Dame i gospodo narodni poslanici, danas treba da ozvaničimo jednu tesno skrojenu listu kandidata za Nacionalni prosvetni savet, opet sa docnjom, koja je protiv Zakona koji smo skoro menjali i opet, sa tačno utvrđenim brojem kandidata, ljudi koji imaju pravo da konkurišu od strane odgovarajućih predlagača.
Ako pažljivije pogledamo izmene zakona koje smo doneli, taj zakon je podrazumevao da te liste sadrže više kandidata od onih koji su nužno propisani kao minimum, te bi onda i dao smisao diskusiji i raspravi o kandidatima, koje ovde sprovodimo. Na ovaj način imamo integralnu listu, gde se tačno predlaže onoliko ljudi koliko se bira. To znači da se neizborom jednog od kandidata cela lista može dovesti u pitanje.
Imamo jedno staro, političko pitanje koje traje od časa kada smo uopšte i krenuli reformu visokog obrazovanja, po pitanju strukture, broja, nadležnosti itd, a onda i ažurnosti, tih stručnih regulatornih tela, kakav je, recimo, Nacionalni prosvetni savet.
Skorašnjim izmenama nije se izbegla primedba da Nacionalni prosvetni savet i nije baš nadležan za sva pitanja, te da ima granične nadležnosti sa Savetom za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, da se u delu opštih programa moraju dopunjavati u svom radu, te da se, naloženo je zakonom, oni moraju usaglasiti kada izlaze sa jedinstvenim i bitnim sadržajima iz dominante oblasti. Tu će raditi 54 ljudi, 54 ljudi će dolaziti i primati plate kao da svakoga dana rade. Plate verovatno ranga poslaničke, inače najomraženije plate u Srbiji, ničim objašnjivo, jer mnogi poslanici putuju i sa juga Srbije da bi došli na radno mesto u Beograd. Ovi ljudi će verovatno imati iste tolike plate i raditi posao na ovaj ili onaj način, manje ili više odgovorno.
Generalno, i Savet za visoko obrazovanje i Savet za nauku i tehnološki razvoj su relativno kasno formirani, s obzirom na zakonske obaveze. To je elitno telo, ako se samo uzme program njihovih aktivnosti i to ostave na sajtu, kao predlog za budući rad, recimo, Nacionalnog prosvetnog saveta o indikatorima, potrebi za ocenu stanja u obrazovanju, vidi se da iako su ga pisali ljudi, bar polovina njih ima najviša akademska zvanja.Često su bili skloni da, u tome što su nam napisali kao predlog, naprave neverovatne jezičke omaške.
Šta se radi u tom prethodnom projektu koji ekipa, koju treba da ozvaničimo, treba da dovede do kompletiranja i da posao na reformi obrazovanja dovrši do kraja?Koliko će to u stanju biti da odrade kvalitetno, koliko će biti rukovođeni preporukama međunarodnih, pre svega, evropskih institucija istog ranga, koje predlažu principe, kriterijume, standarde itd, to ćemo tek videti, a posebno u pogledu očuvanja nacionalne osobenosti i nacionalne tradicije i prava na različitost unutar onoga što u obrazovnom sistemu možemo i moramo da imamo pravo.
Zato ću se, diskutujući o ovoj grupi ljudi koja treba da upotpuni i učini formalno kompetentnim instituciju od 43 ljudi, govoriti i o budućoj aktivnosti tog saveta koja neosporno treba da predstoji.
Konačno, javnost se vrlo zanima oko toga šta će biti sa reformom srednjeg obrazovanja, sa dovršetkom reforme osnovnog obrazovanja, sa obaveznim uvođenjem predškolskog obrazovanja do kraja i gde je čija nadležnost u sistemu očuvanja održivosti ovog obrazovno-vaspitnog sistema u Srbiji.
A oni koji se sa tim poslom suočavaju, pretežno su ljudi koji su predloženi iz sfere visokog obrazovanja i više bi im odgovaralo, pod navodnicima, mesto u ovom drugom Savetu za visoko obrazovanje. Ali, predlagač je kod donošenja zakona osmislio takav odnos članova u Odboru u Savetu i mi tu sada ne možemo ništa po svršenoj stvari da promenimo. To jedno glomazno telo treba da raspravlja o veoma ozbiljnim stvarima, makar što se tiče tog akta.
