Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar, poslanička grupa NS neće podržati ovaj predlog budžeta, obzirom da se u jednu tačku dnevnog reda slilo ovoliko zakona od kojih svaki zaslužuje posebnu raspravu.
Posebno su akutna tri zakonska rešenja, a to je Zakon o budžetu RS za 2011. godinu, izmene i dopune Zakona o PIO i Zakon o porezu na imovinu građana. Svaki od ovi zakonskih projekata je zasluživao da bude o njemu raspravljano, zasluživao je i određenu medijsku pažnju i ovde što treba da bude rečeno, to je da je posebno licemerno od Vlade da ih dostavi u ovako kratkom roku, da se za raspravu da kratko vreme, suviše kratko u odnosu na ozbiljnost koju oni predstavljaju i brigu koju izazivaju kod građana Republike Srbije, a posebno da u medijima nema dovoljno prostora upravo za ove zakone i dovoljno pažnje za ove zakone koji se tiču svakog građanina Republike Srbije.
Mi govorimo o budžetu i bili bismo i mi isto tako licemerni, kao što je Vlada, kada bismo rekli da smo ovaj budžet, koji smo dobili pre dva dana, pročitali, da smo svih 1.111 ili 1.112 strana i još dodatni materijal, koji ga je pratio, mogli da prostudiramo. Mislim da to ne može ni neko ko je u toj materiji potpuno stručno angažovan, a kamoli narodni poslanici koji imaju zaista veliki broj obaveza i veliki broj zakona koje treba da prouče i treba da adekvatno da zastupaju interese građana u ovom domu.
Dakle, ono sa čime se moram složiti, što je gospođa ministar na početku braneći neodbranjivo, to je da se budžet teško donosi u svakoj zemlji i u svako vreme. To je tačno i to što je nama budžet došao dva dana pred raspravu pokazuje da on ovde nije donet teško, ovde je vrlo lako stigao i računa se na njegovo vrlo brzo prolazno vreme, gotovo neko slalom skijaško vreme, ali je teško prolazio sednice Vlade.
To govorim upravo o onom momentu stranačke ostrašćenosti, na koju je nas pozvao gospodin premijer i zamolio da mi ne pokažemo, verovatno ne mogavši u svom resoru, odnosno u Vladi da se sa tim izbori. Ono što ovaj budžet svakako prezentuje, to je ogromna stranačka ostrašćenost i velika halapljivost pojedinih ministarstava.
Moram reći gospođi ministar, čisto da je zamolim, da na sledećoj sednici Vlade prenese gospodinu ministru prosvete da mu izuzetno zameram što nije pokazao ni dovoljno drskosti, ni dovoljno borbenosti da za svoje ministarstvo otme mnogo više novca, pa smo mi to pokušali nekim amandmanima. Nadam se da će tu biti nekog sluha, ali obzirom na stavke sa kojima smo planirali da se to uzme, pretpostavljam da će to ostati samo mrtvo slovo na papiru.
Dakle, da budžet teško treba da se donese, to podrazumeva da budžet treba da se donese odgovorno, ozbiljno, razmišljajući o svakoj pari budžeta, jer budžet nije vlasništvo Vlade, Vlada nije profitabilna, budžet su sredstva svih građana Republike Srbije. Građani Republike Srbije, svaki građanin ponaosob ima pravo uvida u potrošnju budžetskih sredstava u svakom trenutku svakog dana ove godine.
Ono što ovaj budžet predstavlja svakako je novo zaduživanje. Vratiću se na ono što mogu da citiram, a što je gospođa ministar rekla – da treba zaduživanje da pogledamo u novom svetlu. Lično, kada mi neko pomene zaduživanje novo, staro ili bilo koje, ne vidim nikakvo svetlo, odmah mi padne mrak na oči. I većini građana Republike Srbije, verujte, kada im neko pomene zaduživanje, obzirom na iskustva sa ovim privatnim bankarskim sektorom koji smo uveli, padne mrak na oči čim im neko to pomene. Da ne pričamo šta sve prati svako zaduživanje.
Ovi novi nameti koji se u ovoj tački dnevnog reda provlače takođe će podrazumevati nova zaduživanja i nove obaveze. Ovde će naravno da se uvede i novi PDV na jedinu granu koju smo prošle godine tako pokušavali stidljivo da promovišemo, kao jedno novo svetlo koje će nam doneti bogzna kakvo okrepljenje, osveženje, a to je turizam, pa smo onda tu uveli PDV.
Onda je tu jedan kolega upravo rekao da će najverovatnije mnogi aranžmani, a i oni nisu bili rasprodati u nekom enormnom broju, biti otkazani. Pa ćemo shvatiti na kraju ove godine da će u turizmu najskuplji krevet biti prazan krevet. No, o tom potom, o tome ćemo verovatno na kraju godine, ili mi ili neki novi saziv, ponovo imati priliku da govorimo.
Dakle, da nije budžet tako teško doneti, onda bismo se ugledali na neke druge primere, pa neke zemlje koje delimično imaju sličnu istoriju našoj, recimo Poljska, koja je već u EU, budžet donosi do kraja septembra, u oktobru je on obavezno u parlamentu, a usvaja ga do kraja januara. To je najvažniji dokument i o njemu se raspravlja četiri meseca.
