Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, mislim da ovde već postaje trend da mlade generacije prosto jedva čekaju da razgovaraju o budućnosti. Naravno, svaki sistemski zakon, kad uđe u ovu salu, jeste upravo razgovor o budućnosti. Ako postoji neka oblast u društvu koja nema svoju budućnost, ako nemamo sistemsko planiranje, onda je to svakako oblast sporta.
I pored nekih tema koje dotiču ovaj predlog zakona o sportu, želim da na ovom mestu podvučem temu koja je iznad svih tema, a to su deca, to je čovek i to je život naših sugrađana. Mislim da nema tog čoveka koji nije srećan, onako iskreno srećan, kada naši sportisti pobeđuju, ali, isto tako, ima mnogo ljudi koji se bave sportom, koji bi želeli da se i ozbiljnije bave sportom, ali su, nažalost, kilometrima daleko od tog ozbiljnog bavljenja sportom. Ako je čudno to što kažem „kilometrima daleko“, pojasniću. Svi smo svedoci da se decenijama unazad, regionalno posmatrano, vrlo nejednako ulagalo u razvoj sporta u našoj državi.
Kada pitate sportske radnike u Srbiji kakav to zakon njima treba da bi bili uspešniji u svom bavljenju sportom, oni kažu – onaj zakon koji će nas pustiti da radimo. To znači da je njima potreban i zakon koji će ih zaštititi od svih negativnih uticaja koji opterećuju sport. Koliko puta i koliko godina slušamo da je oblast sporta neophodno dodatno urediti, da je neophodno usvojiti jedan novi zakon o sportu. Sada je došao trenutak da raspravljamo i, naravno, da usvojimo ovaj sistemski zakon.
Razumem negodovanje opozicije, jer to negodovanje u principu samo potvrđuje moju tvrdnju da je ovo u stvari jedan dobar zakon. Prvi put imamo jasno definisane kategorije u sportu, prvi put imamo jasno definisane kategorije sportista, sportskih radnika i stručnjaka, bez kojih naravno nema sporta.
Meni je, kao predstavniku generacije koja ne želi da se bavi prljavim rabotama, generacije čiji pripadnici polako šire svoje porodice, generacije koja želi da živi u uređenoj državi Srbiji, mnogo bitnija oblast koja je u zakonu o sportu definisana kao „sport za sve“ i, naravno, školski sport. Zašto „sport za sve“? Pre svega zbog toga što nam to omogućava da imamo zdraviju populaciju. Meni je jako zanimljiv podatak koji sam pronašao, da na jedan dinar koji je uložen u sport u zdravlju štedimo tri dinara.
Često čujemo da imamo dobre zakone, ali da nemamo dobru primenu tih zakona. Zadovoljan sam zbog toga što ovaj zakon definiše sportskog inspektora, koji će biti zadužen da kontroliše sprovođenje ovog zakona i, naravno, da kontroliše sve propise koji će biti doneti na osnovu ovog sistemskog zakona.
S druge strane, kao predstavniku političke stranke koja svoje političko delovanje usmerava ka običnom čoveku i njegovom životu, kao predstavniku stranke koja političko delovanje usmerava ka vraćanju života u one delove Srbije odakle život pokušava da pobegne, meni je jako zanimljiv član 137. ovog zakona, koji jasno definiše ovlašćenja lokalne samouprave, u smislu razvoja sportskih objekata i sporta u tim mestima.
Nema tog profesionalnog sporta koji ne izađe iz jednog bazičnog sporta. Nema tog profesionalnog sportiste koji u nekom trenutku nije bio sportista amater i koji u nekom trenutku svog sportskog razvoja nije zavisio od svoje sredine. Niko ovde nije rekao šta kažu sportski radnici iz Niša, Knjaževca, Zaječara, Paraćina, Nove Varoši, Leskovca. Oni kažu da je ovaj zakon, u principu, jako dobar.
