SEDMA SEDNICA, DRUGOG REDOVNOG ZASEDANjA, 17.12.2010.

3. dan rada

OBRAĆANJA

...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Iskorišćeno je šest minuta i 15 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima poslanik Zoran Krasić.
...
Srpska radikalna stranka

Zoran Krasić

Srpska radikalna stranka
U ime SRS usmeriću ovu načelnu raspravu na zakon o potvrđivanju Evropske konvencije o nezastarevanju krivičnih dela protiv čovečnosti i ratnih zločina, na dva sporazuma, odnosno ugovora koji se tiču saradnje sa Bosnom i Hercegovinom i onaj o izručenju, koji je zaključen sa Hrvatskom.
Naravno da izražavam negativan stav i neprihvatanje. Gospođo Čomić, na današnji dan, pre 20 godina je formirana Republika Srpska Krajina, koja je nestala posle dve zločinačke intervencije 1995. godine. Ovo samo da vas podsetim. Čudi me da ova simbolika u datumima, danas da se na dnevnom redu nađu ovakvi sporazumi između proevropskih, rekao bih – prosanaderskih, vlasti, pošto imamo i sanaderizaciju u Srbiji, ovi SNS, stranka neprijatelja Srbije, koji žele da budu srpski Sanaderi.
Idemo redom. Prosto ne mogu da shvatim da u Evropskoj konvenciji, mada ona rešava nezastarevanje tih krivičnih dela, odnosno zločina, nema zločina agresije. U tom smislu Ustav Republike Srbije je daleko širi, gospođo Čomić, i naši unutrašnji propisi prevazilaze ovu Konvenciju koju je Evropa zaključila 1974. godine.
Gospođo Čomić, SAD nikada nisu u svojoj istoriji, a budite sigurni ni u budućnosti, neće dozvoliti da se američkom državljaninu sudi negde u inostranstvu, bez obzira za koje krivično delo. Kad su u pitanju ratni zločini ili oni što mi sve nazivamo pod ratnim zločinima, oni imaju i bilateralne sporazume, sa državama, koji isključuju mogućnost da oni odgovaraju pred Međunarodnim sudom za ratne zločine, to je onaj ICC u Hagu.
Sećate se da su 2003. godine, gospođo Čomić, baš otprilike u ovo vreme, u to vreme ni krivom ni dužnom predsedniku Vlade, Zoranu Živkoviću, nudili jedan takav bilateralni sporazum jer, prosto, američki vojnici ne mogu da naprave ratni zločin. To vam je poznato.
Povodom ove konvencije koja je kompletno, kako vi to volite da kažete, implementirana u Ustav Republike Srbije, koji neki žele da menjaju, SPO, mrsko im je da Kosovo i Metohija stoje u preambuli, ovi iz "Bele lađe" bi hteli da Srbija ima 125 poslanika, samo pet više od nezavisnog Kosova. Mada, kažu, tamo ima milion i šesto birača, a ovde osam miliona, gospodine Bradiću, pa pogledajte tu srazmeru, a vaši se, gospodine Bradiću, zalažu za regionalizaciju. Ali, o tom potom. Tada ću da vam citiram šta je rekao gospodin Dačić pre deset godina o takvim inicijativama.
Vidite, kod ove konvencije koju vi sada ratifikujete, a ne znam zbog čega, pošto je to potpuno nepotrebno, postoji nešto što se naziva član 5, član 6. i član 7, gde treba da definišete teritoriju gde će da se primenjuje ovo.
Kako ćete vi da definišete teritoriju? Na kojoj teritoriji treba da se primeni ova konvencija kad je ratifikujete? Na celoj teritoriji Republike Srbije? Da li vi znate šta je to cela teritorija Republike Srbije? No, možda ste dobili ideju da napravite jedan dobar dramski spis za neku buduću predstavu.
Što se tiče ovih sporazuma koji se tiču Bosne i Hercegovine, poštovani građani Republike Srbije, zahvaljujući proevropskoj Vladi, ovde zastupljenoj u liku ministra kulture, kakve veze ima kultura sa pravosuđem - ne znam, verovatno je jedini bio na raspolaganju u ovom trenutku, vi koji imate srpsko državljanstvo bićete 'ladno isporučeni nelegalnom sudu Bosne i Hercegovine.
Moram da vas podsetim da, kad je potpisan Dejtonski sporazum, pravosuđe je pripalo entitetima, a onda su se takođe pojavili proevropski i pro-NATO političari, Srbi u Republici Srpskoj, i doborovoljno pristali da se napravi sud Bosne i Hercegovine, i u tom sudu sudi se Srbima, na svakih tri-četiri dana nekoga se uhapse, ide u Zenicu, jer treba da se očuva slika da su Srbi zločinci u genetici, u pojmu, u svemu.
Vi koji budete glasali za ratifikaciju ovakvog sporazuma, izmenama i dopunama, vi ste glasali da vaše komšije, Srbi odavde, koji su se možda kao rezervisti ili kao zatečeni vojnici JNA, aprila 1992. godine, našli u Sarajevu, budu isporučeni sudu Bosne i Hercegovine da im se sudi kao ratnim zločincima. To radite na današnji dan, kada je pre 20 godina iz nužde formirana Republika Srpska Krajina da bi se zaštitili, gospođo Čomić, i vaši i moji rođaci i prijatelji i svi.
