Gospodine Novakoviću, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ovih sporazuma o ratifikacija zaduženja, novih strmoglavih zaduženja Srbije, koja je jedna od najprezaduženijih zemalja u ne samo našem regionu, nego kao što je rekao mr Dejan Mirović kroz egzaktne podatke. Mi smo u velikom problemu, ne samo zbog načina na koji smo zaduživani od 2000. godine, nego i zbog činjenice da nam je privreda urušena i da će generacije posle nas da se suočavaju sa problemom kako te dugove da vrate.
To je bilo u vreme komunizma Josipa Broza i te kako aktuelno. On je jednostavno zaduživao SFRJ. Nije ni vođena evidencija o tom ogromnom zaduženju i kada smo došli u situaciju da Amerika pomoću zapadnih sila izvrši agresiju i da protivno Povelji UN i Povelji o miru nasrne na teritoriju, a pre svega na srpski, etnički, kulturni, nacionalni prostor i da se rasparča ta nekadašnja zajednica od šest republika, mi smo sad u situaciji da vidimo da ovi sledbenici, očigledno iste politike, ali sada evropski fanatici koji hoće Srbiju uporno da uguraju u tu briselsku tvorevinu koja rasparčava zemlju, EU koja nam otima KiM, a sutra su na redu Raška oblast i Vojvodina.
Dakle, nastavljaju istom trasom i buduće generacije treba da znaju, i ova rasprava danas u Skupštini Srbije da bude nauk svima koji znaju kako se teško dugovi vraćaju. To znaju naši građani koji su i lično zaduženi, jer taj prosek je sigurno negde oko 900 evra po glavi stanovnika. Danas na tek rođenu bebu u Srbiji je taj dug 900 evra.
Mi to moramo da zaustavimo i zbog toga se SRS protivi ovome. Svi dosadašnji zajmoprimci, a govoriću malo o EPS koja uzima kredit od Evropske banke za obnovu i razvoj, koji je još jedan u nizu, za tzv. pametna brojila, nije projekat koji će da donese boljitak ni EPS-u, ni građanima Srbije. Objasniću vrlo argumentovano i razložno zašto to nije potrebno. Ne samo da su to ustanovili brojni stručnjaci iz ove oblasti ovde u Srbiji, nego i na nedavno održanom takvom skupu u Beču gde je bilo oko 3000 stručnjaka.
Okupile su se zemlje EU protiv koje je SRS i verujem svakoga dana sve veći procenat građana Srbije, da kažu, a to je tačan podatak gospodine Mrkonjiću, 72% je odgovorilo da nemaju prednosti ta tzv. pametna brojila, daljinsko očitavanje merenja potrošnje kilovat-sati struje, a samo 28% je odgovorilo sa da. Glavni argument onih koji su dali negativan odgovor je njihova bojazan zbog ulaženja u tzv. posed privatnosti.
Vi možda ne znate, gospodine Mrkonjiću, znate za onu jednu trasu puta preko Gledićkih planina i čuvenog sela Bajčetina, gde živi samo 22 punoletnih građana Srbije, da je to napravljeno kao prioritetan pravac, ali ne znate da se u jednoj od pametnih zgrada, tako se ona zove, samo je nekoliko takvih u Beogradu, na Novom Beogradu, gde je ta izvesna osoba inkriminisana kupila stan od 800.000 evra, već predviđeno da se ugrade pametna brojila.
Uostalom, zgrada se i zove pametna. Jedna takva postoji na Menhetnu, nekoliko takvih u nekim od prestonica EU. Vi znate da kada vas finansira Cane Žabac, Mišković, Beko i ostali tajkuni, ima se, može se, kako naš narod kaže.
Građani Srbije ne mogu da gledaju da im takav bude primer, taj koji izdaje ideologiju, koji postaje veći evrofanatik od Nade Kolundžije, Borisa Tadića, Šutanovca i svih redom, čak je u prednosti i nad ovim Dežerom, kada razgovara sa njim. Vidite kako bi odmah isporučio slavnog generala Ratka Mladića.
Mi ovde moramo da govorimo ne o takvima, takvi su bruka za Srbiju, nego o primerima običnih građana, onih koji žive i u Surdulici, i u Čačku, i u Ljuboviji, kod mene u Kragujevcu, u celoj Srbiji koji znaju da je osnovni nedostatak, a vi to vrlo dobro znate kao čovek iz prakse, kao inženjer, kao građevinac koji je prošao celu Srbiju i popravlja infrastrukturu posle zlikovačkog NATO bombardovanja, da je najveći problem i najveći gubitak od proizvodnje do prenosne mreže.
Niskonaponska mreža u Srbiji, gospodine Mrkonjiću, uglavnom je rađena pre četrdeset godina. Tako je i u mom kraju i verujem, i pod Mominim Jastrepcem i svuda, sada da ne ređam koga vidim, pa se setim, da se asociram, ali ništa se tu nije promenilo.
Znate, velika naselja sada u gradovima koja su neplanski građena jer urbanisti nisu predviđali šta će da se desi, imigracije stanovništva, a naročito ovu muku koja je snašla Srbe sa Kosova i Metohije i pre svega Srbe iz okupirane Republike Srpske Krajine, njih je preko pola miliona, da su morali da dolaze u određene gradove po Srbiji i da beže sa svojih vekovnih ognjišta. Dakle, tu je sada problem zbog toga što je taj napon struje izuzetno loš i tu su najveći gubici.
Međutim, vi morate da reagujete kao ministar u Vladi Republike Srbije i kao odgovoran i ozbiljan čovek jer državni sekretar iz jednog ministarstva i direktor Elektroprivrede Srbije daju vrlo negativne izjave ovih dana kada su u pitanju građani Srbije.
Šta oni kažu? Zbog čega je Elektroprivreda Srbije u problemu? Zato što građani kradu struju. Nije tačno. Moguće je da tu ima gubitaka negde oko 5%, to su procene stručnjaka zbog dotrajalosti brojila, ali to ova brojila sa ovim zaduženjem neće da reše, pre svega jer to nisu uradile mnoge druge zemlje.