Ne mogu danas da ne primetim razliku između poslanika koji ovaj zakon vide kao sredstvo borbe za bolji i uspešniji sport i bolji i zdraviji život i onih poslanika koji ovaj zakon i današnju raspravu vide kao sredstvo za zadovoljavanje nekih više ili manje vidljivih drugih interesa. Većina nas, naravno, ima svoj omiljeni klub, ali to nije razlog da mi čitave delove zakona pokušavamo da obesmislimo iz tih razloga.
Malo je falilo pa da privatizacija postane centralno pitanje ove teme. Zbog toga moram da podsetim da je privatizacija u zakonu data opciono, što znači da je moguća, ali nije obavezna. Zalažem se za to da se iza sporta ne krije ništa osim samog sporta. Zalažem se za to da iz ovog segmenta našeg društva isteramo one pokvarene ljude. U tom smislu, želim da pohvalim 59. član ovog zakona. Zalažem se za to da se ova tema bavi isključivo sportom i zalažem se za to da cilj bude čovek, a ne da bude prevara ili samo zarada.
Pošto se, još jednom ponavljam, godinama svi slažemo i tražimo da se usvoji ovaj zakon o sportu, ne mogu da shvatim neke današnje diskusije koje su sada praktično protiv usvajanja ovog predloga, pa čak predlažu da se taj zakon povuče iz procedure. Zaista to ne mogu da shvatim. Razumem, s druge strane, iste te ljude koji su predstavnici nekih opozicionih stranaka, zato što takvim ponašanjem zastupaju svoju stranačku politiku, zastupaju svoje političke pozicije, a mi smo se na Odboru za omladinu i sport, iz različitih partija, složili da je sport oblast u kojoj moramo da neutrališemo uticaj politike.
Sportski duh je suštinska vrednost sporta. Karakteristike tog sportskog duha jesu: etika, fer-plej, upornost, poštovanje sebe i drugih učesnika u sportu, hrabrost i solidarnost. Ove vrednosti moraju biti iznad svih pojedinačnih interesa jer na ovim vrednostima počiva svako uspešno društvo.
U ime podrške ovim vrednostima, pozivam cenjene poslanike da u danu za glasanje daju svoju podršku ovom Predlogu zakona o sportu. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Smiljana Milisavljević ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem. Poštovana predsednice, uvažena ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, sigurna smo da smo svi saglasni da su naši najbolji sportisti zaista mnogo učinili na podizanju ugleda Srbije u svetu, na šta smo svi veoma ponosni, i da na neki način predstavljaju naše ambasadore.
Međutim, polemika se otvara oko toga, o tome je govorio i poslanik Šami iz DSS-a, da li su oni do vrhunskih rezultata došli zahvaljujući našem klasičnom modelu organizovanja u sportu ili zahvaljujući njihovim porodicama, koje su morale mnogo da rizikuju i žrtvuju. Mnoge porodice ne mogu da rizikuju egzistenciju da bi podržale napredovanje jednog svog talentovanog deteta kroz sport. Zato mi iz Demokratske stranke insistiramo da država preuzme inicijativu; u protivnom, javnost za mnoge velike talente nikada neće saznati. To je nešto što je nedopustivo.
Nesumnjivo je sport delatnost od posebnog značaja za Republiku Srbiju i to se ovim zakonom konstatuje, ali zbog mnogo problema i nedefinisanosti i te kako predstavlja delatnost koju je neophodno temeljno urediti. Ovaj zakon pre svega daje ono što je sportu i svim činiocima oko sporta uvek nedostajalo, a to je odgovornost.
Dobra vest je da je strategija razvoja sporta u Srbiji podignuta na najviši nivo. Dakle, veoma je bitno što strategiju donosi Vlada Republike Srbije i donosi je za period od pet godina. U zakonu je dat jedan širi okvir u kom pravcu bi razvoj sporta kod nas trebalo da se kreće, sa jasno zacrtanim ciljevima i predviđenom realizacijom kroz budžet.