Svaki amandman se pažljivo odmeri, svaki poslanik bude upoznat o sudbini svog amandmana i onom što će biti ako bi se njegov amandman usvojio. To su zemlje koje ne poznaju pojam rebalansa, odnosno ne poznaju prekomernu potrošnju, vlada mora da isplanira sve i onog momentu ako vlada mora da prekorači svoju finansijsku bibliju, da tako kažem, koju je donela i prezentovala građanima, vlada pada. Dakle, to je odgovorno i teško donet budžet.
Kada budžet dođe na 48 sati pred načelnu raspravu, na 1.200 impresivnih strana, pred kojima bi jedan Lav Tolstoj zaista uzdahnuo i rekao – ovo ne mogu da stignem ni za dva života, onda ne možemo da govorimo o teškom donošenju budžeta, možemo da kažemo da je neodgovorno, olako, prilično neozbiljno donošenje ovakvog budžeta.
To što je bilo muke na Vladi, to gospođa ministar dobro zna, što su svi trpeli određene ucene, što je bilo stalno naštimavanje, pa o tome građani isto dosta znaju iz kuloarskih priča. Ono što takođe znamo, to je da je MMF izuzetno nezadovoljan ovim projektom budžeta. Takođe, možemo da kažemo da postoje neke tendencije da se razmišljalo da budžet ne dođe. O svemu se na Vladi raspravljalo. Bilo je raznih teških i krupnih reči.
Međutim, evo, takav je kakav je, što se u narodu kaže – rodilo se, sad ga valja ljuljati. Mi ga evo ljuljamo i pokušavamo da skrenemo pažnju, ne toliko ministarki, koja je nemoćna ovde bilo šta da promeni, nego da skrenemo pažnju građanima Srbije kako se prema budžetu odnosi jedna vlada i šta u sledećem sazivu, u sledećim izborima građani treba da očekuju od sledeće vlade i kako da traže odgovornost, da se postave strože prema svojim budućim ministrima. Ipak će to dati neki drugi rezultat.
Ovaj budžet ima impresivan treći član, koji naravno promoviše i najavljuje ta nova zaduženja o kojima sam već govorila. Ovde se promoviše ovim budžetom ulaganje u tuđu privatnu firmu. Izgleda mi taj "Fijat" više volimo nego i sam Anjeli, nama je draži i bliži. Kada bismo pošteno razmislili, da smo tolika sredstva uložili u neke naše privatnike, neke sitne privatnike, mi bismo od njih do sada već napravili velike industrijalce, ali nismo. Mi smo naše privatnike raznim kreditnim linijama uglavnom manje više podavili.
Ono što se takođe najavljuje kao neko svetlo na kraju tunela, to je prodaja Telekoma, jednog od monopolističkih resursa, koje se po mišljenjima i proračunima zaista vrsnih ekonomista smatra nedopustivim. To je najblaža reč koju mogu da upotrebim za prodaju Telekoma, jer i ozbiljne države u EU, na koje se pozivamo i na koje se rado ugledamo, a koje citiramo ili kopiramo samo kada nama to odgovara, nisu prodale državne kontrolne pakete u važnim firmama. Podsetite se samo da je Telenor ipak firma koja je kod nas sada jedan od operatera, a da je većinom vlasnik upravo država.
Postoje državne firme, u tim državama nije sve privatizovano, koje vrlo dobro posluju, koje odlično posluju, ali tamo ima drugi princip – ne dopušta se da menadžment takvih firmi bude poligon za uvežbavanje partijskih kadrova, nego se menadžment isključivo postavlja od najstručnijih i najsposobnijih koji odgovaraju državi.
Mi smo imali upravo obrnutu situaciju, pa smo mnoga javna preduzeća učinili problematičnim uvežbavanjem problematičnih partijskih kadrova, koji do tada možda, ili vrlo često, nisu imali čak ni bilo kakvu respektabilnu ličnu i radnu biografiju.
Ono što ovaj budžet definitivno donosi to je povećanje deficita koji se sada već ozbiljno penje. Najavljena je štednja. Kada pogledate budžet i mere koje se promovišu, to je izvoz, za koji bi me zaista interesovalo šta mi to tako impresivno izvozimo, da možemo na to da se oslonimo i da računamo da će to biti neki izlaz iz ove krize. I štednja koja treba, valjda, da se prelomi preko leđa svih građana, osim preko leđa Vlade. Ne vidimo baš neke bitne uštede u budžetu kada su u pitanju članovi Vlade.
Tu ću samo skromno da podsetim, zaista skromno, na neka sredstva koja mi uvek smetaju i koja se uvek pojavljuju. Na primer, famozna stavka u budžetu – usluge po ugovoru, koja podrazumeva sve i svašta, a za koju sam svojevremeno baš za kabinete potpredsednika vlada tražila poslaničkim pitanjem da dobijemo specifikaciju šta su to usluge po ugovoru određenim kabinetima vlade. Nikada to nismo dobili. Pa recimo, u kabinetu potpredsednika Vlade za oblast evropskih integracija …
(Predsedavajući: Molim vas da završite vreme je isteklo.)
Završiću, samo ću postaviti na kraju jedno pitanje, imam toliko još vremena poslaničke grupe, gospođi ministar. Dakle, gospođo ministar, ovo pitanje ne morate da mi odgovorite javno, ali vas ovako pitam, zato što imam zaista posebno simpatiju prema vama, da li biste svoj lični budžet poverili ikada ikome od kolega s kojima sedite na raspolaganje i kreiranje? Hvala vam lepo.