Drugo, taj projekat je na dugom štapu, što se kaže, kao i vaš ulazak u tu nakaznu EU. Do 2020. godine ćemo da menjamo brojila. Osnovno pitanje je, gospodine Mrkonjiću, ko će da dobije posao za ovo zaduženje? Neće sigurno nijedna firma iz Srbije, jer već je pet tendera propalo zbog žalbi domaćih proizvođača.
Nedavno su se domaći proizvođači u Srbiji okupili i žalili se i ovom Bugarinu i Privrednoj komori Srbije i šta su rekli – neka da nama Elektroprivreda Srbije bar 20% da mi proizvodimo brojila, jer znate, to nije logično. Mi proizvodimo domaća brojila, izvozimo ih u zemlje regiona, a treba da uvezemo 200 hiljada novih brojila, pa tako do ko zna, do dva miliona ili dva i 300 miliona, koliko ima potrošača registrovanih u Srbiji, mislim na sektor stanovništva, a da to proizvodi francuski ''Sažem''. Gde je tu logika, gde je tu pravda, gde je tu mesto za srpsku privredu? Nema je nigde.
Znate zbog čega? Zato je ovaj ugovor veoma nepogodan i veoma štetan, jer Evropska banka za obnovu i razvoj, kada je dala prvi ovakav kredit za ta takozvana pametna brojila, uslovila, a preko svog francuskog savetnika, pa je tako bilo jasno da će francuski ''Sažem'' da dobije taj posao, da firma koja može da konkuriše da dobije ovaj posao ima tri puta veći obrt od ukupnog iznosa kredita.
Ako je to sada 40 miliona evra, znači, neka firma u Srbiji treba da ima 120 miliona evra obrta u prošloj godini da bi dobila ovaj posao. Naše firme koje proizvode brojila sve da se skupe, da naprave konzorcijum, da naprave klaster, i sve elektroničare da uključe, oni ne mogu to da urade, razumete. Možda je pored Sažema još četiri takve firme u svetu koje mogu da poštuju ta pravila Evropske banke za obnovu i razvoj.
Zašto nisu, gospodine Mrkonjiću, vaši koalicioni partneri, Tadić i ostali, ovih deset miliona, koje nude nekom srpskom izdajniku, a vi vidite da ovaj jedan hoće i bez para, dobio je do sada ko zna koliko miliona evra da isporuči glavu slavnog srpskog generala Ratka Mladića, zašto tih deset miliona evra niste dali u infrastrukturu, prvo za Kraljevo, pa posle da kažete - hajde da popravimo taj gubitak od dalekovoda, odnosno od proizvodnje do distribucije, do običnog potrošača.
Kako građani Srbije, obratite pažnju na ovo, molim vas, građani Srbije, pogledajte vaše račune za električnu energiju. Šta ćete tamo da vidite? Videćete da vi plaćate takozvanu angažovanu snagu. Šta je angažovana snaga? Ono što se potroši od proizvodnje do distribucije.
Uostalom, gospodine Mrkonjiću, mi do sada još nismo kao Narodna skupština razrešili slučaj Hamovića i Lazarevića. Kada je počeo sunovrat Elektroprivrede Srbije? Ne sada otkada ste vi Milutin Mrkonjić i vaš kolega iz partije, kako vi volite da kažete – ministar, nego otkada su Hamović i Lazarević pokrali Elektroprivredu Srbije za nekoliko stotina miliona evra.
Mi smo preko ovog nesrećnika, koji je bio kod nas u stranci, koji je zajedno sa ovim drugim plaćenikom tajkuna otišao, imali anketni odbor da ustanovi pod kojim okolnostima su Hamović i Lazarević opljačkali Elektroprivredu za oko 400 miliona evra. Nikada taj izveštaj nije stigao pred Skupštinu. Zašto? Zato što su se oni već pre toga spremali da donesu direktnu štetu, odnosno da tako pokušaju ubistvo našeg predsednika doktora Šešelja u Hagu i da izvrše puč u SRS koji im nije uspeo.
Na svu sreću i na sreću građana Srbije, mi smo još uvek tu. Ovde smo već 20 godina, sa istom ideologijom, sa zaštitom nacionalnih interesa, privrede Srbije. Kao što smo podigli glas protiv prodaje "Telekoma", a to nije htela juče većina da uvrsti u dnevni red, iako je gospodin Mirović ispred SRS to predlagao, tako se oštro protivimo svakoj nameri, pazite, ovo je poslednje upozorenje, svakome koji daje takve izjave da će imati direktan politički obračun sa nama, koji očigledno jedini štitimo interese opljačkanih građana Srbije, ako ikome padne na pamet da prodaje "Elektroprivredu Srbije".
Da završim sa onim na šta me je malopre podsetila uvažena koleginica Vjerica Radeta, koja je jutros, kao što sam slušala, čula izjavu državnog sekretara iz ministarstva, koji je rekao – građani Srbije treba da budu srećni jer to je u njihovu korist, je l' tako, što će struja u narednom periodu da poskupi za 60%.
Da li je normalno da tako neko nešto izjavi? Molim vas, 2013. godine, ako vi planirate da za 60% povećate cenu struje, pa onda dajte da i građani Srbije imaju plate kao što su plate u toj famoznoj EU. Građani su sve siromašniji i ne mogu da plaćaju ni ovakvu cenu struje, za koju kažete da je najniža.
Završiću ovo izlaganje podatkom koji je apsolutno tačan. "Zastava automobili", fabrika koja je potpuno uništena, jer nemamo više Zastavin program, opredelili ste se za sklapanje punta i za ovu futurističku fabriku, ne zna se ni kog modela, ni kada, to su sve bila Tadićeva i Dinkićeva obećanja 2008. godine, da bi dobili izbore, Stevanović Veroljub i oni u Kragujevcu i celoj Srbiji.
"Zastava automobili", proverite, a tu sam apsolutno u pravu, gospodine Mrkonjiću, u ovom trenutku duguje 1.818 punta struje, evo da vam to konvertujem u punta, po 8,5 hiljada evra. "Zastava energetika" duguje 4,5 miliona do sada evra za struju. RTB "Bor", najveći dužnik u Srbiji, pored "Železnica", o kojima ste pričali, 100 miliona evra.
