Hvala. Gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, danas govorimo o jednom obimnom sistemskom zakonu, koji bi trebalo da uredi jednu složenu, raznoliku i osetljivu oblast kao što je socijalna zaštita stanovništva.
Kako se još može shvatiti ovaj predlog zakona u ovom trenutku? Ministar je obrazložio zbog čega je sada ovaj zakon – dakle, stekli su se svi uslovi, bilo je puno različitih nacrta, rešenja, dugo je rađeno na ovom zakonu. Rekla bih da je manje od godinu dana do redovnih republičkih izbora, tako da ovaj zakon shvatam kao pokušaj jedne socijalno neodgovorne vlade da makar kroz donošenje jednog relativnog dobrog sistemskog zakona o socijalnoj zaštiti ubedi građane Srbije da je ta vlada u stvari socijalno odgovorna, pa ako ništa, kroz zakon.
Ova vlada je samu sebe nazvala socijalno odgovornom pre tri godine. Međutim, u tom periodu je, prema podacima kojima je statistika u Srbiji raspolagala, preko 300.000 ljudi ostalo bez posla, odnosno radnog mesta. MMF nas je nedavno obavestio da nam statistički podaci nisu tačni, da je zabeleženo da je u Srbiji čak 400.000 ljudi ostalo bez radnog mesta! Ovaj zakon nije dovoljan i ne postoji taj zakon koji može da zaštiti građane od ovakvog rada, nerada, odnosno lošeg rada ove vlade.
Inače, ovaj predlog zakona se oslanja na Strategiju razvoja socijalne zaštite koja je usvojena još 2005. godine. Prema toj strategiji razvoja, postoji jedan osnovni cilj, a to je razvoj socijalne zaštite. To je, u stvari, razvijanje integralne socijalne zaštite u kojoj socijalni učesnici na najefikasniji mogući način koriste postojeće resurse u socijalnoj zaštiti, ali razvijaju i nove resurse.
Iz tog opšteg cilja kao poseban cilj u samoj strategiji ističe se razvijanje mreže usluga u samoj zajednici. Sama reč „mreža“ mnogo govori – imate više činilaca, ali ti činioci treba, kada je u pitanju lokalna zajednica, da budu dobro povezani i da dobro funkcionišu kao jedna celina. Tako to i shvatam, taj integralni pristup socijalnoj zaštiti, koji bi trebalo da je ovaj zakon ugradio na osnovu te strategije.
Navešću par članova gde se jasno vidi da je postojala želja predlagača zakona da zaista ima taj integralni pristup. Na primer, u članu 7. se govori o saradnji i pružanju usluga socijalne zaštite. Tu je navedeno da ustanove i drugi oblici organizovanja utvrđeni zakonom koji obavljaju delatnost, odnosno pružaju usluge socijalne zaštite, sarađuju sa ustanovama predškolskog, osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja, zdravstvenim ustanovama, policijom, pravosudnim i drugim državnim organima i dr. U drugom stavu se govori da će se ta saradnja obavljati u okvirima i na način utvrđeni sporazumima o saradnji. Ovaj zakon govori o tome da će se donositi sporazumi o saradnji.
Imate član 58, koji definiše šta je to međusektorska saradnja, gde je propisano da će se ta međusektorska saradnja odvijati u skladu sa zaključenim protokolima o saradnji.
U zakonu se vidi pokušaj tog integralnog pristupa. Međutim, sumnjičava sam da će do toga doći. Zašto sam sumnjičava? Zato što u ovoj vladi i državnim organima ove zemlje ne postoji ni sada integralni pristup i veoma je loša saradnja i komunikacija. Mogu slobodno da kažem da je ministarstvo koje vi vodite pokazalo izvesnu nebrigu o čitavoj jednoj grupi ljudi. U pitanju su žene preduzetnici – porodilje.
Naime, 2008. godine je Ministarstvo finansija donelo jednu fantomsku uredbu (kažem fantomsku zato što su je žene preduzetnici - porodilje videle tek sredinom ove godine) kojom nalaže da ukoliko žena preduzetnik može da postane majka mora da zatvori svoju radnju. Nije dovoljno što ona prenese prava na upravljanje, da kažem, nekoj drugoj osobi. Te žene preduzetnici su dobile rešenja od poreskih uprava da moraju da vrate sva ta sredstva za koja nisu ni znale da će morati da ih vraćaju, inače im slede opasne posledice.
Gospodine ministre, ovo pokazuje da vi niste našli zajednički jezik sa Ministarstvom finansija. Nisam videla, možda ste vi negde dali izjavu o ovom problemu, međutim, žene preduzetnike, one koje su dovoljno sposobne da obezbede egzistenciju sebi i svojoj porodici i radnicima koji rade kod njih, niste zaštitili i niste čak odgovarali na njihove dopise. Molim vas da iskoristite danas ovu priliku da nam kažete kako će se ovaj problem rešavati. Inače, po statističkim podacima, u Srbiji ima 54.000 žena preduzetnika. Naravno, neke planiraju tek da rađaju decu, a neke neće. Međutim, ovo je definitivno veliki problem.
Takođe, podsetiću vas da se ovde krši Zakon o radu, Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, Zakon o zabrani diskriminacije, jer ovde se diskriminiše jedna grupa žena. Nisam čula da je Poverenik reagovao. Ovde se i te kako krši Zakon o ravnopravnosti polova. Sećate se, ministre, da ste vi bili ministar koji je ovaj zakon branio, te vas molim da vi i vaše ministarstvo pronađete integrativni pristup u rešavanju ovog problema koji se tiče velikog broja žena. Znači, nemojte da zaključimo da ova vlada zatire preduzetništvo i natalitet.

Zahvaljujem gospođi Banović i dajem reč narodnom poslaniku Dušanu Mariću.

Dame i gospodo, da bih ilustrovao važnost socijalne zaštite i potrebu donošenja kvalitetnih zakonskih rešenja navešću neke podatke o siromaštvu i socijalnoj politici u Republici Srbiji.