Što se tiče Hrvatske, tu idete korak dalje, za svako krivično delo, za koje se može propisati kazna zatvora od godinu dana, vi, građani Republike Srbije, možete biti isporučeni Županijskom sudu.
Znači, ako bi se, gospođo Čomić, desilo da neki vaš rođak iz Krajine podnese zahtev da mu se vrati njegova imovina, jer privatna svojina je svetinja, to je evropski standard, pa ukoliko bude uporan i kaže da traži drugi put da mu se to vrati, onda će iz Zagreba da dođe jedno pisamce da ste osumnjičeni, a onda ovde imamo čitav niz odredbi i o preventivnom slanju, i onda će Cole, zvani Slobodan Homen ili Nenad Konstantinović Neca, ili ovaj Karamela, ili ova Maca, što je na čelu Ministarstva pravde, da pokažu svoju proevropsku orijentaciju i vi idete tamo da vam se sudi, ili ide se na nagodbu – odustani od imovine, nećemo da ti sudimo, bez obzira da li postoji krivično delo ili ne postoji.
Poštovani građani Republike Srbije, to je DOS, to je ta demokratska proevropska Vlada kojoj uopšte nije stalo do građana Republike Srbije, oni joj smetaju. Naravno, ovo se ne odnosi na prisutne poslanike u Narodnoj skupštini koji me podržavaju u ovome što pričam. Ovo se odnosi na one sive eminencije koje rukovode strankama vlasti, na one sive eminencije koje su sinoć, uz velike svađe, uspeli da naprave nešto što se naziva Predlog budžeta za 2011. godinu i mi smo zatočenici jedne takve politike. O tome treba da pričamo.
Kad sam već uzeo reč povodom ove teme, koja daleko prevazilazi ove novotarije gospodina Đelića, kako da se ugradi u okviru 35 miliona evra, pošto znate i sami da gde god je išao da pametuje, proteran je, počev od Rusije pa nadalje, jedino se zaledio u Srbiji, verovatno zbog tetke i zbog onog kreveta.
Sada moram da vam skrenem pažnju na neke stvari, kada se priča o tim međunarodnim, navodno, sudovima za ratne zločine. Citiram šta kažu sudije Haškog tribunala – u Nirnbergu se sudilo od 20. novembra 1945. do 1. oktobra 1946. godine. Izračunajte za koliko meseci su završili postupak sa 37 optuženih. Zatim – u Tokiju od 3. maja 1946. do 12. novembra 1948. godine; Kambodža, zapamtite, građani Republike Srbije, u predmetu Dač suđenje je trajalo od 17. februara 2009. do 26. jula 2010. godine.
Vojislavu Šešelju osam godina nema još ni nagoveštaja da je završena prva faza pretpretresnog postupka. Gde su ovi borci za ljudska prava u Srbiji? Ćute. Odgovara im. Zašto? Dok je Šešelj u Hagu, oni mogu da stiču sredstva, isto kao Đelić, da se ugrade u neki iznos. Hajde da vidimo kako traju sudski postupci, pošto pričate o međunarodnim standardima.
Zatim, megaproces u Italiji, gde se sudilo protiv 465 optuženih, osuđeno je 368. Suđenje je počelo u Palermu 11. februara 1986. godine, a završeno 17. novembra 1987. godine. U Kanadi, za teška krivična dela krađe suđenje traje 218 dana, za teške zločine – 224, za one sa seksualnim deliktima – 293. Izračunajte, osam godina puta 365 dana, koliko je Vojislav Šešelj u Haškom tribunalu, pitanje je da li postoji osnovana sumnja da je izvršio bilo šta.
Gospođo Čomić, da ste danas obavestili da onaj ko dođe dobija deset miliona evra, bili bi vam ovi ovde, "Bela lađa", Tomislav Nikolić i ovi. Nisu došli danas. Zašto nisu došli? Nema profita. Uzmi sve što ti život pruža. Eto, vidite kako možete da obezbedite većinu. Šta kažu ovi iz Brisela? Svi vi koji ste za EU dobro ste došli, ne interesuje nas ko ste i šta ste, da li ste kriminalci, da li ste ubice, bitno je da podržavate EU, jer projekat EU je projekat uništenja Republike Srbije.
Eto, mi deset godina vodimo borbu da kažemo građanima Republike Srbije, taj projekat "EU nema alternativu", to je propast. Nadam se da ćete za dva dana vi iz DS shvatiti kolika je propast "Otpor". Hvala, gospođo Čomić.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Reč ima narodna poslanica Donka Banović, a posle nje narodna poslanica Marina Toman.

Donka Banović

Demokratska stranka Srbije - Vojislav Koštunica
Hvala, gospođo Čomić. Poštovani ministre, kolege narodni poslanici, danas ću govoriti samo o jednom ugovoru, a to je Ugovor između Republike Srbije i Republike Hrvatske o izručenju. Kolege iz moje poslaničke grupe su, koliko im je to vreme dozvolilo, govorile o ostalim ugovorima o kojima danas razgovaramo.
Ovaj ugovor između Republike Srbije i Republike Hrvatske o izručenju je potpisan 29. juna ove godine u Beogradu. Potpisali su ga ministar pravde Srbije Snežana Malović i ministar pravde Hrvatske Ivan Šimonović. Kako je tada za medije rekla ministarka pravde, da je ovaj ugovor za Srbiju i Hrvatsku veoma važan i kako su obe države odlučne da ne dozvole da mafije imaju sigurnu kuću ni u jednoj od ove dve zemlje. To je sasvim izjava na mestu.
