Iskorišćeno je tri minuta i 30 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Jelena Travar Miljević, a posle nje narodni poslanik Predrag Mijatović. Vreme na raspolaganju je 15 minuta i 20 sekundi.

Poštovani ministre i predstavnici ministarstva, poštovane koleginice i kolege, građanke i građani, bez tendencije da bilo kome ponovo još jednom ponovim da kada govorimo o ovakvim zakonima ne treba da postoje stranačka opredeljenja i stranački ciljevi, prosto, ovo je problem koji se tiče i velikog Beograda i mog malog Žitišta, i EU i međunarodne saradnje.
Naravno da postoji lično zadovoljstvo što usvajamo još jedan zakon koji vodi ka evropskim integracijama i međusektorskoj saradnji i međuregionalnoj saradnji. Naravno da postoji zadovoljstvo kada jednu ovako ozbiljnu oblast pokušavamo da regulišemo zakonski. Svakako je dobro kada u jednom zakonu imate ponuđena rešenja za ono što konkretno sme i za ono što konkretno ne sme.
Ako uzmemo u obzir sistem poremećenih vrednosti u kome većina naših mladih sugrađana stvara ličnost, nepostojanje, tj. nedostatak zdravih stilova života, sociopatološke pojave i poremećaje u, nažalost, savremenoj porodici, složićete se da usvajanje jednog zakona, kao što je Zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, ne može biti plod kompromisa, nego treba biti u suštini jedna zajednička aktivnost koju svakako treba svi da sprovodimo.
Inače, Predlogom zakona propisani su uslovi i postupak, kao i obaveze pravnih i fizičkih lica, koji se odnose na proizvodnju i promet psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, posedovanje, poslove ovlašćenih laboratorija, izvoz, uvoz i tranzit psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
Ono što bih posebno pohvalila jesu članovi 4, 92. i 105. u Predlogu ovog zakona, jer ovaj zakon jeste preduslov za formiranje komisije za psihoaktivne kontrolisane supstance, koja predstavlja međusektorsku komisiju između više ministarstava, to su ministarstvo zdravlja, prosvete, unutrašnjih poslova, rada i socijalne politike, odbrane, omladine i sporta, kulture, pravde, poljoprivrede i veterine, lokalne samouprave, kao istaknutih stručnjaka. Jer ovo nije tema kojom treba da se bavi samo Ministarstvo zdravlja i bez zajedničkog rada ne može dati određene rezultate.
Svakako da u smislu onoga o čemu je govorila i moja koleginica, u smislu decentralizacije, član 92. propisuje formiranje komisija za praćenje posledica nastalih zloupotrebom psihoaktivnih kontrolisanih supstanci i unapređenje stanja u lokalnoj samoupravi, odnosno u lokalnim sredinama. Ne može niko bolje znati šta se dešava u lokalnim sredinama od onih ljudi koji tamo žive i borave. Ne može niko bolje pretpostaviti šta su rešenja u određenim situacijama osim onih ljudi koji se time bave.
Naravno da je ovo jedan problem koji zahvata sva područja i iz svog skromnog iskustva koje sam imala u saradnji sa mladima moram da napomenem da kada smo otvoreno razgovarali o upotrebi psihoaktivnih supstanci nije bilo preterane zainteresovanosti. Kada smo ostavili mogućnost da neko na ceduljici napiše pitanje, nažalost, pitanja su bila tipa: koliko nešto košta i gde može da se nabavi, što je sigurno pokazatelj da postoji interesovanje za korišćenje onoga što nije dozvoljeno, što takođe pokazuje još jednu činjenicu – da nedozvoljeno korišćenje psihoaktivnih supstanci nema granice i ne može se definisati da ovde postoji i negde ne postoji ili u mojoj sredini ne postoji, to postoji svuda.
