Narodni poslanik Dejan Mirović ima reč.

Dame i gospodo, ministre, amandman kolege Stevanovića odražava suštinu naše politike. Formulacija koja je upotrebljena u amandmanu je više nego precizna, jer pokazuje da smo protiv organizovanog rasipništva.
Smatramo da država koja se nalazi u ekonomskoj situaciji takva kao što je naša, mora da ima prioritete u socijalnoj, zdravstvenoj i prosvetnoj oblasti, a ne da ispunjava neke kriterijume koji se ne poštuju ni u EU, koja izgleda idealna i u kojoj nikakve nepravilnosti u odnosu na akikomuniter ne postoje. Naravno, to je fikcija i tako nije u stvarnosti.
Vidimo da je ovaj kredit uzet u iznosu oko 300 miliona evra, da bi se pokrio budžetski deficit. S obzirom na vaša prošla izlaganja i opštu politiku Vlade, to se uzima da bi se nekakav imaginarni cilj iz Pakta stabilnosti, a koji se ne poštuje ni u EU, od 3% budžetskog deficita ispoštovao u jednoj zemlji koja ima velike probleme. Opet kažem, u prosveti, zdravstvu i u svim drugim oblastima.
Sigurno znate da je još 2003. godine, kada je počela, da tako kažemo, da funkcioniše ta zona evra, da upravo Francuska i Nemačka nisu ispoštovale taj procenat od 3%. Ne vidim razloga zašto bi se ovde to tako ovde rigidno izvršavalo, i po cenu socijalnog mira, po cenu ugrožavanja onih kojima je pomoć iz budžeta najpotrebnija.
Daću vam konkretan primer iz prakse koji će pokazati koliko je ovaj amandman kolege Stevanovića dobar i koji pokazuje šta može da uradi jedna politika, koja nema veze sa realnošću, već sa ovom deklaracijom o usklađenosti sa akikomuniterom, koji se upravo ne poštuje u EU, tačnije, u dve glavne zemlje EU – u Nemačkoj i Francuskoj.
Sigurno znate i čitali ste u našim medijima skandalozne podatke, da Republički zavod za zdravstveno osiguranje, na čijem je čelu gospodin Aleksandar Vuksanović, ne želi više da finansira Institut za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora. Tačnije, 200 dece koji traže pomoć i kojima je potrebna pomoć u razvoju, a radi se o cifri od 140.000 evra godišnje.
S druge strane, u budžetu je predviđeno da se povećaju izdaci za Kancelariju Vlade Republike Srbije za pridruživanje EU u visini od milion evra. Šta to znači? Milion evra je značajnije da bi se povećavala evrobirokratija, briselska birokratija u Republici Srbiji, nego 200 dece koji su na listi ovog Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora.
Kako smo saznali u SRS, gospodin Aleksandar Vuksanović se čak nije udostojio ni da primi delegaciju roditelja. To je skandal. To je tako bahato i drsko ponašanje, da nemam reči. Smatram da je to potpuno u suprotnosti i sa frazama Vlade Republike Srbije, da se ovde gradi kao neka socijalna država, neko društvo budućnosti koje ulazi u EU itd. To je sramota, najblaže rečeno. Stvarno nemam reči.
S druge strane, uzimaju se krediti koji su nepovoljni i znate da su pod patronatom ''Svetske banke'', upravo pod patronatom onih institucija čiji je i bivši predstavnik Sajmon Grej zahtevao da se smanje izdaci za zdravstvo, da se smanje izdaci za prosvetu. I posledica ovog bahatog ponašanja direktora Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, gospodina Aleksandra Vuksanovića, jeste upravo to. Dakle, jedna ekonomska politika, socijalna i svaka druga koja je pod patronatom ''Svetske banke'', MMF i EU koja ne vodi računa o građanima, o socijalnim potrebama, nego o nekim imaginarnim ciframa od 3% budžetskog deficita, a takva se pravila, ponavljam, ne poštuje upravo u EU i u najznačajnijim zemljama, kao što su Nemačka i Francuska.
