Zahvaljujem. Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici predlagača, mislim da danas govorimo o jednoj jako osetljivoj temi i da nema potrebe da bilo šta politizujemo. Jako je dobro što decentralizujemo sistem socijalne zaštite i konkretizujemo određene mere i aktivnosti, naravno uz činjenicu da zakon svoje efekte najbolje pokazuje onda kad počne da se primenjuje. Mislim da je izuzetno dobra stvar kada određene ingerencije možete spustiti na regionalni ili lokalni nivo, jer niko ne može bolje poznavati problematiku od ljudi koji žive na određenom prostoru.
Naravno, ukazala bih na par aspekata kada govorimo o zakonu o socijalnoj zaštiti. Usled poremećaja vrednosnog sistema, privrednih promena, nepovoljnih demografskih kretanja u okviru kojih nam se sela nažalost prazne, izumiru, svakako dolazimo i do narušene socijalne ravnoteže našeg društva. Sve je uočljivija povećana ugroženost dece, nemoćnih i starih ljudi usled smanjenih mogućnosti porodice i društva da ostvaruju svoju zaštitnu ulogu. Oblast socijalne zaštite usmerena je ka poboljšanju socijalnog statusa građana na ličnom, porodičnom i širem socijalnom planu.
Naravno da je negovanje nezavisnosti i sposobnosti ljudi da pomognu sami sebi, uz jačanje društvene kohezije, upravo ono čime zakon o socijalnoj zaštiti treba da se bavi. S tim u vezi, od izuzetne je važnosti što danas razgovaramo o Predlogu zakona o socijalnoj zaštiti.
Podsetila bih da je Zakon o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana izvorno usvojen 1991. godine, a poslednje promene je pretrpeo 2006. godine.
Ono što svi znamo je da ovaj predlog zakona prvenstveno treba da odgovori na potrebe građana u novonastalim okolnostima i da podrži ranjive i marginalizovane pojedince i grupe, kojima je potrebna organizovana pomoć države i zajednice. Mislim da je jako bitno naglasiti da zajednica i društvo treba da budu jednako odgovorni za sve svoje članove. Isto je tako neophodna i podrška građana koji nisu u stanju da učestvuju u ekonomskoj aktivnosti, kako bi obezbedili svoju egzistenciju.
Kao što je navedeno u samom Predlogu zakona, ciljevi socijalne zaštite su: dostizanje, odnosno održavanje minimalne materijalne sigurnosti i nezavisnosti pojedinca i porodice u zadovoljavanju životnih potreba; obezbeđivanje dostupnosti usluga; stvaranje jednakih mogućnosti za samostalni život i podsticanje na socijalnu uključenost; očuvanje i unapređenje porodičnih odnosa, kao i unapređenje porodične i međugeneracijske solidarnosti; predupređenje zlostavljanja, zanemarivanja ili eksploatacije, odnosno otklanjanje njihovih posledica.
Naravno da treba spomenuti da su kroz izradu samog predloga zakona implementirana iskustva nevladinih organizacija, iskustva sa različitih lokalnih i regionalnih nivoa, kao i strateški dokumenti koje je ova država usvajala, krenuvši od Strategije za razvoj socijalne zaštite koja je usvojena 2005. godine, koja je danas više puta spomenuta, i, naravno, međunarodnih dokumenata koje smo kao država ratifikovali i prihvatili.
Prema prognozama, usvajanjem ovog zakona broj korisnika socijalne pomoći će se povećati za 40 - 60%, jer će se usvajanjem ovog zakona drukčije tretirati višečlane porodice i domaćinstva u kojima su svi članovi nesposobni za rad, za šta su potrebna veća budžetska davanja.
Naravno, pozitivno deluje to što je u budžetu izdvojeno 2,7 milijardi, ako sam pogrešila ispravite me, za sprovođenje novog zakona, što svakako predstavlja jednu pokretačku snagu za realizaciju i implementaciju ovog zakona.
Predlog novog zakona o socijalnoj zaštiti ima intenciju da ovu oblast uredi u cilju efikasnog, racionalnog i ekonomičnog obezbeđivanja socijalnih usluga svim građanima kojima je ta pomoć potrebna.
Jedna od novina koju predlog ovog zakona ističe je proaktivna usluga korisnika novčane socijalne pomoći, što predstavlja mogućnost da centri za socijalni rad sklapaju ugovore ili tzv. individualne planove aktivacije sa korisnicima o njihovoj aktivaciji. Podzakonskim aktima će se dodatno precizirati i razviti pravila aktivacije. U ovom kontekstu dodatno je precizirana saradnja centara socijalne zaštite i Nacionalne službe za zapošljavanje.