Moram da kažem mojim kolegama, spominjao se zakon o mentalnom zdravlju i ovo je jedan od pretkoraka ka usvajanju zakona o mentalnom zdravlju i da će se verovatno taj zakon naći u skorije vreme u proceduri.
Zahvaljujem se na pažnji i još jednom apelujem na sve moje kolege, kako u parlamentu tako i na kolege na lokalnom nivou, da samo zajedničkim radom možemo da dovedemo do određenih rezultata kada je u pitanju kontrola korišćenja psihoaktivnih supstanci. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je četiri minuta i 25 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Predrag Mijatović, a posle njega narodna poslanika Aleksandra Janković. Vreme na raspolaganju je tri minuta i 30 sekundi.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo potpredsednik, gospodine ministre, ponovo ću da kažem da mi je drago da ste ovde, jer retko vas viđam. Pošto mi je vrlo malo vremena ostalo, ne bih elaborirao sva ti zakona. Moje kolege su već vrlo iscrpno govorile o zakonima.
Hteo bih da uputim par pitanja i nešto konkretno da kažem gospodinu ministru. Dokle ćemo cepkati Zakon o zdravstvenoj zaštiti i svakih mesec do dva dana donositi nove propise, odnosno nove dodatke? Da li smo u stanju da već jedanput, ako nismo u mogućnosti da sastavimo valjan zakon, gospodine ministre, onda ga prepišite od nekoga ko je to uradio kako treba, saobrazite sa uslovima majke Srbije i neka to važi bar godinu dana. Ovo je valjda četvrti put kako razgovaramo o proširenju i dodavanju novih članova na Zakon o zdravstvenoj zaštiti.
Ono što sam hteo da kažem, to je upravo u vezi Zakona o zdravstvenoj zaštiti, odnosno o podeli zdravstvenih centara na dom zdravlja, apoteku i opštu bolnicu. Mi smo jedan od spomenuta dva zdravstvena centra koja su to završila, a to je zdravstveni centar u Vršcu, pre dve i po godine smo se podelili po sili zakona i došli smo sada u situaciju da, faktički, ne možemo da funkcionišemo.
Ono što želim da čuje cela javnost, a i vi, taj zakon, koji je sproveden na silu, da moramo da se podelimo, nije na adekvatan način pratio fond, tako da su zdravstveni centri bili u mogućnosti da dođu do nekih ekstraprihoda, da kroz medicinu rada, kroz neke edukativne, zatim sistematske preglede itd, tako da su mogli da nedostajuća sredstva koja je fond davao nadomeste na taj način.
Sada smo u situaciji da je opšta bolnica u Vršcu na ivici bankrotstva, ako mogu da kažem na ivici mogućnosti funkcionisanja. Prve godine kada smo se razdvojili, nedostajuća sredstva su iznosila pet miliona dinara, druge godine osam miliona, a ove godine 15 miliona dinara koje trenutno nedostaju za funkcionisanje opšte bolnice u Vršcu. Da li znate koja je to cifra?
Godinu dana lekari ne dobijaju pripadajuća sredstva za prekovremeni rad i za pripravnost. Znači, rade džabe, rade iz humanosti. Fond ni na koji način ne želi da sklopi ugovor sa opštom bolnicom da ta sredstva nadoknadi. Molio bih vas da to uzmete u obzir.
Drugo, bili smo u situaciji, ono što sam rekao i na Odboru za zdravlje, gospodin Perišić je upoznat sa tim, da nismo znali šta da radimo sa krvlju koju smo dobili od dobrovoljnih davalaca…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.)
Da li mogu da završim rečenicu?
Hteo sam da kažem da smo bili u situaciji da možda bacimo svu količinu krvi, jer nemamo mogućnosti da uradimo preradu i čuvanje krvnih elemenata.

