Dame i gospodo narodni poslanici, veliko mi je zadovoljstvo što vidimo gospodina Mrkonjića s nama. U poslednje vreme ne posećuje javne skupove, ali vidim da i dalje dolazi u Skupštinu i veoma me to raduje.
Žao mi je što ministarka Dragutinović nije s nama, jer smo počeli interesantnu priču pre dve nedelje i teme su bile krediti i garancije. Dve nedelje kasnije opet raspravljamo skoro isto, u stvari nije isto, jer smo pre dve nedelje raspravljali o zaduživanju Srbije za 350 miliona evra, a danas na dnevnom redu imamo novih 475 miliona evra.
Postavlja se pitanje – da li je to potrebno, opravdano i neophodno? Kada pogledamo koji su to krediti, jedan je za restrukturiranje RTB Bor, drugi je za Projekat most Zemun-Borča, treći je za EPS brojila, četvrti je za Železnicu Srbije, peti je za obilaznicu oko Beograda. Da li je to potrebno? Mislim da jeste.
Kada pogledamo zašto smo sve i o čemu smo sve raspravljali ovde u nekom prethodnom periodu, to su bili krediti za obrazovanje, nauku, zdravstvo, vodoprivredu, pravosuđe, državnu upravu, lokalnu samoupravu, komunalnu infrastrukturu, za podršku izgradnje fondova koji postoje u Srbiji. Da li su svi ti krediti neophodni? Kada pogledate kakvi sve problemi postoje, naravno da su svi ti krediti neophodni.
Da li, gospodine Mrkonjiću, znate da postoji reč, pojam prioritet? Da li znate da postoji politika Vlade koja treba da definiše šta je to neophodno i šta će dati najbolje rezultate?
Zamisliste prosečnu četvoročlanu porodicu u Srbiji, roditelji i dvoje dece. Imaju sreće da oba roditelja rade, donose kući prosečnu platu koja je 34.500 bila u prethodnom mesecu, i zamislite da oni postavljaju svoje prioritete, pa je to frizer, krečenje, hrana, knjige, sve ono što treba.
Šta bi se desilo kada bi oni rešili da zadovolje jednog meseca sve svoje prioritete i kako bi onda ta porodica funkcionisala kada bi se ponašalo tako - to treba, hajde da trošimo? Šta bi se desilo ili kako će oni reagovati ako struja stvarno poskupi za tih 60%, kako najavljuje direktore Elektroprivrede Srbije? I to naravno bez kursnih razlika i bez ostalih stvari.
Šta bi bilo kada bi se ljudi iz Vlade zaduživali za svoj budžet ovakvim kreditima? Da li bi na isti način birali prioritete i šta bi se desilo kada bi oni morali ove kredite da vraćaju? Izgleda da postoji samo jedan konsenzus u ovoj Vladi, a to je zaduživanje i naravno svaki koalicioni partner ima pravo da uzme svoj deo kolača.
Neko će reći ministarki, meni je stvarno žao što ona sada nije u sali, ali postavlja se pitanje da li se jedna zemlja razvija bez zaduživanja? Odgovor je – ne. Sve zemlje moraju da uzmu kredit, sve zemlje se zadužuju za kapitalne projekte i to nije nikakva tajna. Ali, kao što postoje porodice, firme, tako i države sve kapitalne stvari uzimaju iz kredita, i u tome je razlika između uspešnih porodica i neuspešnih porodica, uspešnih firmi i neuspešnih firmi, uspešnih država i neuspešnih država. Neki ne znaju da izaberu svoje prioritete, zadužuju se za sve i svašta, a kada dođe vreme da se ti krediti vraćaju onda nastupe ozbiljni problemi.
Nijedan od ovih kredita o kojima smo raspravljali pre dve nedelje, o kojima raspravljamo danas, nema jedno slovo o isplativosti samog projekta. Da li treba most? Naravno da treba, ali tek kada sve stavite na papir u jednoj državi onda ćete videti šta daje najbolje rezultate i šta je najefikasnije ulaganje. Nema nijedno slovo o tome koliki će biti ukupna dug države kada se ovi krediti ratifikuju.
Ministarka je rekla, to je bila tema diskusija prepodnevna, vezano za troškove zaduživanja. Samo na kamate ove godine se odbija 300 miliona evra. Primera radi, 300 miliona evra su budžeti. Manji su budžeti za 70 opština u Srbiji kada se krene od najnerazvijenijih ka razvijenijima, nego što je tih 300 miliona evra.
Za lokalnu samoupravu se budžetom izdvaja 10 miliona evra, za najnerazvijenije opštine 5 miliona evra, a samo na kamate se odvaja 300 miliona evra. To je onda pitanje prioriteta.
Očigledno da je osnovna politika ove vlade svima dok ima, a kada nema, onda kažete nema, pa ćemo zajedno da vidimo šta ćemo da radimo. Da li je to odgovornost? Siguran sam da nije.
Ministarka finansija je rekla da je merilo odgovornosti to što je za 28 meseci, koliko Vlada postoji, usvojeno šest budžeta. Sedmi trebalo je da bude ovde pre mesec dana pa ga još nema. Da li je to merilo odgovornosti ili je odgovornost ono što treba da piše u budžetima.
Ministarka je zaboravila da kaže da za tri godine nijedan budžet nije stigao u zakonom predviđenom roku. Ne znam koliko Vlada treba da funkcioniše i koliko je ministarki finansija trebalo da ova vlada bude na sceni, a da zakon stigne u roku koji je predviđen Zakonom o budžetskom sistemu. Šta ćemo sa tim?
Nema ni završnog računa. Trebalo je da bude 15. jula u skupštinskoj proceduri, danas je 24. novembar i još ga nema. Ministarka kaže – čekamo izveštaj DRI. Logično je da prvo vidimo šta piše u izveštaju DRI, pa ćemo onda dostaviti završni račun.
Da li je logično? Mislim da jeste. Zašto to ne piše u zakonu koji ste predložili pre deset dana o kojem smo ovde raspravljali? Zašto niste napisali u Zakonu o budžetskom sistemu – biće dostavljen i stavljen u proceduru kada državna revizija napiše svoj izveštaj. Zašto piše 15. juli ako se čeka izveštaj DRI? Valjda je merilo odgovornosti poštovanje zakona?
Koliki je danas deficit? Da li to iko zna? Šta bi se desilo, na primer, s nekom firmom ili građaninom koji prekorači svoj minus u banci. Istog sekunda mu banka blokira račun. Šta se dešava sa svim onim firmama, vi ministre najbolje znate pošto se mnogo duguje građevinskim firmama, koje ne plate PDV u zakonom predviđenom roku od 10 dana? Šta se desi sa firmama koje do 28. februara ne dostave završni račun? Šta se dešava sa onim građanima koji do 15. marta ne prijave porez na dohodak? Kakve su sankcije? Sve su ozbiljnije i ozbiljnije i kazne su sve veće. Jedino za Vladu ne važi nijedna kazna. Očigledno postoji pravilo da jedno pravilo važi za Vladu, a drugo za građane Srbije.