Hvala vama, pitanje baš nije vezano za budžet. Reč ima gospodin Petronijević.

Uvaženo predsedništvo, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, naš kolega Zoran Kasalović je izneo stav poslaničke grupe SPS-JS kada je u pitanju predlog budžeta i pratećih poreskih zakona o budžetu i ne bih tu da ponavljam.
Želim da iskoristim priliku da još jednom pozovem Vladu, pošto to imam običaj da kažem moju vladu, da preispita još jednom potrebu povećanja PDV-a kada je u pitanju hotelski smeštaj, smeštaj po odmaralištima, imajući u vidu da efekti nisu veliki, a šteta može da bude veća, imajući u vidu koja je to grana u Srbiji koja može da doprinese razvoju Srbije.
Drugo, takođe što želim da kažem da očekujemo od Vlade da još jednom pogleda porez o imovini imajući u vidu da on nije dovoljno pravedan. Samim tim kada se ukida progresivna stopa, to znači daje olakšice bogatima, a uvodi se onima kojima redovno plaćaju porez. Imajući u vidu da se na isti način oporezuje stan u kome živi jedno lice i stan u kome živi šestoro nemajući gde na drugom mestu da žive. Dakle, velika je odgovornost na lokalnim samoupravama da u ovim parametrima koji su dati nađu najpre jedno rešenje.
Dalje na čemu želim da se zadržim to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. O njemu je danas malo bilo reči, imajući u vidu da je budžet ipak najvažniji zakon Srbije, gde se posvećuje velika pažnja tome. Kada je u pitanju Predlog zakona, želim da iznesem nekoliko stavova.
Prvo, mi smatramo da predlog zakona treba posmatrati, dakle, treba imati u vidu u kojim okolnostima se donosi. Nabrojaću samo tri. Prva okolnost je međunarodna obaveza Srbije kroz aranžman sa MMF za smanjenje fiskalnog deficita u odnosu na bruto društveni proizvod. Drugo, promena strukture javne potrošnje u pravcu smanjenja tekućih rashoda i povećanje javnih investicija. Treće, napori Vlade, bez obzira na kritike, da što pre, ali na održiv način izvede zemlju iz krize koja je svetska.
Dakle, samo te tri okolnosti kada se posmatraju može se reći da je nađeno rešenje koje zadovoljava jedan cilj, a to je finansijska održivost penzijskog sistema. Molim vas, najvažniji cilj finansijska održivost penzijskog sistema i to nije sporno.
Ono što mislimo da treba imati u vidu i to je stav i moje partije i poslaničke grupe, da penzije pored zadovoljenja cilja da budu održive, ponavljam, kao glavni cilj, jer ne vredi nam da imamo velike penzije a da ne mogu da se isplate, dakle, pored finansijske održivosti penzijskog sistema, mi smatramo da mora istovremeno da zadovoljava još jedan cilj, a to je socijalna održivost tog sistema.
I u tom delu, da penzije budu adekvatne, da mogu ljudima da omoguće da prežive, da mogu da povrate deo sredstava koja su ulagali godinama, naravno vodeći računa uvek a i sada da onaj ko duže radi da ima veću penziju, onaj koji ima manje da radi, da ima smanjenje penzije.
Naš osnovni pristup je da mora paralelno sa ovim da ide i socijalna održivost penzijskog sistema. Mislimo da je to u ovim uslovima, kada se vrši restrikcija svuda u Evropi, urađeno, čak mislimo korektno, da je izvučen maksimum i da su tu najblaže moguće promene.
U tom smislu, želim da dam podršku tom delu i takođe želim da pohvalim Vladu za konačno otvaranje socijalnog dijaloga sa sindikatima, jer su to socijalni partneri, jer svi moramo biti svesni, i Vlada i sindikati, Srbiji su nužne privredne i ekonomske reforme, njih moraju da prate i socijalne reforme, ali ni jedna ni druga ne mogu da uspeju ako nema socijalnih prava, ako nisu socijalno pravedni.
Podržavamo taj dijalog i rezultat ovog predloga zakona je i rezultat tih pregovora, mi tražimo od Vlade da nastavi dijalog sa sindikatima i u svim pitanjima kada se radi o socijalnoj održivosti. Naravno, svi znamo da adekvatne, socijalno održive penzije znači povećanje rashoda. Znači, veći rashodi, to znači poskupljuje sistem.
S druge strane, znamo da svaka ušteda koja se donosi umanjuje prava. Mi smatramo, što je i učinjeno ovim zakonom, da je napravljen jedan balans upravo ta dva suprotstavljena cilja, dakle, da budu i finansijski održive, ali da budu i socijalno održive.
Imajući to u vidu, želim da skrenem pažnju, stvara se utisak u javnosti i pozivam Vladu da tu detaljno da objašnjenje, ja ga tražim, mnogi smatraju da reforma penzijskog sistema podrazumeva samo rashodnu stranu i onda ćemo praviti uštedu, naravno, pod velikim pritiskom javnosti, jer velika su sredstva u pitanju.
Malo ljudi zna koliko se čini i šta se čini da se posmatra i prihodna strna. Svi smo mi svesni toga, bez povećanja BDP, bez razvoja, bez privrede, bez zaposlenosti nema većih sredstava. Tu nema, nadam se, ni kod koga dileme. Obaveza države je, takođe, tome da da prioritet. Dakle, mladima šansa i za školovanje i za obrazovanje i za posao, ali je isto tako i obaveza države da brine o starim ljudima. Dakle, tu nemamo dilemu.
Molim vas, i naplata doprinosa povećava i drugu stranu. Zamislite da je od 200 milijardi naplaćeno samo 50 milijardi, koliko bi moglo para da se izdvoji za druge stvari i da se obezbede adekvatne penzije.
Dakle, naplate doprinosa. Drugo, siva ekonomija, posao sa kojim mora da se suoči Vlada. Treće, hoćemo li jednom da rešimo pitanje imovine Republičkog fonda za PIO? Četvrto, sredstva iz privatizacije objekata koji su građeni sredstvima iz PIO fonda itd. Dakle, Vlada je u obavezi da, paralelno sa pravljenjem ušteda, što nije sporno, istovremeno radi na tome da se povećaju prihodi. U tom slučaju, možemo da imamo izbalansiran sistem, da budu i adekvatne penzije i da bude finansijski održivo.
Kada su ove promene u pitanju, mi ćemo još detaljnije pričati o njima kada bude rasprava u pojedinostima. Samo želim da ukažem da, kada su u pitanju uslovi za sticanje penzije, da se starosna granica ne pomera, ostaje 60, odnosno 65 godina, da se pomera granica punog staža, kada su u pitanju žene – tri godine i granica minimalnih godina starosti za pun staž i muškaraca i žena, što je dobro, postupno. To je ono što je za podršku.
Molim vas još jednom, neka Vlada pogleda da li je do kraja ispoštovan dogovor sa sindikatima u vezi tog dela. Mislim da ga mora ispoštovati. Svaki dogovor koji napravi Vlada sa sindikatom mora da bude do kraja ispoštovan.
Kratko kada je u pitanju povećanje penzija, indeksacija. Ovaj sistem nije najbolji, on kombinuje rast troškova i rast BDP. BDP ne može da bude parametar, može da bude parametar za fiskalnu održivost, ali ne za povećanje penzije. Iovako ponuđen je bolji nego postojeći zakon i daje više.
Očekujem da će Vlada nastaviti da prati ovo i da ponudi rešenje gde će penzije pratiti rast zarada, pogotovo opšti bod, ta zamena zadnje plate i prve penzije, koja je veoma važna i da će nastaviti u ovom delu da traga za najboljim rešenjima. Hvala.