Reč ima narodna poslanica Aleksandra Janković, posle nje narodni poslanik Nikola Lazić.

Zaista je samo u Srbiji moguće da budžet nije pred poslanicima 15. decembra, a ni 16, jer Vlada sve do danas nije uspela da se dogovori kome treba koliko da gurne, koga da skrajcne, pri čemu još nisu završeni ni istorijski izbori aktuelno omiljenih potpredsednika DS. Možda je trebalo da sačekamo njihov ishod da bi sastavili budžet. Ta tendencija obesmišljavanja, obezvređivanja parlamenta dostiže svoju kulminaciju.
Pošto već nemamo budžet, dobili smo izmene dva zakona iz oblasti zdravlja i jedan potpuno novi zakon, tek da imamo čime da se zabavljamo i saučestvujemo u planu spin-doktora, da se kupi vreme u predstavi "Čekajući budžet od Godoa".
Da stvar bude još paradoksalnija, opet je primenjen princip nes-kafe "tri u jedan", pa ćemo ničim izazvano imati objedinjenu raspravu. Kada se tome doda rezultat hronološkog pregleda zakona iz oblasti zdravlja, o kojima parlament malo-malo pa raspravlja, postavlja se pitanje da li je Srbija ozbiljna država ili samo poligon za razne eksperimente sa legislativom? Skoro svakog meseca imamo nove izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kao da se stalno menja postavka u ministarstvu ili ministar lično.
U prethodnoj parlamentarnoj diskusiji o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti ministar nam je održao predavanje o nedostacima zdravstvenog sistema, koji treba hitno promeniti kako bi se poboljšali zdravstveni sistem i zdravstvena zaštita u Srbiji.
To bi bilo stvarno sasvim u redu da nije reč o ministru od pet mandata, skoro devetogodišnjem, čoveku koji je bio uzidan u sve vlade od početka 2002. godine. Ako nije reč o multiploj ličnosti, zaista je pitanje sa kim se to ministar obračunava i čije loše odluke menja i dopunjava?
Ako nam je još 2005. godine obećao da će svako u Srbiji biti zdravstveno osiguran, a 2006. da će baš te godine Srbija dobiti profesionalne komore, šta se to sve dogodilo u međuvremenu? Da li se sam sa sobom posvađao ili sam sebi ne veruje, pa malo-malo kao nešto menja, po onom starom principu, da se ne prijatelj ne doseti?
Da ministar nije samo u sukobu sa samim sobom, što bi svakako moralo da nas zabrine, pokazuje i činjenica da je on u sukobu sa velikom većinom svojih kolega zdravstvenih radnika i saradnika. O zadovoljstvu građana kvalitetom sistema zdravstvene zaštite bolje i da ne govorimo.
Ministar večiti je, da istaknem i nešto pozitivno, uspeo ipak da ujedini one koji pružaju zdravstvene usluge i one koji ih koriste, ali na takav način da je mrtva trka ko je nezadovoljniji.
Sindikat zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti je zato pisao i premijeru Cvetkoviću, valjda zato što je resorni ministar prilično nervozan i osvetoljubiv, navodeći da su ljudi sasvim ozbiljno i odgovorno prihvatili da zbog ekonomske krize neće biti povećanja zarada, ali kada se ispostavilo da Vlada nema isti aršin za sve delatnosti, pa pojedina preduzeća i pored ekonomske krize povećavaju primanja, prilično su se razočarali.
Ako nema novca, onda nema ni za koga. Stvarno je nedopustivo da se zaposleni u zdravstvu i socijalnoj delatnosti degradiraju više nego što to sada jesu, ako je to, doduše, uopšte i moguće. Šta da rade, recimo, medicinske sestre, koje sa 33 hiljade dinara i krajnje stresnim poslom koji im onemogućava da rade bilo šta dodatno, nemaju ni za potrošačku korpu?