Zašto dovodimo u sumnju? Neiskreno je reći sve članove koji su predloženi, jer se lično i ne poznajemo. Svačiju ličnu ulogu u pređašnjoj aktivnosti ne znamo, ali neka imena znamo i njihovo zalaganje za sprovođenje Bolonjske reforme, koja je u velikoj meri odrađena mnogo haotičnije nego Predlog rada za srednje i osnovno obrazovanje i vaspitanje za taj niži nivo, taj srednji i osnovni obrazovni nivo obrazovnog ciklusa.
Ta ekipa ljudi je tada uspela nekako da progura Bolonjski sistem visokog obrazovanja, a sve što se kasnije dešavalo nije unapred nigde bilo anticipirano. Niko nije mogao da predvidi kako će se odvijati i danas jesmo tu gde jesmo, sa široko zastupljenom demokratizacijom u radu fakulteta, odnosno univerziteta, gde su samo fakulteti izgubili demokratičnost i samosvojnost u odnosu na univerzitete. Zbog toga su morali da pribegavaju različitim trikovima, da stvore više polja, više grana unutar toga, da konačno naprave svojevrsne univerzitete, da bi dobili, kobajagi, finansijsku samostalnost.
To je ono što se i u ovom predlogu vrednovanja obrazovnog sistema predlaže, tzv. decentralizacija. U kojoj će se meri ići dalje u decentralizaciji, kada je inače proces imenovanja rukovodnih struktura u srednjim i osnovnim školama, u značajnoj meri je decentralizovan u mnogo većoj meri nego što bi to bilo prirodno da bude za fakultete u kojima danas dekani mogu kao u socrealizmu, u samoupravnom sistemu da budu izabrani tako što će imati oko sebe oligarhiju onih koji će ih predložiti, bez ikakvog uticaja ministarstva, a pri tome će raspolagati sredstvima države, sredstvima budžeta. Mi ćemo to pitanje imati, da se otvara svake godine kod upisne politike.
Prvo, što ćemo raubovati uslove upisa i zakonom menjamo, svake godine, taj veoma dokazani i veoma kvalitetni bolonjski način studiranja, gde se traži 60 bodova ili ništa, pa ćemo onda popuštati oko toga, da li će ili ne, ovoliko i onoliko biti na master studijama.
Zašto to govorim u vezi sa ovom tačkom? Ni po čemu to nije izvan teme, da možda neko ne bi mislio da se preko replika oko toga sporimo. Jedine nadležnosti svih ovih saveta i ovih struktura savetodavnih, rukovodnih, prognostičkih, kako god hoćete ih zovite, koje kroje politiku u obrazovnom sistemu na različitim nivoima, jeste da ministarstvu predlažu izmene zakona.
Neće nijedno od ovih tela predložiti da samo po sebi bude smanjeno, da se obavežu na kontinuirani i efikasan rad. To što su dostavljali izveštaje, to je pozitivno. Neke savete ne možemo ni da konstituišemo mnogo godina nakon zakonske obaveze, u sferi obrazovanja i nauka, mislim na ove dve oblasti, a ne da još o svom radu dostave i izveštaje.
Nacionalni prosvetni savet uprkos bolljki koju je imao je i dostavljao odgovarajuće izveštaje. Doduše, najčešće na energični zahtev odbora da to uradi, a često smo kod izbora ovog tela bili suočeni sa neprilikom ili prilikom da ih podsećamo da način njihovog organizovanja i rada treba da nosi i određeni stepen zrelosti i određene odgovornosti.
Kada govorimo o ljudima koji su predloženi za listu, rekao sam da neki od njih nisu pokazali dovoljnu ličnu akademsku profesionalnu zrelost i percepciju za ono što će nam se desiti uvođenjem obrazovnog sistema, kakav je zamišljen, negde potpisan 2002. godine i time obavezao državu da je sprovede.
Iako je i tada u toj bolonjskoj dvostraničnoj i četvorostraničnoj deklaraciji, zavisi koju varijantu nađete, stoji da se moraju poštovati principi univerzalnosti zarad akademske mobilnosti među državama, jednako kao što stoji da se treba uvažiti tradicija u obrazovnom sistemu.
Naravno da ne može biti govora onda, to stoji, kada sada govorimo o kriterijumima za srednje obrazovanje, indikatorima potrebnim za ocenu stanja u obrazovnom sistemu, što će biti predmetni problem ove ekipe koja će se konstituisati i dopuniti savet, ali smo sigurni da uprkos tome što to stoji, postoje oblasti u kojima ta odrednica ''nacionalni interes'' ne može značiti mnogo.