Pogledajte samo šta izjavljuje ministar Dulić. Vi ste inženjer, graditelj, pa pretpostavljam da ste videli šta se dešava oko ovog projekta kasarne i oko 5.000 stanova. Ministar Dulić kaže da je odlična stvar što je usvajanjem Zakona o podršci građevinskoj industriji praktično ukinut Zakon o javnim nabavkama, da je taj zakon bio spor, da su procedure bile dugotrajne i da je ovako, na neposredan način, pošto je to valjda radilo njegovo ministarstvo, postignuta mnogo bolja cena, mnogo brže i mnogo efikasnije. Hajde da ukinemo Zakon o javnim nabavkama.
Kada se naručuje kisela voda i spajalice, onda može Zakon o javnim nabavkama, a kada treba da ugovorimo 5.000 stanova onda nam je zakon o javnim nabavkama smetnja. Šta na to kaže grad Beograd? Država ne treba da bude povlašćeni investitor, da za te stanove koji su počeli da se grade nisu plaćene naknade i da to nije način na koji može da se funkcioniše. Očigledno je da jedna pravila važe za Vladu, a druga pravila za građane.
Da li iko od građana sme da kaže da nema para i da zbog toga neće da plati račun? Šta bi se desilo s onim koji ne plate račun za telefon? Sada je Telekom postao vrlo ažuran, u roku od 10 dana isključi račun. Samo Uprava za zajedničke poslove duguje 200 miliona dinara na ime neplaćenih računa, 100 miliona za grejanje, dug za struju je 84 miliona.
Uprava za zajedničke poslove gradu Beogradu nije platila naknadu za građevinsko zemljište 700 miliona dinara. Telefonski računi 20 miliona dinara. S druge strane, država, prema podacima Unije poslodavaca, duguje milijardu evra građevinskim firmama. Postavlja se pitanje koliki je stvarni dug? Jedno je šta piše u budžetu, ali ako kasnite sa tim plaćanjima pa sačekate 1. januar, onda naravno da ispoštujete zakon o budžetu i ispoštujete taj deficit.
Voleo bih da dobijem neke od odgovora na ova pitanja jer je to svrha ove rasprave, jer mi pričamo jedno a radi se nešto drugo. Niko ne zna koliki je deficit danas. Rebalans još uvek nije usvojen, verovatno je probijen onaj deficit koji je dozvoljen zakonom, 107 milijardi dinara. Niko ne zna kada će biti ispoštovan Zakon o budžetskom sistemu. Niko ne zna kada će biti dostavljen završni račun budžeta za 2009. godinu. Niko ne zna kada će nam biti dostavljen Predlog budžeta za 2011. godinu, a trebao je da bude ovde 1. novembra.
Kako ćemo ispoštovati zakon o fiskalnoj odgovornosti koji predviđa da je ukupno zaduženje 45% BDP.
Molim vas da prenesete moje veliko izvinjenje ministarki Dragutinović. Napravio sam ozbiljnu grešku kada sam prošli put diskutovao. Moja procena je bila, pošto je taj zakon predvideo da 45% može da bude dug kojim će se Srbija zadužiti, predvideo sam da će to biti do kraja sledeće godine, nisam imao na umu ove zakone. Izvinjavam joj se jer će taj procenat biti prekoračen već u prvih nekoliko meseci sledeće godine. Hvala.

Iskorišćeno je 11 minuta i 30 sekundi vremena zamenika predsednika poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Jovan Nešović.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege, pred nama su danas četiri zakona, tri zakona koji su vezani za ratifikaciju zajmove vezanih za izgradnju infrastrukture u državi Srbiji, jedan zakon je za ratifikaciju zajma vezan za kupovinu opreme za EPS i treći je sporazum između dve države.
Ono što je jako važno reći je da bez razvoja infrastrukture, kako energetske, putne, železničke, jednostavno nema ekonomskog razvoja države. Države kod kojih je slabo razvijena infrastruktura, kao što je država Srbija, ne mogu računati na priliv stranih investicija odnosno privlačenje stranih, kao i domaćih investitora.
Ako nema dobre razvijenosti infrastrukture sigurno i regionalna razvijenost same države i unutar same države postoje velike dispriporcije i država mora tad da uradi sve da radi na jačanju svoje infrastrukture.
Ono što je takođe važno treba reći da siromašne države, država Srbija jeste siromašna država, ne mogu same da finansiraju infrastrukturu, mogu da je finansiraju na dva načina. Jedan jeste da naročito velike infrastrukturne projekte na koncesije. Drugi način jeste da se kreditno zaduže i da rade na izgradnji svoje infrastrukture. Danas mi ovde govorimo o kreditnom zaduživanju koje će uzeti naša javna preduzeća koja će se baviti razvojem infrastrukture za koja su zaduženi.
Druga stvar, koju treba takođe kada se govori o razvoju infrastrukture imati na umu, jeste da se tu rade određeni objekti, za te objekte će se sigurno angažovati određena operativa bila ona strana ili domaća, normalno uvek treba težiti da to bude domaća operativa, to će imati ulogu da jednostavno zaposli određene ljude, a to znači da ćemo imati i ekonomski rast.
Danas smo govorili kod rebalansa budžeta da je pad u građevinarstvu negde oko 20% bio u 2010. godini i sigurno jeste značajno izgradnja velikih infrastrukturnih projekata za povećanje procenta uposlenosti građevinske operative, odnosno građevinarstva u Srbiji.
Što se tiče prvog zakona vezan je za uzimanje zajma za izgradnju mosta od Zemuna prema Borči ovaj sporazum treba shvatiti kao deo sporazuma o osnovnoj tehničkoj i ekonomskoj saradnji između države Srbije i Narodne Republike Kine. Taj sporazum je bilateralni sporazum i on je potpisan prošle godine. Sam tehnički gledano most Zemun – Borča je most koji je dugačak jedan kilometar i 21 kilometar je potrebno uraditi pristupnih saobraćajnica. Veliki kapitalni objekat ne samo za grad Beograd već i za državu Srbiju u celini,.
Ono što takođe treba reći jeste da on predstavlja sastavni deo buduće obilaznice oko grada Beograda u vezu Koridora 10, sa Koridorom 4 u Rumuniji i celim tim prostorom.