Kada je počeo taj dug? Od 2008. godine, a gospodin Rankić i srpski radikali su 2006. godine uspeli da zaustave pljačku i pokušaj privatizacije "Bora". Sve posledice takve katastrofalne vladavine DOS i nakazne politike briselske administracije i EU mi plaćamo, i plaćamo ceh i ovakvim zaduženjem. Hvala.

Pet minuta i 50 sekundi.
Reč ima narodni poslanik gospodin Zoran Nikolić.

Za razliku od svih prethodnika, gospodine ministre, želim da vas pohvalim. Vi ste ovde da hrabro branite ove predloge zakona koji se tiču dodatnog zaduživanja naše države, a u sklopu dosadašnje prakse koju smo mi imali u parlamentu, da uvek poslanici iz stranke iz koje dolazi ministar učestvuju u raspravi na taj način braneći i svog ministra.
Mi vidimo da to danas nije slučaj. Pretpostavljam da su poslanici iz vaše partije na nekoj proslavi, a pošto vi pozivnice za proslave ne dobijate, vi ste odlučili da ovde radite i da branite ove zakone i to je ono što pohvaljujem.
Kada ste replicirali mom kolegi iz DSS, gospodinu Raduloviću, vi ste nabrojali šta će se sve raditi u narednom periodu, i šta se radi.
Verujte mi, stekao sam utisak da taj aut-oput samo što ne pobegne negde i ne izađe levo kod "Albukerkija", dakle, kao u crtanom filmu "Duško Dugouško". Mnogo se započelo i mnogo se najavljuje, a zaista Vlada nema čime da se pohvali, pa čak ni u ovoj oblasti koju vi pokrivate.
Zatim, danas smo imali raspravu o budžetu, odnosno rebalansu budžeta, pa samo danas, i to je bitno da građani čuju, mi dodatno zadužujemo ovu zemlju za 475 miliona.
Prošle nedelje, radi popune budžetskog deficita, do 31. decembra ove godine vladajuća većina je danas izglasala dodatno zaduženje od 270 miliona evra. Pazite, samo u jednom danu mi pričamo o jednoj cifri od 750 miliona evra.
Dakle, naravno da se ovi zakoni, naročito kada je u pitanju železnica, tiču i vašeg resora, ali zaista bi bilo dobro da je ovde gospođa Dragutinović, ali ona nije imala hrabrosti da ostane i dodatno u ovoj raspravi, jer se ovo pre svega tiče jedne teme – dokle ova država može da izdrži.
Dokle, koja je to gornja granica do koje se mi možemo zaduživati? Po mnogim ekonomistima, mi smo tu granicu već prešli.
Mi imamo kontradiktorne informacije iz ekonomskog dela naše Vlade, da li smo prešli limit i ušli u zonu zemlje visoke prezaduženosti ili ne? Tu se manipuliše čak i ciframa, odnosno iznosima kojima smo mi zaduženi.
Jedno kaže guverner Narodne banke, drugo kaže ministarka finansija, treće kaže ministar ekonomije, a svakako da je najveća manipulacija kada to preračunavamo u procente bruto društvenog proizvoda. Upravo stanje našeg dinara i precenjenost dinara i ta metodologija omogućava jedan ležeran pristup Vlade kada saopštava javnosti i nama ovde u parlamentu da li smo previsoko zadužena zemlja ili ne, ali je sasvim očigledno da će ovakvim tempom zaduživanja to pitanje biti ad akta, jer ni u jednom momentu čak ni ta metodologija, čak ni to prikrivanje istine koje se konstantno vrši ove dve i po godine neće moći više da se radi i jasno će se pokazati da smo mi visoko prezadužena zemlja.
I to je ono što jako zabrinjava, nisam srećan zbog te činjenice, ali Vlada koja je obećavala sve i svašta i 200 hiljada radnih mesta, i povećanje standarda i veće penzije i veće plate, investicije.
Dakle, jednom rečju, blagostanje. Legat ove vlade sledećoj vladi će biti da ste zemlju uveli u budžetsko ropstvo i to je sada već sasvim jasno. Videćemo predlog budžeta on će samo potvrditi ono što sam sada rekao.
Ponavljam, nisam srećan zbog te činjenice, ali, gospodo iz vladajuće koalicije, to je rezultat vašeg rada, zemlju ste uveli u dužničku krizu, a na nekoj novoj vladi u kojoj nadam se nećete biti vi, biće taj mukotrpan posao. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Nikoliću. Vreme predviđeno za diskusiju DSS ste iskoristili. Reč ima narodni poslanik Milan Avramović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, Vlada Srbije obrazovala je pregovarački tim za određivanje kredita za finansiranje i izgradnju mosta Zemun-Borča. U tom sastavu je Mlađan Dinkić, kao šef pregovaračkog tima, Milutin Mrkonjić, Verica Kalanović, Diana Dragutinović, Dragan Đilas, Jelena Nikolić, Svetlana Bajić i ostali koji nisu poznati javnosti.
Zadatak pregovaračkog tima jeste da društvo u što kraćem roku inicira pregovore, izradi odgovarajući biletaralni dokument, definiše sva pitanja vezana za buduće sporazum sa kineskom Export-Import bankom i koordiniše postupke tehničkog aspekta primene ovog projekta. Je li tako? E, sad to znači da je za ovaj predlog zakona danas koji je na dnevnom redu pošto ga vi branite odgovorni su ovi ljudi koje sam pročitao.
Hajde da krenemo neki redosledom, most preko Dunava koji bi vezao Zemun i Borču, predviđen je generalnim urbanističkim planom, u okviru saobraćajnice Severna Tangenta, za saobraćajni pravac Severne Tangente 2007. godine je urađen generalni projekat sa prethodnom studijom opravdanosti i svim neophodnim pratećim studijama.
Dakle, u pitanju je 2007. godina. Imamo suprotno mišljenje gradonačelnika grada Beograda koji kaže, a on je inače i ovlašćen da zastupa interese grada u pregovaračkom timu koji sam ovde nabrojao, da se projekat pojavio na čudan i izvestan način iznenada, jer su u nedavnim pregovorima između Vlade Srbije i Kine dugovi naše zemlje prema Kini rešeni, što je otvorilo mogućnost da se Srbija od Kine ponovo pozajmljuje za nekomercijalne kredite, za realizaciju novih projekata.