Takođe je neprihvatljivo da iz budžeta Republike proteklih godina nisu izdvojene pare za lica za koja zdravstveno osiguranje treba da plati Vlada. Naime, po podacima Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje samo prošle godine, po fakturama za usluge pružene ovim licima, budžet je trebao da izdvoji oko 24 milijardi dinara, Vlada oko 15, a na kraju nije uplaćeno ništa.
Teret finansiranja zdravstvene zaštite tih lica prebacuje se na one koji izvršavaju svoje zakonske obaveze, pa i zaposlene u zdravstvu, jer se iz jedne kase pokriva lečenje osiguranika, isplaćuju zarade zaposlenima i pokrivaju brojne potrebe zdravstvenih ustanova.
Zaista je dobro pitanje – zašto smo praktično jedina zemlja u Evropi gde pružanje usluga primarne zdravstvene zaštite je isključivi monopol odavno prevaziđenog oblika državnih domova zdravlja, dok u većini evropskih zemalja preko 80% usluga zdravstvene zaštite obezbeđuje privatna praksa?
Zar ne bi uključivanje privatne prakse sa svim raspoloživim resursima i pružanje usluga primarne zdravstvene zaštite obavezno osiguranim građanima povećalo i dostupnost i kvalitet ovih usluga? Zar ne bi veći broj lekara na ovaj način bio stimulisan, pa bi mogao da bude stalno zaposlen u privatnoj praksi, a ne da bude prinuđen da dodatno zarađuje u privatnoj praksi, jer mu je plata u državnoj ustanovi mizerna.
Da ne govorimo o odsustvu mogućnosti izbora za obavezne osiguranike, koji ne samo da ne mogu da biraju da li će se lečiti isključivo privatno, već često nemaju mogućnosti da se leče državno, bar ne pravovremeno.
U vezi sa ovim drugim predlogom o izmenama i dopunama Zakona o lekarskim komorama, opet je moguće konstatovati kako interni, ministrov konflikt postoji, ali postoji i konflikt eksternog karaktera, jer ima sukoba na nivou večitog i lekarskih komora.
Doktor Tatjana Radosavljević, direktorka Lekarske komore Srbije, kaže – Predlog izmena Zakona o lekarskim komorama naš pravni tim, skupština i upravni odbor tumače kao najgrublji napad na nezavisnost komora. Ona kao sporne izmene navodi to što se predloženi akt direktno meša u izborni proces u komorama. Ako se samo jedan dan zakasni u izboru organa, ministar može da interveniše tako što će formirati telo sastavljeno od nevladinih organizacija i udruženja, koja faktički nemaju nikakve veze sa komorskim sistemom.
To bi onda bio organizacioni odbor koji bi preuzeo izborni proces u komorama, što je udar na nezavisnost. Ministarstvo zdravlja ne može da se meša u izbor komora, navodi gospođa Radosavljević.
Međutim, ministar zdravlja, prof. dr Tomica Milosavljević, kao pravo imperija uzvratio je udarac, pa je rekao da nema ni govora ni o kakvom udaru na nezavisnost komora, već je reč o hitnom iznuđenom tehničkom rešenju.
Ministarstvo zdravlja je preuzelo javno ovlašćenje da u narednih 120 dana izdeli licence stomatolozima, što je bio posao Stomatološke komore, ali su se u ovoj komori ponašali neodgovorno, kaže ministar. Hitna izmena Zakona o lekarskim komorama je kratak, operativan, tehnički potez i rešava problem.
Dodatno, ministar večiti rekao je da je za sve kriva Stomatološka komora, koja nije poštovala zakon i nije izabrala organe, a prošli su svi rokovi, pa su ovoj komori oduzeta javna ovlašćenja na rok od 120 dana.
Nije ministar mogao ni da sanja, a kamoli da pretpostavi, da kada je donet zakon 2005. godine kako će do ovakve situacije doći i da će u Stomatološkoj komori tako dugo biti nespremni da sprovedu izbore za sopstvenu komoru i omoguće rad.