Dalje je ministarka govorila, kada je govorila o značaju ovog sporazuma, da se njime postižu dva osnovna cilja koja su postavljena i prilikom formiranja Vlade Srbije, a to su evropske integracije i intenziviranje borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije.
Ne shvatam kako ovaj sporazum, što se tiče prvog dela ove njene izjave, baš ne razumem kako on utiče na ubrzanje procesa evropskih integracija. Ali, recimo, ovaj drugi deo, da on može da doprinese borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, to razumem i to je takođe jedna dobra izjava.
Kada je ovaj sporazum potpisan, koji po mom mišljenju nije baš dovoljno prostora dobio u medijima i u javnosti, on je potpisan u vreme kada je Srbija tražila da Hrvatska izruči Sretka Kalinića, koji je počinio zločine i u Srbiji i u Hrvatskoj, mada mu je u toku još suđenje. Mislim da je čak on isporučen.
Tako je ovaj sporazum u svetlu tih događaja i izručenja jedne određene osobe, a drugi mnogo opasniji aspekti i štetniji po Srbiju, po građane Srbije, po građane koji imaju dvojna državljanstva, državljanstvo i Hrvatske i Srbije, nije se o tome dovoljno govorilo.
Moj kolega Krasić je ukazao na strašnu simboliku podudaranja datuma 17. decembra pre 20 godina, kada je stvorena Republika Srpska Krajina, kako reče, iz velike nužde, i današnjeg dana, posle 20 godina, da mi u parlamentu Srbije hoćemo da potvrdimo, a to će biti za nekoliko dana, ovaj ugovor sa Republikom Hrvatskom o izručenju.
Ne mogu ni da zamislim kako se osećaju ljudi koji su od 1992. godine do čuvene "Oluje" nalazili utočište u Srbiji, zahvaljujući velikom srcu srpskog naroda i razumevanja za njihove probleme. Kako se oni osećaju, oni koji do dan danas nisu mogli da reše, mislim na stanove i kuće, ono što im je oteto, gde imate raznorazne županijske sudove koji izmišljaju krivice ljudima koji su u tim gradovima nekada živeli, a danas su morali da pobegnu, odnosno žive u Srbiji.
Ovaj zakon može da bude veoma zloupotrebljen, ali on je mač iznad glava tih ljudi. Za vreme nedavnog boravka u Hrvatskoj, predsednik Srbije Boris Tadić, učinio je jednu veliku uslugu predsednik Hrvatske Ivi Josipoviću i predsedniku Vlade Jadranki Kosor, takvu uslugu da ovi koji su bili pre njih, na čelu Hrvatske države, o tome nisu mogli ni da sanjaju. Nedavno je takođe, predsednik Tadić, u intervjuu za jednu rusku televiziju, "Rusija danas", a mi čak gledamo to, zato što je to kablovski program, pa se sada to vrti i na ''Jutjubu'', on je rekao za sebe da je jedan prosrpski predsednik.
Da li je to moguće? Predsednik Srbije, pa prosrpski nastrojen. Dakle, neverovatno je, ali dočekali smo da se na čelu države nalaze ljudi koji imaju pozitivna osećanja prema toj državi, odnosno Srbiji. Ostaje da se nadamo, jer to nisu izrekli, da je predsednik Vlade gospodin Cvetković, prosrpski premijer, ostaje da se nadamo da je i ministar Bradić prosrpski ministar. Nadam da gaje pozitivna osećanja prema državi na čijem su čelu.
Međutim, ono što se za gospodina Tadića može reći, jeste da je on, po onim uslugama, ustupcima i svim dobrim stvarima koje je uradio za Republiku Hrvatsku, moglo bi se reći da je ne samo prosrpski, nego i prohrvatski predsednik.
Opet se vraćam na tu posetu 25. novembra, to je bila zvanična poseta, on je bio zvanični predstavnik Republike Srbije. Ono što se dogovori, kao predsednik Srbije, onda je to i zvaničan sporazum. Na šta je pristao i šta se dogovorio sa Hrvatima, naš predsednik, sada ću vam reći. On je velikodušno izjavio u Zagrebu da oprašta Hrvatskoj državi dug od tri milijarde evra, doduše, tuđih para, a čijih para? Onih ljudi, tu vam je preko 35 hiljada po popisu, stanova, a koje su Srbi napustili u hrvatskim gradovima, kada su morali da napuste urbane sredine, to su ti stanovi, njihova procenjena vrednost tržišna u ovom trenutku je tri milijarde.
Sada se vraćam na ono kakav je to veliki poklon za Republiku Hrvatsku. Hrvatska se nalazi pred vratima EU, ali EU očekuje od Hrvatske da reši još neke postojeće probleme, pa između ostalog, da stvori uslove za povratak proteranih Srba i da nadoknadi štete, odnosno štetu koja je učinjena od strane Hrvatske države, ne pojedinaca, nego države. U tom spektru dominira upravo ovaj problem stanarskih prava. Ako se sećate u bivšoj nam zajedničkoj državi, postojao je Institut stanarskog prava i on je bio potpuno izjednačen sa privatnim vlasništvom po zakonu.