Ako uzmemo šta je bilo 2007. godine, kakvo je iznenađene dao sam gradonačelnik, videćete da on nije mnogo bio upućen u ovaj ugovor.
U članu 2. koji se odnosi na uslove korišćenja kreditnih sredstava tačka 5. kaže – roba, tehnologija i usluge koje se nabavljaju iz kreditnih sredstava biće kupljena pretežno od Kine u skladu sa komercijalnim uslovima. Dakle, očigledno je sada da ima pitanja koja nisu jasna. Prvo, mi nismo znali da će Kinezi 2007. godine kasnije oprostiti Srbiji sav dug koji ima prema njima.
Da li je gradonačelnik učestvovao u pisanju ovog ugovora i da li je uopšte znao šta je predviđeno u generalnom urbanističkom planu 2007. godine.
On dalje kaže da se ovim dobija novi prostor za širenje razvoja grada nove stambene četvrti, škole, parkovi, obdaništa itd. Valjda svestan činjenice da je jeftinije zidati nego popravljati postojeće stanje, pa je želeo da otvori mogućnost nekog trećeg Beograda, ne računajući da je imao bolju varijantu da se reši, odnosno da dobije savski amfiteatar i centar grada Beograda na dlanu i da izgradi sve ovo što je hteo u trećem Beogradu.
Međutim, tu je pozadina neka sasvim drugačija. Kaže, svemogući gradonačelnik grada Beograda očekuje da u narednih nekoliko meseci ti radovi budu rezimirani i da rokovi koji su dogovoreni ipak na kraju počnu da se poštuju.
"Ukoliko se ne poštuje moj stav, bez obzira kakav smo papir i sa kim potpisali, onda ćemo ići u izmene tog ugovora i da vidimo da li će neko drugi graditi taj most. Oni nisu jedina kompanija koja može kvalitetno i po dogovoru da odradi ovaj projekat", istakao je ljuti gradonačelnik grada Beograda, kome ste i vi dali podršku, gospodine Mrkonjiću, ne znajući celu pozadinu ovog ugovora i ne znajući one osnovne principe i moć Kineske Republike ili države, kako hoćete, što ekonomsku, što diplomatsku, što vojnu.
Podsetiću vas da je kineska investicija u Srbiji dovoljna da vrednost evra prema dinaru bude upola manje u odnosu na postojeće stanje i da kineske investicije svuda u zemljama regiona održavaju evro u životu.
Postavlja se posle svega kamen temeljac za most Zemun-Borča koji je tada nazvan most "Prijateljstva Kine i Srbije", u kome je prisustvovao niko drugi, a koji je otvorio predsednik Srbije.
Pošto se radi o istim licima i iz iste stranke, to nam govori da sam gradonačelnik nije puno upućen u rešavanje tog ugovora. Hajde da kažemo da će most doneti rasterećenje tranzitnog saobraćaja što ide kroz centar Beograda do Pančevačkog mosta i da će taj tranzitni saobraćaj napraviti opterećenje na drugoj strani u Zemunu.
U narednom periodu ćemo videti kako će se to odraziti na život i rad ljudi u Zemunu, obzirom da je ulica cara Dušana preuska i pregusta, ima osam semafora i nema kapacitete da izdrži bilo koji pravac, a ne na pravcu lakta novosadskog puta gde bi trebalo da bude produženje ka ovom mostu.
Ono što je za mene važno, a to je da vas podsetim, gospodine Mrkonjiću, jeste da je neophodna obnova mosta po Srbiji koji su već u jako lošem stanju i koji imaju status opasnog mosta. Dakle, podsetiću vas na Ivanov potok, na Ražanj, most preko akumulacije Gruže, drumsko-železničkoj u Svilajncu, u Ćupriji preko Morave. Znate da još uvek imamo elegantne, tanke i osetljive betonske prenapregnute konstrukcije koje su, naravno, zubom vremena stradali i oštećeni, što zbog loše zimske službe, što od soli i zbog drugih hemikalija.
Takođe, plitko su fundirani u definisanom sistemu probijanja šipova, bez računske kontrole i odgovarajućeg dela tehničkih elaborata. Posle kraćeg perioda eksploatacije, takvi mostovi morali su da budu uklonjeni, a zbog nedostatka novca ostali su trajni i preko njih se još uvek odvija saobraćaj.
Zašto se ovakvi krediti, postavlja se pitanje, ne koriste za očuvanje postojeće infrastrukture kad već nemamo dovoljno sredstava, kako se to navodi u ovom rebalansu budžeta, mada videći i taj rebalans koliko je Direkcija za izgradnju grada Beograda dobila, jasno je da sredstava ima i više.
U zemljama EU ili zemljama Evrope, da budem precizniji, za redovno održavanje mostova ulaže se godišnje 5% njihove investicione vrednosti. Razvijene zemlje sebi ne dozvoljavaju taj luksuz i da im mostovi budu u kategoriji opasnih, jer u tom slučaju za njihovu sanaciju potrebno je uložiti čak polovinu novca potrebnog za izgradnju novog mosta. Ako bi se primenjivali čak i ovi standardi, održavanje ovih mostova godišnje bi koštalo 50 miliona evra, ili oko 5 milijardi dinara, a što svakako JP Putevi Srbije nema.
Prvo, o nekim stvarima se razmišlja pre izgradnje mosta, a to je održavanje tj. finansiranje održavanja je jedna od njih. Poznato je u svetu da su mostovi kutijskog preseka, most iz Brankove, efikasniji, tj. ekonomičniji i u opsegu od sto do dvesta metara raspona. Pošto je ovde u pitanju veći raspon, verovatno da to ovaj pravi izbor projekata nije.
Drugo, slaba nosivost i veliki broj stubova više nose same sebe, nego što je koristan u razbijanju širine reke na manje raspone. Treće, i verovatno da je broj stubova preveliki u odnosu na optimizaciju cene i, četvrto, u Kini su druga preduzeća napravljena i desetine odličnih mostova svake vrste, a pre svega kablovske i nijednom nisu koristili ovakav tip konstrukcije za ovakve obale.