Iskorišćeno je deset minuta i 45 sekundi.
Pre nego što dam reč narodnom poslaniku Ivanu Andriću, po osnovu replike, želim da vas obavestim da će naš današnji rad delom pratiti i prate sa galerije velike sale Doma Narodne skupštine građani Srbije zainteresovani za rad ovog najvišeg zakonodavnog doma, i to: Branko Ršumović, Živojin Davidović, Vladimir Đuknić, Igor Đajić, Marija Kovačević, Željko Bojić, Darko Rogan, Vladimir Tomašević, Tatjana Pejatović, Lejla Marković, Silva Subotić, Valentina Lukić, Ivan Popović, Relja Grujgić, Zoran Maksimović, Mila Jelenić, Olga Keser, Nada Đorđević i Olivera Borisavljević.
Dobrodošli u vašu kuću, u Dom Narodne skupštine. (Aplauz.)
Kako sam i obećao, reč ima gospodin Andrić, replika.

Iako nije  direktno pomenuta naša poslanička grupa, jasno je da se na nas mislilo, pošto smo za sada jedino mi insistirali na toj reformi penzionog sistema.
Ono što je prosto, molim vas, iako ste vi do sada uvek bili korektni u izlaganju, ali da tumačite ono što govorimo na način koji mi i želimo da ga prestavimo i shvatimo.
Dakle, ne zalažemo se mi niti za ukidanje penzija, niti za smanjenje penzija. Naše zamerke upravo idu na nedostatak prihodne strane penzionog fonda. Upravo u tom smislu i postavljamo pitanje ljudima koji fond vode, a koji su nam obećali i pre godinu dana da će taj fond biti reformisan i da će se on u nekoj meri dofinansirati više iz sopstvenih sredstava.
Rekli smo da se taj fond do sada finansira tako, puni se tako, što je oko 43-44% iz sredstva koja izdvajaju zaposleni, isti toliki procenat iz sredstava koje su subvencije iz budžeta i samo 2% su ostali prihodi.
Mogu samo da ponovim pitanje koje ste vi postavili - šta je sa kapitalom tog fonda? Šta je sa imovinom tog fonda? Na koji način se ona koristi, gde je nestala? To je nešto što su ljudi, koji su korisnici tog fonda, u taj fond ulagali proteklih 30-40 godina i nemoguće je da je to sve nestalo, ili ako je nestalo, onda mora da se podvuče crta i da se kaže - to je nemoguće, da se kaže nemoguće je da takav fond na takav način funkcioniše. Onda će se uvesti drugi stub penzionog sistema, obavezno, privatno penziono finansiranje ili treći stub – dobrovoljno i onda ćemo znati na čemu smo.
Kažemo samo da je neodrživo da se iz godine u godinu 20, 25, 30% budžeta odvaja za subvencionisanje tog fonda, bez ikakvog pomeranja. Sva ta subvencija se potroši na to da bi se obezbedilo ono što…

 Zahvaljujem, gospodine Andriću.
Reč ima gospodin Bojan Đurić. Izvolite.

U jednom trenutku je izgledalo da ne samo da neće biti političke ostrašćenosti, odsustvo te ostrašćenosti pozdravljam kao koncept koji je tražio premijer, nego da će nestati svaki život iz ove diskusije, ali smo se onda ponovo vratili na to čuveno pitanje, o čemu raspravu vodimo svake godine i svaki put to izgleda kao da se radi o velikom političkom sukobu između LDP i PUPS, a u čijoj pozadini stoji generacijski jaz. To je dosta nepošteno prigovarati stranci koja je pre dve i po godine insistirala na konceptu međugeneracijskog dogovora i međugeneracijske solidarnosti.
U međuvremenu se pokazalo da smo praktično u svemu što smo govorili, makar kad je u pitanju reforma penzionog sistema, bili u pravu.
Meni se, gospođo Dragutinović, učinilo pre mesec ili mesec i po dana, kada ste primili jednu važnu nagradu, na kojoj vam ovom prilikom čestitamo, i kad ste rekli da ste za ove dve, dve i po godine u Vladi shvatili i prihvatili da budžet nisu samo brojke, nego da u tome ima druge vrste računanja, misleći pre svega na neku vrstu političkog kompromisa ili političkog planiranja, da će ovaj budžet biti mnogo više politički.
Nažalost, on je najmanje politički, a mnogo više proizvod neke vrste strančarenja koje je tako karakteristična za ovu vladu, odnosno za sastav u kojem ona funkcioniše. Ušli ste ovde sa tom ambicijom da vam je ovo sedmi budžet, meni je prvi, ali i vi i ja znamo da neće biti poslednji u 2011. godini.
Govorili ste o toj vašoj želji ili o tome da biste voleli da bude poslednji, ako već govorimo o tome šta bi ko voleo, voleo bih da se premijer ne pojavljuje ovde sa idejom da smo izbegli najgore, nego sa nekakvom idejom kako ćemo više raditi u 2011. godini, ne objašnjavajući to kako smo, kako on kaže, izbegli, rekao bih – odložili najgore.