Cilj ovog amandmana je, pre svega, da se prestane sa rasipništvom, da se ekonomska politika uskladi sa realnim potrebama naših građana kojima najviše treba pomoć, dakle, dece, studenata, penzionera i svih onih koji su na udaru takozvane EU ili briselske politike.
Dakle, imajte u vidu da je ova fraza o akikomuniteru, koja se pojavljuje u Predlogu zakona, ipak u suprotnosti sa realnošću. Mi apelujemo, zato je ovaj amandman i podnet, da se prekine sa jednom dogmom, sa slepom poslušnošću i ispunjavanjem jedne politike koja je u neoliberalnom smislu doživela krah od SAD, pa do EU i nadalje. Ili ćete me možda ubediti da evro nije politički projekat i da evro ima budućnost, ili ćete me u tom smislu ubediti da su ekonomije Nemačke i Grčke nešto što se podudara, nešto što je isto? Ako me ubedite da je to, a ja vas uvažavam i smatram da ste ugledan profesor Ekonomskog fakulteta, mi ćemo onda reći da je ovaj amandman u suprotnosti sa realnošću. Međutim, nažalost, mislim da je ovog puta, kao i pre, istina na našoj strani. Zahvaljujem. (Aplauz)

Da li još neko od poslanika želi da govori po amandmanu? (Ne)

Gospodin Buha želi reč. Izvolite. Imate 28 i po minuta.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, ovo je vrlo zanimljiva tema i o njoj moramo razgovarati, jer je ona aktuelna i za opoziciju i za vlast. Naime, mi smo danas u vanrednom zasedanju i vidimo po značaju tačaka koje nam se predlažu od strane vlasti šta je najbitnije ovog trenutka. Najbitnije je uzeti kredit, zadužiti se, jer su nam finansije prazne. Daleko je važnije, gospođo Dragutinović, da smo danas razgovarali ovde o stvarnom stanju u oblasti privrede, u oblasti finansija, da izgradimo sistem, ono što vam nalaže EU, održivih finansija, realnih finansija.
Da vidimo šta je sa poreskom i fiskalnom politikom. Mi parcijalno ulazimo, evo, imaćemo na redovnom zasedanju dve izmene i dopune zakona, ali nemamo jedinstvenu fiskalnu politiku. Nemamo sve preduslove koje vi jako dobro znate, a koje nećete ovde da prezentujete i iznesete. E, zbog toga, moramo se zaduživati.
Još jednom moram naglasiti, SRS od vas zahteva i traži –štednja, najstroža štednja! Kada sam vam u načelnoj raspravi ukazao na potrebu štednje i ukazao na Grčku, ukazao sam na Grčku samo zato što je ona došla u takve finansijske i ekonomske teške i krizne uslove privređivanja, rada i života, i ukazao šta će ona učiniti u godišnjem periodu i četvorogodišnjem periodu, kao i koje stabilizacione mere i mere štednje ona čini u 2011. i do 2014. godine, vi ste rekli – nemojte mi govoriti o Grčkoj. Ali, sada ću, imam ovde izvađene podatke o tome, možemo mi o Grčkoj pričati jedno i drugo, međutim, evo, (znam ih i napamet, da ne tražim sada) prosečna zarada je 1.150 evra. Njihov izvoz je 28, čini mi se, milijardi evra. Kod nas je izvoz 7,5 milijardi evra u 2010. godini. Četiri puta više, a otprilike je 1,5 veći broj stanovnika u Grčkoj.
Neka nam samo ova dva parametra pokažu gde se mi stvarno nalazimo, i oni koji imaju i daleko veće plate i daleko više izvoze, imaju daleko veći bruto društveni proizvod po glavi stanovnika, itd, druge benefite daleko povoljnije nego mi, oni štede, a mi nemamo aktivne mere štednje u ovom budžetu, a to tražimo od vas, jer naše finansije nisu održive. To vam govori EU, to vam govori MMF, ''Svetska banka'', itd. Jedino vi smatrate, odnosno aktuelna vlast smatra da su naše finansije održive. A, kako su održive, kad sami kažete, u ovoj skupštini ste rekli u više navrata – mi deficit budžeta možemo rešiti samo na dva načina: kreditima i privatizacijom.
