda, prođe par meseci, to se zaustavi, pa se angažuje deo ekonomske javnosti da se napravi novi model rasta, koji će se bazirati na štednji, na izvozu itd., a onda radimo rebalans budžeta kojim u stvari obezbeđujemo sredstva za puku i golu potrošnju, običnu potrošnju.

Meni sad nije jasno. Politika štednje – sedam miliona za Kancelariju za evropske integracije. Šta smo mi dobili od njih? Šta je tu plaćeno? Ništa. Apsolutno ništa. Politika štednje – nema javnih rashoda. Četiri miliona za kursne razlike na ime kotizacije u Regionalnoj školi za državnu upravu.

Prvo smo vas kritikovali što ste uopšte pristali na nešto tako. Mi ne bismo morali da budemo član, niti bi ta regionalna škola postojala da vi niste dali pristanak na to, pa ste morali u budžetu Republike Srbije da obezbedite sredstva za jedan besmisao, jer naša državna uprava, i ako treba, ima dovoljno ljudskih resursa da se sama razvija. Pitanje je samo političke volje da li to hoćemo ili nećemo, a i sami znate na kakvom su vam nivou administrativni kapaciteti, od ministarstva pa do poslednje mesne zajednice u Srbiji. I sada za članstvo u jednoj takvoj instituciji mi obezbeđujemo dodatnih četiri miliona dinara samo na ime kursnih razlika.

O kakvim mi investicijama, o kakvoj zdravoj potrošnji, kapitalnoj potrošnji mi pričamo? Jednostavno, to ne stoji. To nije tako i stvari moraju da se nazovu onakvima kakve one jesu. Mnogo bismo lakše i mi koji smo u opoziciji prihvatili ono što nam servirate kad biste stvari gledali kroz prizmu stvarnosti i realnosti na objektivan način, onakve kakve one jesu. Ne možete da nam kažete da je subota u sredu. Ne možete, jer ni vi u to ne verujete.

Kažete – subvencije u investicije. Koliko para iz ovog rebalansa ide u Ministarstvo za infrastrukturu? Koje ćemo to investicije, recimo, u tom sektoru da finansiramo iz ovoga? Mi smo predložili amandman. Evo, hoćete da investirate u investicije, dajte investicije, hajde da pravimo Koridor 10. Ionako vam predsednik Srbije deli lekcije. Danas će da postrojava ministre koji su za to nadležni – dokle se stiglo sa Koridorom 10? Evropska vlast u Srbiji o Koridoru 10 priča deset godina, predsednik se setio danas da ih postrojava, u predvečerje izbora. Lepo se setio, na vreme.

Šta ste još rekli? Vrlo je interesantno, ova statistika i ekvilibristika, šta sve može statistika, pa smo došli do rasta od 4,5-5%, tako ste rekli malopre. Određenim statističkim proračunima dođe se dotle. Sad raste i izvoz, sad raste industrijska proizvodnja, a sa druge strane imate inflaciju na gornjoj granici, imate deprecijaciju dinara. U čemu je problem? Ako u ovoj državi sve raste i kreće se putem koji nam Vlada želi predstaviti, odakle deprecijacija i inflacija? One nisu došle s neba. Znači, nešto ovde unutra smrdi.

Zašto fale sredstva za penzije? Zato što su prihodi po osnovu poreza i doprinosa zaposlenih pali. Kako može u državi da raste industrijska proizvodnja, da raste izvoz, a da broj zaposlenih pada? Da možda ne uvodimo nove tehnologije, nove investicije, pa ono što je nekad rađeno sa 1.000 radnika, danas radi 50 radnika sa modernim mašinama? A onda se osvrnete na prihode od investicija, za koje ste na početku godine projektovali da će biti 1,4 milijarde. Došli smo na 500 i nešto miliona direktnih stranih investicija u državi, jedva. I sad mi ovaj budžet predstavljamo – to je super, evo sad Vlada dobro radi, ne može bolje.

Nismo mi nesvesni situacije u okruženju, kako ste ono rekli – eksterna ekonomska situacija, u kakvoj se region, okruženje nalazi. Ali odgovori na te izazove iz Vlade ne dolaze na adekvatan način. Vi, gospođo ministar, znate vrlo dobro kakav je stav SRS-a kad je u pitanju MMF i šta mi mislimo o našem aranžmanu sa MMF-om. Ali Vlada Republike Srbije nas je dovela u poziciju da smatramo da su oni za vas ''mila majka''. Da nije bilo MMF-a, možete misliti na šta bi ovo sve ličilo.