Moram da napomenem, kada već govorimo o Nacionalnoj službi za zapošljavanje, oni u svojim programima imaju implementiranu, na neki način, tu kategoriju gde prednost u okviru realizacije samih programa imaju marginalizovane grupe, korisnici materijalnog obezbeđenja itd. Mislim da će ova mera dati mnogo bolje rezultate zato što zakonski sada definišemo jedan postupak i što se stvara preduslov da ljude naučimo, kako bi se reklo popularno, da pecaju, a ne da im dajemo ribu.
Svakako treba naglasiti da jednu od novina predstavlja mogućnost delovanja u oblasti socijalne zaštite kako javnih ustanova, tako i organizacija civilnog sektora i privatnih preduzeća. Nadležni organ, u skladu sa ovim zakonom, usluge u svojoj nadležnosti obezbeđuje osnivanjem ustanove socijalne zaštite, ali i putem javne nabavke usluga.
Ono što svakako predstavlja preduslov za punu realizaciju predloženih rešenja u zakonu jesu oblici licenciranja pružalaca socijalne zaštite. Sistem licenciranja proizilazi iz potrebe za unapređenjem kvaliteta i kontrole pružanja usluga socijalne zaštite, u sistemu koji je zasnovan na pluralitetu pružalaca usluga i pravu korisnika da biraju kompetentne pružaoce kvalitetnih usluga socijalne zaštite. Sistemom akreditacije programa obuka namenjenih stručnim radnicima u socijalnoj zaštiti unapređuje se kvalitet usluga socijalne zaštite.
Zašto sad naglašavam ovaj segment? Zato što su iskustva na terenu višestruka i veoma različita, i od strane onih koji rade u centrima za socijalni rad i od strane korisnika. Naravno da često i pružanje usluge i korišćenje same usluge zavise od nekih individualnih potencijala, ali ono što mi zakonski treba da regulišemo i za šta stvarno treba da stvorimo okvire jesu jednake mogućnosti da ta usluga bude uniformisana i jednako dostupna, sa jednakim kvalitetom za sve naše građane. To je upravo onaj deo kada govorimo o ravnomernom razvoju.
Isto tako, moram da pohvalim onaj deo gde se razmatralo u kom delu i u kojoj meri će se pomagati kojim sredinama. Mislim da je to izuzetno bitna stvar.
Ono što bih želela da napomenem je da sam, kao i dobar deo mojih kolega, koliko sam čula danas u diskusiji, podnela dva amandmana, na čl. 82. i 84, no o tome ćemo verovatno u danu kada budemo razmatrali zakon u pojedinostima. Apelovala bih ovaj put možda na veću primenu zakona po pitanju sigurnih kuća i toga da ne mora uvek žrtva da napušta svoj dom.
Isto tako, ono što očekujemo od Ministarstva (do sada je pokazalo stvarno najbolje namere i jako dobre rezultate) jeste jedna međusektorska saradnja. Svakako, u zakonu jeste dato lokalnim samoupravama da na svom, lokalnom nivou iskažu svoje potrebe i mogućnosti. U praksi imamo primere međusektorske saradnje na lokalnom nivou, prvenstveno mislim na trgovinu ljudima i na žrtve nasilja u porodici; potpisani su tzv. memorandumi ili protokoli o saradnji između različitih institucija na lokalnom nivou.
Svesna sam činjenice da ta materija ne može da se reguliše u jednom krovnom zakonu, jer ovo je stvarno jedan krovni zakon, ali ovom prilikom apelujem na predstavnike Ministarstva da to pitanje pokušamo da rešimo kroz neki niži akt ili dokument.
U svakom slučaju, još jednom ću spomenuti da decentralizacija i spuštanje odgovornosti sa viših nivoa na niži jeste od izuzetnog značaja. Pokušaću da apelujem ovom prilikom na svoje kolege da razmisle da li mi ovim zakonom rešavamo jedno suštinsko pitanje ili pokušavamo da rešimo pojedinačne slučajeve. Ja mislim da suštinskim rešavanjem određenih tema i određenih oblasti pružamo upravo pojedincima mogućnost za bolji život. U tom slučaju, želim da pohvalim to što je ovaj zakon danas na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Daniela Lovrin.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zadovoljstvo mi je što danas raspravljamo o zakonu o socijalnoj zaštiti, pre svega zbog toga što je postojeći Zakon o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana prevaziđen i upravo je zbog toga veliki broj građana kojima je pomoć bila neophodna ostao van sistema zaštite.
Naravno, pre svega da kažem da ću glasati za ovaj zakon, kao i moje kolege iz Demokratske stranke. U svom izlaganju osvrnuću se na nekoliko članova koji su po mom mišljenju značajni i koji će popraviti položaj naših najugroženijih građana. Najpre, treba istaći da će donošenjem ovog zakona biti obuhvaćen veći broj građana kojima je pomoć neophodna.