Treba reći da ukupna investicija za ovaj kapitalni objekat jedva je 155 miliona dolara, 85% ove investicije je uzeto od eksportno-importne banke Kine i to je nekih 217 miliona dolara. Ostatak od 15% potrebno je da se obezbedi preko Ministarstva za Nacionalni investicioni plani, a Beograd treba da odradi eksproprijaciju zemljišta i tehničku pripremu koja je vezana za izgradnju ovog velikog kapitalnog objekta.
Potpuno je jasno da u ovom delu treba razmišljati da su tri činioca jako važna, a to su Narodna Republika Kina, odnosno njihova kompanija koja će izvoditi radove, Ministarstvo za Nacionalni investicioni plani koji treba da obezbedi 15% učešća i grad Beograd koji će biti najveći korisnik ovog budućeg kapitalnog objekta.
Ono što takođe treba reći jeste da u ugovoru koji je potpisan 45% ukupne investicije na ovom mostu, a to znači poprilično sredstava, moraju da rade domaća preduzeća ili će biti domaća oprema koja će biti ugrađena u taj most. To na neki način pospešuje i razvoj domaće građevinske industrije i industrije koja je vezana za građevinski materijal koji se ugrađuje u mostove.
Ono što treba reći kada razgovaramo o zaduženju, to zaduženje je čini mi se povoljno ako možemo razgovarati o povoljnosti zaduženja za jednu državu. Kredit se daje na period od 18 godina. Tri godine su grejs period i 15 godina je vraćanje kredita, i godišnja fiksna kamata je 3%.
Kažem da danas ako hoćete da se zadužite ovo su jako povoljni uslovi. Nije se dobro zaduživati, ali ako je zaduživanje vezano za izgradnju kapitalnih objekata, a ovo jeste kapitalni objekat, vezano za infrastrukturu, gde će se uposliti građevinska operativa, onda opravdanost toga zaista jeste velika.
Da ne govorim koliko će to skratiti određeni put, rasteretiti saobraćaj u Beogradu i poboljšati funkcionisanje saobraćaja u samom glavnom gradu. Nadam se da krajem 2013. ili 2014. godine, kako je planirano, most može biti završen i onda je potpuno jasna opravdanost jednog ovakvog projekta i potpuna je, i mislim da će to biti na zadovoljstvo Vlade RS, resornih ministarstava i grada Beograda.
Što se tiče drugog zajma, to je zajam koji uzimaju javno preduzeće "Železnice Srbije" od Evropske banke za obnovu i razvoj. Država je i ovde garant. Javno preduzeće treba da vrati taj dug. Takođe je važno da kroz Koridor 10 imamo dobre i brze pruge i zbog konkurencije i zbog toga da naše železnice mogu da konkurišu za prevoz robe, putnika i tereta i da bi imali veće prihode nego što sada imaju i da bi preduzeće bilo rentabilnije u svoj poslovanju.
Potpuno je jasno da danas na Koridoru 10 imamo deonice gde se vozovi jako sporo kreću, da su to uska grla i da moramo u narednom periodu raditi da se brzine tih pruga povećaju na projektovanu brzinu koja je nekada bila i potpuno je jasno da i pouzdanost vučnih sredstava elektro lokomotiva koji rade na tom Koridoru 10 i nije tako bog zna šta iz prostog razloga što su te elektro lokomotive, stare često se kvare i može doći do određenih zastoja.
Iz tog razloga povlači se i ovaj zajam od 100 miliona evra koji je namenjen za tri podprojekta. Prvi deo se odnosi na rehabilitaciju pruga u dužini od 112 kilometara duž Koridora 10 i da se nabaci mehanizacija za buduće održavanje tih pruga.
Drugi deo se odnosi na nabavku 15 i više sistemskih lokomotiva. Treći deo se odnosi na praćenje celog projekta koji jeste važan i za "Železnice Srbije" i za državu u celini. Prvi deo znači da imamo kvalitetnije pruge i sigurnost na prugama da bude veća. Drugi deo projekta znači da se pouzdanost sistema povećava tako što ćemo imati nove elektro lokomotive koje em što će brže ići, em što neće dolaziti do kvarova. Pouzdanost sistema će biti veća.
Treća stvar jeste da ćemo uspeti na onim mestima posle rehabilitacije pruge, znači povećaće se brzina i brže će ići transport robe, putnika na Koridoru 10.
Ono što takođe treba reći je da se na ovim projektima vodi posebna pažnja i o racionalnom korišćenju energije. Čini mi se da je jako zanimljivo da je definisano da u okviru "Železnica Srbije" mora postojati jedinica za energetsku efikasnost. Čini mi se da poštujući sve te sporazume i sve ono što se danas dešava u svetu moramo imati sisteme koji racionalno koriste električnu energiju i o ovom delu se vodilo računa tako da će postojati ta posebna jedinica koja će biti u okviru javnog preduzeća "Železnice Srbije", i koja će imati zadatak da prati, odnosno da se u narednom periodu racionalno koristi energija, odnosno smanji potrošnja energije u celom sistemu.
Kažem – krediti je 100 miliona evra. Period zajma je 15 godina i grejs period je četiri godine. Kamata je euribor koja je promenljiva plus 1% marže. Znači, euribor je nešto što se donosi na šest meseci. Menja se i sigurno kako se bude smanjivao i povećavao, tako će se i ova kamata smanjivati i povećavati.
Ideja jeste da se poboljša komunikacija na Koridoru 10. Potpuno sam siguran da će građevinske firme domaće konkurisati na izvođenju radova, naročito na rehabilitaciji železničkih pruga i mislim da, ako su projekti gotovi na ovom delu, onda poslovi mogu brzo da počnu, a to znači uspeh za državu i javno preduzeće, a siguran sam kada se sve to bude završilo da će kvalitet usluge koju pružaju "Železnice Srbije" na tom delu naše teritorije biti znatno bolje.
Treći infrastrukturni projekat je vezan za obilaznicu oko Beograda za Sektor B. Potpuno jasno da obilaznica oko Beograda je davno počela da se radi i još uvek nije završena i možemo reći da je sramota cele države, a pomalo i grada Beograda.
Neke procene govore da je ukupna vrednost investicije za obilaznicu oko Beograda negde oko 362 miliona evra, pri čemu javno preduzeće "Putevi Srbije", koje se po zakonu bavi održavanjem i izgradnjom državnih puteva, ovo jeste državni put, treba da obezbedi 120 miliona evra, a ostatak će se obezbeđivati od kredita.
Do sada su određeni delovi obilaznice oko Beogradu urađeni. Prošle godine smo ratifikovali jedan sporazum sa Evropskom investicionom bankom. Zajmoprimac je javno preduzeće "Putevi Srbije". Država je i u ovom slučaju garant. Tada smo ratifikovali sporazum od 60 miliona evra za izgradnju obilaznice oko Beograda i po tom istom principu.