Ministar takvo ponašanja zato naziva štetočinskim, jer su ozbiljne stvari ugrožene, dodeljivanje licence za stomatologe, donošenje zakonskih ovlašćenja koja se tiču stomatološke struke. No, uz sve to, ovo objašnjenje ministra nije zadovoljilo predstavnike Lekarske komore Srbije, koja ima 29.700 članova.
Ovo pitanje je važno za javnost u Srbiji, i za pacijente i za lekare, jer komora definitivno mora da bude nezavisna od Ministarstva zdravlja, jer je već nezavisna u finansiranju, budući da nijedan dinar iz budžeta nikad nije ušao u Lekarsku komoru Srbije, već se ona izdržava samostalno.
U ovom predlogu zakona je dovoljno da jedan dan komora zakasni sa izborom organa i da ministar zdravlja preuzima izborni proces. Ovo bi praktično moglo da se dogodi svakoj komori. Nije reč o broju dana i tolerisanju zakašnjenja, definisano je koliko je dana potrebno za izbor pojedinih organa, ali ovaj zakon se zapravo meša suštinski u princip nezavisnosti. Opet navodi doktorka Radosavljević, direktorka Lekarske komore Srbije.
Sada, kao pravi profesor i pedagog, ministar večiti je ljutit i pravičan, pa konstatuje – ovaj zakon odnosiće se na svakoga ko ne bude poštovao propise, izvršio izbor organa, jer je ovo intervencija države, pošto je Stomatološka komora kršila javni interes.
Posle ovakve izjave, na mestu ministra Dačića bih se ozbiljno zabrinula, pošto je čovek koji se temeljno oprobao u zdravstvu, sada pokazao da ima više odlučnosti i spremnosti da kazni nevaljale. Možda mogu i da se zarotiraju. Moraće vrlo ozbiljno da sarađuju kada budu primenjivali odredbe novog zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama.
Što se ovog novog zakona tiče, moram da priznam da je to jedan od najboljih zakona izašlih iz kuhinje Ministarstva zdravlja. Iako je već u nacrtu bio više nego korektan i kvalitetan, ipak ga je ministar držao skoro godinu dana u fioci, verovatno kao rezervnog igrača ili džokera, s kojim se u drugi plan stavljaju svi nedostaci prethodnih zakona, posebno činjenice da je rok trajanja ovih zakona iz Ministarstva zdravlja bio nešto duži od roka trajanja dugotrajnog jogurta.
Pošto je na okruglom stolu povodom dana borbe protiv bolesti zavisnosti ispravno konstatovano da postoji neophodnost usvajanja zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, kao i zakona o zaštiti mentalnog zdravlja, zašto niste na dnevni red stavili oba zakona i to u neobjedinjenoj raspravi? Ovako se jedan dobar predlog zakona koristi kao maska da na mala vrata prođu izmene i dopune postojećih zakona.
Da podsetim, procenjuje se da u Srbiji ima između 30.000 i 100.000 zavisnika od psihoaktivnih supstanci, više od 70% mladih između 15 i 25 godina bilo je u kontaktu sa psihoaktivnim supstancama. Očigledno je da podaci ukazuju na neophodnost novih zakonskih rešenja, kakvo jeste ovaj predlog zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, pre svega zato što bi se omogućilo da se više zastupnika uključi u neki od programa lečenja i da se uvedu novi terapijski pristupi u lečenju bolesti zavisnosti.
Još uvek ipak postoji bitno nerazumevanje društva za probleme zavisnika koji se izopštavaju iz svakodnevnog života, kao i potreba da se više radi na njihovom ponovnom uključivanju u društveni život.
Umesto da bar ispoštuje trud koji je napravio tim koji je sačinio ovaj predlog novog zakona, ministar večiti je po oprobanom receptu odlučio da je prioritetna disciplina kičme, sukob sa lekarskim komorama i kažnjavanje neposlušnih, po cenu da mladi i dalje pišu grafite – neko nam je opet stavio drogu u heroin. Ne znam šta je smešno, ministre, da li vi koristite nešto od psihoaktivnih kontrolisanih supstanci ili o čemu se radi?