Moram da naglasim da se kroz ovaj zakon prvi put pokušalo, mišljenja sam uspešno, regulisanje i precizno definisanje sportskih udruženja, od osnivanja, naziva, članstva, imovine, pa sve do rešavanja sporova unutar udruženja. Dosadašnja praksa organizovanja sportskih udruženja je pokazala da ta klasična forma i način na koji je ona bila organizovana, istina, dovodi do nekih rezultata, ali uz mnogo problema, poteškoća i bez ikakvih garancija.
Upravo zbog nepreciznih pravila ko i za šta odgovara na nivou lokalne samouprave, pokrajine, Republike, često se po sistemu ličnih poznanstava i veza pokušavalo doći do finansijskih sredstava neophodnih za funkcionisanje i, u najčešćem slučaju, puko preživljavanje klubova, iz bilo koje grane sporta.
Novina ovog zakona je kako se definiše i ostvaruje opšti interes. Dakle, kroz finansiranje i sufinansiranje programa i projekata na godišnjem planu, a vezano za oblasti od opšteg značaja.
Veoma je bitno što je na precizan način definisana i kontrola budžetskih sredstava, i ja to pozdravljam, to je za primer. Ukoliko podnosilac određenog programa ne ispoštuje rokove i programe koji su predviđeni ugovorom i ne opravda finansijski izveštaj, Ministarstvo ima mehanizme da raskine ugovor.
Veliku polemiku u sportskoj javnosti izazvalo je i pokretanje pitanja vlasništva nad imovinom pojedinih sportskih udruženja, da bi se u određenim slučajevima možda krenulo i u razgraničenje vlasništva i pokretanje postupka privatizacije.
Dakle, privatizacija da, ali prethodno moramo znati koliki udeo vlasništva u sportskim klubovima ima država i ko vrši evidentiranje. Treba da se otklone sve kontroverze. U uvodnom izlaganju ministarka je rekla da klubovi ne bi trebalo da se plaše privatizacije, da je ona opcija. Zbog ovih kontroverzi bitno je da imamo odgovor na pitanje ko odlučuje o privatizaciji klubova, da li Vlada, Ministarstvo ili skupština klubova. Treba otkloniti sve nejasnoće, zato što se podigla velika prašina oko privatizacije, a ovo je zakon o sportu, a ne zakon o Zvezdi i Partizanu.
Kao dobar primer privatizacije navešću bivše socijalističke zemlje, koje su imale slično uređenje i organizaciju sporta, sa nedefinisanim oblicima svojine kojima je država upravljala. Upravo ulazak privatnog kapitala u klubove u ovim zemljama doveo je do vidljivih rezultata.
Kao i tehnologija, tako i sport mora da ide u korak sa vremenom, a zakoni moraju pratiti standarde koji se nameću u sportu. Bitno je da zaštitimo i sportiste i ljude koji misle dobro sportu od kriminalnog uticaja koji tamo i te kako postoji.
U toku javne rasprave, pa i danas u parlamentu, javile su se sumnje u vezi sa promenom namene sportskog objekta. Iako je u zakonu propisana najstroža moguća procedura po kojoj može doći do promene namene prema generalnom urbanističkom planu, mišljenja sam da bi taj deo trebalo preciznije definisati kako bi bile otklonjene sve sumnje. Kako je ministarka rekla, tako ni mi u Demokratskoj stranci ne želimo da sutra na mestu predviđenom za izgradnju nekog lepog stadiona, ili gde se nalazi lep stadion, nikne neki šoping centar.
U toku današnjeg izlaganja više puta sam rekla da je veoma bitno ulaganje u vrhunski sport. Sada govorim kao prosvetni radnik. Radim u srednjoj školi i, zaista, od presudnog značaja i za državu i za društvo je ulaganje u sport. U eri poroka i poremećenih vrednosti neophodno je usmeriti mlade sa ulica na sportske terene. Ako mladim ljudima ne ponudimo sport kao alternativu, kao granu za koju će se uhvatiti, sigurna sam da će se uhvatiti za drugu granu, ali bojim se da će u većini slučajeva to biti ulica i kriminal.
