Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Osme sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godini.
Na osnovu službene evidencije konstatujem da sednici prisustvuju 73 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje. Izvolite.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 89 narodnih poslanika, te postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Podsećam narodne poslanike da utorkom i četvrtkom, nakon otvaranja sednice i utvrđivanja broja narodnih poslanika koji prisustvuju sednici, a pre prelaska na dalju raspravu, sednica Narodne skupštine ima tok na osnovu člana 286. stav 2. Poslovnika, koji u svom prvom stavu kaže da narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenje i objašnjenje od predsednika Narodne skupštine, predsednika odbora Narodne skupštine, ministara i funkcionera u drugim republičkim organima i organizacijama o pitanjima iz okvira prava i dužnosti ovih funkcionera, a i iz nadležnosti organa na čijem se čelu nalazi, odnosno, na osnovu člana 286. stav 2. koji glasi – izuzetno predsednik, odnosno ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, pravo iz stava 1. ovog člana može ostvariti i na sednici Narodne skupštine usmeno u jednom obraćanju u trajanju do pet minuta utorkom i četvrtkom i to odmah nakon otvaranja sednice, utvrđivanja broja narodnih poslanika koji prisustvuju sednici, a pre prelaska na dalju raspravu.
Pitam da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 286. Poslovnika Narodne skupštine?
Narodni poslanik Miloš Aligrudić ima reč. Izvolite.

Prvo, podsećanja radi, 15. aprila 2008. godine gospodin Konstantin Kosačov i moja malenkost smo sa nekim drugim parlamentarcima Parlamentarne skupštine Saveta Evrope pokrenuli inicijativu da se istraži pitanje trgovine ljudskim organima na Kosovu. To je bila stara priča koja se neprekidno ponavljala. Unmikovi istražitelji su se zadržavali po šest meseci na slučaju. Kako jedni odu, drugi dođu, postupak kreće iz početka, tako da se godinama ništa od te cele priče nije raspetljavalo.
Komitet za pravna pitanja i ljudska prava Parlamentarne skupštine Saveta Evrope je prihvatio da se taj izveštaj raspravi i dodelio ga Diku Martiju.
Dik Marti je skoro dve godine na tom izveštaju radio, izašao je sa preliminarnim izveštajem u javnost, a zatim je njegov izveštaj usvojio ovaj komitet jednoglasno, pre nekoliko dana. Javnost o tome već sve zna.
Ono što mene čudi i iz toga će proisteći neka pitanja, to je neverovatna reakcija našeg državnog vrha na vest o sadržini tog izveštaja.
Dakle, imamo reakciju od tužilaštva, ne znam ko njima određuje šta da pričaju i ko portparolu stavlja one reči u usta, ali da doživimo da izvestilac Dik Marti, koji je napravio izveštaj ekstrapovoljan za našu zemlju i ekstrakorektan u odnosu na činjenice koje su njen sadržaj, dođe u situaciju da polemiše sa našim državnim organima preko medija, napadajući naše državne organe zbog neodmerenih loših izjava, to je zaista skandalozno.
Čuli smo na samom početku da je u pitanju pobeda tužilaštva i pobeda Srbije u ovom slučaju. To je, po meni, dvostruko naopako, prvo sa aspekta samih žrtava. Kako možemo pompezno govoriti o pobedi u slučaju postojanja preko 500 žrtava koje su na ovaj čudovištan način okončale svoj život i čiji su organi uzeti, oteti i preprodavani.
S druge strane, kako neko može govoriti o pobedi kada skoro ničem nije doprineo saznanju ovih činjenica i pod tri, kako neko može na taj način da izađe u javnost i da pritom u međunarodnoj javnosti dovede Dika Martija u vezu sa nečim što Albanci vole da zovu prosrpski lobi i tome slično.
Čovek nije nikakav prosrpski lobista, on je lobista za pravdu i za istinu i bilo koje javljanje, bilo naših poslanika, ministara, predsednika države ili predstavnika tužilaštva koji na taj način dovode u vezu Dika Martija sa nekim navodnim kompletom koji on ima sa Srbijom protiv Albanaca, to je nešto što direktno šteti interesima ove države, pre svega i zbog toga što to nije istina.
Ako neko misli da po nečijem nalogu na taj način vodi državnu politiku ili vodi nečiju stranačku politiku ne bi li se na taj način neko promovisao, to je naopaka stvar.
Zahvaljujući naopakim reakcijama naših zvaničnika, koji se prvi i pre svih dočepaju mikrofona da bi reagovali o ovom pitanju, javnost je čak bila i dezinformisana o nekim suštinskim aspektima ovog slučaja. Po nekima, ovu inicijativu je započeo Dik Marti, a ne Srbija. Po drugima, ova odluka nije doneta jednoglasno na Komitetu za pravna pitanja i ljudska prava, što nije tačno. Odluka je doneta jednoglasno.