Kad govorim o socijalnoj pomoći, s obzirom na to da sam radila pre par godina u Centru za socijalni rad, ne mogu da se ne setim jedne moje korisnice, jedne bake koja živi u prigradskom naselju blizu Šapca. Imala je skromnu kuću i okućnicu od 50 ari. Bila je, naravno, radno nesposobna, a upravo zbog toga što ima nazoviplac od 50 ari nije mogla da ostvari pravo na socijalnu pomoć. Ona, naravno, nije bila prepuštena samoj sebi zbog toga što kod nas u Šapcu postoji dobro razvijen sistem socijalne zaštite na lokalnom nivou, pa smo mi kroz trenutne pomoći i ostale oblike socijalnih davanja pomogli toj baki, a i drugima korisnicima koji su bili u sličnoj situaciji, tako da želim da pohvalim odredbu ovog zakona koja daje mogućnost nesposobnim licima koja imaju nešto više zemljišta, a to je do jednog hektara, da ostvare pravo na socijalnu pomoć. Imam tu i neke primedbe, ali kad završim o stvarima koje su dobre osvrnuću se i na te primedbe.
Ono što je takođe bitno, to je da ovaj zakon daje mogućnost ne samo da veći broj korisnika ostvari pravo na socijalnu pomoć, dakle, na novčana davanja, nego da i ta davanja budu uvećana, ukoliko se radi o licima radno nesposobnim, kada je u pitanju dodatak za tuđu pomoć i negu, kada su u pitanju osobe kod kojih je utvrđen invaliditet sto posto. Dakle, to je još jedna dobra stvar koja je predviđena ovim zakonom i koja pokazuje da je predlagač zakona imao sluha za ove kategorije koje i jesu najugroženije. Različiti su tu procenti koji se pominju, ali otprilike 30 - 40% lica kojima je neophodna pomoć dobiće pomoć kada ovaj zakon stupi na snagu, što je veoma dobro.
Veću socijalnu pomoć primaće i porodice koje imaju šest članova. Naime, po trenutno važećem zakonu bile su izjednačene porodice koje imaju šest članova i porodice koje imaju pet članova. Kad zakon stupi na snagu, šestočlano domaćinstvo dobijaće veća novčana davanja nego što je to bilo po starom zakonu, i to je takođe dobro.
Druga novina, i tu ne mogu da se složim sa mojom koleginicom Jorgovankom Tabaković, odnosi se na formiranje, odnosno osnivanja centara za porodični smeštaj i usvojenje. Do sada su poslove zbrinjavanja i brige oko dece bez porodičnog staranja radili centri za socijalni rad, koji su opterećeni pružanjem i ostalih usluga. S obzirom na značaj materije i na to da se radi o deci, mislim da je jako dobro što će postojati posebni centri koji će se isključivo baviti zaštitom dece bez roditeljskog staranja. Ne može niko da me ubedi da je bolje jednom detetu koje se nalazi u domu, ma koliko taj dom bio dobar, koliko dobro bio opremljen i koliko su dobri ti vaspitači, nego detetu koje se nalazi u jednoj porodici, u hraniteljskoj porodici, koja praktično menja njegovu prirodnu porodicu.
Uostalom, i moje skromno iskustvo u radu u Centru za socijalni rad pokazalo je da deca koja žive u hraniteljskim porodicama mnogo bolje napreduju, mnogo se brže razvijaju od dece koja žive u ustanovama socijalne zaštite.
Dakle, i na ovaj način je predlagač pokazao da je odgovoran i da želi da zaštiti decu bez porodičnog staranja.
Na kraju, ništa manje značajno jeste to da će usvajanjem ovog zakona biti pružene kvalitetnije usluge, govorim o svim uslugama socijalne zaštite, iz prostog razloga što je u zakon uneta obaveza svih stručnih radnika, svih institucija koje se bave socijalnom zaštitom, da moraju da se edukuju, znači, stalno učenje, obnavljanje licence, dobijanje licence, što automatski dovodi do efikasnijeg i kvalitetnijeg pružanja socijalnih usluga.
Mogu da kažem da socijalna pomoć možda nije dovoljna da ljudi obezbede sve svoje egzistencijalne potrebe, ali, u svakom slučaju, ne treba zaboraviti da ova država i Vlada, u kojoj je Demokratska stranka, uz određene pauze, daje redovna novčana davanja. Ne kažem da su dovoljna, ali svakako su veoma značajna za ljude koji nemaju od čega da žive. Ne treba zaboraviti da su 2001. godine bila zaostala davanja za materijalno obezbeđenje i za tuđu negu i pomoć 24 meseca, odnosno 27 meseci. Sve je to tadašnja vlada Zorana Đinđića nadoknadila. Od tog perioda pa sve do danas davanja za ta lica su redovna, što je naravno veoma značajno.