Dakle, sport je veoma bitan, zato što ima i vaspitnu, i razvojnu i zdravstvenu dimenziju. Odgovorni su i država i društvo, ne samo zato što moraju da omoguće mladim ljudima da se pravilno razvijaju i napreduju kroz sport, već moraju i da ih motivišu da usvoje zdrave stilove života, da vrednosti koje sport promoviše primenjuju u svim sferama društvenog i socijalnog povezivanja.
Stanje u našem školskom sportu, da budem otvorena, nije na tako uzornom nivou zato što se u neadekvatnim uslovima, u nekim školama, obavljaju sportske aktivnosti. Neke škole u ruralnim područjima uopšte nemaju sportske sale. Primera radi, u opštini u kojoj ja živim, a to je opština Zvečan na Kosovu i Metohiji, postoji srednja škola sa velikim brojem učenika, koja uopšte nema sportsku salu. Tu činjenicu možemo da prihvatimo zato što se radi o staroj školi, koja nije imala tako veliki broj učenika kao danas. Međutim, ono što ne mogu da prihvatim jeste opština Zvečan od Ministarstva za Kosovo i Metohiju 2009. godine dobila šesnaest miliona za renoviranje ove škole; škola je renovirana, nadograđen je još jedan sprat i opet nije izgrađena sportska sala. To je već nešto što liči na lošu praksu.
Moram da podržim predlog mog kolege Milana Vučkovića za donošenje strategije školskog sporta. I, veoma je bitno što ste vi to prihvatili. S tim u vezi, sa pažnjom ću pratiti donošenje podzakonskih akata i kako će u njima bliže biti objašnjeni uslovi i kriterijumi za definisanje i organizovanje školskog sporta. To je u nadležnosti Ministarstva prosvete i tada ću imati konkretne predloge.
Pozivam predstavnike Ministarstva za omladinu i sport da preciznije definišu odredbe koje su izazvale polemiku i podeljena mišljenja u sportskoj javnosti, baš zbog ovih kontroverzi, kako bi ova značajna oblast društvenog života u Srbiji bila što bolje regulisana.
Poslanici Demokratske stranke će glasati za ovaj zakon.

Dajem reč narodnom poslaniku Miroslavi Pejici.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, razlozi koji su uslovili da danas raspravljamo o nacrtu novog zakona o sportu su brojni. Ovo je prvi od četiri prioriteta Sektora za sport Ministarstva omladine i sporta. Zbog zastarelosti postojećeg zakona, donetog još 1996. godine, neophodno je bilo napraviti jedan savremen pristup celokupnoj i širokoj problematici koja danas postoji u sportu. Taj pristup se manifestuje u jasno utvrđenim ciljevima i usklađenosti sa standardima, odnosno sa poveljama EU i Međunarodnog olimpijskog komiteta.
Neki od ciljeva koji bi morali da budu ostvareni implementacijom budućeg zakona o sportu svakako su: definisanje piramidalne strukture sporta; donošenje, kao i sama implementacija strategije razvoja sporta u Republici Srbiji; kontrola trošenja finansijskih sredstava; razvoj i unapređivanje školskog sporta i sistema školskih takmičenja; kao i sprečavanje negativnih pojava u sportu.
Uticaj na nacrt ovog zakona svakako su imale i promenjene norme u domaćem zakonodavstvu, kao i potreba uvođenja raznih oblika kontrole u postojećem načinu finansiranja.