Kakva smo mi to država ako vam limite postavlja MMF? Ne rade oni to zato što vas vole. Ovde su nas učili pre neko veče – samo interesi. Oni imaju interese da odavde uzimaju pare za kamate na kredite koje su vam dali. Ali, šta je to sa vama, kakvi su to ministri u Vladi kada vam limite Jeger postavlja? I onda smo usvojili rebalans budžeta kada je četvrta revizija prošla, kada je MMF dao saglasnost.

Ova država je, gospođo ministar, postala ekonomski protektorat MMF-a. Mi nemamo više ekonomski suverenitet, definitivno. I ovi dokumenti su dokaz za to. Možete da ih šminkate i predstavljate kako god hoćete. Možemo samo da zamislimo šta nas čeka u narednoj godini ako okvire za narednu godinu u ovome tražimo. Sad zamislite, na početku godine projektovali ste deficit 4%, pa ste onda radili ne može bolje, pa na pola godine tražili da deficit bude 4,8% i sad se hvalite kako će u 2011. deficit biti 4,1%.

Sve ukazuje na to da industrija i izvoz rastu, ali smo deficit u odnosu na prethodnu godinu povećali za 0,1%. Kako je to moguće ako su investicije dobre? Ako smanjujete ili kočite ili zaustavljate javnu potrošnju, kako to raste deficit? To vaša nauka ne može da objasni, ali to je problem. Jer, ovo je politički dokument, lepo ste to rekli, ali je nerazumna politika koja je utkana u njega. To je problem. Možda bi nauka davala drugačije odgovore, a možda i ne bi.

Sada jedno pitanje vezano za zakone koji se zajedno s ovim budžetom usvajaju. Ako je slika takva da sve raste, protekle godine i godine pre toga, godine ekonomske krize, non-stop je ovde bila priča o stabilnosti finansijskog sektora na tržištu kapitala, banke su sigurne, stabilne, sve je okej – zašto onda ovi zakoni? Da li očekujemo neku novu krizu? Da li očekujemo da će se nešto u finansijskom sektoru dešavati?

Ili, drugo pitanje – da li smatrate da u ovom dokumentu ima kapaciteta da država odgovori na izazove koji će se pred nju postaviti ako dođete u situaciju da primenjujete zakone koje ćemo usvojiti, poput ''bridž banaka'' itd.? Da li bi država imala ekonomske snage da sanira i preuzme obaveze banaka koje bi se eventualno raspale? Ili je jedini razlog da preuzmete sto miliona od Svetske banke, jer je uslov da se set ovih zakona sredi i uradi?

U čemu je problem? Ne može tako. Nekima sam rekao i sada ću reći, ne vama, gospođo ministar, ali svima, i zbog javnosti – država je ozbiljna stvar. Državom ovako ne može da se upravlja. Ne možete da pričate sa jedne strane – održivi razvoj, kapitalno ulaganje itd., a da stvarnost kroz egzaktne podatke ukazuje na nešto drugo. Kakve veze ovi dokumenti imaju sa održivim ekonomskim razvojem?

Sad ćemo da prođemo tačno i kroz cifre koje ste pomenuli. Šta ćemo da radimo sa poljoprivredom? Kaže gospodin ministar – naša razvojna šansa. Razvojnu šansu ćemo da podižemo sa 600 miliona dinara. Gasimo požar na tržištu mleka. Tužna je država kojoj je poljoprivreda razvojna šansa, a glavni poljoprivredni izvozni proizvod kukuruz. Jadna je ta država i njen razvoj. Umesto da prodajemo junetinu, da toj vašoj EU prodajete mleko (ni za to neće da vam daju dozvolu), da prodajete nešto drugo, vi im izvozite kukuruz. Dovešćete državu do toga da iduće godine neće imati ni za sebe ni pšenicu ni kukuruz.

To su naše razvojne šanse, a ovde ćemo sa 600 miliona da gasimo požar koji je jedan monopolista napravio. Pa donesete uredbu kojom hoćete da ubijete deset malih proizvođača. Evo kod sebe imam uredbu Vlade Republike Srbije, kaznu na osnovu te uredbe za jednog malog proizvođača koji upošljava 20 ljudi i od njega direktno, odnosno indirektno zavisi 300 ljudi, 300 poljoprivrednih proizvođača od kojih otkupljuje mleko. Gnjavi ga država uredbom kojom hoće, navodno, da se obračuna sa "Salfordom".