Da li ste vi u vašim udžbenicima ikada naveli to što ste izgovorili u ovoj skupštini, da su to jedini elementi saniranja deficita u budžetu? Imate daleko veći spektar mogućnosti. Zašto ih ne primenite ovde? Ne možete to. Ova vlast to ne može učiniti. Zapetljani ste u koalicione neprincipijelne odnose, itd. Sve to kulminira deficitima; deficitom budžeta, deficitom tekućih plaćanja, deficitom u PIO fondu, i tako dalje.
Pročitaću vam ovde koliko to sumarno izgleda kada vi u članu 2. budžeta za 2011. godinu kažete, da ćete za potrebna sredstva za finansiranje budžetskog deficita, pa, u iznosu od 93 milijarde, onda, za finansiranje otplate duga u iznosu od 410 milijardi, četiri milijarde evra, za nabavku finansijske imovine u iznosu od 30 milijardi, itd, i onda kažete da ćete to učiniti kroz obezbeđenje kredita u iznosu od 130 milijardi, odnosno otprilike milijardu i 200 miliona. Evo, jedna od tranši namirenja i pokrića deficita kroz kreditne linije jeste i ovaj kredit.
Izneo sam stav SRS i govorimo stalno, bez štednje nema države. Privreda je dovedena na ivicu. I sami znate da je MMF, ako to stvarno nije, vi ste izašli sa određenim podacima, opovrgavali da je to 400 hiljada otpuštenih radnika, ono što je izneo MMF. Da li je to stvarno ili nije?
Vi ste u govoru u završnoj reči po ova dva zakona u načelnoj raspravi rekli da verujete zvaničnoj statistici. Ona kaže da je to, negde, oko 30-ak. Pročitaću ovde, nemojte se mrštiti, imam tačno ovde ove podatke. Verujete zvaničnoj statistici. Naša zvanična statistika kaže da je to negde 30-ak hiljada radnika koji su izgubili posao. Da li možemo verovati svemu tome? Jeste li vi ubeđeni u neke druge podatke? Moramo gledati realno stanje. Ne možemo se sakriti iza podataka koje nam iznosi MMF. Ako to što je izneo MMF ne postoji, taj MMF mora otići iz Srbije, kao međunarodna finansijska institucija, jer je oterana iz svih zemalja gde je bila prisutna. Otišla je iz Rusije, otišla je iz Ukrajine, otišla je iz Argentine. Oterana je!
Vi ovde u ovom predlogu zakona kažete da se ovaj kredit odobrava uz garanciju ''Svetske banke''. Gde je ta garancija? Garant je ''Svetska banka''. Gde je formalni ugovor između Srbije, banke kreditora i ''Svetske banke''? Nemamo ga. Šta piše u toj garanciji? Ne možete tako. Mi ratifikujemo ovde nešto napamet, na temelju lepe reči. Garancija ''Svetske banke'', ako nije potkrepljena adekvatnim pravnim aktom, to je lepa reč ili loša reč. S jedne strane, imamo MMF, koji kaže da je otpušteno 400 hiljada radnika u periodu krize, čak su oni, ja nisam pročitao u originalu njihove izjave, nego su prenete od strane predstavnika sindikata, pojedinih ministara, pojedinih lica koja su učestvovala u tim razgovorima, pomenuli cifru od četvrtog meseca 2008. godine, kada su krenule izborne aktivnosti, do 31. decembra 2010. godine, da je 500 hiljada radnika na crnom tržištu i u javnom sektoru i u privredi i neprivredi.
Šta je sad tu istina? Ali, istina je da je budžet prazan. Vi sami znate da je od trenutka formiranja vaše vlasti u rashodnu stranu budžeta predviđeno za ove tri i po godine, dakle, za 2011. godinu, više od 200 milijardi evra. Povećanje rashodne strane je oko 200 milijardi, odnosno gotovo dve milijarde evra. Iz kojih sredstava?