Prema zvaničnim podacima, u Republici Srbiji više od 700.000 građana živi ispod granice siromaštva. Šta to praktično znači? To znači da oni dnevno za osnovne životne potrebe imaju oko dva evra. Od tog broja, tek svaki četvrti stanovnik, oko 180.000 ljudi, prima socijalnu pomoć; ostali su prepušteni sami sebi.
Korisnici socijalne pomoći koji žive sami mesečno primaju oko 6.000 dinara, a porodice koje imaju pet i više članova mesečno primaju, po starom zakonu, 12.000 dinara mesečno, a po novom zakonu to će iznositi 13.000. U praktičnom životu to znači da jedna šestočlana porodica mesečno dobija 2.200 dinara po članu domaćinstva, odnosno između 65 i 70 dinara dnevno, sasvim dovoljno da kupe pola kilograma hleba i pola litre mleka.
U Beogradu ispod granice siromaštva živi između 80.000 i 100.000 stanovnika, otprilike, u procentima to je 7% ukupnog broja stanovništva glavnog grada. Broj korisnika socijalne pomoći premašio je 10.000.
U jugoistočnoj Srbiji procenat siromašnih kreće se od 20 do 30%. Navešću ovde primer opštine Crna Trava: 2.000 stanovnika, 300 korisnika socijalne pomoći i još 700 građana kojima je socijalna pomoć neophodna, međutim, oni ne mogu da je prime. Zbog čega? Zbog toga što ne ispunjavaju zakonske uslove. U pitanju su stari ljudi koji imaju zemlju, međutim, nisu u stanju da tu zemlju obrađuju, i iz tog razloga ne ispunjavaju zakonske uslove da dobiju socijalnu pomoć. Slična je situacija u većini seoskih sredina u Srbiji.
U poslednje dve godine, umesto obećanih fabrika, umesto obećanih radnih mesta, imamo tendenciju otvaranja narodnih kuhinja. Prošle godine svaki deseti stanovnik Srbije, iz ove populacije koja živi ispod granice siromaštva, koristio je usluge narodne kuhinje. Usluge narodne kuhinje koristi 6.000 Beograđana. U prošloj godini, u odnosu na pretprošlu godinu, broj stanovnika glavnog grada koji koriste usluge narodne kuhinje povećan je za 30%, sa nešto manje od 4.000 na 6.000.
U Novom Pazaru u narodnim kuhinjama se hrani 1.880 stanovnika, a njih 700 čeka da dobije svoje mesto pored ovog humanitarnog kazana.
Da bi građani koji posmatraju ovaj prenos znali o čemu se radi, šta je to narodna kuhinja – to je kuhinja u kojoj nesrećnici dnevno dobiju jedan kuvani obrok.
U Jagodini usluge narodne kuhinje koristi 280 ljudi, u Loznici 150, u Kraljevu 600, u Prokuplju 300. U Bujanovcu od narodnog kazana živi 900 ljudi, a na čekanju je njih 300; u Pirotu je 650 korisnika usluga narodnih kuhinja, a njih 300 čeka u redu za tu vrstu socijalne pomoći. U Kuršumliji je stanje najdramatičnije, tamo ovu uslugu koristi 850 siromašnih, a među njima se nalazi (podatak koji je zaista neverovatan) 225 dece mlađe od 14 godina. To je podatak zbog kojeg Vlada Republike Srbije, svi ministri, ali i mi ovde treba da se zastidimo. U Leskovcu usluge koristi 500 ljudi, a na listi čekanja ima još sto ovih nesrećnika.
Ono što je možda čak i alarmantnije od sadašnje teške socijalne situacije jeste to što sadašnje stanje u srpskoj privredi generiše stvaranje armije onih koji će u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti biti korisnici socijalne pomoći ili kandidati za korisnike socijalne pomoći.
U Srbiji, prema zvaničnim podacima, ima 760.000 nezaposlenih. Prema nekim nezvaničnim podacima, taj broj se kreće i do milion. Sa njima je problem ne samo to što danas ne primaju platu, nego što sutra, ako se situacija u njihovom životu, u privredi Republike Srbije ne promeni, kada ostare, kada postanu nesposobni za rad, neće primati penziju. Desetine hiljada njih će biti kandidati za primanje socijalne pomoći.
Dragan Rajić iz Unije poslodavaca Srbije tvrdi da između 470.000 i 530.000 radnika u Srbiji prima minimalnu platu od 16.500 do 17.000 dinara. Kada završe radni vek ovi ljudi će primati penziju od koje neće moći da žive, a veliki broj njih će u svakom slučaju biti prinuđen da traži socijalnu pomoć.
Sledeća kategorija je kategorija ljudi koji rade na crno. Prema podacima koje je prikupila Evropska komisija, u Srbiji na crno radi 275.000 ljudi. Republički zavod za statistiku tvrdi da ih je oko 123.000, a nezavisne procene govore o cifri od 300.000 ljudi koji rade na crno. Ako je brojno stanje ovih ljudi upitno, onda u svakom slučaju nije upitna činjenica da se tim ljudima ne uplaćuje penzijsko i invalidsko osiguranje, da oni, ukoliko se nešto drastično ne promeni, sutra neće primati penziju i da će takođe postati ozbiljni kandidati za socijalnu pomoć.
Sledeći problem je 150.000 radnika koji rade u 60.000 preduzeća čiji su računi u stalnoj blokadi. Ne primaju platu, ne uplaćuju se ovi doprinosi. Sutra, kada ispune starosni uslov za odlazak u penziju, postaće kandidati za socijalnu pomoć.
Da bi se shvatio značaj ovog problema ponoviću podatke koje je ovde iznela moja koleginica Lidija Dimitrijević. U 85% opština u Srbiji stanovništvo je izuzetno staro. Jedna smo od najstarijih nacija u svetu i među dve-tri najstarije nacije u Evropi. U 102 opštine stanovništvo je u stadijumu ozbiljne starosti, u 38 opština stanovništvo je u fazi duboke starosti.
