Uključio bih se u ovu debatu zato što podržavam ono što je rekao gospodin Palalić da nam je potrebna javna debata.
Ne bih voleo da imamo dvostruke standarde i da kada je bila doneta rezolucija na koju se on poziva, ne sećam se da je bilo neke javne debate, ne sećam se da je bilo referenduma, da su građani Srbije pozivani na biračka mesta da daju svoj sud o tome da li Srbija treba ili ne treba u deklaraciji o Kosovu da proglasi vojnu neutralnost.
Prema tome, ako je to tako tada bilo, ne vidim zašto bi bilo sutra drugačije ako neka druga većina u Skupštini Srbije proceni politički, ekonomski ili bezbednosno da ta deklaracija treba da se promeni.
Drugo, drago mi je što je ministar Šutanovac rekao onako kako stvari stoje da to apsolutno nije nikakva deklaracija o vojnoj neutralnosti. Kao pravnik dobro znate da vojna neutralnost može da zaživi u nekakvoj praksi kada potpišete, kao što je to slučaj sa Švajcarskom, ugovor o tome da druge zemlje priznaju vašu vojnu neutralnost.
To što smo mi doneli 2007. godine u decembru ili novembru Deklaraciju o vojnoj neutralnosti, kazaću vam da vas je tada više brinulo kako će se završiti predsednički izbori 2008. godine nego šta će biti sa odlukom na KiM. To je bila suština cele te priče.
Priča o Deklaraciji o KiM je bila maska za pokušaj da se na predsedničkim izborima neformalno podrži tadašnji vaš kandidat Tomislav Nikolić. O tome se radi. Ne radi se ni o kakvoj vojnoj neutralnosti.
Danas živimo sa posledicama jedne takve deklaracije i moramo da imamo otvorenu debatu o tome kakav će biti budući bezbednosni put Srbije bez prejudiciranja, dozvolićete da svako od nas ima prava da kaže šta misli, kao što vi smatrate da država treba da uđe u taj kako kažete ODKB, ne verujem da je ODKB nastao juče.
Niko vama nije branio da uvedete Srbiju 2006. ili 2007. godine u institucije ODKB, a mislim ako gledamo istraživanja javnog mnjenja da nismo korektni prema građanima Srbije, jer 67% građana Srbije smatra da Srbija treba da bude deo nekog regionalnog, odnosno globalnog sistema bezbednosti.
Kada ih pitate da li su za NATO, onda je taj broj naravno manji. Možemo da govorimo da li je to 20 ili 25%, ali postoji svest kod građana Srbije o potrebi da Srbija bude deo globalnog sistema bezbednosti. Na nama je da damo određenu političku viziju o tome da li da budemo u Partnerstvu za mir, da li je to dovoljno, da li da budemo u NATO ili da se družimo sa zemljama u ODKB, ali u svakom slučaju, ne treba na građane prebacivati tu vrstu političke odluke.
Rekao bih da je zaklanjanje iza NATO sada postala nekakva uporišna tačka različitih političkih stranaka koje ne mogu da se udruže na nekoj drugoj temi. U ovom trenutku to nije tema za Srbiju i ne postoji ni jedna vlada koja može Srbiju da uvede tajno u NATO. Mi putujemo i u Parlamentarnu skupštinu i vaši predstavnici su članovi te delegacije i tamo razgovaramo o prednostima, o nedostacima, o svemu tome šta Srbija može da ima kroz Partnerstvo za mir, šta može da ima kroz NATO itd.
Prema tome, to je jedna normalna politika i ne vidim kako je moguće da jednu zemlju tajno uvedene u NATO, niti to može tehnički, niti to može da se desi politički, ali nam je neophodna rasprava o tome. Šta građani Srbije dobijaju takvom jednom odlukom? Da li je niži kreditni rizik? Da li su veće mogućnosti za strane investicije? Da li nam je veći stepen bezbednosti itd?
Prema tome, naš stav je poznat. Mi smatramo da put mora da bude i dalje put evroatlantskih integracija, da krajnje odredište naše treba da bude punopravno članstvo u NATO, ali dozvoljavamo, naravno, različitu debatu, različite argumente, ali nemate pravo da zaboravite da je odluka da 2006. godine uđemo u Partnerstvo za mir bila najveći korak Srbije ka NATO paktu.
I nemojte mi reći da 2006. godine nismo znali da će Kosovo proglasiti nezavisnost 15 meseci nakon toga. Vi ste znali to dobro, gospodine Palaliću, i oni koji vode vašu stranku, bolje nego ja. To što ste 2007. godine proračunali da politička neutralnost ili vojna neutralnost može da donese veću podršku građana na izborima, žao mi je, i tu ste promašili. Hvala.