Gde je ta akumulacija? Gde su ti prihodi? Gde je ta dobit koja može namiriti ovako rastuće rashode u budžetu? Nema ih! To se mora nadomestiti ili privatizacijom ili kreditima, kako vi ovde govorite. Dokle to ide? Moram još jednom ovde pročitati uporednu praksu. Ako nam je Grčka loš primer, evo, 'ajmo krenuti do Velike Britanije, sa ozbiljnim zahvatom, u ozbiljnim rezovima i ozbiljnom štednjom – u periodu od 2011. do 2015. godine, planirane uštede kroz budžet biće u iznosu od 135 milijardi evra; spuštanje deficita sa 11%, premda pokazatelji govore, i ja sam došao do tog podatka, da je preko 12,5%, na 2,1%. Gledajte koji je to zaokret? Ali prate, ne samo da normativno predvide, nego prate, analiziraju i imaju set mera. Evo, gledajte šta će sve činiti. Povećaće PDV sa 17% na 20%. Idu sa dodatnim porezima na imovinu, ali ne imovinu kao što vi činite ovde, proporcionalno, nego progresivno oporezivanje. Onaj ko ima veću imovinu on će više i platiti. Onaj ko više zarađuje on će više i dobiti. Onaj ko ostvaruje veći promet, on će kroz PDV više dati. Uz ozbiljnu socijalnu skalu.
Sada ću vam reći samo jedan primer, on je vrlo poučan i javnost mora da zna, razgovarao sam sa čovekom. Radi se o jednom izbeglici koji je došao u Englesku 2001. godine, dobija socijalnu pomoć tamo. Za dvanaesti mesec ove godine dobio je socijalnu pomoć veću za 40 evra. Sam se pitam otkud sada to, kad nije predviđeno nikako povećanje, niko ih nije obavestio itd? Kad je otišao na taj socijalni ured, rekli su mu – ova godina je bila daleko hladnija nego prosečne godine. U skladu sa nekim propisom vi dobijate, u odnosu na broj članova domaćinstva, više tih 40 evra. Vidite koliko je to socijalna država, koliko brine o svom građaninu. Istovremeno on je i građanin Srbije. Vidite koja je to socijalna politika kod njih. Nemačka itd, da ne govorimo sada o pojedinačnim državama i raznim uštedama.
Ova država mora da štedi, da se mi razumemo. Da ne govorimo sada o katastrofalnoj privatizaciji itd. Šta nam je ostalo još sada u prihodnom smislu ono što možemo dodati? Kroz poreze možemo doći do daleko većih prihoda, ali vi niste napravili analizu fiskalne politike. Niste napravili. Zagovarali ste pre pola godine priču o tome da će se krenuti u oporezivanje "of šor" kompanija, jer je to predsednik Tadić rekao. I, vi ste sa nekoliko izjava rekli da će se krenuti u izradu zakona kojima će se oporezivati, a posle toga je sve to zamrlo. Samo ste jednom rečenicom obrazložili zašto niste ušli u to. Nemamo ljudskih kapaciteta da oporezujemo. U državnoj upravi radi 30 hiljada, a u administraciji 500 hiljada se finansira, i vi među tih 500 hiljada ljudi u državnoj administraciji, u državnom aparatu niste našli desetak ljudi koji će se baviti problematikom praćenja prihoda i oporezivanja "of šor" kompanija.
Isto tako, neadekvatno pratite putem poreske uprave, koja je u vašoj nadležnosti, celokupan sistem prihoda, trgovine, rashoda itd. Poreska uprava vam je gotovo van funkcije. Razgovarao sam sa ljudima i rekli su mi otvoreno. (Poslanici dobacuju: tako je!) Ova država više štiti tajkune, nego što štiti nas u državnoj upravi. I sve ono što napravimo ozbiljno, gde god zapnemo interveniše Pera, Janko, Marko itd.(Poslanici opet dobacuju: tako je!) Mi se povlačimo iz svega toga. Neću da brinem o svojoj deci i svojoj sudbini. To je priča poreskih inspektora. Vide kako je nastradao ovaj, kako je nastradao onaj itd. Njihov život je ugrožen. Zbog čega? Zbog toga što iza sebe nema države. A, zašto nema države?