Sada moram da se osvrnem na nekoliko stvari iz budžeta. Slažem se da nema mnogo prostora za komentarisanje konkretnih stavki, ali ima prostora za komentarisanje tog bežanja od života. Nama su prigovarali prošle godine ne samo da imamo nešto protiv penzionera, da navodno insistiramo na smanjenju penzija, nego i da kada govorimo o tom problemu velikih subvencija za propala javna preduzeća, da imamo nešto protiv zaposlenih.
I ove godine se desila neverovatna situacija, izašli ste pre nekoliko dana sa tvrdnjom da će praktično u odnosu na javna preduzeća te direktne subvencije države biti veće samo u odnosu na javno preduzeće "Železnice Srbije" i na neke od rudnika sa podzemnom eksploatacijom, uz obrazloženje da se radi o povećanim potrebama, odnosno dodatnom iznosu za povećanje zarada zaposlenih.
Juče sam razgovarao sa predsednikom jednog od sindikata, praktično vođama tog sindikalnog projekta u železnici, koji kažu da ta vaša tvrdnja nije do kraja tačna, da s jedne strane u proteklih nekoliko dana je bilo nekoliko razgovora ili nekoliko pokušaja razgovora da se na poslednjem sastanku koji je trebalo da se održi juče ili prekjuče nisu ni pojavili predstavnici vašeg ministarstva, a da se ta razlika od praktično četiri ili četiri i po milijarde u iznosu subvencija za železnicu pre svega odnosi na subvencije koje se ne tiču unutrašnjeg restruktuiranja železnica ili povećanja zarada, nego pokrivanja nekih izdataka koji su vezani za gubitke ili za probleme u poslovanju beogradskog železničkog čvora i nekih drugih segmenata tog preduzeća.
Da u ovom trenutku nije definisano šta znači praktično povećanje zarada u Železnicama od 2%. Da li se to odnosi na masu zarada, na cenu radnog sata itd. Bez ideje da arbitriramo u tom sporu, imamo najavu da će u ponedeljak biti održan, 27. zapravo, štrajk železničara.
Prošle i pretprošle godine smo imali situacije da nezadovoljni radnici društvenih preduzeća ili preduzeća koja nisu uspešno privatizovana zauzimaju pruge, da leže na njima i da se onda kroz neki pogrešan socijalni model pokušava da se taj problem reši.
Ove godine ćemo verovatno na njenom samom kraju imati situaciju i da sami zaposleni u "Železnici" leže na tim prugama, što je s obzirom na frekvenciju saobraćaja i njegov kvalitet možda i moguće i neće napraviti neke velike štete, ali ne bismo voleli da to ugrozi taj grandiozni koncept koji je verovatno deo ovog industrijskog ili privrednog buma preduzeća "Kargo 10", tog koncepta da više vozovi ne stoje na granicama itd.
Što se tiče ovih penzija, nekako je to pitanje na koje stalno moramo da se vraćamo, nisam siguran da je najpošteniji koncept u kome ćete optužiti, sada tu nema predstavnika SPS-a koji je o tome govorio, i čime ćete praktično ili posredno poslati poruku da neke stranke žele penzionerima da smanje penzije, a odmah se u sledećoj rečenici založiti za realan model u kojem će penzije pratiti realno kretanje zarada, koje su u ovoj godini pale za 60 evra. Mislim da to nije najbolji koncept ili najbolja poruka penzionerima.
Na kraju, meni je žao što ipak gospodin Perić nije govorio kao prvi predstavnik PUPS-a, pošto bi to dalo pravi smisao rečenici gospodina Čolakovića sa početka, odnosno dve rečenice, kada je odgovarao gospodinu Andriću, kada je u prvoj rekao da će praktično gospodin Perić govoriti o stanju u fondu penzijskog i invalidskog osiguranja, a u drugoj da PUPS nije baštinik tog fonda.
A gospodin Perić je do pre nekoliko meseci bio predsednik upravnog odbora fonda, a kadrovi partije koju predstavlja su i danas u tom fondu, doduše pod kodnim imenom – Savez penzionera Srbije. To su neka od pitanja na koja treba da dobijemo odgovor. Ne znam sada kakav je unutrašnji raspored i u toj poslaničkoj grupi, ali to su pitanja na koja očekujemo od Vlade odgovor.
Ovde Vladu niko ne predstavlja u pravom političkom smislu kada je reč o reformi penzijskog sistema. Ministarka finansija je tu kao ovlašćeni predstavnik Vlade, ali taj predlog zakona nije nastao u tom ministarstvu, kao što nije nastao ni taj čudan dogovor sa sindikatima o odlaganju reforme za 2013. godinu, kao što danas vidimo da nekim amandmanom pada i koncept ministarke o povećanju PDV na određene proizvode odnosno na usluge. Koliko sam razumeo, ostaće povećana stopa na južno voće. Hvala vam.