Peto, i jasno je, ko poznaje teren, vidi se iza ove priložene slike koju mi imamo i nemaju nikakve veze sa realnošću i onaj ko može da vidi preko kompjutera, tj. da su kanali mnogo uži, tj. da je Ada mnogo bliže banatskoj strani nego ovoj drugoj.
Podsetiću vas i na to, gospodine ministre, šta ste govorili, da je prethodno potreban auto-put od Beograda preko Čačka do Bara, da su to radovi na deonici od Beograda do Uba, a u sklopu železničke infrastrukture glavni projekat na izgradnji Prokopa u Beogradu.
Završetak pruge od Valjeva do Loznice, za izgradnju beogradskog metroa koji nema projekta i neću ni da pričam i onda dolazimo svi do jednog zaključka, da će se graditi lep most kao onaj na Adi, sa utegama koji je tri puta skuplji od najobičnijeg linearnog mosta, a kuka se kako nemamo para, jer svi znamo da je još jedan most minimum minimuma u gradu Beogradu i onda bi bilo bolje da za taj novac naprave tri obična možda manje estetski lepša mosta, ali funkcionalnija nego ovaj jedan koji bi kao trebalo da predstavlja simbol grada.
Podsetiću vas i to da je taj most na Adi počeo sa vrednosnom sumom od 150 miliona i 90 za most i 60 za saobraćajnice, krajem 2006. godine kad je ta suma predviđena, a da je danas dostiglo zaduženje po istom čak 300 miliona, znači 150 miliona više. Kakva će situacija biti sa ovim kineskim mostom, ostaje tek u narednom periodu da vidimo.
Samo bih malo da se osvrnemo na kredit kineske vlade. On je dokaz nesposobnosti i neprofesionalnosti srpske vlade, tačnije tima koji pregovara. Kredit koji su Kinezi spremni da nam dodele jeste povoljan, ali na tome moramo više da zahvalimo kineskom narodu i njihovoj dobroj volji, čija je vlada očigledno želela da pomogne Srbiji i gradu Beogradu na izgradnji mosta preko Dunava.
Činjenica je da vlada kineska i kineska Eksportna banka i njihovim stručnjacima je dala instrukcije da sa našom vladom sklope ovaj sporazum i ugovor o kreditu. To su osnovne instrukcije o tome da kredit treba da bude 217,4 miliona dolara, na grejs period koji treba da bude od tri godine, sa kamatom od 3% i rok otplate od 216 meseci. Dakle, radi se o izuzetno povoljnom zajmu, jer je kamata manja od inflacije u EU i u SAD, a glavnica je u valuti, tj. u dolaru koji će zbog ekonomskih mera SAD narednih godina gubiti na vrednosti.
Ipak, eksperti kineske banke su ugovor o kreditu koji danas mi u Skupštini treba da usvojimo i o kome raspravljamo ili da mu aminujemo pokrili nekim zaštitnim merama koje samo lud čovek može da prihvati, a koje ovaj kredit mogu da pretvore u zajam smrti.
O čemu se radi? Pre svega, tu mislim na član 3. stav 7. koji kaže da bi bilo kakva promena u državnoj politici u zemlji zajmodavca, dakle, u Kini, koja sprečava zajmodavca da izvršava obaveze može da nas natera da u roku od 15 dana moramo da platimo ceo iznos kredita sa pripadajućom kamatom i drugim troškovima. Pogledajte šta kaže u promeni državne politike.
Pre neki dan, Severna Koreja i kineski saveznik u cilju odbrane svojih teritorija bombardovala je južnokorejsko ostrvo. Kina bi mogla, šanse su doduše male, ali ne nemoguće, da u budućem sporu, kao što je to 50 godina radila, da interveniše i zaštiti Severnu Koreju od Amerikanaca ili od NATO pakta.
Kad uzmemo današnje odnose sa Amerikancima ili želju i volju ove prozapadne vlasti da uđu u NATO pakt, mi ćemo biti stavljeni na listu kineskih neprijatelja i nesaveznika, zbog čega možemo da doživimo finansijski fijasko, da vratimo kompletan kredit koji smo uzeli, a da nemamo nikakvu drugu obavezu, nego da učestvujemo u arbitražnom procesu suda po zakonu Kine, ne našeg.
Kako ne bih sad dužio zbog vremena i zbog kolega, na kraju treba reći da je ovaj ugovor o kineskom kreditu mnogo povoljniji od onog što uzimamo od Kanađana za investicije za Bor. Kod Kineza nisam siguran da niko nije korumpiran, tačnije sam siguran, jer ugovor je napravljen tako, dok tekst ugovora sa kanadskom agencijom za podsticaj izvoza oseća se na kilometar da smrdi na korupciju.
Da se ne bih posvećivao Boru, moram da vas podsetim, gospodine Mrkonjiću, da cilj ovog mosta treba da bude opravdan na listi prioriteta prethodnih problema, da se održavaju postojeće infrastrukture i da se reše unutrašnji problemi, da se naprave preduslovi za bilo koju vrstu zajma, a ne ova vrsta kojom ćemo mi morati novac od jedne zemlje da trošimo na proizvodnju iste, a onda da damo opravdanje da je to uzrok zapošljavanja naših preduzeća i radnika.
Mislim da bi trebalo ovaj ugovor do daljnjeg dobro razmotriti i napisati bolju varijantu i onda izneti pred poslanike.

Iskorišćeno12 minuta i 45 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima poslanik gospodin Vladan Jeremić.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da Srbija sve više postaje zemlja čuda i apsurda, jer dok neki uporno traže da se zaustavi srljanje zemlje u dužničku krizu, s druge strane svedoci smo da na svakih dvadesetak dana imamo ovakav paket novih zaduživanja.
Kad je u pitanju Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o garanciji EPS Projekat za brojila, početkom septembra ove godine generalni direktor EPS i direktor Evropske banke za razvoj za Srbiju Hildegard Gacek su potpisali ugovor o zajmu između EBRD i EPS vredan 40 miliona evra, za nabavku, kako se kaže, i uvođenje brojila za daljinsko očitavanje potrošene električne energije u Srbiji. Sredstava iz tog zajma biće upotrebljena za kupovinu, nabavku i ugradnju oko 250 hiljada tzv. pametnih brojila koja bi, kako se smatra, trebalo da doprinesu smanjenju gubitaka električne energije u mreži EPS, da utiču na povećanje procenta naplate računa i da smanje krađu električne energije.