Kako su Srbi ostali bez tih stanova u Hrvatskoj? Posle prvih višestranačkih izbora, kada je u Hrvatskoj pobedio Franjo Tuđman i HDZ, stvorena je zastrašujuća antisrpska atmosfera, a to je dovelo do ubistava u raznim gradovima u Hrvatskoj, i to je dovelo da oko 250 hiljada Srba napusti gradove. To su, Zagreb, Zadar, Split, Šibenik itd. U tim gradovima su ostavili svu svoju imovinu, pa i stanove.
Zatim su lokalne vlasti kroz osmišljenu akciju i uz punu podršku hrvatske države podsticale otimanje tih stanova, tako što su Hrvati ulazili u napuštene stanove Srba, njima je bilo omogućeno da te stanove kupe, odnosno otkupe, pa je tada hrvatska država stajala iza projekta etničkog čišćenja.
Novi vlasnici stanova su i uknjižili te stanove. Kada se čitav proces završio onda je Hrvatska donela zakon da se ukida stanarsko pravo kao vid imovine, kao državni projekat.
Da se vratim na ovu posetu predsednika Tadića, to što je on pristao da se hrvatskoj državi oprosti ovaj dug zadalo je poslednji udarac u tom velikom problemu i udarac izbeglicama koje žive u Srbiji.
Naime, on postiže sporazum, sa Josipovićem i sa Jadrankom Kosor, da se organizuje međunarodna donatorska konferencija. To smo tada čuli, kasnije nismo čuli puno detalja, nismo znali ni kada će biti, ni koliko novca planiraju, ništa nismo znali.
Zaista, da li neko može da poveruje ili da li se to uopšte sme rešavati na taj način, da možete to da organizujete uz blagoslov i amin Srbije, odnosno srpskog predsednika, organizujete vi donatorsku konferenciju i tu će države ili institucije koje nemaju ništa sa otimačinom koja se desila devedesetih godina u Hrvatskoj, oni će sada tu da ulažu i da daju novac, kako bi Hrvatska rešila taj problem.
Dakle, hrvatska država je napravila državnu pljačku. Prema tome, hrvatska država treba da reši ovo pitanje, ali izgleda da naš predsednik ne misli tako, i on je jednostavno pristao na jednu jeftinu podvalu.
Samo dan posle, odnosno po odlasku predsednika Tadića iz Hrvatske, odmah je Vlada Hrvatske izašla u javnost sa stavom da su otklonjene sve prepreke na putu Hrvatske u EU. Verovatno su u tajnosti predsedniku Tadiću rekli hvala, javno nisu. Tako se izgleda rešavaju sporovi i problemi koji postoje između ove dve države.
No, što neko reče, glavno je da je Boris video Zagreb, video je i Severinu. To smo videli u žutoj štampi, pa makar, možda mu je Ivo Josipović poklonio i CD.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Reč ima narodna poslanica Marina Toman, a posle nje narodni poslanik Mirko Munjić.

Marina Toman

Srpska radikalna stranka
Na samom početku želim da istaknem, kao i moje kolege, da je zaista skandalozno i nedopustivo ponašanje Vlade, koja dva dana nije mogla da se dogovori ko će u ovom parlamentu da obrazlaže njene predloge i na kraju, kao što možemo da vidimo, gospodine Bradiću, ta čast je pripala vama, iako vaš resor zaista ima vrlo malo, gotovo nikakvih dodirnih tačaka sa današnjim dnevnim redom.
Na osnovu Predloga zakona o potvrđivanju Okvirnog ugovora o zajmu između Banke za razvoj Saveta Evrope i Republike Srbije, Vlada će Srbiju zadužiti za 35 miliona evra. Kako stoji u obrazloženju predloga ovog ugovora, deo sredstava će biti potrošen za nabavku opreme za obavljanje naučnoistraživačke delatnosti, za potrebe opremanja instituta i laboratorija, a deo za izgradnju stanova radi rešavanja stambenih problema mladih naučnih radnika.
To je samo deo sredstava. Kao što možemo da vidimo iz predloga, ukupni, znači, procenjeni troškovi projekta iznosiće najmanje 130 miliona evra bez PDV. Na prvi pogled, možda bi mogli da zaključimo da je Vlada zaista shvatila koliko je potrebno, za razvoj države i društva, ulaganje u nauku.
Međutim, sporno je nekoliko stvari da bi mogli da izvučemo taj zaključak. Prvo, mogli bismo da kažemo da je veoma sporna vrednost projekta. Znači mi uvom trenutku ne znamo koliko će on iznositi. U predlogu se navodi da će on iznositi najmanje 130 miliona evra. Koliko će to biti? Da li će to biti 200 ili 300 miliona evra, mi to ne znamo. Zaista je neverovatna stvar da Vlada ulazi u jedan tako ozbiljan projekat, kao što je rešavanje stambenog problema mladih naučnih radnika, a da nije izvršila kompletnu analizu i procenu troškova.
Da nešto razjasnimo, SRS ne umanjuje važnost ulaganja u nauku i njenu vrednost za razvoj države, ali moramo da skrenemo pažnju da je zajam o kome danas govorimo, odnosno uslovi pod kojima se on uzima, za našu državu nepovoljan.