Sada se ide na specifikaciju sporazuma sa Evropskom investicionom bankom za kredit od 40 miliona evra za taj sektor B, a taj sektor B obuhvata područje, odnosno vezu između Orlovače i Avale, to je dužina od 5,4 kilometra i na tom delu je potrebno, po planu projektne dokumentacije javnog preduzeća "Putevi Srbije", izgraditi pet mostova i jedan tunel, što zaista predstavlja velike građevinske radove gde, potpuno sam siguran, da naše putarske firme mogu da izvrše te radove i čini mi se da će oni biti ozbiljni konkurentni i da mogu taj posao da odrade.
Znači, i ovde je isto važno da je urađena projektna dokumentacija, čini mi se da je na tom polju sve završeno, tako da jednostavno može se jako brzo posle ratifikacije ovog sporazuma, naročito kada kažem ratifikacije, pretpostavljam posle zimskog perioda može se krenuti u izgradnji ove deonice puta, a možda čak i u toku zime.
Ono što je bitno, taj deo puta je projektovan kao klasičan auto-put za brzine od 120 kilometara, širina traka je 3,75 metara i postoji ona treća traka koja je tu definisana. Važno je da je ovaj kredit od 40 miliona evra.
Data je mogućnost što se tiče kamate da budu dve - da li fiksna ili varijabilna kamata, to ćemo sami birati. Ako je to fiksna kamata, to je kamata koju Evropska investiciona banka utvrđuje na godišnjem nivou. Ako je varijabilna kamata, to je euribor koji se utvrđuje šestomesečno, plus određeni raspon koji se definiše poslovima banke.
Kredit se daje na 25 godina, pri čemu je sedam godina grejs period, i ono što je važno kod ovog kredita, jeste da se može povlačiti tranša do 31. decembra 2014. godine. Pretpostavljam da bi 31. decembra 2014. godine, ja se nadam da će i obilaznica oko Beograda o kojoj se priča već 20 godina, biti završena i da će glavni grad dobiti obilaznicu, a koliko će to biti rasterećenje grada, to najbolje znaju građani Beograda i mislim da će to biti, kažem, uspeh države u celini i grada Beograda.
Ratifikacija sporazuma o davanju garancije odnosi se na davanje garancija EPS za nabavku pametnih, takozvanih, savremenih brojila. Ono što je važno reći jeste da danas u Srbiji ima negde oko 3,5 miliona brojila, od ta 3,5 miliona brojila 3,1 milion su brojila domaćinstava, a negde oko 400.000 su brojila industrijskih potrošača.
Takođe, treba reći da 90% ukupnih brojila su brojila koja su elektromehanički uređaji, koji se najčešće nalaze u stanovima potrošača i prostorijama potrošača. Ona se mogu ometati i jednostavno se mogu prepravljati i potpuno je jasno da analize u Elektroprivredi Srbije pokazuju da se na taj način se gubi, odnosno da ne kažem jednu ružniju reč, nestaje velika količina energije koju Elektroprivreda Srbije ne može da naplati.
Takođe je važno reći da negde 25 godina je prosek danas starosti brojila u Srbiji i ono što je u strateškim planovima razvoja Elektroprivrede Srbije jeste da se počne sa zamenom tih brojila savremenim brojilima. To je neki proces koji se ne može jako brzo desiti. Planovi EPS-a jesu da se počne ove godine, a da će taj period trajati oko deset godina.
Ono što je takođe važno, jeste da ovaj kredit od 40 miliona evra će imati neke svoje tri komponente. Prva komponenta jeste da se zameni 250.000 od onih 3.500.000 miliona brojila, odnosno 3,1. Milion brojila u domaćinstvima. Znači, 250.000 domaćinstava će dobiti nova brojila. Jednostavno, to neće biti opterećenje domaćinstava.
Drugi deo jeste 7.000 brojila, da se sa pripremnom opremom koja je potrebna za njih ugrade u industrijske potrošače. Ovaj kredit će se utrošiti i za nabavku kompjuterskog hardvera i softvera. To znači da ćemo u budućnosti imati daljinsko učitavanje ili očitavanje potrošnje električne energije sa tim brojilima, pravljenje baze podataka na osnovu tih očitavanja i jednostavno upravljanje tom bazom podataka i integraciju celog tog sistema u postojeći sistem EPS-a, što će biti jako važno i dobro za državu Srbiju i za kompaniju.
Ono što uvođenje tih novih brojila treba da omogući, jeste da će EPS imati i efikasnije upravljanje i kontrolu distributivne mreže. Smanjiće se troškovi kako komercijalni, tako i za tehničko održavanje električnih brojila. Ono što je takođe važno da će se povećati stepen isporučene i fakturisane naplate električne energije, što je, čini mi se, jako važno.
Analize koje su rađene u EPS-u jesu da je ovo jako rentabilna stvar koju treba da uradimo iz jednog prostog razloga, da je povraćaj uloženih sredstava u prvoj godini, svake godine 20%. Faktički, ako vi uložite 40 miliona evra u zameni brojila, za pet godina će se vama vratiti 40 miliona evra kroz povećanje rentabilnosti celog sistema. To je potpuno jasno da je imperativ ovog javnog preduzeća.
Ono što je takođe važno reći jesu i tehničke karakteristike koje su vezane za ovaj zajam. On se daje na 12 godina. Tri godine je grejs period i kod njega je kamata, euribor plus jedan posto marže. Mislim da je to nešto što u budućnosti EPS-u sa zamenom ovih brojila može sama dati ovaj kredit, a da će država biti samo garant, o čemu insistira i Evropska investiciona banka.
Na kraju, hoću da kažem da kada se jedna država zadužuje nije dobro. Kada se država zadužuje da radi infrastrukturu svoje zemlje, kada se zadužuje da pomogne svom preduzeću da poveća naplatu i da smanji gubitke u svojoj mreži i poveća njegovu profitabilnost, onda je to dobra stvar.
Znajući da država Srbija nema svojih sopstvenih sredstava da može izdvajati u infrastrukturu i znajući da sama EPS nema sredstava da sama uradi iz svojih sopstvenih prihoda zamenu električnih brojila, potpuno je jasno da se ovim rešavaju veliki državni problemi, kao i problemi koji su vezani za javna preduzeća.
Što se tiče G17 plus, ona će podržati u danu za glasanje sve četiri ratifikacije, kao i sporazum koji je potpisan sa Kazahstanom i poziva druge poslaničke grupe da urade isto.

Iskorišćeno je 18. minuta vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. Reč ima Dejan Mirović.