E, sad nešto o primedbama. Već sam napomenula da osobe koje žive u kući sa okućnicom od 50 ari do sada nisu mogle da ostvare pravo na socijalnu pomoć. Dobro je što će, kad se radi o licima nesposobnim za rad, po ovom zakonu to moći, s obzirom na to da je gornja granica jedan hektar. Mislim da ne treba ostaviti ovu granicu kada su u pitanju čak i radno sposobna lica, s obzirom na to da se ne može očekivati da jedna četvoročlana porodica koja je nezaposlena i ima 50 ari može da obezbedi sebi na osnovu toga normalnu egzistenciju. Pa, eto, prosto da razmislite, s obzirom na to da još uvek postoje mogućnosti da se izmeni ovaj član, o mogućim izmenama.
Još jedna primedba; ona se ne odnosi na usluge koje će eventualno pružati ustanove socijalne zaštite, već na izbor direktora u centrima za socijalni rad. Verujem da su socijalni radnici, uopšte stručni radnici koji se bave socijalnom zaštitom, želeli da zaštite struku, jer znam šta je konkretno bila primedba kad sam ja 2001. godine došla u Centar za socijalni rad, i da su mislili da je dobro da direktor centra bude neko ko se bavi socijalnom zaštitom.
To možda jeste dobro ukoliko u centru za socijalni rad ili ustanovama socijalne zaštite postoje ljudi koji bi mogli dobro da obavljaju funkciju direktora, ali ukoliko ne postoje ili ne žele iz različitih razloga, prosto nema mogućnosti da onda dođe neko sa strane. Onda bih ja taj član... jer još uvek postoje, iako nisam podnela amandman, mogućnosti, da to budu lica koja imaju sedmi stepen stručne spreme i pet godina radnog iskustva u struci.
Naravno, ove primedbe nisu toliko značajne koliko su značajni pomaci koje će doneti primena novog zakona o socijalnoj zaštiti.
Na kraju, da rezimiram, novi zakon o socijalnoj zaštiti obezbediće više para, za veći broj socijalno ugroženih lica, obezbediće bolju zaštitu dece bez roditeljskog staranja i, naravno, kvalitetnije usluge socijalne zaštite. I, kao što sam na samom početku rekla, upravo zbog toga Poslanička grupa ZES glasaće za donošenje ovog zakona.

Zahvaljujem. Dajem reč narodnom poslaniku Aleksandru Pejčiću.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, predstavnici Ministarstva, danas govorimo o Predlogu zakona o socijalnoj pomoći. Inače, verujte mi, nije pet do dvanaest, već dvanaest i petnaest za donošenje ovakvog jednog zakona. Pretpostavio sam da će ovaj zakon da se donese mnogo ranije, onog trenutka kad se formirala ova socijalno odgovorna vlada, kada je bila odgovorna za socijalnu politiku, jer bi ovaj zakon na taj način zaštitio građane od nečinjenja ove vlade, jer ova vlada je uvela nezapamćene ekonomske i socijalne sankcije svom narodu.
Dakle, ono što sam hteo da napomenem je to da u ruci imam ekspoze premijera Mirka Cvetkovića, predsednika Vlade, program Vlade oko koga se složilo 18 stranaka; četvrta tačka je jačanje socijalne odgovornosti. Zapravo, Mirko Cvetković u svom ekspozeu kaže: „Jedan od prioriteta Vlade Republike Srbije biće jačanje socijalne odgovornosti prema građanima Republike Srbije, u cilju poboljšanja uslova života i rada svih građana Srbije, a posebno najugroženijih kategorija stanovništva. Cilj Vlade je da u narednim godinama najširi slojevi stanovništva participiraju u rezultatima ekonomskog napretka.“
Gospodine ministre, pitaću vas da li je ekonomski napredak to što kaže gospođa Gordana Matković, bivši ministar, a sada savetnik gospodina Tadića, da je milion građana Srbije na ivici egzistencije? Da li je ekonomski napredak to što je sada plata manja od 320 evra, a pre tri godine je bila 426 evra? Da li je ekonomski napredak da je potrošačka korpa sada 70.000 za četvoročlanu porodicu, a za tročlanu porodicu 52.000? Da li je ekonomski napredak to što je ova vlada svojim nečinjenjem izgubila 400.000 radnih mesta?