Tako se politika ne vodi, bar tako misli SRS. Sa 600 miliona dinara nećete učiniti ništa, vi to dobro znate. Srbija može da ima mleka, ali ne zato što je dobra proizvodnja, proizvodnju ste sveli na 1910. godinu, a mleka može da ima zato što je opala kupovna moć narodu. Narod nema para da kupuje mleko, pa na godišnjem nivou jedan čovek potroši sto i nešto litara mesečno, a u toj vašoj Evropi 400 i nešto litara. Ali ne zato što smo glupi pa ne znamo da nam mleko treba, nego nemamo para da ga kupimo. A to je demanti ove priče o radu Vlade, kako je sve dobro i kako je sve super.

Pa onda "Fijat". Dokle više u "Fijat" da ulažemo? Zna li ova država u nešto drugo da ulaže osim u "Fijat"? Da ne govorimo o subvencijama, ''start ap'' kreditima itd. Je l' imamo mi nešto drugo? I tu smo amandman predložili. Kakva je to investicija? Pa, nama "Fijat" uopšte nije trebao, sve smo sami mogli da finansiramo i završimo. Ne kažem da ne treba da se radi, ali šta je kooperativa osetila od tog "Fijata"? Gde se šta pokrenulo zbog njega? Šta je povukao za sobom? Gde su benefiti državi od toliko potrošenog novca? Nema.

I ne samo da se to ne zaustavlja, nego se ide dalje. A realni sektor, oni koji su nosioci ekonomskog života u Srbiji, prepušteni su sami sebi. Pa država podigne referentnu kamatnu stopu, pa im oteža uslove pod kojima i to što mogu da se zaduže, ne mogu da se zaduže. Nemaju više mogućnost da se zadužuju. A od njih živimo. Neko je malopre pomenuo kada se i kako plaća PDV. Oni vas kreditiraju.

Ovo iz ličnog iskustva govorim, zato što sam se ja nekim privatnim poslom bavio, pa znam kako 11. dođe inspekcija pa je 100.000 dinara kazna zato što porez nije plaćen. Ali, istovremeno, ta ista država nije uložila dinar da sredi likvidnost, od administrativnog, pa ne znam ni sam do kog pitanja, da se reši i pokrene nešto, da oni koji nose ekonomski život, dobiju lakši i prihvatljiviji poslovni i ekonomski ambijent. Sve investicije u "Fijat" – milioni, kamioni, što bi se reklo.

Sad, zaista, gospođo Dragutinović, moram o nečemu takođe da prodiskutujem ovde. Od početka rasprave, od te vaše četvrte revizije, kako se već zove, sa MMF-om, do dana današnjeg, svi vi koji ste komentarisali rebalans, samo jednu stvar ovde niste spomenuli. Vi ste je vrlo diskretno pomenuli, i ubeđen sam da ste to vrlo tendenciozno uradili, jer znate kakva je to, ne zamerite mi što ću reći – ludost, a to je obezbeđivanje sredstava za neke stare dugove gradu Beogradu. Uopšte nije bitno da li su te pare date gradu Beogradu ili nisu. Dve milijarde i 600 miliona dinara će za čistu apstrakciju dobiti Direkcija za građevinsko zemljište grada Beograda iz budžeta Republike Srbije. Zašto?

Vi ste, gospođo Dragutinović, u jednom intervjuu rekli, naslov je – ''Ne dam pare za izbore''. Duboko sam ubeđen da će to tako biti. Al' onda se pojavi rebalans budžeta u kom, na ime dugova republičkih organa vlasti, u Direkciju za građevinsko zemljište iz budžeta Republike Srbije treba da se slije dve milijarde i 600 miliona dinara od raznih korisnika. To je novac koji ćete da trošite u kampanji. To je dokaz da počinje predizborna kampanja. Najbolje se pare tamo izvlače i tamo peru. Ta apstrakcija je mogla da sačeka. I to su dugovi do 31. decembra 2009. godine, bez 2010. godine. Tako ovde piše. U rebalansu sam tako pročitao.

Sad pazite, poštovane kolege koji ćete glasati za ovo – 600 miliona za poljoprivredu, milijardu za sve opštine u Srbiji, 500 miliona za sve, među kojima će biti i 17 beogradskih opština, 500 miliona za ugrožene, a samo za Direkciju za građevinsko zemljište za Beograd – dve milijarde i 600 miliona dinara.