Zbog toga što vi niste napravili adekvatnu zakonsku regulativu da se oporezuje shodno prihodima, sa druge strane da su oni zaštićeni, i da celokupan državni aparat stoji u zaštiti tog pojedinca koji se kao inspektor pojavljuje u preduzeću. Pre se štite vlasnici tih preduzeća, tajkuni i njima slični, nego što se štiti radnik državne uprave. E, to su problemi, i objektivni i subjektivni.
Vi kao ministar finansija morate biti inovativni u smislu onih obaveza koje imate u Zakonu o ministarstvima, u delu koji se odnosi na Ministarstvo finansija. Morate zaštiti državne interese. Zaštitićete ih na taj način što ćete morati sagledati celokupnu strukturu prihoda, rashoda, sve ono što smatrate da je višak, to ćete predložiti, inovirati prihodno-rashodnu stranu i na taj način će se doći do one uštede koja je neophodna ovoj državi. Bez toga mi nemamo državu. Hvala vam. (Aplauz)

Reč ima gospođa Diana Dragutinović, ministar. Izvolite.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo poštovani narodni poslanici, zahvaljujem što nije bilo grubih reči, kao što je jedna poslanica izjavila. Dozvolićete mi da iskoristim ovu priliku da se osvrnem na neke od vaših komentara i kritika. Naravno, pokušaću da se fokusiram na amandmane, ali ću biti dovoljno slobodna da se osvrnem i na neke ekonomske koncepte koji su ovde pomenuti.
Dakle, nije tačno da Narodna skupština usvaja zakone koji su svi sa odloženim dejstvom. Svi dobro znate da se Zakon o budžetskom sistemu, koji je usvojen krajem prošle godine, primenjuje za budžet koji je važio 2011. godine. I kao što smo usvojili budžet za 2010. godinu, koji je dozvoljavao deficit od 4,8% društvenog proizvoda, tako smo ovim budžetom za 2011. godinu usvojili budžet koji znači manji deficit, 4,1% društvenog proizvoda. Dakle, zakon primenjujemo i u 2011. godini.
Bilo je kritika o tome da garancija koja se daje ''Srpskoj banci'' za iznos od 45 miliona evra nema svoj zakonski osnov. Znam da poslanik dobro zna i da svi poslanici ovde znaju da zakonski osnov postoji. Iznos garancija je određen u dva člana Zakona o budžetu za 2011. godinu. Dakle, ne samo članom 2. već i članom, mislim, 33. gde se daje fleksibilnost Vladi da u iznosu do 200 miliona evra pokrene postupak izdavanja garancije za projekte od posebnog značaja, pa se onda navodi koje su to namene, između ostalog, stimulisanje izvoza, ali i finansijska stabilnost, a bogami i minimiziranje negativnih posledica velikih katastrofa. Prema tome, upravo taj član daje zakonski osnov.
Da li je iznos garancije veliki ili mali, o tome možemo diskutovati, ali hoću da kažem, ponovo, kao što sam rekla i prilikom odbrane Zakona o budžetu, da je sama procedura zaduživanja dosta dugotrajna, da poštujući striktno proceduru vi se ne možete zadužiti za period koji je kraći od četiri meseca, a u proseku ceo postupak traje najmanje osam do devet meseci. Ako bismo bili pošteni kada analiziramo podatke, pa gledali, recimo, budžete od pre tri-četiri godine, videli bismo da se iste garancije provlače. Dakle, u proseku od onog iznosa za koji kažemo da je maksimalni iznos za garancije koje može odobriti Vlada tridesetak posto se odnosi na jednu godinu.