Dakle, u Srbiji se teško živi, to je činjenica, a najteže se živi, gospodine ministre, na jugu Srbije. Imali ste mogućnosti da se uverite, pošto ste pre mesec i po dana bili u Leskovcu, susreli se sa građanima Leskovca i oni su vam pričali o poteškoćama na jugu Srbije. Naime, tri su razloga zbog čega se loše živi: zato što Vlada ništa ne radi po tom pitanju dole, na jugu Srbije; evo, sada imamo ovaj intervencionistički zakon, koji će samo ugasiti požar; lokalne samouprave ništa ne čine, već samo baštine narodne kuhinje, ništa više; treća stvar, zato što su ukinuti transferi lokalnim samoupravama, naročito na jugu Srbije.
Meni je žao što ću ovo reći, ne želim da politizujem to, ali zbog velike nemaštine na jugu Srbije se umire od siromaštva. Imali smo dva slučaja, u selu Dobrotin i u selu pored Hana, da su ljudi u 21. veku umrli od gladi, zbog siromaštva. Podsetiću vas da Srbija nije Etiopija, Srbija je evropska zemlja i mesto joj je u Evropi, a ovo je 21. vek.
Takođe smo očekivali, gospodine ministre, da ćete uporedo sa ovim zakonom, a on je uzročno-posledičan, imati zakon o ratnim vojnim rezervistima. Zapravo, ovaj zakon se na trenutak pojavio na sajtu Vlade, pa je skinut, ne znam zbog čega. Imam obavezu, zato što su me kontaktirali rezervisti, 14.000 rezervista iz Jablaničkog okruga je bilo na Kosovu i oni žele da imaju ista prava kao i svi ostali rezervisti. S obzirom na to da su rezervisti iz susednog okruga, Topličkog okruga, dobili materijalnu pomoć, oni se pitaju kada će se njihov problem rešiti, pošto su permanentno bili u kontaktu sa vama, radili na tom nacrtu zakona, i kada će ta materija biti ovde u zakonu. Jer, 50% njih su socijalni slučajevi, žive od penzije roditelja, od zemlje koju imaju ili od neke socijalne pomoći.
Ovde u ruci takođe imam, gospodine ministre, i zahtev jednog ratnog vojnog rezerviste, vojnika, koji je proveo dosta vremena na Kosovu, zove se Dragan Ranđelović. On je uputio molbu i vama, gospođo Đukić Dejanović, i vama, ministre, da reši svoj problem. On je krajem 2004, u novembru, dobio leukemiju, zato što je bio izložen zračenju osiromašenog uranijuma od bombi koje je NATO sručio na Kosovo. Zbog birokratije, tj. zbog sadašnjeg zakona koji je anahron, on ne može da reši svoj borački invaliditet, jer članovi 77. i 79. oročavaju vreme kada treba da se priloži medicinska dokumentacija. Međutim, on je oboleo skoro 2005. godine, tako da nije mogao na vreme, u roku od dve godine, da podnese taj zahtev za invaliditet, pa bih vas zamolio da uzmete u obzir i ovaj slučaj. Unapred vam se zahvaljujem.
Hteo sam da vam između ostalog, kada sam pričao o teškom životu na jugu Srbije, pročitam i jedan izveštaj Zavoda za statistiku, koji kaže – nezaposlenost je jedan od gorućih problema u Srbiji, a Jablanički okrug spada u grupu okruga koji imaju najveću stopu nezaposlenosti. Analizirajući podatke 2008, 2009. i 2010. godine uočavamo da se broj nezaposlenih ne smanjuje, već se, naprotiv, povećava.
Zatim se kaže dalje u izveštaju: stopa nezaposlenosti od 37,5% u 2008. godini (pazite, 2008. godine) porasla je na 44,60% u 2009. godini, a u 2010. godini na 45,2%, dok se stopa zaposlenosti od 21,54% u 2008. godini smanjila na 15,3% u 2009. godini , a za 2010. godinu nemamo podatke.
Kada je reč o ovom zakonu, mi smo očekivali, gospodine ministre, da će ovaj zakon da se bavi jednom temom koja je izuzetno bitna za građane Srbije. Ako je porodica fundament jednog društva, mi smo očekivali da ćete vi kao centralnu temu staviti i socijalnu pomoć za podsticanje nataliteta građana Srbije, jer, kao što sami znate, mi smo kao narod na četvrtom mestu po starosti u Evropi, a na 10. mestu u svetu. Očekivali smo da ćete nekim socijalnim merama podstaći natalitet, jer našem društvu preti gašenje.