Bio bih maliciozan ako bih prenebregnuo činjenicu da je uobičajeno u svetu, bar u onom savremenom, da se otprilike posle svake četvrte decenije menjaju električne mreže, ne samo zbog dotrajalosti i zbog novih tehničkih rešenja i dostignuća.
Međutim, kad je o Srbiji reč, čini mi se da je znatno veći problem taj što jedna istinski prava strategija razvoja elektroenergetskog sistema Srbije uporno ili kontinuirano otpočinje i izostaje sa otpočinjanjem svoje realizacije, a takva jedna strategija ne bi trebalo da znači jedan skup nerealnih energetskih želja, već jedan sasvim drugačiji i suštinski pristup celom ovom problemu.
To bi, između ostalog, trebalo da dovede do izlaska JP EPS iz dugogodišnjih gubitaka i agonije u kojoj se nalazi i prelazak ka jednoj profitabilnoj, konkurentnoj i perspektivnoj kompaniji koja, na kraju krajeva, teži jednom regionalnom liderstvu.
Međutim, za to su potrebne znatno veće radikalne promene i u finansijskom i operativnom smislu, jer ono što na šta se već odavno upozorava da najveći problem predstavlja činjenica da državno-partijski način upravljanja EPS i ostalim JP naravno da nije u praksi niti može da iznedri bilo šta dobro.
U protivnom, ukoliko ne dođe do ovakvih izmena, jasno je da sledi onaj scenario s kojim smo se suočavali i kada je reč o nekim drugim preduzećima, koji vodi ka jednom definitivnom propadanju i kompanije i nadoknađivanje gubitaka parcijalnom prodajom njenih delova, a jasno je gde sve to vodi. Samo se postavlja pitanje kome to zapravo može biti cilj?
Dalje, dame i gospodo narodni poslanici, to očekivanje da bi se samo višom cenom mogli rešiti svi problemi je zaista iluzorno i to se na kraju krajeva i pokazalo na mnogim primerima u Evropi. Ono što je praksa pokazala to je da je upravo prestruktuiranje zapravo ključna uloga ili ključan faktor na putu ka jednom uspešnom učešću na tržištu, jer kada taj proces započne on se praktično ne završava jer se stalno radi na tim organizacionim prilagođavanjima, na većem profitu.
Samo je pitanje ko će sve u tom procesu da odlučuje u budućnosti? Jer, na kraju krajeva, moguća je pojava i strateškog partnera, promena vlasničke strukture itd., što bi sve trebalo da kao krajnji epilog ima i EPS kao jedno profitabilno i konkurentno preduzeće.
Zašto sada konkurenti EPS na području jugoistočne Evrope nisu elektroprivredne kompanije zemalja u susedstvu, već neke druge moćne firme, iako je čak nekada i ČES, koji je i strukturno i po mnogim drugim performansama bio lošiji od EPS sada zapravo predstavlja nedostižan takmac za javno preduzeće EPS?
Međutim, ono što je ozbiljan problem, na koji bi i ovom prilikom želeo da ukažem pažnju, to je činjenica da očigledno ovaj način vođenja ekonomske politike odnosno, da tako kažem, kreditne groznice, da se nastavlja i dalje i pored svih pokušaja da se ukaže na svu tu pogubnost.
Samo ću ponoviti da je spoljni dug Republike Srbije, bez obzira kako ga ko tumačio ili na osnovu kojih parametara izvodio nekakve zaključke o tome da li jesmo ili nismo, ili u kojoj meri smo prezaduženi, da je on praktično tri puta veći nego 2000. godine i da iznosi skoro nekih 4,5 hiljade dolara po glavi stanovnika.
Sada javni dug od oko 10 milijardi dolara možda i ne predstavlja veliki teret za državu koja ima razvijen izvozni sektor privrede, međutim, nažalost sa Srbijom to nije slučaj i jasno je koliko opterećenje predstavlja.
Na ovoliki dug naravno uticalo je i zaduživanje privatnog sektora, ali i ono što jeste pre svega državni problem, a to je taj javni sektor koji je pogotovo tokom 2010. godine počeo da se zadužuje znatno više i, rekao bih, već sada preko svake mere.
Da nema razloga za optimizam u tom pogledu je svakako i činjenica da očigledno da će taj trend zaduživanja biti nastavljen, jer podsetiću samo na rusku pozajmicu, zatim na iznos druge i treće tranše ugovora sa MMF, najnovija zaduživanja kod Turske, Kine itd. Sve to vodi ka onome na šta mnogi ekonomisti upozoravaju, a to je da će taj dug premašiti nekih 80% BDP i time se zemlja praktično svrstava u red visoko zaduženih.
Ono što je po našem mišljenju najracionalnije u ovom trenutku činiti, bez obzira na nekakve populističke najave predstavnika Vlade Srbije o tome da se neće dozvoljavati poskupljenje energenata, odnosno električne energije i prirodnog gasa, potom su pridodati i derivati nafte, pa diskretno je i najavljeno da se neće desiti ništa po tom pitanju ni u prvom tromesečju naredne godine, problem je taj što u suštinu problema svi oni koji su odgovorni i koji bi na neki način mogli da utiču jednostavno ne žele da učine mnogo toga, a suština problema je pre svega u toj jednoj naopakoj i nakaradnoj politici cena i energije, koja i prouzrokuje čitav taj niz nepravilnosti. Na kraju krajeva, dugoročnih posledica ne samo za preduzeće, odnosno kompanije koje se bave energijom, već i za privredu i za stanovništvo i za državu.
Naravno da država mora voditi računa o socijalnom statusu građana, ali očigledno da je to potrebno raditi na mnogo drugačiji način, jer čak i ako se samo zadržimo na grejanju, na činjenici da toplane ne mogu da plate gas ili mazut, pošto cene grejanja ne ''pokrivaju'' ni nabavku energenata, znamo i samo, svedoci smo šta se dešava, a to je da tih 30% stanovnika Srbije koji se greju iz toplana odmah plati tu nisku cenu toplote koja se dotira kasnije iz poreza, doprinosa, koje svi građani plaćaju.