Ravnomerni regionalni razvoj. Super. Divota. Smejte se i glasajte, šta da vam radim, ali to je surova stvarnost. Podelićete 500 miliona posebno ugroženim opštinama. Samo Trgovištu dugujete 120. Procenili ste štetu posle poplave na 200 miliona, a dali ste im u robi i parama 80 miliona. Da ne govorim o šteti u Kraljevu. Samo jednoj, najsiromašnijoj opštini u Srbiji, dugujete 120 miliona, ali ćete zato dve milijarde i 600 hiljada da upumpate u Beograd, da se izborna kampanja za 2011. obezbedi, hvala bogu, ali o tome niko ne priča u rebalansu.

To je više za trećinu od para koje ste opredelili, po zakonu, da povežete radni staž onima čije gazde niste u stanju da naterate ili nećete da ih naterate da im plate poreze i doprinose. To su oni tajkuni sa kojima pravite ekonomske forume itd., oni koji vam na televiziji prozivaju predsednika, pa im predsednik kao nešto preti. Nije dobro da ga oni prozivaju, ali se ljubakaju bogami na travnjacima ambasada, od kanadske do britanske. Tamo se svi zajedno grle, i neki kvaziopozicionari i opozicionari i gospoda tajkuni i strani ambasadori itd.

Gospođo Dragutinović, ovo ne možemo da podržimo. Ovo nije dobro, ovo je ekonomski besmisao, ovo je nešto što ne može da obeća dobru perspektivu, još manje dobar budžet za 2011. godinu, niti će ovu državu napraviti sposobnom da prevazilazi izazove koji će se na nju obrušiti u 2011. godini, kako je to vaš predsednik stranke rekao. Prema tome, SRS neće glasati za ovo. Hvala.

Da li još neko od predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)

U tom slučaju, prelazimo na učešće u radu prema redosledu narodnih poslanika prijavljenih za reč u zajedničkom načelnom pretresu po tačkama od 1. do 7.

Imamo dogovor da radimo, orijentaciono, do 20.00 časova.

Dajem reč narodnom poslaniku Đorđu Milićeviću. Izvolite.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovana ministarko Dragutinović, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je ovlašćeni predstavnik SPS–JS u svom uvodnom izlaganju rekao, poslanički klub SPS–JS u načelu podržava predložene izmene i dopune budžeta za 2010. godinu.

Želim da kažem da ima više razloga za to. Najpre da, uz sve teškoće ekonomske krize, Vlada i ovim predlogom potvrđuje da se uspešno nosi sa problemima i da glavne ekonomske, finansijske i budžetske parametre uspešno drži u okviru glavnih ciljeva, postavljenih usvajanjem budžeta za 2010. godinu.

Ovaj predlog, zapravo, predstavlja jednu realnost i tačno je, on ima i socijalnu, ali i razvojnu komponentu. Ovim predlogom se pokušava napraviti ravnoteža između podrške onima kojima je ona u ovom trenutku svakako realno najpotrebnija, kada je reč o socijalnim davanjima, zatim podsticaja privrede, ali i realizacije velikih i važnih projekata koji su od suštinske važnosti za Srbiju.

Već sam rekao da ovaj predlog predstavlja jednu realnu sliku, a tačno je da ta realna slika vrlo jasno govori da je potrebno da što više uštedimo, a potrošimo samo onoliko koliko moramo i koliko je neophodno. Tačno je da je Srbija u određenoj meri smanjila, ali i da mora nastaviti sa smanjenjem javne potrošnje i tačno je da je cilj da smanjenje javne potrošnje što manje pogodi siromašne i ekonomski slabije slojeve stanovništva.

Zato je, između ostalog, prioritet i ovog predloga pre svega zaštita životnog standarda, odnosno podrška onima kojima je pomoć u ovom trenutku izuzetno potrebna – penzionerima, zaposlenima sa nižim primanjima, korisnicima socijalne pomoći, i to u skladu sa dozvoljenim fiskalnim prostorom. Ali, kao što je već rečeno, ovaj predlog predviđa i određene subvencije u privredi, što je takođe izuzetno važno.