Ovde ću se osvrnuti na dva konkretna zakonska rešenja. Prvo je član 19. Predloga zakona. Tim članom je predviđeno da svaka opština i svaki grad mogu, nakon usvajanja ovog zakona, da osnuju po jednu agenciju ili fondaciju koja bi se bavila unapređenjem socijalne zaštite. Smatram da je to pogrešno, da je u pitanju nastavak pogrešne politike Vlade Republike Srbije. Praktično nema sednice da mi ne usvojimo neki zakon kojim osnivamo neku novu fondaciju, novu agenciju, novi savet, novu upravu, i svi ti organi se finansiraju iz budžeta, iz džepova građana Republike Srbije. Smatram da ne postoji nijedan društveno opravdan razlog, posebno u vreme ove ekonomske krize, kada i vi javno proklamujete zalaganje za štednju, da se pored centara za socijalni rad i drugih ustanova koje se bave socijalnom zaštitom osnivaju nove.
Mislim da porodicama koje koriste socijalnu pomoć nije potrebno osnivanje novih agencija i fondacija. Njih ne zanima koliko će zaposlenih biti u tim agencijama, njima je potrebno povećanje broja radnih mesta, pre svega u proizvodnji.
Ukoliko ostane ovo predloženo rešenje, mi smo amandmanom predložili da se ono briše, može se dogoditi da u ovoj godini imamo formiranje skoro 200 agencija i fondacija koje bi se bavile unapređenjem socijalne zaštite! Ako u svakoj od njih bude zaposleno samo po troje službenika, to je skoro šest stotina novih radnika, šest stotina službenika. Šta to znači u praksi kad je u pitanju novac? To znači da treba obezbediti dve stotine prostorija ili obezbediti novac za plate, za plaćanje telefona, novac za plaćanje komunalnih usluga.
Mi smatramo da je društveno mnogo korisnije ta sredstva iskoristiti za pružanje direktne pomoći korisnicima socijalne zaštite, a još je bolje rešenje ta sredstva usmeriti na otvaranje novih radnih mesta. Konkretno mislim na otvaranje tzv. socijalnih, neprofitnih preduzeća čiji cilj nije da ostvaruju profit, nego da obezbede onaj minimum zarade koji će omogućiti da zaposleni radnici u tim preduzećima prežive od prvog do prvog. Skrećem pažnju da u Sloveniji 7% zaposlenih radi u ovim tzv. socijalnim preduzećima.
Sledeći član zakona, odnosno sledeća mana ovog zakona koju želim da prokomentarišem jeste to što nedovoljno štiti manja poljoprivredna gazdinstva.
Po Predlogu zakona, pravo na socijalnu pomoć imaju domaćinstva koja imaju manje od pola hektara zemljišta, odnosno manje od jednog hektara zemljišta, ako su članovi domaćinstva nesposobni za rad. Ministar je ovde rekao da površina može biti i veća, ukoliko članovi domaćinstva to isto zemljište daju pod hipoteku.
Zaista ne želim da to komentarišem, pretpostavljam da je namera bila dobra, mislim da je rezultat vrlo loš i porazan. Strašno je i predložiti da neko ko ima pola hektara zemlje, a pretpostavljam da su u pitanju stari ljudi koji ne mogu da rade, da bi preživeo mora i tih pola hektara zemlje, koju mu je možda ostavio čukundeda, da stavi pod hipoteku i verovatno da sutra to isto zemljište izgubi.
Prvo, malo je domaćinstava u Srbiji koja mogu da žive od pola hektara zemljišta. To su retki slučajevi, kada je u pitanju izuzetno kvalitetno zemljište, kada se nalazi na izuzetnoj lokaciji i kada su u pitanju domaćinstva koja su sticajem okolnosti, odnosno zbog svoje sposobnosti uspela da od toga naprave dobar porodični biznis, ali tih je zaista malo.
Drugo, većina domaćinstava iz ove kategorije su staračka domaćinstva i uglavnom se nalaze u nerazvijenim delovima Republike Srbije. Ti ljudi zbog starosti, zbog zdravlja nisu u stanju da obrađuju ovu zemlju, a kamoli da je obrađuju na tako kvalitetan način da bi mogli da ostvaruju prihod koji bi im omogućio da normalno žive. Nemaju kome da daju tu zemlju u zakup zato što su i komšije stariji ljudi, siromašni ljudi. I, nemaju kome da prodaju tu zemlju. Ako je i prodaju, cena zemlje u Srbiji je izuzetno mala i to bi njihove probleme rešilo kratkoročno, za godinu ili dve.
Treće, ovaj zakon ne pravi razliku između kvaliteta zemljišta i na isti način tretira pola hektara najkvalitetnijih oranica pored Novog Sada, u Beogradu, pored Niša i pola hektara zemljišta na Pešterskoj visoravni ili Staroj planini.
To je otprilike kao da na isti način oporezujete autoprevoznika koji ima kamion od 20 tona koji je nov i autoprevoznika koji ima kamion koji je star 25 godina. Hvala.

Reč ima Dušanka Plećević.

Dame i gospodo narodni poslanici, prema Strategiji razvoja socijalne zaštite, efikasni sistem socijalne zaštite treba da proistekne iz opšteg procesa demokratizacije društva i reforme socijalne politike. On treba da odgovori na potrebe građana u ovim okolnostima i da podržava ranjive i marginalizovane pojedince i grupe koje nisu u stanju da učešćem u ekonomskoj aktivnosti obezbede svoju egzistenciju.