Da li je Ministarstvo finansija odgovorno za javne nabavke? Od 2003. godine, od kada počinje da se primenjuje Zakon o javnim nabavkama, sve javne nabavke koje se obavljaju na nivou svih nivoa države, plus javna preduzeća, naravno, uključujući i lokalnu samoupravu, vrlo se pažljivo registruju u Upravi za javne nabavke. Prema tome, Ministarstvo finansija može biti odgovorno za javne nabavke Ministarstvu finansija.
Takođe, neosporno je da postoji budžetska inspekcija, ali je neosporno je da postoji interna revizija, a interna revizija je prvi nivo kontrole koji se u okviru određenog ministarstva brine da javne nabavke budu sprovedene po zakonu.
Ako uporedimo kapacitet budžetske inspekcije i kapacitet DRI, dakle, kapacitet 15 ljudi u budžetskoj inspekciji, kapacitet DRI 150 ljudi, činjenica je da se sa formiranjem DRI i sa početkom njenog rada zapravo smanjuje značaj budžetske inspekcije i, prirodno, nezavisna revizorska institucija treba da vidi da li se troši u skladu sa zakonom.
Hoću još jednom da podsetim i na nalaze DRI, dakle, svi mi dobro znamo, jednom godišnje da Uprava za javne nabavke, koja inače nije u sastavu Ministarstva finansija, nego nezavisni državni organ, dakle, ta uprava, u njoj se nalaze svi podaci i ona jednom godišnje radi izveštaj o javnim nabavkama. Sve ono što je nadležnost Ministarstva finansija to su direktni budžetski korisnici, dakle, javno nabavljaju 22 milijarde dinara. Vi znate da je budžet bio prošle godine 760, javno se nabavlja preko javnih nabavki tendera 22 milijarde dinara.
Državni revizor je našao nepravilnosti u vrednosti od 300 miliona dinara. Dakle, 1,5% javnih nabavki, a da ne kažem koliko promila ukupnog budžeta Republike Srbije.
Neko je osporio mogućnost uopšte, rekao da se radi o lošoj nameri, da se cela otplata jednog kredita, koji je podržan garancijom ''Svetske banke'' vrati samo u jednoj godini. Mislila sam da imate više poverenja u državu i Upravu za javni dug i da mora da postoji neki jako dobar razlog zašto se to radi. A, razlog je sledeći: kao što znate 2016. godine vraća se poslednja rata duga po osnovu stare devizne štednje. I zato je namerno izabrana ta 2017. godina da bi se vratio ovaj dug, jer su vrednosti približno iste. Jedna rata stare devizne štednje, odnosno ceo kredit uzet od poslovnih banaka, a koji je podržan garancijom ''Svetske banke''.
Dakle, prosto, motiv nije nikakvo poštenje ili nepoštenje, motiv je upravljanje likvidnošću i javnim dugom.
Naravno, bilo je i dosta komentara o različitim konceptima. O njima sam mnogo puta govorila, osećam potrebu da se osvrnem još jednom. Dakle, svrha privatizacije jeste veća efikasnost preduzeća, izlaganje preduzeća konkurenciji i privatna preduzeća jesu efikasnija od javnih preduzeća, i to ne samo u Srbiji nego svuda, a možemo da napravimo analogiju i sa nama, kao vlasnicima nekih stanova, kako se odnosimo prema vlastitom stanu, a kako prema zajedničkim hodnicima. Prema tome, drugačiji osećaj i drugačije se privatnik brine o svom vlasništvu, nego o nečemu što nije njegovo.
Kome je potrebno zaduživanje? Pa, Kuvajtu nije, tu se slažem. Postoje primeri zemalja koje se ne zadužuju, ali je uloga finansijskog sektora, nadam se da niko ne spori da finansijski sektor treba da postoji, da obezbedi kredite dobrim klijentima, a država jeste dobar klijent.