Na kraju sam hteo da vam kažem da DSS neće glasati za ovaj zakon. Pokušali smo amandmanima da popravimo ovaj zakon, ali smo hteli da vam ukažemo – svaki dan proveden sa ovom vladom je tragičan za građane Srbije i mi očekujemo, ne sutra, ne prekosutra, već danas, da ova vlada podnese ostavku. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Srđan Miković ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, pred nama je Predlog zakona o socijalnoj zaštiti, vrlo važan zakon, jer ne smemo zaboraviti da je dosadašnji Zakon o socijalnoj sigurnosti građana na snazi već dvadeset godina.
Dolazim iz Pančeva, i u ovih poslednjih dvadesetak godina, od kraja 1989. godine, bio sam u prilici da na terenu primenjujem odredbe Zakona o socijalnoj zaštiti. Činjenica je da dobar deo ovoga što je predviđeno i što se reguliše Predlogom zakona jesu obaveze lokalnih samouprava; činjenica je i to da mnoge lokalne samouprave u Srbiji ne mogu same, bez pomoći države, da reše te probleme, međutim, kako vidimo, u ovih dvadeset godina ceo sistem socijalne zaštite nalazi se u jednom procesu menjanja, u poslednjih deset godina u permanentnom reformskom procesu.
Sam Predlog zakona posebnu pažnju posvećuje onim najsiromašnijim, posebno porodicama sa decom i društvenim grupama koje imaju najveći rizik od društvenog isključivanja, odnosno marginalizacije. Problem je kako sve te ljude uključiti u društvene tokove i kako na određeni način uspeti da svako ima svoju ulogu u društvu.
Najveća novina, ili jedna od najvažnijih stvari, jeste pitanje materijalnog obezbeđenja porodice, sama novčana socijalna pomoć. Mnogi su danas o tome govorili i mislim da je to jako važno. Međutim, mislim da su i druge stvari, strateške stvari koje su se pojavile u ovom predlogu zakona, takođe bitne.
Novina je da se uvodi aktivacija za radno sposobne korisnike novčane i socijalne pomoći. Posebnu ulogu imaju centri za socijalni rad i Nacionalna služba za zapošljavanje, upravo da bi se pravili individualni planovi aktivacije i da se iz kruga siromašnih izvuče što je moguće više ljudi.
Jedna velika tema je takođe razvoj mreže usluga u zajednici. Kako vidite, mnogi su o tome isto govorili, da se u Predlogu zakona afirmiše koncept razvoja usluga u zajednici, tzv. otvorenih oblika zaštite.
Činjenica je da je Ministarstvo i u proteklom periodu bilo veoma aktivno na terenu i da su u lokalnim skupštinama 122 opštine usvojile strategije razvoja socijalne zaštite, uz veliku pomoć Ministarstva.
U vreme poslednjeg angažmana u organima lokalne samouprave, između 2004. i 2008. godine, bez obzira na to što je u tom periodu broj nezaposlenih na teritoriji opštine Pančevo spao sa 19.000 na 12.000 nezaposlenih i što smo uspeli da dostignemo skoro onih magičnih 5% izdvajanja iz lokalnog budžeta za socijalnu zaštitu, ono čime mogu da se pohvalim, to je da smo kraj mandata dočekali tako što je pripremljena strategija razvoja lokalnih usluga socijalne zaštite za period 2008 – 2012, sa posebnim separatom o izbeglima i prognanima, sa analizom socijalnog stanovanja (znači, analiza i projekcija socijalnog stanovanja); ukupno sagledana strategija, uz ogromnu pomoć Ministarstva i UNDP.
Moram da istaknem, kao i neki od mojih prethodnika, ono što je dobro to je pitanje regulisanja licenciranja, jer potencijalni pružaoci usluga socijalne zaštite mogu da budu i civilni, znači, i privatni i javni sektor. Pažnja je posvećena i akreditaciji programa obuke stručnih radnika u socijalnoj zaštiti.
Mislim da je Strategija razvoja socijalne zaštite koju je Vlada usvojila 2005. godine bila dobra polazna tačka za ovaj predlog zakona. Hteo bih da kažem da je ovde praktično na terenu pomireno ono što strateški treba uraditi i pojedinačna dobra rešenja.
Mi koji smo diplomirani pravnici možemo da se začudimo neki put kako to da kod dela zakona, člana 69. stav 1, gde je definisano da centar za socijalni rad odlučuje o korišćenju usluga iz člana 68. stav 1. primenom odredaba zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak, ako ovim zakonom nije drugačije određeno... U stavu 2. je regulisano da kada se donosi pozitivno rešenje ne izdaje se pozitivno rešenje, nego direktno uput za korišćenje usluga. U situaciji negativnog rešenja izdaje se rešenje, sa mogućnošću pravnog leka.