Da bi reforma u ovoj oblasti društvenog života bila uspešna, neophodan preduslov je postojanje socijalne karte. To podrazumeva sveobuhvatno sagledavanje jednog društva, počev od sociodemografskih podataka, pa preko obrazovanja, zaposlenosti, odnosno nezaposlenosti, pa sve do stambene politike. Postoje razni statistički podaci i studije za svaku oblast, ali socijalna karta u Srbiji ne postoji.
Nijedna započeta reforma nije završena ili nije dala rezultate, kao u zdravstvu ili obrazovanju, a da ne govorim o tome koliko je ova vlast zainteresovana u pogledu demografske politike. Reforme se svode na normativu, odnosno na promenu postojećih zakona ili njihove izmene i dopune, koje u praksi nailaze na mnoge prepreke u primeni, jer nisu uspostavljeni standardi da bi mogli da se primenjuju. Tako se one u našem slučaju svode na reforme u pokušaju.
Stanovništvo Srbije sve je starije, biološka ugroženost nacije je velika, kao i stopa nezaposlenosti. Socijalna raslojavanja su sve veća, ne samo usled velikog porasta nezaposlenosti, već i usled toga što porodica gubi svoju zaštitnu ulogu, sve je više izdržavanih članova porodice. Decu koja su punoletna i radno sposobna izdržavaju njihove babe i dede, jer su im roditelji izgubili posao, a oni sami su u stanju besperspektivnosti u pronalaženju bilo kakvog posla. Većina mladih ljudi ne može da nađe posao, ne samo u svojoj struci, što je poražavajuće za jedno društvo koje sebe naziva demokratskim.
Kada imamo ovo u vidu i katastrofalno ekonomsko stanje u Srbiji, koje je proizvelo siromaštvo i bedu i, shodno tome, zaokupljenost samo ličnim, a manje ili gotovo nikako opštedruštvenim problemima, kako ćemo postići jedan od ciljeva koje ste dali u članu 3. Predloga zakona, a to je očuvanje i unapređivanje porodičnih odnosa, kao i unapređivanje porodične i međugeneracijske solidarnosti?
Društvu kojem težite, a to je tzv. društvo zapadne demokratije, nije potrebna solidarna zajednica. To je društvo u kome se favorizuje pojedinac, kako bi se moglo lakše njime manipulisati i putem svakodnevnih nametanja tzv. novih vrednosti. Na taj način pojedinac postaje neosetljiv za probleme drugih, čak i u najbližem susedstvu i okruženju.
Često nas štampani mediji šokiraju vešću da je neko staro lice umrlo od gladi ili se smrzlo, a pri tom centri za socijalni rad nemaju saznanja da se na njihovoj teritoriji nalaze takvi slučajevi. Solidarnost se promoviše uglavnom u predizbornim kampanjama, kao uostalom i druge vrednosti, koje se kasnije zaborave.
Pored marginalizovanih grupa i pojedinaca, kao i osoba koje nisu u stanju da obezbede svoju egzistenciju, u tzv. stanju socijalne potrebe sve se više nalaze radno sposobni i zdravi ljudi, pa čak i oni koji su zaposleni.
Država u kojoj su zaposleni građani socijalno ugroženi mora da menja vlast. Vlast koja se besomučno zadužuje kod svih i svakoga i koja ne zna šta bi još prodala da bi došla do novca, koja taj skupi novac ne usmerava u proizvodnju, već u potrošnju, hitno mora da menja takvu politiku, ili da ode. Nikakva socijalna strategija takve vlasti neće pomoći, ma kako lepo zvučala i ma koliko novih agencija otvorila.
Privreda u kojoj samo tzv. narodne kuhinje rade punom parom nema budućnosti, a kako 550 ljudi svakodnevno ostaje bez posla, nema budućnosti ni za narodne kuhinje. Sada se najmanje 40.000 građana svih uzrasta hrani u njima, mada su neke lokalne samouprave zbog smanjenih transfernih sredstava od strane Republičke vlade već zatvorile svoje narodne kuhinje.
Usvajanjem niza zakona po evropskim standardima opštine koje su siromašne dovedene su u poziciju da se stavljaju u dilemu da li rešavati problem pasa lutalica na uštrb socijalnih davanja. Naravno, ovo u moralnom pogledu ne može i ne sme da se postavlja kao dilema, ali ovakvi paradoksi u osiromašenom društvu kakvo je naše sve se češće javljaju.
O kakvoj Evropi i njenim standardima da govorimo pri ovakvoj socijalnoj ugroženosti i da li je Srbija toliko siromašna da njeni građani trpe ovolika ponižavanja?
U članu 4. Predloga zakona kaže se, citiram: „Svaki pojedinac i porodica kojima je neophodna društvena pomoć i podrška radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljenje osnovnih životnih potreba imaju pravo na socijalnu zaštitu, u skladu sa zakonom. Prava na socijalnu zaštitu obezbeđuju se pružanjem usluga socijalne zaštite i materijalnom podrškom.“ Završen citat.
Da li ova prava može ostvariti svako kome je potrebna socijalna zaštita u našim uslovima? Praksa pokazuje da ne može. Koliko ljudi u Srbiji nikada ne dobije tu pomoć, čak ni jednokratnu? Razlog nije samo ekonomska mogućnost u datom trenutku, nego i komplikovana birokratska procedura, jer je potrebno prikupiti i do 15 raznih potvrda i uverenja da bi se ostvarilo to pravo.
Kada bi vlast striktno sprovodila zakone koji postoje, koji su dobri čak i ako nisu proevropski, i one koje sada sama donosi, u delu kaznenih odredaba ne bi nam bile potrebne sigurne kuće za žrtve uglavnom porodičnog nasilja, kao i za decu sa ulice.
Koliko je jedno društvo humano i odgovorno ceni se po tome kako vodi brigu o deci kojoj je potrebna socijalna zaštita. Dosta toga je učinjeno u tom pogledu, ali su centri za socijalni rad suočeni sa porastom nasilja nad decom u porodici. Sredstva koja se opredeljuju za socijalnu zaštitu moraju biti daleko veća ako se žele postići oni ciljevi koje ste naveli u članu 3. ovoga zakona.