Najvažnije novine koje zakon donosi su: definisanje prava i obaveza svih subjekata u sportu; zaštita prava sportista, gde je opšti interes detaljno razrađen, počev od potpisivanja ugovora, preko raznih vidova osiguranja i zdravstvene zaštite, sve do zaštite od bilo kakve vrste diskriminacije sportista; obaveza licenciranja u sportu ili dobijanja dozvole za rad, a smatram da je ovo od posebne važnosti, jer to je jedina garancija da će u budućnosti biti sprečeno postojanje nestručnog rada, kako na sportskim terenima, počevši od trenera sve do medicinskog osoblja; sistem javnih poziva za dostavljanje programa za finansiranje, koji je, smatram, od velike važnosti, jer usled nepostojanja mogućnosti za finansiranje svih sportskih aktivnosti iz republičkog budžeta, odnosno iz budžeta lokalnih samouprava, samo ovakav pristup omogućava određivanje prioriteta od opšte važnosti pri donošenju odluka nadležnih o podršci i finansiranju određenih projekata.
Ovaj predlog zakona ozbiljno stavlja naglasak na brigu o sportskim objektima. U tom pravcu, smatram da će značajnu ulogu imati predviđena evidencija imovine sportskih organizacija, kako bi ona predstavljala ne samo dobru bazu podataka, već i omogućila njihovu transparentnost, odnosno uvid u vlasničku strukturu svake ponaosob sportske organizacije, odnosno njene imovine. Evidencijom sportskih objekata u narednih godinu dana utvrdiće se ko upravlja objektima, u čijem se vlasništvu nalaze i u kom procentu, pa će moći da se urade procene strukture kapitala. Time će se stvoriti jedna dobra osnova za moguću privatizaciju u budućnosti, koja će biti samo opciona, a nikako obavezna aktivnost, a saglasnost bi davala Vlada Republike Srbije.
Sve je to neophodno uraditi, jer danas, nažalost, u Srbiji imamo mnogo sportskih objekata koji propadaju, za koje se ne zna ni čiji su ni ko ih održava, a ni ko ulaže u njih. Neki smatraju da bi oni trebalo da budu danas briga države, ali mi mislimo da država, odnosno ovaj parlament treba da donosi, ni duge ni kratke zakone, kako je danas ovde rečeno, nego dobre i kvalitetne zakone, koji će uređivati ovu oblast i treba da brinemo o implementaciji i sprovođenju zakona.
Smatram da je dobro što je članom 190. ostavljena mogućnost da zbog društvenog značaja, tradicije i popularnosti neke sportske organizacije mogu ostati u nadležnosti, odlukama Vlade Republike Srbije, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave.
Član 148. definiše pojam sportskih objekata od nacionalnog značaja, koje utvrđuje Vlada, i oni ne mogu biti predmet privatizacije.
Veoma važan segment ovog zakona govori o školskom sportu kao organizovanoj nastavnoj i vannastavnoj aktivnosti u oblasti fizičkog vaspitanja, koja uključuje i školska takmičenja. Ovde su obuhvaćene i sportske aktivnosti studenata i njihova sportska takmičenja. Takođe, značajno je reći da su školske sale i tereni školski objekti koji su u prioritetu korišćenja školske nastave i vannastavne sportske aktivnosti u odnosu na rekreativne aktivnosti lica koja se nalaze izvan škole.
Ovaj zakon daje podsticaj osobama sa invaliditetom da bi, s jedne strane, ova osetljiva populacija svojim učešćem u sportu dala veći doprinos, a s druge strane, društvo se obavezuje da stvori što više mogućnosti za masovnije organizovanje i integrisanje ove populacije kako na lokalnom, tako i na državnom nivou.
Možda je ovo prilika da iskažem svoje zadovoljstvo zbog onoga što je učinjeno u unapređenju uslova za razvijanje školskog i rekreativnog sporta u gradu Loznici, iz koga dolazim. Za nepune tri godine napravljena su dva bazena, brojna školska igrališta, a pri kraju je i završetak radova na teniskim terenima, modernoj trim-stazi sa svim pratećim sadržajima. Dakle, uslovi za podršku nekim budućim talentima, ali i onima koji žele da deo svog slobodnog vremena posvete rekreaciji i zdravom načinu života u našem gradu postoje.