Dame i gospodo, SRS je pažljivo proučila sve ove ugovore i sve ove ratifikacije. Smatramo da je veliki deo štetan za Republiku Srbiju. U danu za glasanje nećemo glasati, a posebno ne za kredite Evropske investicione banke za obnovu i razvoj.
Naravno, ne smatramo da ministar ima lošu nameru kada zastupa ove kredite i kada se bori da se podigne nivo infrastrukture u Republici Srbiji, ali pre svega treba reći da je on ograničen, prvo zlonamernom Evropskom bankom za obnovu i razvoj i politikom Vlade koja se može svesti na tzv. krilaticu – da EU nema alternativu.
Evropska banka za obnovu i razvoj, kod koje treba da se Republika Srbija zaduži za nekih 140 miliona evra za ova prva dva kredita, nije neka organizacija koja je pokazala u zadnjih 20 godina uspeh u onom osnovnom cilju kada je i osnovana 1990. godine. Sigurno znate da je Evropska banka za obnovu i razvoj osnovana sa ciljem da se ''pomogne'' zemljama centralne i istočne Evrope da pređu na tržišnu privredu.
Međutim, u zadnjih 20 godina priznaćete da je to sasvim dovoljan period da se vide rezultati. Po istraživanju Komisije gospodina Smita, koji je nobelovac, od 20 i nešto najuspešnijih zemalja u tzv. tranziciji u zadnjih 20 godina, nema nijedne zemlje iz istočne i centralne Evrope. Evropska banka za obnovu i razvoj nije uspela u svojoj osnovnoj funkciji, da pomogne zemljama centralne i istočne Evrope.
S druge strane ista ta banka, kod koje se danas zadužujemo, imala je dobit samo u 2006. godini i to od 2,5 milijardi evra. Takođe, umesto da pomaže zemljama koje su u tzv. procesu tranzicije, ta banka se bavi kupovinom banaka u zemljama istočne Evrope. Najbolji primer za to je njen udeo u Komercijalnoj banci u našoj zemlji.
Prema tome, najblaže rečeno, treba biti oprezan kada se država zadužuje kod ovakve institucije, ne samo zbog prethodno navedenih razloga, nego i zbog toga što su SAD najveći akcionar ove banke, a akcionar ove banke je i Evropska komisija, tako da se vidi da su to povezane organizacije i da imaju usaglašenu politiku prema Republici Srbiji.
Konkretno se to može videti na primeru Predloga zakona o garanciji, koji je vredan 100 miliona evra, i namenjen za infrastrukturu železnice i u tom smislu, u obrazloženju se navodi da se radi o Koridoru 10, o poboljšanju mehanizacije, nabavci 15 višesistemskih elektrolokomotiva i renoviranju negde oko 10% svih ukupnih modernih pruga u Republici Srbiji.
Naravno, kao i u svim kreditima, kada se radi o Evropskoj banci za obnovu i razvoj, imamo u članu 2. angažovanje konsultanata. Dosadašnja praksa nam govori da će ti konsultanti verovatno biti iz EU. Setićete se primera Evropske agencije za rekonstrukciju, koja je upravo kod privatizacije FAP i ostalih preduzeća angažovala upravo konsultante iz EU. Dakle, pare iz kredita iz tih tzv. donacija ne idu našim preduzećima, našim stručnjacima, već idu tzv. ekspertima iz EU.
Šta je ovde posebno sporno i zašto je ovaj kredit štetan, kada se gleda u kontekstu opšte politike Vlade Republike Srbije prema EU? Dovoljno je da uporedimo podatke iz rebalansa o kojem smo danas i juče raspravljali sa iznosom kredita koji je namenjen za Železnicu. Vi sigurno znate da je štetnom primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma Republika Srbija po minimalnoj proceni samo u zadnjih godinu dana izgubila 100 miliona evra.
Dakle, umesto da je Vlada Republike Srbije pokazala jednu vrste ekonomske, političke i svake druge hrabrosti i da je prekinula sa štetnom primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma, ona bi upravo uštedela ovih 100 miliona evra koji se daju pod nepovoljnim uslovima za renoviranje železnice.
Kada pogledamo u širem kontekstu i uporedimo ove činjenice sa izjavom gospodina Dežera, predstavnika Evropske komisije u Srbiji, da treba privatizovati Železnicu zato što je ona gubitaš, a s druge strane on tvrdi da treba privatizovati i Telekom. Znači, nema nikakve logike, po toj njegovoj konstrukciji privatizuju se i gubitaši i oni koji donose profit od 150 miliona evra godišnje.
Ako uporedimo i same činjenice iz ovog kredita, videćete da on ima rok od nekih 15 godina i, znači, iz EU ćemo dobiti 100 miliona evra pod nepovoljnim uslovima za 15 godina, a istovremeno ćemo usled gubitaka zbog Prelaznog trgovinskog sporazuma ka EU uputiti milijardu i 650 miliona evra. To je u stvari taj evropski put i to je ono što se u praksi događa. Naravno, može se to sakriti propagandom da EU nema alternativu, ali same činjenice pokazuju da su ovo štetni krediti jer su u okviru opšte politike EU, Evropske komisije prema Republici Srbiji.
Što se tiče tog samog iznosa od 100 miliona evra koji se desio zbog primene Prelaznog trgovinskog sporazuma, on je i po nekim procenama mnogo veći, jer ako uporedite stanje iz 2008. godine, da su prihodi od carine tada iznosili punih 743 miliona evra, i prihode sa ovom godinom, videćete da su možda i ti gubici mnogo veći, da iznose negde oko 250 miliona evra.
Takođe, u ovom kreditu, koji je namenjen železnici, navodi se da je kamata povoljna i ovom trenutku se to može reći, jer euribor je na nekih 1%. Međutim, podsetiću vas da je u januaru 2002. godine euribor iznosio 4%, tako da se može lako desiti da na tih 100 miliona evra platimo kamatu koja će biti nepovoljnija i koja će iznositi čitavih 5%, što je potpuno nešto što se može očekivati u narednom periodu.
Što se tiče drugog kredita kod Evropske banke za obnovu i razvoj, koji je u vrednosti od 40 miliona evra, on je takođe nepovoljan i navodi se u njemu faktički da je Srbija, ne samo garant, već i primarni dužnik u članu 2. Takođe, navodi se u članu 3. da će Republika Srbija bez ikakvog odlaganja biti obaveštena o potrebi da plati dug i to će morati da uradi u roku od tri dana, što je, priznaćete, više nego kratak rok.
S pravne tačke gledišta, u članu 5. se navodi da Evropska banka može da menja ugovor i to u svoju korist. Ovo je skandalozno s pravne tačke gledišta, da jedna strana može da menja već potpisan ugovor, a druga strana da nema pravo na to, tako da Republika Srbija, zaključivanjem ovog ugovora, dolazi u nepovoljan položaj.