Ovde se praktično pošlo od toga da promptno treba da se izađe u susret rešavanju životnih potreba građana. Mislim da je to dobro rešenje. To ukazuje da je prilikom izrade zakona, s jedne strane, dobro praćena teorija, sve ono što je i Lisabonskom strategijom iz 2007. na neki način rečeno da treba raditi, ali i životna rešenja koja treba da doprinesu boljem životu naših građana, pre svega onih najugroženijih, kojima je pomoć i najviše potrebna.
Upravo zbog toga pozivam vas sve, drage kolege i koleginice, da u danu za glasanje podržimo ovaj predlog zakona.

Zahvaljujem. Reč ima narodna poslanica Marini Toman.

Dame i gospodo, ministre, govoreći danas o zakonu o socijalnoj zaštiti moramo da obratimo pažnju na nekoliko stvari. Prvo, zakon o socijalnoj zaštiti usmeren je na socijalno zbrinjavanje najugroženijih kategorija stanovništva, i to je to. Međutim, zakon u ovom obliku u kojem se danas nalazi pred nama odslikava trenutno stanje u državi i ne rešava izvor problema. Zaista je veliko pitanje da li će on obezbediti dovoljan stepen zaštite najsiromašnijih građana, što po vama nije bilo moguće prethodnim zakonskim rešenjem.
Sam zakon, dugo najavljivan, zaista će doneti izmene u sistemu socijalne zaštite, ali plašim se da su očekivanja možda veća od onoga što će zakon doneti u praksi. Da bismo rešili taj problem, ali i obezbedili funkcionisanje ovog zakona u praksi, moraju da se ispune neki preduslovi: pod jedan, moramo da imamo državi finansijski sistem koji će garantovati zakonom propisanu socijalnu zaštitu; pod dva, da bismo došli do održivog finansijskog sistema moramo da pokrenemo privredu, odnosno da imamo adekvatni privredni rast, koji može da prati javnu potrošnju.
Da su ove dve stvari važne svedoči i sam zakon. Ukoliko se ti uslovi ne ispune, materijalna pomoć za najugroženije kategorije stanovništva biće pod velikim znakom pitanja. Postavlja se pitanje šta će biti sa namenskim transferima na lokalnom nivou koje najavljujete, odnosno koje zakon propisuje, i nizom drugih stvari?
Uostalom, i vi, ministre, u jednoj od svojih izjava navodite da bez porasta proizvodnje i izvoza ne možemo očekivati ubrzani tempo ekonomskog i rasta društvenog proizvoda. Slažemo se sa ovom konstatacijom. Međutim, nikako ne možemo da se složimo sa sledećim zaključkom, koji nas navodi na pitanje da li Vlada zaista shvata suštinu problema. Vi u jednoj svojoj izjavi navodite da je siromaštvo posledica globalne krize i rasta maloprodajnih cena u Srbiji, koje se povećavaju zbog rasta na svetskom tržištu i rasta cena energenata.
To može da bude, svakako, jedan od razloga, ali problemi koji su zahvatili ovdašnje društvo i privredu posledica su niza loših ekonomskih poteza tokom godina, koji su doživeli svoju kulminaciju u poslednje dve godine. Sada imamo drastično povećanje siromaštva. Primera za to je mnogo: loše sprovedena privatizacija, urušena privreda, preglomazna administracija, korupcija. Takođe, rast maloprodajnih cena ne možemo da pripišemo samo rastu cena na svetskom tržištu, već i činjenici da je Vlada godinama tolerisala monopolski položaj pojedinih proizvođača. Da apsurd bude veći, rastu cene proizvoda koji su koliko-toliko pod kontrolom Vlade.
Sve to bismo mogli da pripišemo činjenici da Vlada nema dovoljno hrabrosti za korenite ekonomske reforme i poteze. Naravno, najveću odgovornost za ovakvo stanje snosi premijer Cvetković. Jedan od takvih poteza koji se primenjuje kao mera pomoći ugroženim kategorijama stanovništva je ukidanje PDV-a na osnovne životne namirnice. Srpska radikalna stranka je to predložila, ali vladajuća koalicija je to odbila iako to nije nikakva novina i primenjuje se u mnogim državama. Vlada nastupa sa tvrdnjama da je PDV u Srbiji mnogo manji nego u drugim zemljama, pri tome govori uglavnom o opštoj stopi PDV-a, a ne o posebnoj stopi.
U mnogim zemljama, čak i u zemljama EU, porez na osnovne životne namirnice je manji nego u Srbiji i to su činjenice, ali to je već nedostatak političke hrabrosti ove vlade.
U članu koji reguliše odgovornost u zadovoljenju osnovnih životnih potreba, između ostalog, navodi se da je svako dužan da se stara o zadovoljenju svojih osnovnih životnih potreba. To se valjda podrazumeva, ali za tako nešto moraju da se stvore preduslovi.