U Predlogu zakona u članu 19. se predviđa mogućnost osnivanja javne agencije i fondacije radi unapređenja usluga socijalne zaštite, i pored toga što postoje druge ustanove socijalne zaštite, čiji su osnivači lokalna samouprava, autonomna pokrajina ili Republika, kao što su centar za socijalni rad, zavod za socijalnu zaštitu, ustanova za vaspitanje dece i omladine, a usluge u oblasti socijalne zaštite mogu pružati i drugi subjekti, kao što su udruženja, preduzetnici, privredno društvo itd., kako ste naveli u članu 17. ovoga zakona.
Jedan od načina da se daju veća sredstva za socijalnu zaštitu jeste da se ne osniva jedna takva agencija, koja bi bila još jedna u nizu parazitskih institucija, kojih inače ima preko 120. Ništa neobično, svaki novi predlog zakona u sebi sadrži famoznu odredbu o osnivanju neke nove agencije. U tome postajemo rekorderi. Još da osnujemo agenciju o agencijama, pa smo valjda zaokružili posao!
Čovek zavisan od socijalne pomoći je čovek ekonomski nesamostalan, a samim tim ima ograničenu slobodu. Da bi socijalna pomoć bila adekvatno pružena samo onima koji nisu u mogućnosti da se o sebi staraju trajno ili privremeno, a kojih u svakom društvu ima, mnoge stvari u državi moraju biti postavljene drugačije, pre svega u ekonomiji, od koje zavisi ostvarivanje socijalnih davanja. Nijedno pravo iz ove oblasti se ne može ostvariti ako nema sredstava. Zbog toga je neophodno smanjiti pritisak na ustanove socijalnog staranja drugačijim zbrinjavanjem, prvenstveno zapošljavanjem. Ne može se stalnim otpuštanjem radnika popraviti socijalna karta zemlje.
Dakle, glavni generator socijalne krize i glavni krivac za svakodnevno pogoršanje stanja u društvu je vlast, koja sebe naziva socijalno odgovornom. Rezultati takvog rada i ponašanja prema građanima su očigledni, a to je da u našoj zemlji ima preko 700.000 građana koji žive u siromaštvu ili na granici siromaštva. Naročito je zabrinjavajući podatak da je taj broj u porastu. Da li će se taj trend nastaviti u narednom periodu zavisiće i od toga kakve će efekte u sferi socijalnih potreba i davanja postići ovaj zakon.

Dajem reč narodnom poslaniku Gordani Paunović Milosavljević.

Dame i gospodo narodni poslanici, već sam u prepodnevnom delu ove sednice naglasila da poslanici SRS nisu zadovoljni ovim Predlogom zakona o socijalnoj zaštiti. Zbog građana Srbije koji nas nisu gledali u prepodnevnom delu želim ovo da ponovim i da naglasim. Nismo zadovoljni iz više razloga. Ovde ću, koliko mi vreme dozvoljava... Izvinjavam se, koliko još imam od vremena poslaničke grupe?
(Predsednik: Trinaest minuta.)
Hvala. Kažem, nismo zadovoljni iz više razloga. Napomenuću neke koji se tiču socijalnih prava građana. Mislim da ovim zakonom to nije dovoljno regulisano. Između ostalog, smatram da neće biti adekvatno sprovedeno načelo poštovanja integriteta i dostojanstva korisnika, u skladu sa članom 69. Ustava Republike Srbije, kako ni načelo najboljeg interesa korisnika i načelo zabrane diskriminacije, u skladu sa članom 21. Ustava.
Sad ću da vam citiram član 27, koji se odnosi na načelo najboljeg interesa korisnika: „Usluge socijalne zaštite pružaju se u skladu sa najboljim interesom korisnika, uvažavajući njegov životni ciklus, etničko i kulturno poreklo, jezik, veroispovest, životne navike, razvojne potrebe i potrebe za dodatnom podrškom u svakodnevnom funkcionisanju“.
Potrudila sam se, prelistavajući ovaj predlog zakona, da nađem definiciju najboljeg interesa korisnika, pa vas zato molim, gospodine ministre, ako možete, da nam definišete šta to znači „najbolji interes korisnika“. To se u ovom predlogu zakona jasno i precizno ne vidi.
Takođe, nisam sigurna ni za načelo poštovanja dostojanstva i integriteta; ne samo da u ovom delu neće biti ispoštovano, nego neće biti ispoštovano ni uvođenjem službenih legitimacija o kojima sam govorila, jer u centrima za socijalni rad stručni saradnici i radnici dobijaju status službenog lica. Na taj način moguća je zloupotreba i diskriminacija korisnika socijalne zaštite.
Takođe se diskriminacija vidi i u članu 88. stav 2. o kome je bilo reči, pa neću da se ponavljam.
Smatram da je nedopustivo, to još jednom hoću da ponovim, da ovaj status imaju stručni saradnici i stručni radnici, jer u našoj zemlji postoje ustanove koje treba da reaguju ukoliko postoje problemi između korisnika i pružaoca usluga i da adekvatno zaštite pružaoce usluga.
Mislim da ovaj predloženi zakon ne polazi od sagledavanja aktuelnih potreba, razvoja sistema socijalne zaštite, uočenih problema i nedostataka, već od opredeljenja za evropske integracije i primene međunarodnih standarda i preporuka, što je preduslov za EU.
Takođe smatramo, a to ću kasnije nekim primerima i da vam potvrdim, da se ovaj predlog zakona pogrešno i nedovoljno bavi ustanovama socijalne zaštite za smeštaj korisnika, kao što su domovi za decu i omladinu sa posebnim potrebama, domovi za odrasla i stara lica ometena u mentalnom razvoju i duševno obolela lica, kao i domovi za lica sa čulnim i telesnim invaliditetom. U ovom zakonu nije našla svoje mesto zaštita dece, prvenstveno omladine, a i svih ostalih korisnika, od zlostavljanja i zanemarivanja u ovim ustanovama.