Smatram da ovaj zakon ne može rešiti sve probleme koji su nastali i nagomilani u sportu, ali je sigurno ovo jedan veliki iskorak napred, koji će pospešiti unapređenje sporta i aktivnosti vezanih za njega na svim nivoima, počev od školskog, preko rekreativnog, sve do profesionalnog, sve sa ciljem razvoja sporta i obezbeđenja boljih uslova za postizanje vrhunskih rezultata naših sportista, kako u timskim tako i u pojedinačnim sportovima. Hvala.

Zahvaljujem. Dajem reč narodnom poslaniku Žiki Gojkoviću.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovana gospođo ministre, dame i gospodo poslanici, želim na početku da kažem da sam tek odnedavno član Odbora za sport i da izrazim zadovoljstvo zbog toga kako taj odbor radi, funkcioniše i zbog toga što u tom odboru ne postoji ni najmanji vid politikantstva. Tome je doprinelo, naravno, i Ministarstvo i sam ministar koji je redovan na sednicama i, koliko vidim, ima dobru komunikaciju sa predsednikom Odbora gospodinom Vučkovićem. Mislim da je to signal kako svi drugi odbori, manje ili više važni, treba da funkcionišu.
Moja koleginica je malopre izjavila da mladima treba kao alternativu ponuditi sport. To jeste tačno, ali ne samo kao alternativu, nego kao preventivu, jer je sport jedino sredstvo, uz ono što nosite od kuće i ono što stičete u školi i daljem školovanju, protiv svih onih loših stvari koje ulica nosi.
Zadovoljstvo mi je što posle nekoliko godina najavljivanja, posle višegodišnje javne rasprave, imamo priliku da u parlamentu razgovaramo i konačno usvojimo zakon o sportu, jedan sistemski zakon. Imali smo dugu javnu raspravu, zakon nije rađen na brzinu, a i ne usvaja se na brzinu i samim tim predstavlja jedan transparentan proces, sam za sebe, naravno, usklađen sa evropskim standardima, i pokazuje težnju države da se ozbiljnije i kvalitetnije bavimo ovom materijom.
Svi smo svesni da je teško uskladiti baš sve interese u svim sportovima. Ukoliko vam nije poznato, 96 sportova ima i stvarno je teško u jednom ovakvom dokumentu uskladiti svačije interese. Podsetiću, preneću izjavu ministarke sa Odbora, na jedan apsurd – da smo imali zahtev velikih klubova, sa čime su se susretali ljudi koji su pravili ovaj zakon, zahtev jednog velikog kluba da se u ovaj zakon ugradi beneficiran radni staž za fudbalere jer igraju nedeljom!
Treba istaći, između ostalog, da ovaj zakon definiše prava i obaveze subjekata u oblasti sporta, štiti opšti interes, ali i prava sportista, reguliše privatizaciju u oblasti sporta, definiše sistem sporta i svih organizacionih oblika u sportu.
Pozitivno je to što se posebna pažnja posvećuje radu Saveta za sprečavanje nasilja u sportu, pogotovo u zemlji u kojoj mi živimo, u kojoj smo tokom ovih dvadeset godina svašta proživeli, iako je, kada je u pitanju nasilje u sportu, to mnogo više stvar tužilaštva i policije, pa tek onda pitanje sporta i sportskih radnika.
Isti slučaj je i sa pitanjem dopinga. To je jedan od velikih problema ne samo naše zemlje, nego i ostalih zemalja, kako u okruženju tako i šire, i tu je takođe neophodna još energičnija reakcija države, pogotovo Ministarstva unutrašnjih poslova.