Dakle, ovo su sve neverovatne stvari. Moje pitanje se odnosi na tužilaštvo – šta oni misle da preduzmu konkretno u ovom slučaju dalje s obzirom na ove okolnosti i da li misle da prestanu da daju izjave za javnost izigravajući medijske pajace ili će se prihvatiti svog posla ozbiljno.
Šta misli Ministarstvo spoljnih poslova sada da čini, imajući u vidu da je u ovom trenutku otvorena jedna mogućnost za izvesnu promenu javnog mnjenja u zapadnoevropskim državama kada je reč o Kosovu i Metohiji, ne samo u pogledu lika i dela Hašima Tačija, nego u pogledu legitimne zasnovanosti tzv. proglašene države Kosovo, koja je zapravo bazirana i zasnovana na teškim zločinima.
Oni koji su izveli nezavisnost, podržani od strane Vašingtona i drugih država, zapravo su oni koji su podržali upravo te ličnosti koji su protagonisti te nezavisnosti. Hvala.

Reč ima poslanik Dragan Šormaz.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre otprilike meseca dana postavio sam pitanje u ovom parlamentu vezano za tužioca Vukčevića. U tom obrazloženju i zahtevu, pre svega predsedniku Vlade, obrazložio sam zašto smatram, a na to imam pravo kao narodni poslanik jer Skupština bira tužioce, da je tužilac Vukčević nedostojan i nesposoban da obavlja svoju dužnost.
Odgovor sam dobio od ministarke Malović koja je poslala dva člana zakona na koji način se biraju tužioci u Srbiji i to je bio kompletan odgovor na to moje pitanje.
U međuvremenu imamo, kao što smo čuli od prethodnika, novi slučaj, izveštaj gospodina Dika Martija i reakcije koje smo dobili od istog tužioca. Da podsetim javnost Srbije da nisam bio prvi poslanik koji je tražio da gospodin Vukčević bude smenjen sa funkcije na kojoj se nalazi. To je tražio u ovom istom domu još u decembru 2007. godine tada predsednik poslaničke grupe SPS gospodin Ivica Dačić.
On je imao svoje obrazloženje zašto je to tražio. U međuvremenu je njegova poslanička grupa godinu i po dana kasnije ponovo glasala i ponovo izabrala Vukčevića na tu istu funkciju. I dalje smatram da je gospodin Vukčević nesposoban i nedostojan da obavlja funkciju na kojoj se nalazi.
Kao što vidite, taj slučaj o kome se govori, pristupanje Srbije EU, problem sa haškim optuženicima. S druge strane, videli smo i slučajeve gde se ljudi drže u pritvoru po dve godine, a onda posle toga bivaju pušteni na slobodu i mogu da tuže državu Srbiju jer tužilaštvo nije sposobno da skupi dovoljno dokaza da bi bio procesuiran i osuđen. Sada imamo ovaj slučaj izveštaja gospodina Dika Martija.
Šta je novi argument? Po meni tužilac Vukčević nije samo nesposoban i nedostojan, nego pokazuje da nije samostalan u svom radu, da nije nezavisan. Prva izjava posle ovog izveštaja je bila da naša država, tužilaštvo ne treba da se meša u ceo slučaj, jer može da načini političku štetu i da smeta državi u pregovorima sa predstavnicima albanske nacionalne manjine sa KiM.
Potom čujemo izjavu predsednika države da će on razgovarati sa svim legitimnim predstavnicima albanskog naroda sa Kosova. Podsetio bih ga da dole nema albanskog naroda, jer oni žive u Albaniji. Dole se nalazi albanska nacionalna manjina u državi Srbiji.
Posle toga dobijamo izjavu, i to direktno od gospodina Vukčevića, da nema svrhe podizati optužnicu protiv Hašima Tačija zato što je nedostupan našem pravosuđu. Zar je dostupan Ratko Mladić? Zar je dostupan Karić? Jesu li dostupni Šarići? Ima ih u bekstvu koliko hoćete. Da li je dostupan Cane Subotić? Ko će sve da ih se seti.
Doskoro nije bio ni Terzić dostupan, pa se vode postupci i podignute su optužnice. Što bi sada Hašim Tači, koji je inače građanin RS i koji je učinio zločine na našoj teritoriji, bio privilegovan u odnosu na ta lica?
Zbog svega ovoga što sam naveo smatram da bi najmoralnije bilo da gospodin Vukčević sam podnese ostavku sa funkcije na kojoj se nalazi, jer ponavljam pokazuje da nije nezavisan u svom radu, nesposoban je i nedostojan te funkcije.
Ako on ne želi da podnese ostavku, postavljam pitanje na ovaj način nadležnom Državnom veću tužilaca da li će pokrenuti proceduru za njegovo razrešenje kako bismo mi u parlamentu odlučili o njegovom daljem obavljanju te funkcije i kako bismo ga, nadam se, smenili sa tog položaja? Zahvaljujem.