Po nekoj logici stvari, ti centralizovani sistemi grejanja su i najkomforniji i najjednostavniji za građane i naravno trebalo bi da budu najjeftiniji, što očigledno nije primer jedino u glavnom gradu, u Beogradu, gde je cena grejanja izuzetno visoka.
Još jedan aspekt naravno ne treba zanemariti kada je reč o toj energetskoj politici koja se vodi, a to je da su kompanije koje se bave pre svega proizvodnjom energije uglavnom javna državna preduzeća, dok se toplane svrstavaju u red komunalnih. Naravno, vlast u njima postavlja rukovodstva u upravne odbore, birajući ljude koji tu slušaju, izvršavaju naređenje. Naravno, tu je reč pre svega o partijskim kadrovima. Jasno je zbog čega se celokupan sistem nalazi u situaciji u kojoj se nalazi.
Zato i pored svih naših apela i nastojanja da se zaustavi jedna ovakva, ponavljam ponovo, pogubna ekonomska politika koja se vodi, mi u SRS jednostavno ne možemo i ne želimo da podržimo projekte koji građane teraju u tu crvenu zonu životne egzistencije.

Iskorišćeno je devet minuta i 50 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović. Samo da obavestim da je preostalo vreme poslaničke grupe SRS 30 minuta i 30 sekundi.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su danas ugovori o novim zaduženjima, kako grada Beograda, tako i Republike Srbije. Već je izneto dosta argumenata zašto ne bi trebalo prihvatiti ovakva zaduženja, nova zaduženja i ovakve ugovore.
Pokušaću ovu materiju da sagledam iz drugog pravca i pre svega da ukažem na to da ne treba dalje da uzimamo bilo kakve zajmove, zato što je ova vlast za prethodnih 10 godina pokazala da je potpuno nesposobna, čak i ono što je potpisala, one ugovore koje je potpisala pre 10 godina potpuno je nesposobna da povuče ta sredstva, da ih potroši, odnosno da izgradi ono za šta su ti krediti namenjeni.
Dosta je bilo govora o tome da li smo mi prezadužena zemlja ili nismo, da li je Beograd prezadužen grad ili nije. Naravno kada dobijemo odgovore od onih koji čine vladajuću većinu, oni kažu kako nismo još uvek dostigli tih 15% godišnjeg budžeta na nivou godine, odnosno za kapitalne projekte to može ići do 50%, ali samo za tri do četiri naredne godine.
Jedan od prvih ugovora o zajmu, koji je potpisala ta nova revolucionarna DOS-ova vlast, bio je 27. jula 2001. godine i to je kredit sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj na ukupan iznos od 60 miliona evra. Od tada do danas je prošlo punih, odnosno skoro 10 godina i, verovali ili ne, još uvek nismo povukli sva ta sredstva.
Naravno, pošto je bilo predviđeno da to uradimo do 2004. godine, mi smo prvo tražili prenamenu sredstava, pa je onda 15. septembra 2004. godine potpisan prvi aneks na taj ugovor i produženo je do 31. decembra 2005. godine, rok za povlačenje.
Međutim, od 60 miliona evra koji su nam bili na raspolaganju do 31. decembra 2005. godine povučeno je samo 24 miliona 175 hiljada i jedan evro, odnosno za pet godina povučena je otprilike jedna trećina odobrenih sredstava. Znači, da kada vlast govori, DOS vlast koja je tu već 10 godina, kada govorite građanima kako nemate novca za ovo, nemate novca za infrastrukturu, za promenu tramvajskih šina, za uređenje ulica i saobraćajnica u Beogradu, to jednostavno nije tačno.
Sada 4. januara 2006. godine novi aneks je potpisan sa Evropskom bankom i tada ste kao krajnji rok dobili 31. decembar 2007. godine za povlačenje ostatka novca od skoro 40 miliona evra. Naravno, nesposobna kakva jeste ova vaša vlast, ni to nije uspela, već ste do kraja 2007. godine povukli, dakle, još dve godine, povukli ste svega 10 miliona evra, što je ukupno bilo 34.
Da biste treći put tražili aneks i potpisali ga, potpisali produžetak roka za povlačenje novca do 31. decembra 2009. godine, naravno, nesposobni kakvi jeste, ni tada niste uspeli da povučete sva sredstva, pa je išao četvrti aneks ugovora, koji je odredio produženje roka za povlačenje tranši do 31. marta 2010. godini.
Vi, verovali ili ne, ni ovog puta niste uspeli da povučete sva sredstva i očekuje se, pretpostavljam da je zahtev već upućen, potpisivanje novog aneksa koji će vama omogućiti, pretpostavljam, do 2012. godine povlačite ova sredstva.
Ne bi to možda ni bio toliki problem, ali ono što građani ne znaju, to je da vi na ove zajmove plaćate kamatu i bez obzira na grejs period plaćate kamatu na povučeni deo, ali plaćate kamatu, što je neuporedivo gore i na nepovučeni deo. Na primer, na tih 40 miliona evra ste sedam godina plaćali kamatu od pola posto godišnje, znači da ste 3,5 miliona evra platili na nepouvečni deo kredita.
Kada govorite koliko nas koštaju krediti, ono što prećutite građanima Srbije, to je vaša nesposobnost i to je činjenica, a ovo je zvaničan dokument Skupštine grada da smo do sada na ime ovoga platili kamatu od sedam miliona evra, a da u julu 2010. godine je dospela još jedna tranša plaćanja kamate, ne glavnice, od 800 hiljada evra.
Slično je bilo i sa drugim ugovorima i vi ste još 2006. godine, od 2004. je to krenulo, započeli izgradnju, odnosno rad na projektu izgradnje mosta preko Save, odnosno mosta Čukarica – Novi Beograd, prvo što ste uradili, potpisali ste sa preduzećem "Pontim" iz Maribora ugovor na 887.500 evra za izradu idejnog projekta, pa ste onda potpisali naredni ugovor za rukovodioca projekta za nadgledanja sa konsultantskom kućom "Luis Berger" iz Amerike i "Eurogard grupe" iz Novog Sada na iznos od 6.489.700 evra, pa ste zatim u aprilu 2008. godine zaključili ugovor između Direkcije za gradsko građevinsko zemljište i Konzorcijuma Port tehnobau itd, sa sedištem u Ljubljani, ne radi se o austrijskoj firmi, već o nekakvoj njihovoj filijali, za izgradnju tog mosta za sumu od 118 miliona evra plus PDV u tom trenutku.