Prvo, nedopustivo je da se iz ugovora, kao što je to govorio i moj kolega Mirović, ne vidi visina kamatne stope, čak ni to da li je ona fiksna ili varijabilna. Kao što vidimo, zajam se povlači u tranšama. Za svaku tranšu, zajmoprimac, odnosno naša država i banka zajedno utvrđuju iznos, kamatnu stopu, datum povlačenja, rok vraćanja itd. Tražite da se parlament izjasni o zajmu, a da se pri tome ne zna koja je visina kamatne stope. Slična situacija je i sa zateznom kamatnom stopom.
Sledeća interesantna stvar je činjenica da je država na osnovu ugovora dužna da reklamira Banku za razvoj Saveta Evrope. Naime, država će krajnjim korisnicima ukazati da je projekat delimično finansiran od strane ove banke putem odgovarajućih sredstava, komunikacije, interneta, saopštenja za javnost, bilborda i niz drugih stvari.
Da zaključimo, ugovorom se predviđa da država o svom trošku reklamira banku od koje uzima kredit, i to pod vrlo nepovoljnim uslovima. Zaista neverovatno.
Kada smo kod tih dodatnih troškova i neverovatnih apsurda, potrebno je izdvojiti i sledeću činjenicu. Ugovorom naša država se obavezuje da će pružiti podršku tzv. posmatračkim misijama zaposlenih u banci ili pak spoljnim konsultantima koje će banka da angažuje, tako što će omogućiti sve potrebne posete mestima na kojima se projekti sprovode. Banka, takođe, može da vrši i reviziju na projektu, angažovanjem spoljnih konsultanata, i sve to, naravno, o trošku države Srbije. Znači mi se kod nekoga zadužimo, po nepovoljnim uslovima, po kamatnoj stopi koja je u ovom trenutku enigma, zatim tog nekog pošteno izreklamiramo, plaćamo njegove konsultante itd, i to naravno parama poreskih obveznika.
Osnovno pitanje zapravo je koliko će od tih sredstava biti iskorišćeno za potrebe nauke, a koliko će se sredstava putem raznoraznih stvari, kao što je i posmatračka misija, biti vraćeno banci. To su samo neke primedbe, zaista ih ima vrlo mnogo, ulaganje u nauku da, ali zato smatramo da su uslovi pod kojima se uzima ovaj zajam vrlo nepovoljni.
Čini nam se da država i dalje nema adekvatnu strategiju za razvoj nauke. Koliko je država spremna i kako posmatra nauku, može da se vidi, pre svega, i sagleda na osnovu toga koliko izdvaja za nauku iz budžeta. Mi smatramo, nedovoljno.
Međutim, postavlja se pitanje i kako se ta sredstva, koja se izdvoje, troše? Nedavno je završeno prijavljivanje za novi konkurs za novi projektni ciklus istraživanja. Jedna od glavnih zamerki je ta da je država išla na kvantitet, a ne na kvalitet, jureći za nekakvim standardima EU, za nekakvim prosecima, vi ste se, odnosno Vlada se opredelila za stvaranje tog nekog proseka u nauci.
Takođe, država je najavila, odnosno ministar Đelić, žao nam je što danas nije ovde, da će se više investirati u projekte koji povezuju privredu i nauku. Prema našim saznanjima, od toga nije bilo ništa.
Isto tako bi moglo da se postavi pitanje zašto je potrebno izgraditi objekat za centar za promociju nauke. Zašto nisu prihvaćene sugestije ljudi iz nauke? Zašto nije smešten u neki od već postojećih objekata, a sredstva namenjena za izgradnju da se preusmere u neke naučnoistraživačke projekte, a pre svega projekte koji su neophodni za razvoj naše države, a to su projekti koji povezuju privredu i nauku.
Da zaključim, nije sporno izdvajanje za nauku, i SRS se nikad nije protivila izdvajanju za ovu oblast, ali pre svega sporni su uslovi pod kojima se uzima ovaj zajam. Mi smatramo, vrlo nepovoljan po državu.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Iskorišćeno je šest minuta i 50 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić, a posle njega narodna poslanica Nataša Jovanović.

Mirko Munjić

Srpska radikalna stranka
Ovo što se nalazi u Evropskoj konvenciji o nezastarevanju ranih zločina i zločina protiv čovečnosti, zaista nije ni blizu onog što se nalazi u Ustavu Republike Srbije, kao i u našem pozitivnom krivičnom zakonodavtvu. Međutim, vi želite da ratifikujete ovu konvenciju, i to je vaša stvar.
Što se tiče ove konvencije, ona se u priličnoj meri oslanja na jednu drugu konvenciju koja je doneta 1968. godine i koja se zove Konvencija o neprimenjivanju statutarnih ograničenja na ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.
Naime, tada je određena grupa zemlja zaključila da u zakonodavstvima pojedinih zemalja dolazi do ozbiljnih propusta, u smislu zastarevanja krivičnih dela ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, pa su odlučili da potpišu jednu konvenciju u kojoj će pokušati da se obavežu to da spreče.
Ne može se sporiti činjenica da su tada mnoge od potpisnica ove konvencije zaista imale, na neki način, iskrene namere u pogledu zlodela protiv čovečnosti i raznih zločina, i da su i u najboljoj nameri potpisale tada, te daleke 1968. godine, ovu konvenciju.