Predložene izmene su, dakle, neophodne. One omogućavaju da država izvrši obaveze prema brojnim budžetskim korisnicima koje je preuzela brojnim zakonima. Istovremeno, Vlada ovim promenama, odnosno novim i nešto većim budžetskim intervencijama odgovara na zaoštrene socijalne probleme sa kojima smo suočeni, i to pre svega u najosetljivijim oblastima kada je reč o penzijama i socijalnoj zaštiti.

Takođe, još jedna pozitivna strana ovog rebalansa je u tome što Vlada odgovara i na probleme u oblasti poljoprivrede, pre svega kada je reč o nestašici mleka, ali nastavlja sa podrškom privredi, posebno u oblasti industrije.

Mi ovaj rebalans shvatamo kao neophodan most koji će na što bezbolniji način povezati ovu budžetsku godinu sa budžetom i ekonomskom politikom u narednoj godini, što ćemo veoma brzo, nadamo se, razmatrati. Rebalans razmatramo u momentu kada imamo više ohrabrujućih, rekao bih, podataka o savladavanju posledica svetske ekonomske krize. Iako su ovi rezultati skromni u pokazateljima, oni nas upućuju da postepeno i stabilno savladavamo krizu, iako ćemo njene posledice, nažalost, trpeti i u narednim godinama.

Međutim, ono što posebno zabrinjava jeste dalji pad zaposlenosti. U ovoj godini je, čini mi se, oko 3%. Želim da istaknem da, uz sve probleme koje nosi ekonomska kriza, mi u narednim godinama pitanju zaposlenosti moramo posvetiti maksimalnu i posebnu pažnju.

Ovim rebalansom država će, dakle, stvoriti uslove da ispuni sve preuzete obaveze kada su u pitanju socijalna davanja, zatim redovna isplata penzija, jednokratna isplata penzionerima i zaposlenima u državnoj administraciji, a obezbeđena je i dodatna socijalna zaštita, pre svega pomoć u 40 opština za pružanje usluga socijalne pomoći.

Već sam rekao, podsticaj poljoprivredi je dragocen, usmeren je ka stimulaciji tržišta mleka, ali želim da ukažem na dve stvari kada je reč o poljoprivredi. Prva je da monopoli nikada ne donose dobro. Druga je da je svima sada jasnije koliko je potrebna strateška podrška razvoju stočarstva u Srbiji.

Još tri stvari su, po našem viđenju, od izuzetne važnosti kada je reč o ovom predlogu. Dobro je da se nastavlja podrška povezivanju radnog staža, a dragocena su dodatna sredstva koja će se dodeliti opštinama i gradovima, a posebno onima sa manjim budžetskim prihodima.

Na kraju, vidimo da će Vlada izdati garancije i odobriti mnoge projekte i programske zajmove u oblasti infrastrukture i ukupno privredi. To bi moglo da doprinese većem broju investicija, što samim tim znači i veću uposlenost u Srbiji.

Vlada Republike Srbije, dakle, želi da ima odgovoran odnos prema Kraljevu, ali moram da napravim jednu konstataciju i postavim pitanje – nezavršena obnova i sanacija posle razornog zemljotresa koji je zadesio Mionicu i valjevski kraj definitivno, gospođo Dragutinović, nije dobra i optimistička poruka za građane Kraljeva. Ponovo vam postavljam pitanje koje sam postavio mnogo puta do sada – kada ćemo pomoći građanima opštine Mionica, građanima Valjeva i svih šest opština Kolubarskog okruga? Kada ćemo pomoći da im se obnovi i sanira ono što im je priroda oduzela?

Ukoliko nastavimo ovakvim intenzitetom i ukoliko iz godine u godinu budemo izdvajali minorna i minimalna sredstva, napravili smo nekakvu procenu da nam je potrebno 15 do 20 godina da saniramo ono što je, ponavljam, građanima Kolubarskog okruga priroda oduzela. Ova poruka definitivno nije optimistička za građane Kraljeva.

Ono što je veoma važno jeste da su uvećani rashodi budžeta usaglašeni sa MMF-om, odnosno da se i dalje nalazimo u okvirima dogovorenog sa MMF-om. Dakle, fiskalna politika države je, kada je reč o trećem kvartalu, usaglašena sa dogovorom i tačno je da nije realno veoma brzo smanjiti deficit, ali je jasno da Vlada mora ispoštovati ranije vrlo precizno usvojena fiskalna pravila.

Na samom kraju još jednom želim da naglasim da poslanički klub SPS–JS u načelu podržava izmene i dopune budžeta za 2010. godinu. Tačno je da smo podneli četiri amandmana, ali o tome ćemo govoriti tokom rasprave u pojedinostima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem poslaniku Milićeviću.