U slučaju da banka prekrši ugovor, Republika Srbija ne može tražiti nikakvu garanciju od EU, iako je EU često garant za kredite Evropske banke za obnovu i razvoj. Dakle, do ovako nepovoljnih ugovora nas dovodi fraza da EU nema alternativu.
Što to ne reći otvoreno, mi nismo protiv izgradnje infrastrukture, nismo protiv izgradnje železnice, nismo protiv izgradnje puteva, ali u svemu što se radi treba imati meru. U tom smislu, mogu vam navesti nekoliko primera, vi sigurno to znate.
Znate da je u Italiji građena skoro 15 godina Autostrada del Sole, između Milana i Napulja, negde oko 600 kilometara. Međutim, i pored velikih ulaganja u te infrastrukturne projekte, nije došlo do povećanja standarda na jugu Italije. Štaviše, mnoga preduzeća su otišla u stečaj. Dakle, treba kompletan set mera upotrebiti radi podizanja standarda, radi podizanja plata, penzija i proizvodnje, a ne samo se bazirati na jednoj karti ili na infrastrukturi.
Navešću vam još jedan primer. Japan je do 1990. godine imao neverovatan privredni rast. Tada su došli u recesiju i tada je japanska Vlada upotrebila sva svoja sredstva i čak se zadužila negde do 157 posto iznosa javnog duga, da bi izgradila infrastrukturu. Negde oko 130 reka je preusmereno i izgrađene su brane, ogromni putevi.
Znate li šta se desilo? BDP je pao, ta recesija još uvek traje i japanska Vlada, koja ima i devizne rezerve, ima i tehnologiju, nije uspela pomoću tzv. javnih radova da se izvuče iz recesije. Priznaćete da to teško da će uspeti i Srbija, koja je u mnogo nepovoljnijem položaju od tako razvijene privrede i mislim da treba dobro da razmislite i da ne primenjujete slepo sve što se nalaže iz MMF-a, iz Evropske banke za obnovu i razvoj.
Jer javni radovi u Americi, koja je očigledno uzor za sve projekte u našoj zemlji, nisu sami po sebi doneli porast američke privredi, već je donet i zakon koji je podigao carine, donet je i čak jedan rigidan zakon koji je ograničavao posedovanje zlata za privatna domaćinstva. Dakle, mora postojati jedan kompleks mera koje će pratiti izgradnju puteva.
Međutim, kod nas pod uticajem EU dešava se upravo suprotno jer, priznaćete, u trenutku ekonomske krize da se faktički smanjuju carine zbog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i da se svake godine gubi po 100 miliona evra, to ne bi izdržala ni mnogo bolja i razvijenija privreda od naše.
Takođe, to treba otvoreno reći, ponovo vas lično ne krivim, mislim da je to jednostavno ultimatum Evropske banke za obnovu i razvoj, ne vidim svrhu da strane firme, pre svega austrijske, koje faktički drže monopol u građevini, dobijaju najbolje poslove za obilaznicu, za naše koridore, jer smatram i verovatno ćete se i vi složiti da naša građevinska industrija ima dugu tradiciju i da je vrlo bila uspešna, počev od "Mostogradnje", "Energoprojekta" i drugih poznatih firmi, koje dan-danas, zbog političkih uslova, ne mogu da dobiju poslove u svojoj matičnoj zemlji, već moraju da izlaze na rusko tržište, gde su, nažalost, povoljniji uslovi za naše građevinare nego u Republici Srbiji.
Priznaćete da je i apsurdno da most kod Beške, koji je oko 1970. godine izgradila "Mostogradnja", radi austrijska firma. Ne mogu da prihvatim tvrdnju da su austrijske firme bolje od naših ili da nude bolje uslove. Ako pogledate izjavu gospodina Gorana Rodića iz Privredne komore Srbije, koji je naglasio da je u ovoj godini pad u građevinskoj industriji negde oko 20% i posebno je naglasio da upravo firme iz EU će za dve do tri godine faktički uništiti naše građevinare.
Dakle, to ne tvrdimo mi kao opoziciona stranka koja je protiv EU, niti tvrdimo da bi zastupali nečiji interese, već to tvrdi funkcioner, činovnik, kako god hoćete, Privredne komore Srbije. To su činjenice.
U tom smislu smatram da Vlada Republike Srbije treba da uzme u obzir i druga iskustva, ne samo ona koja sam naveo nego iskustvo, što to ne reći, Irske, Islanda i svih onih zemalja koje su uništene, faktički njihov finansijski sistem je uništen, upravo zbog mešanja ovih evropskih banaka i njihovih filijala koje posluju u matičnim državama.
U Irskoj su izvanredni porezi za strana ulaganja. Imali su i imaju još uvek oko 160 američkih firmi. Šta se desilo? Sada će morati da imaju deficit u budžetu od 30%, 30% je deset puta veća cifra nego ona koja je propisana Paktom o stabilnosti čiji je Irska član.
Dakle, sa tom frazom da je u EU sve idealno da tamo cveta med i mleko, treba jedanput raskrstiti i pogledati istini u oči da upravo ekonomski pokazatelji i u građevini i u bankarskom sistemu i u svim drugim pratećim aktivnostima pokazuju da se treba usredsrediti na ono na sopstvene snage i što to ne reći za saradnju sa našim prijateljima, ali pravim prijateljima, kao što su oni u Ruskoj Federaciji.
Takođe, što se tiče Ugovora o slobodnoj trgovini sa Kazahstanom, on je očigledno, i to nije nikakva tajna, posledica puta predsednika Srbije 7.10.2010. godine u Astanu.
Videli smo da je potpisan taj ugovor o slobodnoj trgovini i mi nismo protiv njega. Smatramo da je to dobar ugovor, da to tržište ima perspektivu, ne samo zato što je bruto domaći proizvod u toj državi nekoliko puta veći od našeg, iznosi negde za prošlu godinu oko 180 milijardi dolara, ne samo zato što ta zemlja ima veliku produkciju nafte od 1,5 miliona barela dnevno i ne samo zato što je povezana sa tržištem Ruske Federacije i Belorusije u bescarinskom odnosu, već i zbog toga što je, po rečima predsednika Kazahstana, uvoz lekova negde oko 700 do 800 miliona dolara godišnje.
Dakle, tu postoji jedna šansa za naše proizvode, za proizvode pre svega u toj oblasti i kada pogledate ovaj ugovor o slobodnoj trgovini videćete da u izuzecima nema lekova, znači lekovi iz ove zemlje mogu da se uvoze na tako veliko tržište.