Međutim, od tada, pa do danas, prošlo je zaista mnogo vremena i mnogo toga se promenilo. U jednom periodu 20. veka, u drugoj polovini, dolazi do jednog ozbiljnog debalansa u raspodeli svetske moći. Jedna država teži u mnogome, i u tome uspeva, da bude "bič božiji" u odnosu na celokupnu svetsku politiku i ekonomiju, ali ni to joj nije dovoljno.
SAD, uz pomoć Generalnog sekretara, pokušavaju da preduzmu jedan prvi pokušaj zvaničnog ozakonjenja tzv. humanitarne intervencije, koja je po prvi put isprobana 1999. godine, kad je bez ikakve odluke UN 78 dana došlo do besomučnog bombardovanja tadašnje Jugoslavije, u kojoj je, da vas podsetim, došlo do nesagledivih posledica, hiljade i hiljade nevinih civila je stradalo, a materijalna šteta bila ogromna.
Sada se postavlja pitanje – kako se, u svetlu jedne takve geopolitičke situacije i dominacije jedne velike svetske sile, postavljaju određena praktična pitanja u vezi sa današnjim dnevnim redom, dakle, u vezi sa ratifikacijom ove konvencije, kao i ovih ugovora sa Bosnom i Hercegovinom i Hrvatskom?
Postavlja se prvo pitanje – šta Srbiji, kao državi koja ratifikuje ovu konvenciju, koja će sigurno ratifikovati ovu konvenciju i ove ugovore, konkretno donosi i njena ratifikacije?
Dalje – može li joj ratifikacija ove konvencije i ovih ugovora doneti bar približan reciprocitet u pogledu gonjenja počinilaca ovih krivičnih dela, dakle, ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, u pogledu otkrivanja počinilaca, u pogledu suđenja istima na prostorima bivše Jugoslavije, posebno na teritoriji Bosne i Hercegovine, sadašnje, i Hrvatske?
Može li se njenom ratifikacijom očekivati veća pravičnost u kvalifikacijama krivičnih dela protiv čovečnosti i krivičnih dela ratnih zločina, pogotovo u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, gde su žrtve Srbi?
Nažalost, mislim da je odgovor na sva ova pitanja apsolutno negativan.
Dalje, može li Srbija kao garant Dejtonskog sporazuma da nakon ratifikacije ove konvencije, bar malo utiče na pravičniju kvalifikaciju dela koja u sebi imaju sve elemente krivičnih dela protiv čovečnosti i ratnih zločina? To su krivična dela, u stvari, koje zakoni zemalja u okruženju, posebno Hrvatske i Bosne i Hercegovine, apsolutno tako ne kvalifikuju.
Brojni su primeri, dame i gospodo, gde se zločinima nad srpskim civilima, nad srpskim civilnim stanovništvom niko nije hteo i neće ozbiljno da se bavi, iako za to postoje brojni slučajevi i postoji apsolutno celokupna dokumentacija koja je predata, kako Haškom tribunalu, tako i domaćim sudovima.
Pod pritiskom političkih struktura u Sarajevu, ne dozvoljava se pokretanje priče o srpskim logorima koji su formirani na početku rata u Bosni i Hercegovini, dakle 1992. godine, pogotovo na području Brčkog.
Evo, izneću samo jedan primer. Slušajte šta tamo nije ratni zločin protiv čovečnosti. Radi se o civilnoj žrtvi. Jedan žrtva takvog logora svedoči, citiraću ga, izvesni kaže: "Šok i Kobra su mi svrdlom za drva bušili grudni koš s prednje strane, u visini desne sise, u pravcu pazuha. Nožem su mi na više mesta zasecali levu i desnu ušnu školjku. Posebnom napravom, u obliku kuke, pokušali su da mi izvade desno oko, od čega je ostao ovaj ožiljak. Gasili su mi cigarete po kičmenom stubu, psujući mi sve vreme majku četničku." Ovo za njih, kao i brojni drugi primeri, nisu zločini protiv civilnog stanovništva, nisu zločini protiv čovečnosti.
Dame i gospodo, gospodine ministre, ovako mučenje čoveka čovekom, u toliko hvaljenom dvadesetom veku, predstavlja zaista nešto što prevazilazi svaku zversku ćud. Da vas podsetim, gospodine ministre, Indijci tvrde da kobra, ta najotrovnija zmija koja živi na njihovim prostorima, nikada nije, nikada se nije desilo da ujede dete u kolevci, a tako besomučno napada odraslog čoveka, kao da se stidi da jedno malo i nezaštićeno stvorenje ugine od njenog ujeda.
Postoji stotinu svedočenja iz ratova na ovim prostorima bivše Jugoslavije da su ta deca sečena u kolevkama, da su im živima vađene oči, da su živi ubacivani u oganj, u vatru, a mnogi takvi zločini ne podležu kvalifikacijama da su zločini protiv civilnog stanovništva. Sve ovo tadašnja EU i tadašnje SAD su nemo posmatrale, čak često i podsticale.
Čemu onda takvi narodi? Čemu onda ti narodi da se nadaju od te EU, od te i takve EU, od takvih SAD? Ili da ovo okrenemo na drugi kontekst, čemu onda takva EU i takve SAD da se nadaju od boga?
Dalje, da li ove konvencije, čije se ratifikacije traže, i ovi ugovori, koje ćete vi ratifikovati, zaista mogu nešto da promene u ovom slučaju? Hoće li konvencija, čija se ratifikacija traži, učiniti da Srbija, kao država koja je garant Dejtonskog sporazuma, učini nešto po pitanju neprimerenih optužnica protiv Srba?