Reč ima poslanik Jovan Damjanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, ovih dana čujemo da je izvestilac parlamenta Skupštine Evrope Dik Marti dao jednu informaciju koja je vrlo značajna za zločine koji su izvršeni nad srpskim narodom, romskim narodom i drugim nacionalnim manjinama na Kosovu.
Želim samo da ukažem i institucijama države Srbije kao i evropskim institucijama da moramo da znamo da u ovim zločinima nisu samo stradali pripadnici većinskog srpskog naroda. Svi znamo šta je srpski narod doživljavao u svim istorijama. To se dešavalo i romskom narodu. Vidim da se nigde ne pominje romski narod.
Reći ću samo nekoliko stvari. U Đakovici 1999. godine je zaustavljena romska svadba. Tada su kidnapovali sve članove svadbe. Silovali su mladu, što je najveća sramota i zločin i u romskoj zajednici i u neromskoj zajednici, i u svim delovima Evrope. Pogubljeni su članovi svadbe, a mladu su kidnapovali i silovali, što mislim da zna i naše pravosuđe, a i Evropa to treba da zna, jer je to predvodio gospodin Haradinaj.
Ovih dana sam dobio mnogo telefonskih informacija i razgovora sa KiM od romske zajednice gde su mi dali informacije da je mnogo Roma nestalo i ne zna im se i dan-danas trag, nema ih među živima, a gde su nastradali možemo da pretpostavimo da su i Romi nastradali u tim albanskim privatnim bolnicama, gde su vađeni organi i gde su završili.
Želim da vam kažem, što je značajno i za nas i za Evropu, znamo da su 104 Roma 1999. godine kada je njihov brod potonuo neki nestali, vrlo mali broj leševa je pronađeno, a za ostale se ne zna gde su. Kada je bila SRJ tada sam bio potpredsednik Savezne komisije za istraživanje zločina. Dali smo zvanično zahtev da se da informacija o poginulim Romima i nestalim. Nismo ni tada dobili. Znamo samo da su Albanci bili umešani u to, da je potopljen taj brod, a o žrtvama se ništa ne zna.
Smatram da se u javnim informisanjima, printovanim i štampanim, pomene i kaže da su i Romi doživeli ovu sudbinu kao i srpski narod. Nadam se da će naša država i državne institucije učiniti maksimum da uđu u saradnju sa međunarodnom zajednicom. Međunarodna zajednica treba da istražuje, a ne Euleks. Mislim da Euleks nema toliko kapaciteta. Ako je već međunarodna zajednica ovo pokrenula, ona treba da istražuje sa našim pravosudnim i istražnim organima. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić.

Potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, uz puno razumevanje za pitanja koja smo čuli u prethodnom toku sednice, ali osim ratnih zločina na teritoriji Srbije i na teritoriji Kosova u ovoj zemlji su se dešavali i neki politički zločini u vrlo tesnoj vezi i sa ratnim zločinima ili zločinima koji su pratili ratne sukobe. Najvažniji među njima je ubistvo predsednika Vlade Zorana Đinđića.
Moje pitanje, koje je upućeno Vladi, Ministarstvu pravde i tužiocu za organizovani kriminal, tiče se upravo toga, odnosno postojanja toka i svih onih elemenata koji mogu da odrede tok istrage koja je najavljena i koja se prema najavama iz Tužilaštva vodi za tzv. političku pozadinu ubistva premijera Đinđića ili suštinski rečeno, da li možemo u 2011. godini da dobijemo one odgovore koje iz različitih razloga nismo mogli da dobijemo 2004, 2055, 2006. ili 2007. godine?
To je uostalom i jedan od razloga zbog kojih je LDP podržala prvobitni koncept reforme pravosuđa, odnosno onu ideju i ona kadrovska rešenja koji su ljude koja su vodili i Specijalni sud za organizovani kriminal i sud za ratne zločine, specijalna tužilaštva, praktično promovisala na najodgovornije pozicije u sudstvu i dala im priliku da obave tu veliku promenu.
Mi smo u tome bili vrlo dosledni. Mislim da u to nema nikakve sumnje. Kao što smo bili vrlo strpljivi čekajući odgovore na pitanja koja smo pokrenuli pre nekoliko godina, znajući u to vreme da zbog okolnosti koje su postojale nije realno da dobijemo ni pravne, ni sudske, ni političke odgovore na inicijative koje smo pokrenuli.