Iskorišćeno je sedam minuta vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Suzana Grubješić. Posle nje narodni poslanik Rade Obradović.

Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo Dragutinović, posle ovog pokušaja generacijskog dogovora, ja ću da nastavim da pričam malo o zakonu o penzijama, pošto je moj kolega Senić pričao o budžetu, a ima još kolega iz mog poslaničkog kluba koji će govoriti o nekim drugim aspektima budžeta.
Postoje brojni razlozi, ekonomski i demografski, koji opravdavaju ne samo izmene sadašnjeg zakona o penzijama, već nalažu i celovitu reformu penzijskog sistema. Promene su neophodne, a one bi trebalo da obezbede i fiskalnu održivost sistema i održanje, ako već ne i poboljšanje, životnog standarda sadašnjih i budućih penzionera.
Ne postoji, ili je bar ja ne vidim, nijedna racionalna alternativa reformi penzionog sistema u Srbiji. Trenutno je deficit penzionog fonda skoro 6% BDP i jedan je od najvećih, ne samo u Evropi već i šire. To je ogroman novac. Iz ovogodišnjeg budžeta izdvajamo 230,9 milijardi dinara kao dotaciju Fondu PIO za redovnu isplatu penzija.
Kada se govori o penzijama, penzionerima, PIO fondu u Srbiji, primetan je i cinizam i jeftina demagogija i lažna solidarnost i šta god hoćete. Postoji i neka zabrinutost u koju ne mogu da poverujem. To smo sve videli prilikom donošenja ovog zakona, odnosno prilikom kreiranja izmena i dopuna ovog zakona. To da se Vlada i sindikati ne slažu oko mnogih stvari, to je donekle i razumljivo. Jer, koliko vidimo, nema pravog socijalno-ekonomskog dijaloga.
Ali, naši sindikati povremeno očekuju čuda od ove vlade koja je, s jedne strane, u obavezama prema MMF, a s druge strane, što je još bitnije, jedina je Vlada u okruženju koja u doba krize nije smanjivala ni plate ni penzije. To se vrlo često gubi iz vida u mnoštvu neumerenih i neprimerenih kritika na račun ove vlade koje dolaze sa raznih strana, i to ne samo od opozicije, od koje se to i očekuje, već i od velikog broja interesnih grupa koje zarad ostvarenja sopstvenih ciljeva često zanemare opštu sliku.
Nama je izgleda ovde propuštanje prilika postalo način života. Jer, propustili smo priliku da makar u ovih deset godina uradimo temeljnu reformu penzionog sistema, a o vremenu pre toga ne želim da govorim, jer među poslanicima ima i ministara iz jedne vlade koja je penzionerima umesto penzije delila bonove za struju. Oni su danas i najglasniji u kritikama ovih minimalnih izmena zakona.
U dosadašnjem toku reformi u Srbiji odlučeno je da se penzijski sistem oslanja na dve komponente, na tekuće finansiranje penzija iz doprinosa i opštih poreza, to je sistem "pay as you go", organizovanog u okviru državnog fonda, i to je taj prvi stub, i na razvoj dobrovoljne štednje za starost u privatnim penzijskim fondovima, to je treći stub.
Odbačena ideja da se pored ove dve komponente u penzijski sistem uključi i obavezna štednja u privatnim penzijskim fondovima, a to je tzv. drugi stub. Zaključeno je da uvođenje drugog stuba u Srbiji nije preporučljivo. Sprovedene analize su pokazale da u Srbiji još uvek nema ni uslova ni opravdanja za uvođenje drugog stuba. Nedostatak uslova se ogleda u nerazvijenom finansijskom tržištu, nedovoljnom administrativnom kapacitetu za njegovu regulaciju.
U ovom trenutku ne postoji fiskalni prostor koji bi dopustio uvođenje drugog stuba, jer usvajanje takvog sistem znači da bi neki doprinosi sadašnjih radnika bili preusmereni iz sadašnjeg Vladinog sistema na pojedinačne štedne račune osiguranika, a da bi ovo preusmeravanje imalo za posledicu smanjenje prihoda koji bi odlazili u državni sistem. S obzirom na već postojeći pozamašni deficit državnog penzijskog sistema, Vlada sebi ne može da priušti da usvaja mere politike koje bi taj deficit dodatno povećavale.
Pošto je ta opcija za sada odbačena, šta je onda rešenje i kako da od ovakvog sistema koji je stvarao i stvara deficit, napravimo sistem koji stvara suficit. Najpre treba poći od činjenice koju svi u nekom žaru političke borbe zaboravimo, a to je da je ovakvo stanje penzijskog sistema posledica neefikasne privrede.
Neophodnost pomeranja granica za ostvarivanje prava na penziju ogleda se u nepovoljnom odnosu radnog i izdržavanog stanovništva, budući da jednog penzionera finansira tek jedan i po radnik.
Da bi se ispunila projekcija u kojoj izdvajanje za penzije ne premašuje 10% BDP do 2015. godine, a trenutno je to skoro 14% ako se uračunaju u vojne penzije, potrebno je promeniti odnos broja zaposlenih i broja penzionera. Sigurno je da rešenje ne može da bude povećanje doprinosa na zarade, koji su ionako prilično visoki, jer bi dodatno smanjili konkurentnost radne snage.