Takođe, radno sposobne osobe koje primaju socijalnu pomoć po novom zakonu će morati da rade. Naravno da bi svi radno sposobni građani voleli da imaju mogućnost da se zaposle i da rade, ali za tako nešto treba da se stvore preduslovi. Po ovom zakonu, služba za zapošljavanje u saradnji sa centrom za socijalni rad pokušaće da pronađe posao korisnicima materijalne pomoći. To je u ovim uslovima, kada svakodnevno veliki broj ljudi ostaje bez posla, gotovo nemoguća misija, iako će na ove kategorije da se obrati posebna pažnja, kako stoji u zakonu.
Kao jedan od ciljeva socijalne zaštite navodite i podsticanje na socijalnu uključenost. Takođe, naveli ste da će socijalno uključivanje biti sprovedeno u sredinama u kojima to bude realno ostvarljivo. Postavljamo pitanje šta ćemo sa sredinama u kojima to ne bude realno ostvarljivo? Neće svi biti u istom položaju. Da li će moći da se ispuni jedan od ciljeva socijalne zaštite koji glasi: stvoriti jednake mogućnosti za samostalni život i podsticati na socijalnu uključenost? Neće li manje razvijene opštine biti ponovo u podređenom položaju, odnosno njihovi žitelji?
Ponovo se vraćamo na tvrdnju – da bismo ispunili odredbe ovog zakona, moraju da se ispune gore navedeni preduslovi.
Zakon pokušava da sprovede decentralizaciju sistema materijalnih davanja uz obrazloženje da bi se tako na efikasan, ekonomičan i racionalan način obezbedila dostupnost socijalnih usluga svima kojima je takva pomoć potrebna. Međutim, decentralizacija je složen proces, koji se ne može obezbediti jednostavnom primenom zakona. Prema istraživanjima Svetske banke, posledice decentralizacije novčanih naknada u zemljama u tranziciji su negativne.
Takođe, zakonom je propisano da centar za socijalni rad osniva jedinica lokalne samouprave, ali da on može biti osnovan za jednu ili za više jedinica, što sigurno ne omogućava adekvatnu socijalnu zaštitu.
Jedna od zamerki odnosi se i na član 19. O tome je već govorila koleginica Lidija Dimitrijević, ali ja ću da ponovim. Naime, radi unapređenja usluga socijalne zaštite Republika Srbija, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava mogu osnovati javnu agenciju i fondaciju. Nepotrebno. I, uopšte se ne vidi koja bi bila svrha agencije i fondacije, ako je sledećim članom već propisano da program unapređenja socijalne zaštite utvrđuje nadležni ministar, nadležni organ pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave. Bespotrebno trošenje para. Da apsurd bude veći, propisuje ga zakon o socijalnoj zaštiti.
Takođe, primetno je da se u nekoliko članova provlači da je za nešto nadležan resorni ministar. Otkud to? Valjda treba da bude nadležno ministarstvo, a ne ministar. SRS na to konstantno ukazuje, ali Vlada, odnosno predlagač to provlači gotovo kod svih zakona.
Zamerka postoji i kod vođenja evidencije. Zakonom propisujete da se ona vodi u papirnom obliku, a može i u elektronskom. Znači, može, a i ne mora. Radi lakše evidencije o ostvarenim pravima i pruženim uslugama socijalne zaštite, smatramo da je bitno da se ona vodi i u elektronskom obliku.
Zakonom ste propisali javnost rada, ali malo ste obratili pažnju na veliki problem obaveštavanja potencijalnih korisnika o njihovim pravima, odnosno mogućnostima. Zaista stoji u zakonu da ustanove socijalne zaštite i pružaoci usluga socijalne zaštite obezbeđuju slobodan pristup informacijama o svom radu, što je za pohvalu. Međutim, šta ćemo sa edukacijom stanovništva o pravima na socijalnu zaštitu? Takve osobe su najčešće socijalno i društveno izolovane i vrlo često van dometa svake vrste informacija.
Za naknade su propisani relativno mali iznosi. Tvrdite da su one odraz realnih mogućnosti. Ko je za to kriv? Naravno, Vlada. Umesto indeksiranja svakog meseca, novi zakon predviđa da se pređe na indeksiranje dva puta godišnje, sa indeksom potrošačkih cena, što takođe smatramo da će biti problem.
Novina je i da zakon predviđa da šestočlano domaćinstvo, a ne petočlano domaćinstvo, ostvaruje pravo na pomoć. Šta ćemo sa domaćinstvima koja imaju više od šest članova?
Ovo su samo neki od razloga zbog kojih SRS neće da podrži ovaj zakon.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Donka Banović ima reč. Samo se prijavite, molim vas.