Dakle, ne možemo ni po čemu medicinski, farmakološki, u farmaciji, medicini i stomatologiji, matematici i fizici imati nešto što je nacionalni predznak. Nema nacionalne matematike, nacionalne medicine, ali ima nacionalne književnosti, nacionalne istorije itd.
Da li ćemo, kada smo već uspeli da fragmentišemo u velikoj meri nastavne planove i programe da bi zadovoljili kriterijume Bolonje, uz potpuno odsustvo interesa onih koji su to jednostavno potezom pera potpisali, a kasnije njihovih sagovornika u toj priči nigde neprovedene operativne primenjivosti sistema.
Sada se sa ovom pričom kreće opreznije, predlaže se više različitih kategorija i više različitih modela, od OECD, EU, nacionalnog statističkog pokazatelja koji Zavod za statiku daje, i kada to čovek pogleda, zahvalan sam im što su sa tim planom izašli, sa predlogom rada, i vidimo koliko je sve to relativno, odnosno koliko su svi predlozi kriterijuma relativni.
Očekujemo da ljudi koji budu izabrani, što će se verovatno desiti, uprkos našem stavu, da nađu nekakav zajednički imenitelj, da ne izraubuju suviše naš uvreženi sistem vrednovanja koji, koristiću vreme, da to bude uverljivije i polako iznesem, kako je ko zamislio, da ovaj ključni operativni zadatak koji stoji pred obrazovanjem u Srbiji, tu nam sledi reforma gimnazija i o tome se čuju svakakve priče, najčešće buntovi.
Mogu da razumem donekle inertnost institucija, pa da se bune protiv nagoveštenih promena, ali samo u meri u kojoj će te promene da se tiču njih lično, da će ih koštati ličnog komfora. Oko komfora se ne može sporiti, ali oko njihovih sugestija, da ono što se pokazalo efikasnim i dobrim, što se testira na međunarodnim stručnim takmičarskim skupovima naše dece, u sistemu organizovanja obrazovanja koje sve države, makar nezapadnog bloka, ne poznaju, kao specijalne škole, dakle, specijalne gimnazije – matematička, jezička itd, koje produkuju izuzetan kadar.
To je još jedan od dokaza da sa reformom treba ići pažljivo, da treba u Savet staviti ljude koji neće idolopoklonski gledati na to da su stavljeni da u Srbiji nešto promene po svaku cenu i da tome daju lični pečat.
Nekima sa liste bih se rado zahvalio što su nesumnjivo dali, makar i ćutanjem, podržavanjem, onako kao Horacije iza zavese, onoga što se dešava na sceni i pustili da prođe, bez ikakvog kritičkog osvrta, bolonjski model školovanja, a sada imaju prilike da se iskažu na ovom planu.
Eto kako recimo indikatori za opis stanja obrazovanja u ''Obrazovanju na prvi pogled'' OECD, gde su kriterijumi, recimo, učinak obrazovnih institucija i uticaj učenja, finansijski i ljudski resursi, dostupnost obrazovanju, participacija i napredak i okruženje za učenje, gde se recimo razmatra, pazite, rečenica "količina vremena".
Kako neko ko sedi u Savetu i obnaša tako visoka akademska znanja kaže "količina vremena" ili upotrebi reč "uporedljivi"? Zaista neverovatno. Mi smo predlagali, po definiciji, kako volite u zakone da stavite, kao istaknute, dokazane i najveće stručnjake, čak imate i akademika u ovome. Sada će i akademici i istaknuti stručnjaci iz reda visokoobrazovnih institucija, KONUS-a, da učestvuju u formiranju programa nižeg ranga, nego da se bore za ono svoje. Ali, dobro, tako smo zamislili i neka ide tako, možda ima i smisla. Dakle, to je jedan od kriterijuma.
Ako pogledate indikatore EU, ono što će se ispoljiti kroz Lisabonsku deklaraciju, Lisabonski plan, potpuno drugi kriterijumi – pravednost, efikasnost, celoživotno učenje, ključne kompetencije mladih, modernizacija i zapošljavanje. Znači, osvrće se i na to. Tu je čitav niz koji se pledira na strašnu unutrašnju akademsku mobilnost, ali se daju i nekakve projekcije.