Znači, da bi sadašnji i budući penzioneri mogli da računaju na relativno stabilnu i relativno pristojno penziju treba poći od podizanja efikasnosti privrede i povećanja zaposlenosti.
Prema jednom od novih istraživanja radne snage zaposlenost populacije u radnom dobu od 15. do 64. godine dostigla je istorijski minimum – 2.450.000 radnika, a stopa zaposlenosti je opala na nešto ispod 50%, što znači da je jedna od dve osobe u radnom dobu zaposlena.
Povećanje stope zaposlenosti je moguće samo uz priliv stranih direktnih investicija, ali i promene sistema obrazovanje koje treba da forsira i edukaciju onih profila koji su potrebni privredi, koji mogu da podignu efikasnost privrede i poboljšaju njenu stopu rasta.
Mlade ljude treba edukovati da se samozapošljavaju, da stvaraju nove vrednosti, angažujući postojeća sredstva i tako povećavajući uplate u penzijski fond. Ti mladi ljudi koji se sada samozapošljavaju biće za 30-35 godina u situaciji da budu korisnici nekog penzijskog fonda ili fondova.
Da su se bolje uskladile potrebe privrede i obrazovnog sistema ne bi bilo ovoliko nezaposlenih, makar ne među mladom i srednjom generacijom. Umesto toga, u situaciji smo da ljudi čekaju da im neko otvori radna mesta, da im neko uradi posao umesto njih. Nije se ni sistematski radilo na razvijanju preduzetništva, preduzetničkog duha, da ljudi shvate da obaveza države jeste da stvori stabilno pravno i poslovno okruženje, ali ne i da zaposli svakog radno sposobnog pojedinca. Država treba da pomaže starima, bolesnima i nemoćnima, a ne da bude glavni poslodavac.
Ova intervencija države u privredu je vremenski oročena i trajaće samo dok traje kriza i njene posledice.
Dakle, održivog penzionog sistema nema bez obrazovnog sistema koji je usklađen sa potrebama tržišta rada.
S druge strane, tu su negativni, alarmantni, demografski i trendovi i starenje društva, koji nisu samo naša specifičnost. To se dešava na celom evropskom kontinentu, uz činjenicu da je ljudski vek produžen svuda, pa i ovde u Srbiji.
U budućnosti će biti sve više starih ljudi bez prava na penziju. Dok penzijski sistem trenutno obezbeđuje davanja za 53% populacije sa navršenih 65 godina i preko toga, trenutno samo 34% radno aktivnog stanovništva uplaćuje doprinos, što navodi na to da će u budućnosti samo malo više od jedne trećine stare populacije ostvarivati pravo na penziju.
Zato treba razmotriti i još jedan aspekt, a to je da li je sadašnji sistem socijalne pomoći adekvatan, tj. da li može da obezbedi davanja za one koji će činiti većinu stare populacije koja će se penzionisati bez pristupa jednom ili bilo kom drugom obliku državnih davanja.
Takođe, privatni penzijski sektor će morati dodatno da se razvija. Kako stanovništvo bude starilo, tako državni sistem neće moći da obezbedi velikodušna davanja penzionerima. Ljudi koji žele u starosti nešto više od onoga što država može da im ponudi i obezbedi, moraće dodatno da štede. Država može da pomogne, obezbeđujući instrumente za takvu štednju, kao što je uradila i u slučaju privatnih penzijskih sistema, kao i putem regulacije i nadgledanja te štednje, kako bi poboljšala njenu sigurnost.
Ove izmene zakona, o kojima danas govorimo, nisu niti ambiciozne, niti onakve kakve bi trebalo da budu, ali jesu korak u pravom smeru. Jasno je da je u Srbiji tema penzija izrazito politički atraktivna i često korišćena, obzirom da penzioneri predstavljaju veliki deo biračkog tela, zato i nema preteranog entuzijazma za neke radikalne poteze u ovoj oblasti.
Ove izmene zakona jesu bezbolnije i manje restriktivne, ne samo u odnosu na predloge koje je imao Međunarodni monetarni fond, već i u odnosu na druge države u regionu koje su pribegle i smanjenju penzija i podizanju starosne granice negde čak na 67 godina.
Kod nas će se starosna granica povećati postepeno 2011. do 2023, a godine staža osiguranja za žene, koliko čujem, od 2013. do 2019. godine. Penzije će se usklađivati na način kao što se usklađuju zarade u javnom sektoru u 2011. i 2012. godini, što će omogućiti da penzije prate rast zarada. Dakle i za zaposlene i za penzionere ključan je oporavak privrede, povećanje investicija, povećanje zaposlenosti. Ponoviću da doprinose ne treba povećavati već poboljšavati njihovu naplatu.
Poslanički klub G17 plus će dati podršku ovim izmenama Zakona u nadi da će ove promene uspeti, jer ako se to kojim slučajem ne desi sledeće promene će morati da budu mnogo radikalnije od ovih.