Tada ste nas ubeđivali, iako je to SRS kritikovala, da su to konačni troškovi i da se preko ovog iznosa neće ići. I tada smo upozoravali da još uvek nemate ni idejni projekat za pristupne saobraćajnice, a kada je građen most Gazela, pristupne saobraćajnice bile su duplo skuplje, bilo ih je duplo teže izgraditi i to je zahtevalo duplo više vremena.
Danas smo svedoci da se diže iznad Save nekakav fantomski most. Desetak puta smo do sad u Skupštini grada tražili da se raspravlja o tome i postavljali pitanje – kako će se koristiti taj most kada još uvek nema ni idejnog projekta o pristupnim saobraćajnicama?
Da li planirate da ispaljujete iz topa ili praćke na taj most, pa da onda skaču sa padobranom? Ono što je sigurno, da je projekat neuporedivo skuplji od onih 118 miliona evra, koliko ste na početku tvrdili.
Tih 118 miliona evra u maju 2010. godine, ponovo zvaničan dokumenta, odluka o izmeni i dopuni odluke o zaduženju grada Beograda za realizaciju projekta izgradnje mosta preko Save Čukarica - Novi Beograd. U tom trenutku više nije 118 miliona i ovde kažete – član 2. menja se i glasi: "Ukupna vrednost navedenog projekta utvrđena je u iznosu od 182 miliona 703 hiljade evra".
I tada smo tvrdili da ovo nije sve, jer su opet nedostajale pristupne saobraćajnice. Bili smo i tada u pravu, ali kao dokaz, usledilo je iz oktobra 2010. godine novo zaduživanje. Ponovo kaže – odluka o zaduženju grada Beograda za finansiranje izgradnje prilaznih puteva u okviru projekta most na Savi i prilazni putevi B.
Ovog puta uzimate kredit novi od Evropske investicione banke od 90 miliona evra. Krajnji rok za raspolaganje zajmom, za povlačenje tranši je 31. decembar 2014. godine. Tranša ne može biti manja od pet miliona evra. Grejs period će biti pet godina, a najduži rok za otplatu pojedine tranše će biti 25 godina.
Kada se ovo sve sračuna, dolazimo do prostog zaključka da danas zadužujete grad Beograd na period od naredne 34 godine, odnosno do 31. decembra 2044. godine.
Ono što je posebno sporno je to što ovde sada imamo malo drugačiji pregled koji je dala Evropska investiciona banka i oni nam u tački 2. kažu sledeće, da procenjen ukupan utrošak projekta banka procenjuje u iznosu od 404 miliona 900 hiljada evra, 118, 180, pa sad 404 miliona, ali je važno napomenuti da je ovo 404 miliona bez pratećih troškova, bez konsultanata, bez kamata, kako na povučene, tako na nepovučene tranše kredita.
Posebno sporno je ono što stoji na prvoj strani ovog ugovora, a to kaže da je ovaj dokument nacrt i samo radni dokument, da ga nisu pregledale određene službe banke i stoga sve odredbe i članovi sadržani u njemu mogu biti značajno revidirani i promenjeni bez obaveze po banku. Drugim rečima, potpisuje se ugovor gde vam otvoreno onaj ko vam daje zajam kaže da značajno mogu biti redigovani i revidirani svi članovi ugovora i zapravo i ne znate šta je to što potpisujete.
Dosta je bilo pokušaja u javnosti da se kaže kako grad Beograd nije prezadužen grad. Danas sam doneo papire na kojima je pregled zaduženja grada Beograd. To je svega nekoliko najkrupnijih ugovora i to je nešto što seže u ovom trenutku do 2044. godine.
Da li je moralno da ova ili bilo koja druga Vlada zadužuje naredne 34 generacije? Vaš odgovor je da niste prešli 15% za svaku od narednih godina, ali ako dođete do tih 15% za naredne 34 godine, to znači da ćete narednih pet budžeta grada Beograda potrošiti, ali onda neće biti za redovne obaveze, a kamoli prostora da neka buduća vlast uzme nekakav kredit i napravi bilo kakvo kapitalno delo ili zaduživanje.
Da bih vam pokazao, zamoliću i kolege da pogledaju kako izgleda pregled zaduženje grada Beograda u ovom trenutku, nešto slično kineskom biračkom spisku. Mogu sada da vam čitam od godine do godine. Ovo je sedam metara zaduženje, ali je važno napomenuti da u ovome ne postoji sve.
Ovo je samo jedan deo koji je prošao Skupštinu grada i koji je prošao Republičku skupštinu dok mnoga druga zaduženja u ovom listingu ne postoje. Ne postoji zaduženje za 83 trolejbusa, ne postoji zaduženje za izgradnju objekata na Novom Beograda, gde je vrednost javne nabavke bila 576 miliona, a pokrenuto je sa 500 dinara u budžetu.
To je ono što je trebalo da objašnjava gospođa Dragutinović jer je ona ta koja bi morala da kontroliše šta se radi u državi. Kada se saberu ova zaduženja, to je 380.526.000 evra. Na to treba dodati ovaj poslednji zajam, pozajmice od EIB od 90 miliona evra, što znači da dolazimo do cifre od 471 milion evra, plus kamate, plus sve ostalo i treba dodati ovo što sada tražite, garanciju i kredit za most Zemun – Borča od 217,4 miliona američkih dolara.
Dakle, kada se sve ovo preračuna to je u ovom trenutku više od 600 miliona evra koje duguje grad Beograd za kapitalne investicije i treba otvoreno reći da se ne može neko dičiti samo time šta je kupio, već da pre svega treba pogledati šta je u tom postupku žrtvovano i treba razmisliti kako će buduće generacije vraćati ovo što vi danas trošite.

Iskorišćeno je 14 minuta i 40 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.