Međutim, ponovo dolazimo do onoga što sam prethodno govorio, do štetne fraze da EU nema alternativu. Štetne pre svega, neću uopšte da se bavim političkim razlozima u vezi Kosova i Metohije, to je jasno već svakome, nego u ekonomskom smislu. Vi sigurno znate kao obrazovan čovek da je ugovorom iz Rima, to je osnivački ugovor Evropske zajednice, u članu 133. propisano da članice EU tada moraju da vode – zajedničku trgovinsku politiku u pogledu carina i trgovinskih politika prema trećim zemljama.
Dakle, kada RS jednog dana uđe u EU, ona će morati da se povuče iz ugovora o slobodnoj trgovini sa Kazahstanom koji je povoljan, iz ugovora o slobodnoj trgovini sa Belorusijom koji je takođe povoljan i naravno, iz onoga što je najpovoljnije zbog veličine tržišta, iz ugovora o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom.
Do toga će nas dovesti ulazak u EU i to treba jasno reći našim građanima, svima onima koji se nažalost obmanjuju tom frazom da EU nema alternativu. Smatramo da u tom smislu treba preduzeti korake i svaka odgovorna i hrabra Vlada mora da ima to u vidu i da se treba orijentisati na subvencije, pre svega subvencije usmerene ka železnici.
Vi znate da je rebalansom predviđeno oko 111 miliona evra subvencija za železnicu i to je onaj iznos koji se gubi primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma. Zamislite da postoji jedan volja, hrabrost, da se prekine sa primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma i da se tih minimalnih, ako ne i više od 100 miliona evra usmeri na subvencije železnici, što bi bilo za jedno javno preduzeće kao što su "Železnice Srbije", koje ima 20 hiljada zaposlenih i sigurno mnogo više povezanih ljudi, više nego dobro.
Prema tome, apelujem na vas isto kao na gospođu Dragutinović, da se potrudite u okviru Vlade RS da se pokaže jedna vrsta hrabrosti i da se primeni za početak mađarski model koji je Vlada gospodina Orbana primenila, da se prekinu pregovori sa MMF, da se stvarno uvede porez na valutne transakcije, da se oporezuju strane banke i da se teret krize prevali na one koji imaju naviše, a to su strane banke, strane firme, uključujući i građevinske firme iz Austrije i o njima smo govorili u vezi ovih kredita i na one domaće monopoliste i tajkune i onda ćete doći do cifre kao što su Mađari došli do ogromnih 700 miliona evra.
Priznaćete, u trenutku kada je deficit budžeta oko milijardu i 200 miliona evra, to je više nego velika cifra koja bi pomogla našim građanima, penzionerima i svima drugima koji zavise od budžeta, da žive bolje i dostojnije.

Reč ima ministar Mrkonjić.

Još jedanput mi je zadovoljstvo da učestvujem u radu parlamenta. Žao mi je kolega Obradović je izašao napolje, njega uvažavam maksimalno i on bi mogao da sedi ovde umesto mene, međutim nikada ga ne bih pitao zašto krediti za infrastrukturu, jedino se u tome razlikujemo.
Gospodin Nešović je sasvim lepo obrazložio sva četiri kredita, a gospodin Mirović me je izazvao da kažem nekoliko stvari i da diskusija bude malo življa. Dakle, potpuno je u pravu, Vlada RS u ovom mandatu, o tome govorim, od 2008. godine ima ovo o čemu ste vi govorili vezano za našu infrastrukturu i građevinsku operativu.
Dakle, cilj je da na projektima evropskog značaja, ne zbog toga da idemo u Evropu, nego zbog toga da kod nas stvorimo bolje uslove za život, na Koridoru 10 i Koridoru 11, i železničkom i putnom, rade naša preduzeća. Naravno, posle ću se obratiti gospodinu Obradoviću sa posebnim uvažavanjem.
To je cilj Vlade RS. Podsećam vas da sve što je do sada rađeno za ove dve i po godine, da je rađeno u tom pravcu.
Gde se ne slažemo? Nijedan od projekata o kome se danas ovde govori, ali hajde da se zadržim na mom resoru, na infrastrukturi, nije rađen samo zbog toga da bi smo vukli pare i zaposlili naše građevinare. Svi ti projekti su dugoročniji.
Nažalost, imam puno godina pa se sećam da sam devedesete godine upravo na tim projektima radio. Oni su i tada dokazivani kao najrentabilniji projekti, pazite, govorim o devedesetim godinama i Koridoru 10, kao najrentabilniji projekti za afirmaciju i realizaciju srpskih teškoća.
Dakle, kada govorimo o Koridoru 10 putnom, on je sada u realizaciji, sa milijardom i 200 miliona kredita koje smo obezbedili, sa grejs periodom o kome ste vi govorili ovde, od EBRD, EIB i Svetske banke, mi gradimo 360 kilometara auto-puta, završavamo ga za 4 godine, od 2008. do 2012. godine, ili pet, oprostite mi, vidim da me neki kritikuju zbog rokova, a godinama ništa nisu uradili, završavamo i neto devizni priliv, molim kolegu Obradovića, žao mi je što nema Šamija ovde ili Dragana Todorovića, pa i Velje, sa tim težimo nego devizni priliv 100%.
Neto devizni priliv od auto-puta je danas 100 miliona. Dakle, za deset godina vraćamo kredit koji smo uzeli i svaki projekat koji se radi u Vladi RS, moram to da kažem da ne vređam ostale, u kojem učestvujem, tako se računa, gospodine Miroviću, kao rentabilan projekat, nikako kao potreba Evrope ili ne znam čega.
Ista je stvar i sa železnicom. O tome neću da govorim. Naravno, kada uzimamo kredite iz inostranstva, gde se sada potpuno slažem, ti krediti ovih banaka o kojima smo govorili su najpovoljniji, ali te banke diktiraju svoje uslove. Morate ići na tendere, na pretkvalifikacije, a to je šest meseci, tri meseca.
Morate poštovati sve propise banaka i naravno davati poslove onima koji su najpovoljniji. Tu mi sada sa našom operativom, koja nažalost zahvaljujući divljoj privatizaciji, to moram da kažem, bez pretenzija da vređam i moje koalicione partere, jer za osam godina je rasturena cela naša građevinska industrija, to svi znamo, divlja privatizacija je odnela sva velika preduzeća, posebno u infrastrukturi, "Partizanski put", Planum, Ratka Mitrovića itd.
Privatizovane firme koje su održavale puteve ne mogu da ih grade, mora da se promeni tehnologija, mora da se promene kadrovi itd. To je sada pionirski posao koji mi danas radimo, a ja ga radim i na silu, naša operativa radi na severu. Završiću taj posao u roku i naučiće da radi, pa da onda idu na daleko značajnije poslove.