Dajem reč narodnom poslaniku Rizi Halimiju.

Hvala, gospođo predsednice. Poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ukratko ću se u vremenu koje imam na raspolaganju osvrnuti na deo rebalansa koji se više tiče opština Preševo, Bujanovac i Medveđa.

Ovogodišnji rebalans budžeta razmatramo u veoma teškim uslovima krize, tako da se još uvek, nažalost, ne naziru pozitivne promene u celoj državi, a pogotovo se ne vide ni najminimalniji pomaci u pravcu revitalizacije ekonomske situacije u najnerazvijenijim područjima. U opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa ekonomska kriza se i dalje produbljuje, stopa nezaposlenosti je u stalnom rastu i naveliko je premašila i rekordnih, zapravo katastrofalnih 70%.

Smanjivanje pozicije predviđene za Koordinaciono telo Vlade Republike Srbije u uslovima povećanja budžetskih troškova predviđenih ovim predlogom rebalansa potvrđuju moje dosadašnje primedbe da ni ova vlada nema još uvek adekvatan pristup u rešavanju dramatičnih životnih problema u području Preševske doline.

Pre svega, nažalost, ne postoji jasna koncepcija za prevazilaženje katastrofalne ekonomske situacije u ovom ekstremno nerazvijenom području, u kojem je opština Preševo, kroz koju prolazi i Koridor 10, prema poslednjim objavljenim podacima od strane Republičkog zavoda za statistiku, a oni se ne objavljuju od 2006. godine, ubedljivo na poslednjem mestu po nivou razvijenosti, sa sedam puta manjim korigovanim narodnim dohotkom u odnosu na državni prosek.

Interesantno je da je najviše, i to za 19 miliona dinara, smanjena naknada za socijalnu zaštitu, sa 80 na 61 milion dinara. U obrazloženju budžeta koji smo usvojili za 2010. godinu ovim sredstvima je trebalo da se obezbedi jednokratna pomoć osobama sa posebnim potrebama, samohranim majkama, deci bez roditeljskog staranja, za projekte iz oblasti zdravstva i školstva, za obezbeđivanje stipendija učenicima, za podršku inicijativa najugroženijih grupa kako bi se pospešilo podizanje njihovog ekonomskog nivoa i omogućila integracija u društvo.

Da li ima logike da u najnerazvijenijem području, sa katastrofalnom socijalnom situacijom, kao u slučaju najnerazvijenije opštine Preševo, koja čak nema ni narodnu kuhinju, nisu mogla da se raspodele i ova ograničena sredstva? Da li je moguće da se u području sa najnižim nivoom zdravstvene zaštite nije mogao ostvariti nijedan projekat koji bi unapredio ovu važnu životnu oblast?

Da ne govorimo o spomenutim neostvarenim školskim projektima u uslovima kada u školama ovih opština ne samo da postoje ogromni problemi sa udžbenicima, nego se pojavljuju i veoma teški materijalni problemi. U ovim školama ne da nema školskih kabineta, nego često nedostaju i školske klupe i druga, najelementarnija nastavna sredstva. Zna se da škole ovih opština ne učestvuju u transferima ostalih nivoa vlasti iz pozicija Ministarstva prosvete, i onda je zaista nejasno kako to da i ova ograničena sredstva za ovoliko širok spektar potreba ostaju neiskorišćena čak za četvrtinu u odnosu na poziciju koja je bila predviđena budžetom za ovu godinu.

Ovo drastično smanjenje naknade za socijalnu zaštitu Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2010. godinu dolazi u vreme kada ni Koordinaciono telo ni Ministarstvo za rad i socijalna pitanja nisu pozitivno rešili zahteve malobrojnih porodica izbeglih Albanaca koji su odlučili da se vrate svojim kućama u naseljima Kopnene zone bezbednosti u opštini Medveđa.

A šta bi se desilo kada bi se sa sličnim zahtevima pojavile na hiljade izbeglica iz Kopnene zone bezbednosti, opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, koji su u dramatičnom periodu 1999–2001. godine napustili svoja ognjišta i dobar deo njih još uvek nema rešen status na Kosovu, gde su se tada privremeno smestili?