Narodna poslanice, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.

U redu, samo jednu rečenicu.
Ono što želim, ministre, da vam se zahvalim, zato što ste me podsetili na školsko doba. Mi poslanici sada imamo mogućnost da lepo po snegu pušimo na vratima …

Reč ima narodni poslanik Nikola Lazić, a posle njega narodna poslanica Dušanka Plećević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, pred nama je još jedan set zdravstvenih zakona, koje kao i prema dosadašnjoj praksi razmatramo u paketu, odnosno u objedinjenoj raspravi.

Jedan zakonski predlog jeste u potpunosti nov, a dva predstavljaju izmene i dopune postojeće zakonske regulative, iako smo jedan od njih menjali nedavno.

Mislim da je neophodno da se zdravstvo kao sistem posmatra u celini i da se zdravstvo planira dugoročno i strateški, a da se ne vuku neki ad hok potezi od situacije do situacije.

Izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti smo imali prilike da nedavno usvajamo ovde. Mislim da je to bilo u novembru. Postavlja se pitanje – da li je tada bilo moguće predvideti da će za mesec dana opet biti potrebe za tako nečim? Doduše, tada jeste bilo reči o dopunskom radu lekara, što jeste jedna sasvim druga tema, a sada o nečemu sasvim drugom, ali ako ni zbog čega drugog, racionalnosti radi, mislim da je to trebalo učiniti, jer je već tada bilo jasno da ističe rok od pet godina za preuzimanje ustanova primarne zdravstvene zaštite od strane lokalnih samouprava.

Drugim rečima, prema zakonu iz 2005. godine osnivačka prava je trebalo da budu spuštena sa nivoa države na nivo lokalnih samouprava. S obzirom da to nije učinjeno u određenom broju sredina, logično je da se ovim predlogom taj rok prolongira.

Sada se postavlja pitanje – zbog čega i koliki broj lokalnih samouprava nije bio u stanju da taj posao izvede do kraja? Razlog je veoma jednostavan – njihovi budžeti nemaju kapacitet i nisu u stanju da odgovore tom zadatku.

Kad se uzme u obzir da je Vlada, ne uvažavajući Zakon o lokalnoj samoupravi, značajno smanjila transferna sredstva lokalnim samouprava i do 40%, sve je jasno.

Da podsetim, transferi su praktično najveći izvor prihoda za lokalne samouprave. Takav potez samo pojačava i produžuje krizu, a da ne govorim kada se tome dodaju efekti inflacije i drugi negativni prateći efekti.

Dakle, i sama Stalna konferencija gradova i opština je takođe upozoravala Vladu na pogubnost ovakvih odluka. Nije li to ključni razlog zašto lokalne samouprave beže od preuzimanja osnivačkih prava, a mnoge neće još duži niz godina biti u stanju da to učine.

Čini mi se da je to upravo suprotno principima decentralizacije u koje se zaklinju neke stranke koje sede u Vladi. Imali smo prilike od novih kolega da čujemo kako ove izmene i dopune zakona su zapravo jedan doprinos daljoj decentralizaciji.

Mislim da je reč upravo o suprotnoj pojavi i da se ovim samo interveniše kako bi se prosto zakonski prolongirao rok za preuzimanje osnivačkih prava za zdravstvene ustanove.

Dakle, sama ideja zakona iz 2005. godine dobija drugačiju konotaciju i drugačiji smisao kada se uzme generalno ponašanje Vlade Srbije prema lokalnim samoupravama.

Drugi segment izmene i dopune ovog zakonskog predloga jeste uvođenje sada i formalno kroz zakon proceduralno da ministar propisuje visinu naknade za rad članova Komisije za polaganje stručnih ispita. Opet se, naravno, stvari centralizuju. Nekoliko kolega je sasvim opravdano u dosadašnjem toku diskusije postavilo pitanje zašto ne bi bilo moguće to prepustiti recimo Srpskom lekarskom društvu ili komorama itd.