Nacionalni prosvetni savet u novom sastavu moraće da da i projekcije koje se tiču same Srbije, šta ona očekuje o tome koliko će njih uspšeno završiti srednje školovanje, koliko će se njih usmeriti za celoživotno školovanje, koliko će i kakva particija biti na nivou PISA testova, makar drugi stadijum, kada i Evropa daje za PISA testove samo sposobnost razumevanja pročitanog da bude negde do 20% onih koji ne dostignu i 80% koji dostignu u samo jednom segmentu u PISA testu.
Mi imamo pristojne rezultate za naše osnovce koji su taj test prošli na način suočenja sa novim, sa nečim što im možda nije ni pokazano kako izgleda, kada se testovi budu, modeli, ponovili, i deca to proučila bolje, sigurno će postići bolje rezultate, ali srednja škola ih dovodi zaista do jednog vrhunca i tu ne treba ići mnogo sa eksperimentom.
Koji je naredni model koji su nam ponudili? To je jedan ogroman određeni posao koji retko ko može da odradi sam za sebe i pojedinačnu potrebu, i to je jako dobro, da se sa ovom nekakvom raspravom izađe.
UNESKO obrazovni indikatori, nekako deluje da su najsličniji onome što nudi naša država statistički - pismenost, ocena stepena pismenosti, pokrivenost i efikasnost pristupa o tome koliko se gde upisuje, finansiranje obrazovanja, šansa za zapošljavanje. Prilično slično onome što ćemo mi imati kroz prikaz kako vidimo stanje u obrazovanju u našem statističkom godišnjaku koji zaista sadrži one osnovne nužne elemente.
Dakle, konačno sadrži i opisuje ono što nas je svetu predstavilo kao naciju koja polaže na obrazovanje, koja daje svojevrsni pečat, recite sada, modelu istočnog obrazovnog sistema, apsolutno nemam ništa protiv i uvek ću ostati na stanovištu da upravo taj model obrazovanja je dao i najveći broj najistaknutijih naučnika i najveći broj nobelovaca, naravno, pod uslovom da uključimo one emigrante koji su, naučivši tamo, otišli u zapadnu prednost tehnološku i odradili svojim intelektom, tu izlazi i obrazovanje u prvi plan, a tehnologija je samo suportivna, podrška.
Kako smo mi to zamislili, to su dosta jasni kriterijumi koje ova grupa ljudi sada namerava da razvodni na neki 50-60 i to će biti galimatijas.
Opis osnovnog i srednjeg obrazovanja, predškolskih ustanova, struktura stanovništva, šansa da se zaposli, i koliko država ulaže, dakle, obavezuje i državu po tim kriterijumima da se vidi šta će biti. Naravno da će za sve ono što se u predlogu mera, koje će ova ekipa ljudi imati posle izbora, traži, a to je ogroman papirološki posao. Sa takvim papirološkim poslom mi smo suočeni i u zdravstvenom sistemu, zbog tzv. reformi, pa danas većina zdravstvenih radnika sate i sate radnog vremena ne provodi sa pacijentom, nego pored kompjutera, radeći sa različitim formularima i papirima. Diskutovao sam ovde da obična medicinska sestra u dispanzeru obično mora da vodi 23 ili 24 različite evidencije i da pri tome deluje i terapijski i savetodavno itd.
Šta će se morati u osnovnim i srednjim školama, predškolskim ustanovama? Da odgovore na ovako brojna pitanja da bi statistika mogla da ih pokaže, jer, konačno, to mora da krene sa baze? To je posebno pitanje, posebno potrebno umnažanje administracije, jer će se nastavnici, pominje se čudo i sa njima, u predlogu mera, morati da deo radnog vremena provedu baveći se statistikom i popunjavajući formulare.
Dakle, to je ono što će njih morati da sačeka, a što sada država, uprkos tome što ima strategiju koju je donela u pogledu ovoga, u vezi sa stanjem gde će koja opšta, deklarativna, prepisana iz Konvencije UN, sada su aktuelne strategije razvoja obrazovanja odraslih i stručnog razvoja obrazovanja i stručnog obrazovanja itd, koje su sada nekako isplivale, ova ranije, MPA, stoji i ona je u proceduri.
Otvaramo posebno pitanje – interes države, a šta je sa strategijom nateliteta? Abonenti ovog obrazovnog sistema jesu upravo deca. Činjenica je da mi nismo uspeli da dobijemo odgovore zašto se neki ljudi nalaze, a nismo ih ni tražili, da ne remetimo pravo predlagača i razlog da ne podržimo ovakav sastav Nacionalnog prosvetnog saveta.