Već sam postavio pitanje Vladi na ovu veoma osetljivu temu i mislim da se ova problematika ne može rešiti samo drastičnim administrativnim merama MUP-a, kojima se odbija izdavanje prebivališta za članove albanskih porodica u njihovim rodnim selima sa obrazloženjem da su im kuće neuseljive. One stvarno jesu neuseljive, ali valjda treba nešto učiniti da one postanu useljive.

Ne mogu visoki predstavnici države, opet iz MUP-a, da krivicu za traženje azila u zapadnim zemljama prebace prevoznim agencijama koje obavljaju svoju zakonom određenu delatnost. I problematika povratka izbeglog stanovništva i problem azila koji se pojavljuje nakon liberalizacije viznog režima traže suštinske odgovore, koji ne bi smeli da se reduciraju na odgovore koje daju administrativno-birokratske strukture vlasti, a još manje ne bi smeli odgovori da se daju samo preko represivnih mera.

Neophodno je da se konačno ozbiljnije pristupi realizaciji veoma važnih objektiva postavljenih još 2001. godine preko Vladinog programa za rešavanje krize u Preševskoj dolini, koji je tada dobio svesrdnu podršku međunarodne zajednice, pre svega ekonomskoj revitalizaciji ovog ekstremno nerazvijenog područja kroz koji prolazi, maločas sam rekao, i Koridor 10, ali i preko suštinske integracije albanskog stanovništva u državne organe i institucije, kao i izgradnje multietničkih struktura, kako na opštinskom, tako i regionalnom, odnosno okružnom nivou.

Na ostvarivanju ovih ciljeva od februara 2001. godine Vlada je angažovala svoje koordinaciono telo, Koordinaciono telo za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, ali je ovaj proces veoma spor i tek su pre godinu i po dana uspeli da se u ovo Vladino telo uključe i predstavnici Albanaca ovog područja.

Upravo zbog toga da bi se stvorila povoljna i konstruktivna atmosfera u radu Koordinacionog tela, ja sam i glasao za ovogodišnji budžet, ali sam zaista razočaran što je došlo, neopravdano, do navedenih smanjenja, bez ikakve prethodne konsultacije. Nije moralo isključivo sa mnom da se obavi konsultacija, ja nisam deo parlamentarne većine, ali je bilo neophodno da se u vezi s ovom problematikom konsultuje bar predsedništvo Koordinacionog tela.

(Predsednik: Gospodine Halimi, privedite kraju.)

Na taj način bi nastavili sa konstruktivnom atmosferom rešavanja ozbiljnih životnih problema na ovom području. Hvala.

Zahvaljujem.

Narodni poslanik Milan Nikolić ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem. Poštovana predsednice Skupštine, uvažena gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, više puta smo u današnjoj raspravi ponovili da razgovaramo o rebalansu budžeta za 2010. godinu sa konstatacijom da su budžetski rashodi povećani i da će rashodi biti veći od prihoda.

U istoriji pravljenja budžeta veoma su česte i uobičajene situacije da se predvidi i budžetski deficit, u želji da makroekonomskom politikom Vlada postigne određene ciljeve. Budžet je zapravo jedno višedimenzionalno ogledalo, koje vrlo precizno slika makroekonomiju jedne zemlje i ponašanje Vlade u donošenju i sprovođenju određenih poteza kada je u pitanju makroekonomska politika i mislim da povećani rashodi ili taj budžetski deficit i nije u tako negativnom kontekstu ako se time postižu određeni ciljevi.

Navešću dva banalna primera. Ako se ulaže u sudstvo, pa to sudstvo bude efikasnije, sudski predmeti se rešavaju brže, dosta se smanjuje broj krivičnih dela, a procesi traju veoma kratko, onda je to isplativa investicija. Ili, ako pođemo od subvencije u privredi, a ta subvencija ima za rezultat povećanje proizvodnje pre svega, povećanje izvoza i nakon svega povećanje ukupnih ekonomskih rezultata, onda je to dobar budžet, koji je napravljen da ovakvu situaciju popravi.

Ako imamo u vidu poslovnu 2009. godinu i mnoge probleme koje je ekonomska kriza donela, priznavali mi to ili ne, posledice su mogle biti katastrofalne u ovoj godini, pre svega na socijalnom planu, ukoliko se budžetskim i novim merama Vlada Republike Srbije nije opredelila da poveća ta socijalna davanja prema najugroženijim slojevima stanovništva, ali i prema onima gde su zamrznuti lični dohoci, pre svega prema penzionerima. Mislim da je na tom planu nizak socijalni status, ali kakav-takav, ipak je sačuvan neki socijalni mir, jer vidimo dešavanja u mnogim zemljama u okruženju, gde su udari ekonomske krize bili daleko jači i da su posledice dosta visoke.