Manjkavosti ovog zakona vide se u mnogim članovima. Htela bih da vas pitam, gospodine ministre, da li je u članu 208. tehnička greška, da li je u pitanju vaša površnost prilikom obrade ovog zakona? Član 208. odnosi se na finansiranje iz budžeta autonomne pokrajine. Kažete: „Iz budžeta autonomne pokrajine finansiraju se...“, pa tačke 1, 2, 3, a onda prelazite na 5. i 6. tačku. To je nešto što je sigurno nedopustivo i trebalo bi da se ispravi najverovatnije amandmanima.
Mi smo u ime u Poslaničke grupe SRS podneli veliki broj amandmana na ovaj predlog zakona. Nadam se da ćete imati sluha i bar neki od ovih amandmana prihvatiti.
Na početku bih, pošto ste i vi, gospodine ministre, kao i ja lekar, htela da govorim o ovoj mreži zdravstvenih i socijalnih ustanova koja se u ovom predlogu zakona pominje. Mislim da to nije bilo dovoljno obrađeno ni u prethodnom zakonu, a nije ni u sadašnjem, i zbog toga će korisnici zdravstvenih usluga i socijalne zaštite da trpe.
Nigde nisam mogla da vidim šta se dešava, na primer, sa duševnim bolesnicima koji provedu tri meseca na hospitalizaciji u nekoj duševnoj bolnici, ne zbog toga što moraju da provedu tri meseca, nego zbog toga što centri za socijalni rad ili službe za socijalni rad ne mogu da nađu smeštaj, a porodice nisu u mogućnosti da takve duševne bolesnike prihvate. Šta se onda dešava? Takvi duševni bolesnici se prebacuju, ukoliko ima mesta, a i to je veliki problem.
U Beogradu postoji jedno jedino prihvatilište za odrasla i stara lica u Kumodraškoj ulici, gde ste nadam se bili i videli kakvi su nehumani i nedostojanstveni uslovi za život tih osoba. U tom prihvatilištu u prostorijama od 30 metara kvadratnih živi i do 25 ljudi, tu su bolesni, zdravi, mlađi, stariji, muškarci i žene. Te ustanove pružaju sigurno koliko mogu, međutim, ono što je nedopustivo, to je da se više od deset godina priča konkretno o tome da će da se proširi, da će da se naprave veći kapaciteti, a ništa se ne dešava. Ako ovde u Beogradu postoji jedno takvo prihvatilište, gde može da se zbrine oko 135 ljudi, kakva je tek situacija u drugim sredinama i kakvi su tamo uslovi za prihvatanje lica koja nemaju gde da odu?
Mislim da ne postoji dovoljna saradnja između zdravstvenih ustanova i socijalnih ustanova, ne samo što se tiče psihijatrijskih bolesnika, nego i što se tiče bolesnika od fizičkih bolesti, na primer od malignih oboljenja. Postoje situacije da porodica ne želi da prihvati ili nema uslova da prihvati osobu koja je u terminalnoj fazi malignog oboljenja, ili koja je doživela moždani udar; onda se čeka danima i danima na smeštaj u neki dom, a za to vreme porodice moraju da plaćaju vrlo visoke cene za zbrinjavanje tih bolesnika. Mislim da je u ovom zakonu i ovaj problem trebalo da rešite.
Smatram da je na neki način rešeno pitanje zbrinjavanja korisnika koji se nalaze u domovima ili ustanovama socijalne zaštite koji imaju neki zdravstveni problem, ali konkretno, eto, i u tom prihvatilištu, opet ću se vratiti na to, kao i u mnogim drugim domovima, vrlo često se nalaze ljudi koji nemaju zdravstvene knjižice, koji nemaju regulisano... čak im se ne zna ime i prezime. Mislim da centri tu veoma sporo rade i da to nije privremeni smeštaj za neke osobe; konkretno u Beogradu, ljudi tu borave i po tri, četiri i pet godina, dok se ne nađe smeštaj u nekom domu, najčešće van Beograda.
Sem toga, htela bih da se osvrnem na deo koji se odnosi na centar za porodicu, smeštaj i usvojenje. Smatrali smo da će centar za porodični smeštaj i usvojenje u ovom zakonu naći mnogo više mesta, međutim, vi ste samo jednim članom regulisali delatnosti ovog centra. Mislim da je to jako važno, jer hraniteljstvo i usvojenje je nešto što je u ovom predlogu zakona izdvojeno iz centra za socijalni rad, i što je veliki problem u ovoj državi. Vi znate koliko ima zahteva za usvajanje dece, koliko dugo se čeka na usvajanje dece i na kraju ljudi odustanu jer ta deca pređu neku granicu kada ljudi žele da ih usvoje. Mislim da je to jedan od problema koje je sigurno trebalo malo dublje i malo šire da rešite ovim zakonom, ali, nažalost, niste.
Na kraju, htela bih da se osvrnem na to da je ovim predlogom zakona dosta iskomplikovan ključni problem koji se odnosi na materijalna davanja, na osnovicu, na visinu iznosa materijalnih davanja. To je nešto što ste vi ovde objasnili, ali je to toliko komplikovano za razumevanje za nas koji se trudimo i konsultujemo neke koji se bave time, a kamoli za korisnike. Znači, članove 87, 88. i 89. je trebalo da pojednostavite, da korisnicima usluga bude jasno. Njih interesuje kolika će da bude ta osnovica, koliki će da bude iznos materijalnih davanja. Međutim, vi tu uvodite mnoge termine koji su njima prilično nejasni.
Iz razgovora sa ljudima koji su primaoci ovih usluga ostaje utisak da će procenat onih koji su do sada ostajali uskraćeni za socijalna davanja (40%) možda i dalje da se povećava, a ne ono što ste vi na početku obrazloženja rekli – da će ta davanja biti veća i mnogo brojnija. Međutim, sa ovako komplikovanom procedurom smatram da će ljudi teže doći do primanja koja im pripadaju.