Još jedna stvar kada je u pitanju ovaj zakonski predlog koja može delovati banalno, uvodi se da ministar propisuje izgled službenog odela za zdravstvene inspektore. U redu, jeste da postoji jedna vrsta kodeksa i pristojnog odevanja i ukoliko postoje neke posebne potrebe da se na to obrati pažnja, međutim to mislim da je moguće regulisati jednom vrstom pravilnika. Naravno ne sumnjam da vi nećete zloupotrebiti tu odredbu, ali možda nekom u budućnosti može pasti na pamet da uniformiše zdravstvene inspektore ili da, recimo, uvede određenu vrstu odela, marku odela koje zdravstveni inspektori treba da nose itd.

Kad je reč o izmenama i dopunama Zakona o komorama, osnovni zakon je takođe donet 2005. godine. To je bio dobar način da se posle šest decenija ponovo uspostavi kontinuitet principa nezavisnog strukturnog organizovanja u zdravstvu.

Ciljevi su veoma značajni i dobri, počev od promovisanja visokih standarda u profesionalnom i etičkom smislu, unapređivanja znanja, zaštiti interesa struke itd.

Ovo je trebalo, između ostalog, da zaštiti lekare od jedne vrste zloupotrebe u dnevno-političke svrhe, da ne dozvoli da lekari budu jedna vrsta monete za potkusurivanje u političkim nagodbama. Drugim rečima, komore kao .esnafske organizacije za osnovni zadatak treba da imaju da štite struku i da budu u potpunosti van politike.

Ove zakonske intervencije pokazuju da se u tome do kraja i nije uspelo jer u suprotnom ne bismo danas imali izmene i dopune ovog zakona.

Obrazloženje za razmatranje ovog zakona jeste da postoji problem u radu Stomatološke komore, kako je ministar rekao – niko nije mogao da predvidi da u Stomatološkoj komori nakon isteka mandata niko neće da sprovede nove izbore i da konstituiše organe, zato se i radi izmena zakona da se to ne bi događalo.

Razgovarajući sa kolegama poslanicima koji su članovi Odbora za zdravlje i porodicu stekao sam utisak da oni baš ne dele isto mišljenje sa ministrom. Oni navode da je sam Odbor u nekoliko navrata zahtevao reakciju Ministarstva u smislu nadzora u toj komori zbog problema koji postoje. Čak je i donesena i jedna odluka i upućena Ministarstvu.

Logično je bilo, ukoliko postoje problemi, da se izvrši nadzor, ukoliko postoje određene nepravilnosti i utvrde se da se sazove nova skupština. Dakle, Odbor je to mogao da pretpostavi, a šta je sada posledica svega toga? Zakon se menja tako što se uvodi princip da Ministarstvo dobija pravo da formira jednu vrstu prinudne uprave od 11 članova. Da li se zbog toga čekalo da istekne rok.

Dakle, samo komorsko organizovanje dobija jednu vrstu novog smisla i nove konotacije, jer, kako predstavnici Lekarske komore kažu, ovim se narušava princip nezavisnosti i ozvaničava se direktan upliv Ministarstva zdravlja u izborni proces u komorama.

Na primer, Lekarska komora je izašla sa jednom zanimljivom inicijativom da se u izmenama i dopunama ovog zakona definišu neke stvari vezane za organizovanje edukacije, dakle, da se proces organizovanja edukacije poveri komorama kako bi se smanjila koruptivnost odnosno kako bi se izbegao neprincipijelan uticaj određenih interesnih grupa, prvenstveno iz sveta farmaceutske industrije, na lekare što se tiče terapije koju prepisuju itd. Takav model postoji u susednoj Makedoniji. Toga na primer nema u ovom izmenjenom zakonskom predlogu.