Ono što je pozitivno i što treba istaći, to je da u skupštinama klubova, kako su već rekle moje kolege, ne mogu da budu osuđivane osobe. Podsetiću samo na razne Spasojeviće, Arkane i slične, koji su fudbalere držali u robovlasničkom odnosu, koji su nameštali utakmice i prali pare preko klubova. To je sigurno nešto što, nažalost, i danas traje u manjoj meri, ali sigurno nešto sa čim ova država u skoroj budućnosti mora da se izbori. Imamo tako apsurd da svi koji se bave sportom, a pogotovo fudbalom, koji je najpoznatiji i najrasprostranjeniji, znaju da su vrlo često klubovi u situaciji da sudiji moraju da plate da bi svirao pošteno. Kada pogledate da, s druge strane, imate filmsko hapšenje veličine poput Dragana Džajića, onda je svima jasno u kakvoj mi zemlji apsurda živimo.
Problem stručnog nadzora je takođe bitan i pozitivno je što se ovaj zakon bavi ovom temom. Maltretiranje dece zarad boljeg rezultata nije nešto što traje od juče i sasvim sigurno nije lako ovaj problem rešiti. Na to se, naravno, nadovezuje pitanje inspekcije. Do sada su možda bili, možemo reći, nedovoljno jasni kriterijumi kada su u pitanju standardi i uslovi rada u kojima mladi treniraju i takmiče se. Tu je jednostavno neophodno podvući crtu ispod koje se ne može ići više.
Veliki problem je, takođe, i pitanje hiperprodukcije klubova. Pretpostavljam da ćete se složiti sa mnom, gospođo ministarka, posebno je problem na lokalnom nivou. Tu je takođe neophodno formiranje standarda i tu se, naravno, očekuje najveća pomoć Ministarstva, posebno kada su u pitanju statuti klubova, gde smo takođe imali apsurdne situacije: recimo, stvaraju se klubovi samo da bi se dobile neke subvencije ili, recimo, još apsurdnija ideja, da bi se otvorio neki restoran ili kafana. Naravno, ovaj zakon takođe unosi neke pozitivne promene kada su u pitanju ovi problemi.
Zamerka da je zakonski predlog obiman za mene je bez veze i smatram da se takvim argumentima ne treba ni baviti.
Primedba koja možda stoji, to je da školski sport nije definisan ovim zakonom, što je šteta, pogotovo kada su u pitanju školski objekti. Zakon je, kao i svaki drugi, živa materija, podložna promenama. Ono što je pozitivno i što treba pohvaliti jeste to da treba nastaviti sa ulaganjem kada su u pitanju invalidi i njihovo bavljenje sportom.
Posebno poglavlje ovog zakona, koje je možda izazvalo najveću kontroverzu u javnosti, jeste neophodnost jasne vlasničke transformacije, najpre zbog odgovornosti, ali naravno i zbog uvećanog razvoja sportskih klubova i društava. Velika su očekivanja, ali postoji strepnja od privatizacije u sportu. Posebnu strepnju iskazuju mali klubovi. Smatram da je to uglavnom posledica nedovoljnog informisanja, ali i tendencioznih manipulacija pojedinih političkih faktora. Sam zakon demantuje sva proizvoljna i paušalna tumačenja. Ipak, slažem se da postoji određena strepnja, jer je proces privatizacije poveren Agenciji za privatizaciju, koja nema toliko iskustva kada su u pitanju privatizacije sportskih klubova. Otežavajuća okolnost je, u svakom slučaju, i percepcija građana koja je proistekla iz, moramo reći, ne baš uspešne privatizacije, čije efekte građani danas trpe.
Neophodno je iz ovog procesa izuzeti objekte i zemljište koji su nacionalizovani, koji imaju stvarne vlasnike, čija će imovina, nadamo se, biti predmet zakona o restituciji, koji će, verujemo, konačno biti donesen.