Da li je normalno, gospodine ministre, da svi stanovnici u jednom selu u Republici Srpskoj, selu Puškovac, budu optuženi za ratne zločine? Da li je normalno da celo selo bude optuženo za ratne zločine? Na to niko ne reaguje. Na to nije reagovao ni tadašnji premijer Dodik, iako su mu se oni vratili. Na to nije reagovala ni Srbija, koja je garant Dejtonskog sporazuma. Oni su se obratili Dodiku sa rečima – čega biste vi, gospodine Dodik, bili danas premijer, da mi nismo odbranili Republiku Srpsku? Ništa, ostao je nem on, ostala je nema i Republika Srbija, kao garant tog Dejtonskog sporazuma.
Zato se postavlja pitanje šta će doneti, u stvari, ove ratifikacije? Šta će državi Srbiji doneti ove ratifikacije? Maksimum odgovora koje ova ratifikacija može da donese, jeste u stvari dalja satanizacija Srba kroz gonjenje i procesuiranje Srba, svih onih koji su imali makar i status borca, i to sve zbog nekog podaničnog puzanja ka EU.
Da vas podsetim, ovakvo i ovo podaničko puzanje na ovaj način koji sam prikazao napred, zaista ne vodi ničemu. To puzanje samo može da nas podseti na onu priču kada je ptica na vrhu drveta videla crva, pa ga pita – kako si ti dotle doleteo, a on joj kaže – nisam doleteo, nego sam dopuzao.
Dakle, puzanjem se može visoko doći, visoko stići, ali to puzanje ne znači ništa za državu Srbiju. To puzanje može dovesti do EU, ali bojim se da vas nakon takvog puzanja, u toj istoj EU, ne progutaju.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Iskorišćeno je devet minuta i 30 sekundi.
Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović, a posle nje narodni poslanik Momir Marković.
...
Srpska radikalna stranka

Nataša (Spasoja) Jovanović

Gospodine ministre, gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, nastaviću da govorim o ovom jednom ugovoru, zapravo Zakonu o potvrđivanju Ugovora koji je potpisala gospođa Malović u ime Republike Srbije sa ministrom Hrvatske, tako možemo da nazovemo tu tvorevinu, nekada bivšu Republiku koja je okupirala Republiku Srpsku Krajinu.
Sada u 15.00 časova u naselju Busi u opštini Zemun počinje obeležavanje, od strane Vlade Republike Srpske Krajine i Krajišnika koji su prognani sa svojih vekovnih ognjišta, dvadesetogodišnjice stvaranja SAO Krajine.
Moram da vas podsetim, gospođo Čomić, i vas, gospodine ministre, da je Republika Srpska Krajina, najzapadnija okupirana srpska zemlja, imala posle toga izbore na kojima je izabrala svog legitimnog predsednika, svoju Vladu i svoj parlament. Predsednik Vlade Republike Srpske Krajine u izgnanstvu, jeste naš kolega srpski radikal, gospodin Milorad Buha, narodni poslanik SRS.
Evo kakva je to slučajnost i kakva ironija za srpski narod koji je propatio i koji je morao pod drugim genocidom, u 20. veku, koji je počinila ustaška hrvatska vlast, da ode sa svojih vekovnih ognjišta, da mi baš danas kada oni obeležavaju 20 godina, kada su morali zbog činjenice da su Hrvati, izbacivanjem Srba iz Ustava izopštili srpski narod kao narod koji je vekovima egzistirao tamo...
Da ironija bude još veća, na ovom spisku, videćete, gospodine Bradiću, pošto su vas na brzinu uhvatili da dođete, jer pre ovog ugovora potvrđivanje Evropske konvencije o nezastarevanju krivičnih dela protiv čovečnosti i ratnih zločina, mi smo ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije imali predlog da Narodna skupština Republike Srbije, umesto one sramne Rezolucije o Srebrenici, donese rezoluciju kojom će da osudi ustašku hrvatsku vlast, koja je počinila zločin nad Srbima, Romima i Jevrejima 1941. godine. Odbijena je od strane većine ovde. Kako se to uklapa u ovu konvenciju o nezastarevanju ratnih zločina koju ćete da donesete?
Ko će onda da osudi te zlikovce koji su pobili toliku srpsku nejač i izvršili agresiju nad srpskom teritorijom, proterali i satrli Srbe iz mesta gde je bilo 99% srpskog stanovništva?
Ono na šta će Krajišnici danas morati da podsete okupljene na skupu u Busijama, jesu izveštaji međunarodnih organizacija, nekada generalnog sekretara UN Butrosa Galija, koji je, kada je doneta prva Rezolucija o priznavanju Republike Srpske Krajine, kao legitimne tvorevine Srba na tom prostoru, na zapadnoj liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, s tim što su Srpske Moravice srpsko mesto čak i iza te linije, podneo tada izveštaj, 15. maja 1993. godine, i referisao o etničkom čišćenju i pljačkanju srpske imovine.
Rekao je da je hrvatska vlast prognala u Jugoslaviju, Republiku Srpsku Krajinu, do tada, pazite, 251.000 Srba iz Hrvatske. Šta se onda desilo 4. avgusta u ustaškim akcijama "Bljesak" i "Oluja", to vam je poznato, da je još pola miliona naših sunarodnika moralo da ode sa svojih ognjišta.