Ono što ohrabruje u toku ove godine u realizaciji budžeta je da je većina tih ekonomskih indikatora u nekom trendu rasta. Dobar je podatak da imamo rast fizičkog obima proizvodnje za 5,4%. Takođe je veoma dobar podatak da nam raste izvoz za 21,1% za prvih devet meseci.

Ova zemlja Srbija ne može da računa na razvoj ukoliko nema izvoz. Dugoročni cilj, a rekao bih i kratkoročni, mora biti da 50% ukupne proizvodnje Srbije mora ići u izvoz. Neke mere koje je Vlada Republike Srbije preduzela u smislu carinskih oslobađanja prema EU i prema zemljama CEFTA, prema velikim tržištima kao što su Rusija, Belorusija, Kazahstan itd., stvaraju pretpostavke da mogu da se, ukoliko na pravi način uvedemo tehnologiju, ostvare ovi ciljevi da naša ukupna proizvodnja 50% ide na tržište CEFTA.

Očekivani rast BDP-a od 1,5% do kraja godine takođe je jedan od dosta pouzdanih znakova oporavka privrede. Izuzetno zabrinjava podatak da imamo pad stope zaposlenosti. Srbija je neuposlena zemlja, sa velikim brojem nezaposlenih radnika, pre svega mladih, i mere koje je Vlada Republike Srbije do sada preduzimala, pre svega u privlačenju grinfild investicija i dovlačenju investicija stranih investitora, nisu dale očekivane rezultate.

Moramo da učinimo maksimalne napore, pre svega još jačom stimulativnom politikom, još žešćom i još motivisanijom, da bismo mogli da privučem taj strani kapital, da možemo naše ljude da zaposlimo. Mislim da tu posebno treba da se obrati pažnja na nerazvijene regione i područja, jer veoma često se dešava da i to što od inostranih investicija dođe, završi tamo gde je infrastruktura, gde su institucije, tamo gde su železnice, auto-putevi, aerodromi itd., dok u nerazvijena područja veoma teško pristižu investicije. Na tom planu treba planirati sredstva za budžetsku 2011. godinu, kako bismo mogli taj zadatak da realizujemo.

Naravno, drugi zabrinjavajući podatak je rast inflacije, koji preti da dođe na iznad 10%, procenat koji može u potpunosti da poništi efekte koje smo postigli u toku ove godine. Rast inflacije je uzrokovan pre svega rastom cena hrane i nekih drugih troškova. Mislim da je neophodno da Vlada Republike Srbije na tom planu obrati posebnu pažnju, politikom subvencija u poljoprivredi, pre svega, ali i drugim merama da učini sve da se projektovana stopa inflacije bar u narednoj godini ostvaruje u saglasju sa ostalim ekonomskim indikatorima.

Nije uobičajeno i možda nije bilo ni dobro da se spoje tačke dnevnog reda rebalansa budžeta i seta finansijskih zakona. Međutim, mislim da je u nekom saglasju i ovaj deo i on je u službi sprovođenja ekonomske politike i realizacije mnogih zadataka koje je Vlada Republike Srbije pred sobom postavila.

Mogu odgovorno da kažem, kao čovek koji se bavi pre svega pragmatičnim poslovima u privredi, da nije preduzeta mera povećanja osiguranja depozita sa 3.000 na 50.000 evra, zemlja Srbija bi imala izuzetno velike i složene probleme, pre svega u finansijskom i bankarskom sistemu. Mislim da je to bio odlučujući korak, a sada još više, merama koje se preduzimaju u smislu potpune sigurnosti deponenata ali i poverilaca, potpune kontrole banaka i njihovog poslovanja i brzog sagledavanja njihovog stanja kada su u pitanju pre svega prezaduženost, prefinansiranost itd., preko osiguranja depozita, preko Agencije za osiguranje depozita i preko uvođenja institucija namenskih, posebnih banaka, mislim da se na veoma dobar način obezbeđuje da finansijski sistem, koji je prvi na udaru kada je ekonomska kriza u pitanju, može da u potpunosti obezbedi nesmetani razvoj ostalih ekonomskih elemenata za uspešno poslovanje ekonomije jedne zemlje. Hvala.