Bilo je i duhovitih opaski o tome šta to može da znači uspešnost ili neuspešnost. Uspeh je moguće meriti na razne načine. Neko meri uspeh brzinom zaduživanja. Mogla bih da odgovorim i da kažem da bih mogla da merim uspeh visinom inflacije i hiperinflacije ili možda nepoštovanjem zakonom garantovanih obaveza. Možda je neuspeh biti u krizi kada je ceo svet u krizi, možda je uspeh biti u krizi kada svet nije, ali ću time da završim o tome kako sve možemo da merimo – uspeh ili neuspeh.
Takođe, podsećam da smo Zakonom o budžetu predvideli ove garancije. Prema tome, usvajanjem Zakona o budžetu zapravo mi smo, zapravo, dali podršku i ovim garancijama.
Neko je, takođe, rekao da je država mnogo više zadužena sada nego što je bila početkom 2000. godine. E, to, zaista, nije tačno! Vi dobro znate da postoji bilten javnih finansija i možete to proveriti. Sigurna sam da znate da je 2000. godine učešće javnog duga u društvenom proizvodu bilo 150%, a danas je, uprkos svemu, zaduživanju u ove tri poslednje godine, učešće javnog duga u društvenom proizvodu četiri puta manje.
Nikada nisam mogla da kažem da je MMF rekao da mi vodimo restriktivnu fiskalnu politiku. Između reči ''restriktivno'' i reči ''odgovorno'', moram da kažem da postoji velika razlika. Ne mogu da kažem da budžet koji se usvaja sa deficitom jeste restriktivan budžet. Prosto, to ne mogu da kažem, jer to ne piše ni u jednoj knjizi, ali mogu da kažem da je odgovorno voditi kontracikličnu politiku, a to podrazumeva da se u periodu krize reaguje deficitom. Molim vas da napravite razliku između restriktivnosti i odgovornosti.
Imala sam utisak kao da jedan poslanik nije razumeo u mojoj završnoj reči šta sam htela da kažem, zašto postoji razlika između tzv. programskih i projektnih kredita. Imala sam utisak kao da jedan poslanik traži od mene da novac koji je dobijen na osnovu garancije ''Svetske banke'', tih 400 miliona dolara ili 300 miliona evra, označimo crvenom bojom, tako da znamo da se radi o tom novcu i da budemo sigurno da je on otišao za određene namene. Ne znam da li poslanik dobro zna šta je funkcija Trezora, a to je da novac, bez obzira da li od poreskih prihoda, da li od kredita ili emisija hartija od vrednosti, dolazi u jedan zajednički rezervoar.
Dakle, rekli ste da vi podrazumevate da ne može da se troši više nego što je planirano budžetom, a budžet kaže – toliko odlazi za plate, penzije, socijalna davanja, pa, recimo, 70 milijardi dinara odlazi za podsticaj privredi i 30 milijardi dinara za investicije. Sada vi tražite od mene da vam kažem, pošto vidite da imamo deficit, recimo, od 120 milijardi, da će tih 30 milijardi što je predviđeno za investicije, biti iz kredita ''Svetske banke'', a onih 70 iz emisije državnih obveznica, a plate, penzije i socijalna davanja iz poreskih prihoda. Šta smeta da bude drugačije? Nama su potrebni i krediti ''Svetske banke'' i emitovanje trezorskih zapisa, naravno, poreski prihodi. Deficit je takav, novac kad dođe u Trezor on je neobojen.
Do prve velike svetske ekonomske krize deficit je uglavnom bio rezultat finansiranja ratova. Tu se potpuno slažem sa rečima jednog poslanika. Međutim, takođe, moram da napomenem da nakon velike svetske ekonomske krize i, da kažem nakon čuvenog prvog Kenzovog dela, inače ne volim Kenza, zato što smatram da ima i drugih ekonomista meni bližih po prirodi, deficit postaje regularan instrument fiskalne politike i on je tzv. strukturne prirode. Dakle, upotrebljava se u zavisnosti od faze ekonomskog ciklusa.
U vreme Laze Pačua bio je deficit i on jeste finansirao ratove, ali verujte mi, Srbija je i u to vreme bila mnogo udaljena od nekih evropskih zemalja po nivou razvijenosti. Sada je sigurno manje udaljena nego što je bila nekada.