Izvinjavam se, malo sam uzbuđen kada o tome govorim, a volim da slušate u popodnevnim časovima. Onda da idemo u svet itd. Nije to ništa novo kao recept.
Dakle, Vlada Republike Srbije našla je mogućnosti i snage da i naša operativa se zaposli, a vidite kritike koje danas trpim pozitivno shvatam i trpeću ih i dalje, ali će naša preduzeća imati šansu.
Međutim, šta tražimo od naših preduzeća? Da se pripreme za konkurenciju sa stranim firmama. Samo da kažem, danas je otvoreno gradilište dole na jugu, videli ste na televiziji, nisam gledao, ali sam želeo kod vas da dođem ovde pre nego da idem dole da se slikam, 15 novih kilometara je dobila Alpina. Alpina je 500 naših radnika, da se razumemo. Alpina je uzela 500 naših radnika, ali su bili najjeftiniji. Naravno, jer imaju bonitete, imaju bonitete iz svojih matičnih preduzeća.
Dakle, i Mostogradnja, i Energoprojekt, i Ratko Mitrović, Planum i sva ta naša preduzeća će stati na noge na projektu realizacije Koridora 10, to mi verujte, ali moramo imati strpljenja i pomoći tim preduzećima da taj posao savladaju.
Izvinite, opet se licitiro Žeželjev most u Novom Sadu. Naši su četvrti, peti, idu i sa strancima, a "Mostogradnja" je svetska firma. "Mostogradnja" je firma koja zaslužuje punu pažnju i u tom delu, verujte mi gospodine Miroviću, i svi ovde poslanici koji mi ne veruju, država u ovom mandatu, Vlada u ovom mandatu će raditi na tome da se naša preduzeća osposobe. Naravno, uz odgovornost prema projektima, da nema kašnjenja i drugih problema.
Kada govorite o železnici, pa železnica je naša najveća razvojna šansa. Upravo je to ovo što vi sada govorite o lokomotivama. Duž Koridora 10 železničkog su sva naša preduzeća metalske industrije, to znate, od "Severa" Subotice, preko "Goše", "Minela", fabrike vagona u Kraljevu itd. U tome je razvoj naše železnice.
Opet, najveći devizni priliv je baš u saobraćaju. Žao mi je što nema kolege Šamija, ali će kolega Obradović da mu potvrdi to. Najveći neto devizni priliv, ali moramo napraviti infrastrukturu. Dakle, to je ono što od vas kao ljudi tražim da o tome razmišljate kada govorimo o ovim kreditima koji su ovakvi kakvi su, povoljni za nas, najveća šansa naša i koje u ovoj situaciji sada država treba da uzima.
Još jedno važno pitanje. Odmah sam postavio pitanje predsedniku Vlade da li smo mi, toliko znam o ekonomiji, u tim zonama, verovatno će gospođa Tabaković to da mi objašnjava, crveno, plavo itd? Oni su rekli – nismo zadužena zemlja. Nisam osam godina bio u tim tokovima. Znači, nismo zadužena zemlja.
Nisam verovao, gospodine Miroviću, to je vrlo važan podatak, da će Koridor 10 i dalje biti interesantan i za Evropu. Nisam verovao, ali kada su krediti došli u rekordnom roku, jer pamtim koliko smo, ja sam tada bio mlad inženjer, vremena utrošili za vreme druga Tita kada smo uzimali kredit za prugu Beograd-Bar od sto miliona dolara, dve godine smo pregovarali sa istom tom bankom, a čovek je bio prvi državnik sveta, tada, van Amerike i Rusije.
Dakle, mi smo sada te kredite dobili u rekordnom roku i zbog toga se slažem da dobar domaćin mora da vodi računa, ali naravno za sve mora da ima ekonomsku računicu i potvrdu rentabilnosti svakog od tih projekata.
Nikad se neću složiti za uzimanje bilo kog kredita ili davanje novca u projekte koji nemaju verifikaciju Fizbiliti studija koje govore da su to rentabilno projekti.
Dakle, projekat modernizacije srpskih železnica i projekat izgradnje autoputa na Koridoru 10 su rentabilni projekti i zbog toga molim da verujete meni i Vladi Republike Srbije. Hvala.

Narodni poslanik Rade Obradović, pravo na repliku, dva minuta.

Dva ili tri minuta? Čini mi se tri.
(Predsedavajuća: Dva. Meni se ne čini, sigurna sam, dva minuta.)
Obično nema replike, pa zbog toga sam iznenađen.
Slažem se sa gospodinom Mrkonjićem. Imali smo prilike da sarađujemo u raznim oblicima. Nekada davno dok je on još bio direktor CIP-a prvi put smo radili na projektu "Prokop". On je to možda i zaboravio, a sada ga podsetim.
Ne slažem se sa vama da je najveći neto devizni priliv za državu od saobraćaja, mislim da je najveći neto devizni priliv od građevine. Građevina je bila naša najveća izvozna šansa. Zašto više ne postoje ozbiljne građevinske firme, to je veliko pitanje za sve vas i sve nas.
Vama potpuno verujem i ne sumnjam ni u šta što ste rekli, samo vas molim da nam dostavite u najkraćem mogućem roku sve te procene i analize koje su napravljene za sve ove kredite, pošto mi nismo imali prilike da ih vidimo. Složićete se, to što ćemo jedni drugima verovati je jedna stvar, ali nešto što je zakonska obaveza i što piše u zakonu je nešto sasvim drugo.
Druga stvar je kako da pomognemo domaćoj građevini i kako da država bude podrška da naše firme ponovo rade u inostranstvu? Ako nisu u stanju da budu najjeftinije u zemlji, na koji način će naše građevinske firme raditi na svim onim tržištima na kojima su radile u inostranstvu? I vi i ja se sećamo vremena kada smo radili neposredno u struci i kada su naše firme gospodarile Južnom Amerikom i kada su bile glavne u Africi i kada su dobar deo Azije pokrivale naše firme. Kada se to preračuna u devizni priliv i šta smo sve tada proizvodili i izvodili, onda je veliko pitanje zašto to danas ne možemo?
Mislim da jedino nismo radili nuklearne elektrane, ako se ne računa nuklearna elektrana Krško, ali u svetu smo radili apsolutno sve objekte i ne postoji nijedan razlog zašto to ne bismo radili danas. Problem sa našom građevinom je što ona realno nema podršku države i ne može da se pojavi u konkurenciji drugih zemalja i drugih firmi koje tu podršku imaju. To je naš ozbiljan problem.
Ako naše firme ne mogu da budu najkonkurentnije u zemlji i ako država duguje našim firmama, onda je to dugoročno ozbiljan problem koji morate da rešavate i vi, a moram i ja.

Reč ima ministar Milutin Mrkonjić.