U ovom sporazumu koji je potpisan postoji, navodno, a to je samo privid, razlog da je to zbog borbe Srbije i ove druge strane iz tzv. Hrvatske, u borbi protiv organizovanog kriminala.
Ako pitate srpske radikale, mi smo prvi za to da se svako ko učestvuje u bilo kakvom vidu kriminala procesuira pred domaćim sudovima i da epilog ima, ali onaj stvarni, ne kao što je jedan predstavnik, koji je sada unapređen, gde je sudska instanca rekla da je dobila presudu koju treba da saopšti, a upravo je ta grupa i taj period u Srbiji posle tzv. demokratskih promena postao rasadnik kriminala i u Beogradu, i u Podgorici i u Zagrebu.
Ko je upozoravao na taj aspekt? Profesor dr Vojislav Šešelj. Napisao je knjigu. Pre neki dan sam, i žao mi je što nemam ovde primerak za vas, tu knjigu poklonila gospođi Diani Dragutinović, "Stanko Subotić – Cane Žabac, kralj duvanske mafije". Ko su ta lica koja je nabrajao u dokumentima, prenoseći pisanja zagrebačkog "Nacionala", prof. dr Vojislav Šešelj?
Upravo ta lica zbog kojih se navodno potpisuje ovaj ugovor između dve države. Ta lica su okoreli kriminalci, ali su oni poslužili. Jedan od njih, koji je pobegao i koji se skrivao sedam godina u Zagrebu, a onda, pošto je pucao na ovog drugog, svog kompanjona iz kriminalne grupe, Sretka Kalinića, Miloš Simović je pobegao u Srbiju i predao se, ako tako može da se kaže, ovdašnjim vlastima, uključio se preko Aleksandra Vučića i njegovih advokata, taj Miloš Simović, u kampanju, najgoru moguću, najbestijalniju, protiv našeg predsednika, koji je osam godina u haškoj tamnici i protiv njegove supruge i čitave porodice, u junu ove godine. To nije ni malo slučajno, znate.
Da se krene sa takvom hajkom i kampanjom na čoveka, da je on imao veze sa bilo kime iz Zemunskog klana, u trenutku kada se on bori za nastavak svog procesa, a već je do nogu potukao Haški tribunal, a da se mediji uključe u takvu hajku i harangu, a onda da, navodno, taj koji je ugrožen, a to je ovaj otpadnik iz SRS Tomislav Nikolić, koga tajkuni plaćaju, a samim tim i organizovani kriminal.
Vidite kako je sve to povezano, gospodine Bradiću, kaže da je njemu ugrožen život i traži policijsko obezbeđenje. Sve je to trajalo četiri meseca, a onda se oglasio zamenik specijalnog tužioca, doduše, tek 9. novembra ove godine, i rekao: "U vezi sa pisanjem medija o planiranju ubistva predsednika SNS Tomislava Nikolića, obaveštavam vas sledeće: Vojislav Šešelj nema svojstvo okrivljenog u vezi sa napred navedenim, pa, saglasno tome, ne postoji ni osnovana sumnja u tom pravcu." To je potpisao zamenik tužioca za organizovani kriminal Jovica Jovanović.
Dame i gospodo, gospodine ministre, opet ponavljam, već smo o tome govorili, mi imamo saznanja da je Aleksandar Vučić preko advokata Simovića, kriminalca koji je pobegao i koji se skrivao u Zagrebu i koga je štitila hrvatska vlast sedam godina zbog toga što im je trebao za njihove prljave poslove, ne mislite valjda da je odjednom otkriveno da on ima lažni identitet, a posle toga je uhvaćen tako i Sretko Kalinić, koji je posle potpisivanja ovog sporazuma izručen, naime, oni su se, preko ovih koje ste vi napravili ovde u parlamentu, krađom mandata SRS, ustremili na čoveka kome su ruke vezane i koji se bori pred međunarodnom javnošću protiv tog kvazi suda.
Prema tome, gospodine Bradiću, ovo što će danas da govore naši Krajišnici, naši napaćeni ljudi koji su izgubili svoje najmilije, a ilustrovaću vam kakav će to biti reciprocitet, samo kroz jedan primer, to što će oni da govore je samo, nažalost, tužna slika ove vlasti koja je ponizila Srbiju i srpski narod, klanjajući se i Hrvatima i muslimanima, a ne tražeći, s druge strane, da se oni osude. Počinili su najgore moguće kršenje Konvencije o zabrani zločina protiv čovečnosti, da se oni osude zbog tih zlodela.
Reći ću vam kroz ovaj primer kako to izgleda, a zamislite, sada je zaprećena kazna od jedne godine. Posle će i gospodin Marić da nastavi eksplicitnije o tome da govori. U odsustvu, grupa Srba je dobila 36 godina što su navodno tukli, u Medačkom džepu, nekog policajca 1991. godine. U Medačkom džepu je 99 Srba 1991. godine nestalo, pobijeno, to su uradili ustaški zločinci i oni su za sve to dobili ukupnu kaznu od sedam godina zatvora.
Znači, jedan Hrvat vredi kao sto Srba. Pogledajte vi gde je onda tu pravda, kako se sprovodi ovaj sramni ugovor koji je potpisala gospođa Malović u ime Republike Srbije.