Interesantno je da jedan poslanik insistira na tome da se ''mastrihtski'' kriterijum ne treba poštovati, na primer, kada je u pitanju veličina fiskalnog deficita, zašto ne veći. Odmah zatim, drugi poslanik kaže – treba štedeti, treba imati manji deficit, ali definitivno mislim i pretpostavljam da ćete se svi složiti da je, bez obzira da li je deficit strukturne prirode, da li je deficit rezultat rata, uvek bolje da se deficit i njegovo finansiranje upotrebe za namene, kao što su zdravstvo, prosveta, investicije, nego za finansiranje ratova.
I, možda još samo da se osvrnem na reči poslednjeg govornika. Da li verujem u statističke podatke? Ono u šta verujem jeste ozbiljna ekonomska analiza. Posumnjala sam u tačnost podataka da je smanjen broj zaposlenih za 400 hiljada. Zašto? Zato što postoje dva izvora podataka, iste institucije koja se zove Republička statistika. Prema jednom izvoru koji se zove Statistika zaposlenih – zaposlenost je smanjena za 200 hiljada. Prema drugom izvoru, koji se zove Anketa o radnoj snazi, zaposlenost je smanjena za 400 hiljada.
Razlika između ta dva izvora jeste što Anketa o radnoj snazi obuhvata zaposlene u sivoj ekonomiji ili u nekoj sivoj zoni. Negde je meni prirodno da u vreme krize upravo broj ljudi koji su u neformalnom sektoru raste, da odlaze iz formalne u neformalnu ekonomiju. Zašto sam posumnjala u taj broj? Nisam vršila analizu i moji ljudi u Ministarstvu još uvek nisu, jer tih 200 hiljada razlike negde mora da se nađe.
Ako ste radili u neformalnoj ekonomiji, vas 200 hiljada, izgubili ste posao, gde ste vi sada? Niste otišli u penziju, jer niste imali posao u formalnoj ekonomiji. Da li ste se iselili? Da li ste se pojavili na tržištu rada? Tržište rada kaže da niste. Da li ste aplicirali za socijalnu pomoć? Jer, vama je socijalna pomoć neophodna. Socijalna institucija kaže da nije. Ja, prosto, moram da vidim gde se pojavilo tih 200 hiljada ljudi.
Ono što jeste neosporno to je da su ljudi u privatnom sektoru izgubili posao, da je i tih 200 hiljada mnogo, ali evo, najiskrenije sam rekla, zašto sam izrazila sumnju u ove brojeve.
Kao i uvek meni je, bez obzira na ponekad izraženo negodovanje mojim licem, uvek prijatno što se družim sa vama. Zahvaljujem na tome, još jednom, što nije bilo grubih reči i videćemo se ponovo uskoro. Hvala. (Aplauz)

Uvažena gospođo ministar, zahvaljujemo i mi vama.
Narodni poslanik Dragan Stevanović – neće. Zahvaljujem
Pošto smo završili pretres o svim amandmanima, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Obaveštavam vas da ćemo u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Pošto je Narodna skupština završila raspravu o svim tačkama dnevnog reda ove sednice, saglasno članu 87. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, određujem ponedeljak, 28. februar 2011. godine, sa početkom u 10 časova, kao dan za glasanje.
Kako je 28. februar 20011. godine određen kao dan za glasanje, napominjem da će se Narodna skupština, u skladu sa članom 113. stav 2. Ustava Republike Srbije i članom 264. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, u tom danu izjasniti i o Zahtevu predsednika Republike Borisa Tadića da Narodna skupština ponovo odlučuje o Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost.
Podsećam, takođe, da ćemo se videti sutra u 10 časova i da ćemo imati predstavnike Vlade koje su predlagači aktuelnih tema predložili.
Glasanje je u 10 časova, u ponedeljak. Vlada će nam biti popodne od 16 časova, tako da ćemo sutra imati intenzivan rad.