Ono što se u javnosti često pojavljuje i zbog čega je ovo pitanje i upućeno organima koje sam pomenuo je što stalno imam utisak da se vrtimo u nekakvom krugu, da se najave ozbiljne istrage političke pozadine povremeno otvaraju, a da se onda, pre svega, zbog pasivnosti državnih organa otvara prostor onima koji odsustvo jasnih odgovora koriste da ponove svoje priče ili o tome da političke pozadine nema ili da je nikada nećemo saznati ili da je ona mutna itd, Često navodeći netačan navod da se u međuvremenu ništa nije dogodilo.
Podsetiću vas na dva događaja iz proteklih nekoliko meseci. Prvi je – javno priznanje, odnosno obelodanjivanje informacije koje je izneo bivši tužilac Zoran Jakovljević, koji je bio nadležan za postupanje u istrazi po krivičnoj prijavi koja je 2006. godine podnela LDP koja se odnosi na čuven slučaj nezakonitih susreta u noći i predaje tada prvooptuženog, više puta optuženog, Milorada Ulemeka Legije. To je čuveni slučaj "službena beleška".
Tužilac Jakovljević je javno potvrdio da je zbog direktnog pritiska iz vrha Vlade, odnosno MUP i BIA, među ljudima koji su vodili te institucije bili su i oni koji su zapravo i prijavljeni u našoj krivičnoj prijavi, da je on bio primoran i nateran da postupak obustavi, odnosno da istragu obustavi. To je svakako nova okolnost na koju državni organi moraju da reaguju.
Mi smo bili vrlo uzdržani u javnim reakcijama na to priznanje, pružajući prostor regularnim i zvaničnim institucijama da povedu postupak i daju one odgovore koje nismo mogli da dobijemo 2006. i 2007. godine.
S druge strane, prošlo je više od mesec dana od trenutka kada je advokat Srđa Popović u ime porodice Zorana Đinđića podneo krivičnu prijavu zbog oružane pobune, tretirajući je praktično kao uvod u nekoliko pokušaja atentata, a onda je konačno izvršen atentat i ubistvo pokojnog premijera Đinđića.
U tom slučaju su, u danima koji su sledili, posle podnošenja krivične prijave stigle reakcije državnih organa. Sa ove distance meni izgleda više nekako prigodne, nego kao najava da će se mnogo aktivnije krenuti prema istraživanju političke pozadine, odnosno spajanju i obradi svih onih informacija koje su sada dostupne državnim organima i iz ove dve prijave, ali iz čitavog niza iskaza, svedočenja i drugih informacija, do kojih može da dođe ili je došlo tužilaštvo i drugi državni organi u postupku istraživanja dela organizovanog kriminala.
Ono što je formalno pitanje za Vladu i za ministarstvo i tužilaštvo je – da li prema njihovim saznanjima postupak teče? Da li se krivične prijave, pogotovo ove dve koje sam pomenuo, krivična prijava LDP iz 2006. godine i krivična prijava porodice Đinđić koju je podneo advokat Srđa Popović iz novembra 2010. godine, ozbiljno i bez ikakvih kalkulacija uzimaju u obzir?
Da li Vlada svojim autoritetom stoji iza tužilaštva i svih drugih organa koji ovaj postupak treba da sprovedu do kraja, jer je to za nas ključno pitanje, bez političkog uticaja na tužilaštvo i sud, ali uz punu političku podršku, jer ti organi ne mogu da rade bez toga i bez ikakvih kalkulacija?

Pet minuta.
Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, S obzirom da smo napokon, posle dugog manipulisanja informacijama, dobili kao narodni poslanici predlog budžeta za 2011. godinu. Njegov put od Vlade do parlamenta nikada nije bio tako dug. Vidimo da je ovaj problematični budžet još problematičniji nego onaj koji je bio lane. Ali, pre nešto više od godinu dana su na jedan poseban način promovisani ekonomski ambasadori kao nova uzdanica ekonomskog oporavka zemlje.
U ovom budžetu ne vidimo efekte toga, naprotiv, vidimo da smo u većoj dubiozi. Postavila bih niz konkretnih pitanja resornom ministarstvu. Koliko je tih ekonomskih ambasadora imenovano? U kojim su zemljama? Koliko su oni u ovoj godini koštali građane Republike Srbije, odnosno koliko je utrošeno na njih sredstava iz budžeta? Koliko je planirano u budžetu 2011. godine da se utroši na ovaj finansijski avanturizam? Koji su konkretni efekti njihove učinkovitosti ili neučinkovitosti boravka i predstavljanja Srbije u inostranstvu?
To su vrlo konkretna pitanja, najavljivano je prošle godine i Srbija je mnogo od toga očekivala. Mislim da je sve ono što je obećavano, što je govoreno, izostalo. Ako nije momenat, kada govorimo o budžetu za 2011. godinu, o ovome što je najavljivano da će biti revolucionarna promena koja će se upravo u budžetu videti, mislim da onda nema drugog momenta kada treba ovakva pitanja postaviti. Očekujem odgovore od resornog ministarstva.