Neću da se vraćam i da spominjem naročito ono što se tiče poljoprivrednih domaćinstava. Znamo da je pored dece ...
(Predsednik: Prošlo je trinaest minuta, privedite kraju.)
Dobro, hvala.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Mileta Poskurica ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, kolege iz Ministarstva, pred nama je, naslovno rečeno, novi zakon, sadržajno gledano, izmenjen u odnosu na prethodni, a u stvarnom smislu mi smo suočeni sa problemom koji zapravo godine tranzicije nisu uspele da reše na način kako je u početku njenog zbivanja vrlo gromoglasno govoreno o tome, da ćemo kada zemlju uredimo na drugačiji način, posebno njenu privredu, ekonomiju, industriju, obrazovanje, zdravstvo, prosvetu i sve ono što treba da rezultuje boljim kvalitetom života, boljim obrazovnim nivoom i većom radnom šansom dovesti do smanjenja socijalnih potreba.
Neću govoriti o statističkim podacima jer oni su vrlo nekonzistentni. Zavisno od toga da li ćete otvoriti sajt Nacionalne službe za zapošljavanje, nekih privatnih medija, agencija, poslušati ono što MMF govori o nama, ili pak državni zavod za statistiku, relevantni parametri će se veoma mnogo razlikovati. Činjenica je da mesečno imamo po nekoliko hiljada ljudi koji su imali posao i bez posla ostali. Koliko procenata od njih će biti u stanju socijalne potrebe ovog ili narednog meseca teško da se može relevantno i zamisliti.
Odgovor nekih zvaničnika Ministarstva da dolaženje do socijalne karte jeste nemoguća misija možda treba u neku ruku sa razumevanjem prihvatiti, ali pred nama je popis; taj popis treba da bude vrlo relevantan i referentan da se do tog, na žalost ili na sreću, potrebnog ili nepotrebnog, dokumenta konačno dođe.
Ne možemo zatvarati oči pred stvarnošću, jer problem socijalne zaštite ostaje svakoj budućoj vladi, u kojoj, verujem, neće biti više protagonista, onih koji su dovde na određen način, preuzimajući odgovornost za sudbinu države, doveli.
Činjenica je, dakle, da smo suočeni sa sve većim zahtevima, da smo suočeni sa sve većom potrebom ljudi da im se dodeli neposredna finansijska, materijalna pomoć. Oni bi najviše voleli takvu varijantu, građanima se to čini najjednostavnijim, pa makar se posle oni koji su sposobni funkcionalno, lokomotorno, anatomski snašli sa to nešto malo para.
Uređeniji sistemi, uređenija društva su u stanju da korisnicima socijalne zaštite budu vrlo naklonjeni u pogledu plaćanja specifičnih usluga, dakle, usluga za struju, komunalnih itd. Ovde to, naravno, nije predviđeno kao posebna vrsta socijalne pomoći. Možda čak to ne treba ni raditi, kada slušamo kakve afere su skopčane sa funkcionisanjem javnih preduzeća. Pa, nećemo valjda one koji su državu ojadili da još pomažemo direktnim finansijskim injekcijama, prelivanjem iz jednog budžetskog razdela u drugi, da u krizi u koju su svojim zaslugama došli i uveli sebe i građane, kroz poskupljenje njihovih usluga, sada pomažemo direktnom investicijom?
Zato ću se, govoreći o nekim detaljima, jer zaista je bilo načelnog govora o mnogo čemu i to bi bilo nepotrebno ponavljanje priče, osvrnuti na ono što se čini da ovaj zakon sadrži, a da će možda predstavljati jednu lepu, umivenu varijantu i dokaz da se pristupilo evropskom modelu krojenja zakona, a da ta suština neće biti upotrebljiva i neće biti od koristi samim korisnicima.
Recimo, reč je o razuđenosti, kroz brojne članove pomenuta su načela koja ovaj zakon sa sobom nosi: najbolji interes korisnika, zabrana diskriminacije, najmanje restriktivno okruženje, efikasnost, blagovremenost socijalne zaštite itd. Znači li to da prethodni zakon to nije uvažavao? U neku ruku, da.
Znači li to da će, s obzirom na mogućnost datu korisniku da sam, ukoliko je to psihofizički u stanju, ili pomoću advokata ili staratelja pokrene proceduru, koristiti upravo ove članove da odbije neku vrstu socijalne pomoći, a onda je bespredmetno dalje da priča? Ko bilo šta odbije, kako su ovde stvari postavljene, više nade za njegov boljitak nema.
Pravovremenost – znači li to da će, kao što sada Dulić pokušava da uradi sa izmenom zakona, socijalni radnik ići u susret slučaju, jer mnogi ljudi imaju ponosa i nisu u stanju da dođu, ako neko za njih ne izjavi i potraži socijalnu pomoć? Da li će centri za socijalni rad oformiti mobilne ekipe? Ako to i uradite podzakonskim aktima i motivišete ih, vidim da ste predvideli neke gotovo vojničke mere odgovornosti, što mi se dopada. Ipak će morati ljudi da rade svoj posao.
Pravo na učešće u donošenju odluka – to je upravo ono o čemu sam govorio, kako kada nešto idealizujete u prethodnim članovima zakona možete doći do toga da se bez pristanka korisnika, odnosno njegovog zastupnika ne sme pružiti nega. Ne možete uvek imati tačan uvid u sve to šta onaj ko zastupa korisnika u njegovom tzv. najboljem interesu može da uradi. Bojim se da neka proširenja, neka umivanja ovih članova mogu da dovedu do toga da neko, ni kriv ni dužan, ostane bez socijalne pomoći ili se ona na neodređeno vreme odloži.