Ovaj zakon, kao i mnogi drugi koje je ova skupština usvojila, pokazuje da je Evropska unija sve više mentalni, a ne geografski pojam. Zbog toga će poslanici Srpskog pokreta obnove podržati ovaj zakon i pozivamo sve svoje kolege, pa i članove opozicije, da urade isto. Hvala.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Elizabet Paunović ima reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, uvažena gospođo ministarka, cenjene koleginice i kolege, narodne poslanice i narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o sportu, koji se na jedan integralan i sveobuhvatan način bavi sportom. Morala bih prvo da prokomentarišem primedbe koje su date o obimnosti zakona. Mislim da je mnogo važnije da se zakon bavi na jedan sveobuhvatan način jednom zaista složenom materijom, zato što je sport deo života u mnogobrojnim aspektima, a da je manje važno da li je po obimu, odnosno volumenu zakon veći ili manji, tako da zaista mislim da te primedbe ne stoje.
Posebno bih ukazala na dva aspekta iz kojih se, u suštini prvi put kod nas na taj način, pristupa bavljenju sportom, a to je omogućavanje jednog širokog pristupa („sport za sve“), gde se doprinosi socijalnoj koheziji, što je veoma važno, naročito danas kada imamo pojave veoma neadekvatnog, netolerantnog i nasilnog ponašanja, u vezi sa bavljenjem sportom ili sportskim događajima. Promocijom sporta i omogućavanjem jednake dostupnosti svima kroz bavljenje sportom omogućava se da se kod dece, kod mladih ljudi, pa kasnije i kod vrhunskih sportista, a onda i kod njihovih navijača, promoviše jedan tolerantan i nadasve human i normalan, civilizovan pristup sportu. U protivnom, sport gubi svoj smisao.
Pored toga, kao lekar želela bih da ukažem na još jedan aspekt kojim se prvi put bavi zakon koji reguliše sport, a to je zdravstveni aspekt, kroz zaštitu zdravlja sportista. Ne samo sportista, već i svih onih koji se bave sportom, od dece, preko amaterskog sporta, do vrhunskog sporta, što smatram da je veoma važno.
S druge strane, gospođa ministarka je citirala predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta. Gospodin je potpuno u pravu; kada se ministar nadležan za sport bavi svojim poslom kako treba i tu oblast uredi kako treba, što je u svakom slučaju sa ovakvim predlogom zakona ministarka Samardžić Marković učinila, onda i ministar zdravlja ima mnogo manje posla i lakše obavlja svoj posao. Kao lekar, mislim da je to jako važno.
Posebno mi je drago što se insistira i u preporukama Svetske zdravstvene organizacije i u pristupu Evropske unije o javnom zdravlju na pristupu zdravlju u svim politikama. Ovo je stvarno jedan pravi pristup, kako i druge oblasti uređuju i promovišu zdravlje na pravi način. Tako da mi je kao lekaru posebno važno to što se prvi put omasovljavanjem sporta i davanjem jednakih mogućnosti za sve to promoviše, a s druge strane, uvode se lekarski pregledi i opšta i posebna zdravstvena sposobnost.
Zavod za sport i medicinu sporta decidirano dobija svoje mesto. Možda bi u budućnosti trebalo razmotriti da to mesto, naročito ovaj deo koji se odnosi na medicinu sporta, nađe svoje preciznije mesto u sistemu zdravstvene zaštite. Ali, u svakom slučaju, budući da podzakonska akta donose ministar nadležan za sport i ministar nadležan za zdravlje, to je još jedan korak ka promovisanju principa zdravlja u svim politikama. Možda će se u budućnosti i mesto Zavoda za sport i medicinu sporta na neki bolji način odrediti, kao institucije koja promoviše jedan aktivan preventivan odnos prema zdravlju.
Glasaću za ovaj zakon, naša poslanička grupa će glasati i pozivam sve kolege narodne poslanike da glasaju za ovaj zakon. Predlog zakona je dobar i promoviše ono što su univerzalne vrednosti koje sport treba da promoviše. Zahvaljujem.

Zahvaljujem koleginici Elizabet Paunović i dajem reč narodnom poslaniku Čikiriz Mirku.