Jedanaest minuta iskorišćeno vremena poslaničke grupe.

Pre nego što dam reč narodnom poslaniku Radetu Obradoviću, na osnovu člana 90. stav 2, a s obzirom na pitanje iz raznih poslaničkih grupa o toku i radu, i današnjem i u danima koji dolaze, jednostavno želim da dam obaveštenje.

Dakle, već smo rekli da ćemo danas raditi do okončanja tačke koja je u toku, zajedničkog načelnog pretresa o tačkama dnevnog reda koje su u raspravi. Sutra u 10.00 sati ćemo nastaviti i završiti rad po preostalim tačkama dnevnog reda, od kojih je jedna po skraćenom postupku, a ostale su naravno pojedinačne tačke dnevnog reda.

U ponedeljak u 10.00 časova počećemo rad pretresom u pojedinostima po amandmanima na predloge zakona kojima smo juče završili zajednički načelni pretres. Kada okončamo tu raspravu započećemo pretres u pojedinostima po amandmanima na tačke dnevnog reda koje su trenutno u pretresu i u utorak ćemo završiti pretres po amandmanima, odnosno pojedinostima o tačkama dnevnog reda iz trenutne naše rasprave zajedničkog načelnog pretresa.

Što se tiče broj amandmana, na zakone koji su bili tema prvog zajedničkog načelnog pretresa ima ukupno 33 amandmana, a na ovaj do otprilike 250. Izvinjavam se što ne znamo tačan broj, u stvari amandmani su još u obradi i postoji mogućnost da odbori podnesu amandmane između okončanja u načelu i početka rasprave u pojedinostima.

Takođe vas obaveštavam da smo danas u direktnom televizijskom prenosu do 20.35 časova, a nakon toga u odloženom. Mogu samo da vam dam procenu sa unapred izvinjenjem, ako loše procenjujem, da bi naš današnji rad mogao biti gotov oko 22 sata sa svim replikama i proširenjima. Naravno i duže. Radićemo onoliko koliko je potrebno da se sve stvari razjasne.

Reč ima narodni poslanik Rade Obradović, posle njega narodni poslanik Janko Veselinović.

Izvinite što ste sačekali, prosto sam smatrala da je važno da poslanici znaju.