Pravo na slobodan izbor liči na pravo slobodnog izbora lekara. Zapravo, oni su naterani. Danas izabrati svog lekara... Nateran je pacijent, jer mu se zakazuje pregled. Tako da pravo slobodnog izbora davaoca usluga možda u nekom budućem vremenu, u mnogo uređenijim stanjima, može da bude. Nema mnogo izbora centar za socijalni rad, kad negde nekoga usmeri; neće valjda menjati sredinu, okrug itd. da bi nekom pružio...? Sem tamo gde je to nužno, kao specijalni centri, kao ovaj naš u Kragujevcu, gde iz cele Srbije dolaze korisnici usluga, ali je pitanje njegove sudbine zbog ograničenog broja.
Pružaoci porodičnog smeštaja – tu sam hteo da spomenem neku anomaliju koju sam video u 4. i 5. stavu, gde stoji da to treba da bude porodica i, ako nije porodica, može biti i drugo lice koje je licencirano, obučeno. Licence i obuke daju različiti organi itd. U stavu 4. ili 5. stoji da licu iz st. 1. i 2. (dakle, ili porodica ili neko drugo fizičko lice) centar za porodični smeštaj i usvojenje izdaje licencu sa rokom važenja od dve godine.
Ako idemo na opštu odredbu o licencama, ko licence izdaje, srećemo se sa nekakvim bicefalnim davanjem licenci, ili je moguće da ovo nisam dobro razumeo. Ali, nema veze kako sam razumeo, ili građani, bitno je kako će oni koji će zakon sprovoditi na terenu, vaše službe, razumeti ovo da će centar za porodični smeštaj izdavati licence, mimo svih pravila, ove dve godine. Otkud njemu pravo da izdaje licence, ako institucijama licencu izdaje ministar, a zaposlenima izdaje njihova komora? Dobro, to ćete vi verovatno da vidite, moguće je da to nisam najbolje razumeo, posvetio sam neki deo pažnje i tom problemu.
Obezbeđivanje usluga tenderom je stvar koju treba uvesti, ali tender treba da bude u skladu sa članovima koji govore možda o nekoj nemogućoj misiji – da bude najjeftiniji, da pruži najviše, da bude najekonomičniji i da zadovolji sva načela koja su data. Kako naći takav tender, obezbediti sve to? Da li je moguće da bude i najpovoljniji, i najbolji interes, i najbolji standardi, najkvalitetniji, najekonomičniji? Teško da je to moguće, ali treba uvesti kontrolu takvih tendera, makar na nivou lokalne samouprave, makar internu kontrolu, pokušati da se to nekako dovede u red. Potrebno je da kontrola takvih nabavki bude javna, jer je veliki broj pružalaca usluga koji će se javiti, pa da vidimo da li za iste ili više para.
Kada se neko sa uputom šalje i želi više usluga, nije do kraja ostalo jasno kako će više usluga njemu biti pruženo. Možda je prihvatljivije rešenje da se neko takav pošalje u ustanovu koja istovremeno može da pruži više usluga, a ne da realizuje više uputa u različite ustanove, za svaku se izdaje poseban uput.
Bilo je reči o plaćanju, govorile su kolege. Kada se sa obveznikom sklapa ugovor o plaćanju usluge mora se voditi računa o tome da li će se jednako odnositi prema činjenici da je neko poslat po sudskoj odluci ili poslat sa uputom u državnu ili privatnu ustanovu da koristi uslugu... Bojim se da će privatnici pristati da lako potpišu ugovor sa onim ko treba da plati uslugu, nakon sudskog procesa koji je u toku. Dakle, imate rešen sudski spor, u kome je neko ko izdržava ili je odgovoran za izdržavanje korisnika usluge pristao da to plaća, a ima gde je sudski spor u toku, gde će to trajati i gde kasnije sredstva biti refundirana. Bojim se da će privatnici, fizička lica koja dobiju licencu, akredituju programe, hteti baš da potpišu jedan takav ugovor.
Neposredno ugovaranje – zaista treba ostaviti neki procenat. Nisam siguran koliko će često ministar revidirati taj procenat, kvotu onih koji će neposredno ugovarati uslugu. Mislim da je to vrlo promenljiva kvota i da jednom utvrđeni procenat u vašim podzakonskim aktima može značiti da neke ustanove neće biti popunjene po uputu iz socijalne ustanove o trošku države, nego da će neko ko želi da plati pokupiti srednje ili prosečno skupe pansione; ljudi neće moći da nađu utočište u smeštaju dok se dovoljno centara ne izgradi i dok se konkurencijom cene ne obore, a to je već daleka budućnost.
Ali, takav pružalac usluga obavezan je da, na osnovu uputa nadležnog centra, pruži uslugu detetu i odraslom licu lišenom poslovnih sposobnosti. To je stavljeno u zakon, tu su oni obavezni i od toga ne mogu da pobegnu. Tu treba biti malo i mudar i slati onima koji odbijaju takve ljude. Tako mogu da razumem ovaj stav ovog člana.
Kako je utvrđena osnovica, bilo je mnogih komentara. Ovde je data jedna virtualna cifra. Ranije je to bila prosečna plata…
(Predsednik: Vreme.)
Dakle, da kažem još samo završnu rečenicu, budući da se pozdravljamo sa mojom pričom. Kada se radi o komori, pitanje je koliko je uopšte aktuelno, to su različiti profili komore, različiti ljudi uključeni u to, a bojim se da sve ne ispadne kao lekarska komora, gde niko više ne polaže nikakve finansijske račune. Da li ćete vi to ovde preduprediti ili ne... Žao mi je što nisam imao više vremena, imao bih još primedaba na zakon.
Zahvaljujem. Dakle, dileme nema, mi smo poslanička grupa koja će biti protiv ovog zakona.

Zahvaljujem, kolega Poskurica.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre nego što zaključim pitam da li želi reč neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Ne.)
Gospodine ministre, da li vi želite? Izvolite.