Generalno, kada se slične stvari dešavaju, lekari mogu da se pitaju da li mogu imati poverenja u lekarske komore da će kao nezavisna tela da štite njihove interese i da budu lišeni dnevne politike. Stoga i ne čudi nizak odziv na izborima za rukovodstvo lekarskih komora. Ako se ne varam, u Beogradu je bio, što se tiče lekarske komore, odziv na izborima oko 6%, a na nivou Srbije oko 13%.

Da li neko pokušava da politizuje rad komora? Naravno da ne bi valjalo da jedna na primer najveća stranka ima ključni uticaj na rad jedne komore, a da druga možda nešto manja stranka vladajuća ima uticaj na rad druge komore. Mislim da to u potpunosti negativno utiče na sav smisao komorskog organizovanja.

Prilike u zdravstvu oslikavaju i celokupno stanje u državi. Imali smo prilike da čujemo ministra zdravlja koji je prekjuče na televiziji rekao da je na primer Fond do 2009. godine mesec za mesec izmirivao svoja dugovanja prema apotekama vezano za nabavku lekova, a da posle rebalansa budžeta te godine nije bilo novca za plaćanje iz više razloga. Kao jedan od razloga je navedeno da je došlo do zaustavljanja, do prestanka plaćanja iz budžeta doprinosa za nezaposlena lica, odnosno za lica bez prihoda, kao i da je broj tih lica povećan u poslednje dve godine sa milion i 800 hiljada za 300 hiljada, na dva miliona i sto hiljada ljudi koji ne rade.

Navedeno je da problem u zdravstvu koji podrazumeva mogućnost nestašice gaze ili nekih drugih lekova nije samo resorni problem, već da je to odgovornost svih drugih ministarstava, ministarstva trgovine, ekonomije, kao i cele Vlade.

Gospodine ministre, u potpunosti se slažem s vama kada je ova konstatacija u pitanju da je ova vlada odgovorna za trenutno stanje u državi i zbog toga treba da budu što pre raspisani vanredni parlamentarni izbori.

Predlog zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama jeste značajan korak napred, tim pre što ovu oblast treba urediti detaljno. Ovo je prvi zvanični dokument vezan za ovo pitanje posle ukaza koji je potpisao Josip Broz Tito jJoš 1973. godine o proglašenju Zakona o ratifikaciji Konvencije o psihotropnim supstancama. To je ovaj dokument.

Pažljivo smo čitali ovaj zakonski predlog. Napisali smo niz amandmana koje očekujemo da prihvatite, a o tome ćemo detaljnije govoriti u raspravi u pojedinostima.

Na kraju, zamoljen sam i od kolega sa Klinike za maksilofacijalnu hirurgiju da u vezi sa celokupnom ovom problematikom iznesem jedan njihov apel.

Kao što znate, Klinika za maksilofacijalnu hirurgiju, koja radi pri Stomatološkom fakultetu, jeste u oktobru u potpunosti ispunila svotu novca koju je dobila od Fonda. Mislim da je u pitanju oko 215 miliona dinara. S obzirom da od tada nema finansiranja njihovih aktivnosti oni su ograničili svoju aktivnost na dve operacije dnevno.

Moram da kažem da je to zabrinjavajuće jer Klinika za maksilofacijalnu hirurgiju je ne samo naš najprestižniji naučno-nastavni centar u toj oblasti. Svi maksilofacijalni hirurzi u državi tu mogu zaista da dobiju najreferentnije i najbolje znanje o svom poslu.

Dakle, posledica svega toga da se mnogi pacijenti koje bi trebalo zbrinuti na toj klinici upućuju na ORL kliniku i na onkologiju, a vi znate da nema pozvanije klinike za operaciju tumora maksilofacijalne regije od ove same klinike. Na kraju krajeva mislim da ovo pitanje treba rešiti što pre, to je veoma stara klinika i neću da ulazim u modalitete kako bi to moglo da se reši? Da li bi joj bio dodeljen status ustanove, bolnice od nacionalnog značaja ili već neki drugačiji način, ali mislim da se ovim pitanjem treba zabaviti.