Poštovana gospođo ministre, poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, svoju raspravu usmeriću pre svega na izmene Zakona o popisu poljoprivrede.
Kao narodni poslanik i kao predsednik Odbora za poljoprivredu, u više navrata sam za ovom govornicom iznosio probleme u poljoprivrednoj proizvodnji i govorio o stanju naše poljoprivrede, no, nažalost, za sve ove godine koliko sam poslanik, a i predsednik Odbora, vlasti i vlade koje su vodile ovu državu nisu značajnije uticale da se stanje u poljoprivrednoj proizvodnji promeni.
Iskreno da kažem, žao mi je što ove godine taj popis nije realizovan, jer bi se upravo kroz statističke parametre moglo na pravi način sagledati stanje u našem agraru, ali uvažavam i činjenicu da ova država nema para, da je to zamašan posao i da je to, po meni, primaran razlog zašto se taj popis odlaže za sledeću godinu.
Mislim da tu i naša vlada i država mogu da izgube, jer ako bismo dobili status kandidata za pristupanje Evropskoj uniji upravo statistički podaci koje država ima su neki pokazatelji i neko početno stanje u korišćenju pristupnih fondova. Upravo poljoprivreda bi trebalo u tom periodu, tj. u periodu dobijanja statusa kandidata i pogotovo pristupanja EU, da ima i najveći benefit od našeg članstva u EU.
S druge strane, možda je i dobro što se neće realizovati, jer su svi ti pokazatelji jako niski i onda bi ta polazna osnova bila loša.
Iskoristiću podatke koje su objavili Privredna komora Srbije i Republički zavod za statistiku da bih kroz ovu raspravu izneo neke podatke koji su relevantni i koji potvrđuju moju ocenu da je ukupno stanje u našoj poljoprivrednoj proizvodnji i agraru loše, da naši poljoprivredni proizvođači, u krajnjem, loše žive i da su naši građani, koji su korisnici i konzumenti poljoprivrednih proizvoda, takođe osiromašeni i da se iz godine u godinu smanjuju količine poljoprivrednih proizvoda koje naši građani konzumiraju.
Krenuću pre svega od stanja u našim selima jer gro naše poljoprivredne proizvodnje ipak se odvija u selima, znači, tamo su najveće površine poljoprivrednog zemljišta. Ali, sumorna je slika naših sela i poljoprivrede u našim selima, jer su upravo ti proizvođači najviše pogođeni i, nažalost, tamo danas ima najviše gladnih ljudi.
Ono što je možda još pogubnije jeste depopulacija, tj. značajno smanjenje broja stanovnika koji žive u selima i bave se poljoprivrednom proizvodnjom. Procene su demografa da će u narednih deset godina doći bukvalno do izumiranja oko 1200 sela. Od ukupno 4800 sela, oko 1200 sela će gotovo da izumre. To potkrepljujem podacima da u preko 700 sela ne živi više od 100 stanovnika. U 352 naselja živi manje od 50 stanovnika, a u 350 sela živi između 50 i 100 stanovnika. Ako se ovom broju doda još 500 naselja koja su po popisu 2002. godine imala od 100 do 150 stanovnika, upravo je to tih 1200 naselja kojima preti izumiranje.
Smanjenjem broja stanovnika smanjuju se i proizvodni kapaciteti. Procene su da danas u našim selima ima preko 40.000 raznih stočarskih objekata koji su korišćeni za stočarsku proizvodnju. Procena je da zbog smanjenja broja stanovnika i velikog broja starog stanovništva godišnje u našim selima ostaje neobrađeno do 600.000 hektara. Dakle, od ukupno 4.200.000 oko 600.000 hektara svake godine se ne obradi.
Ono što je još pogubniji parametar, to je pad stočarske proizvodnje. U državama sa razvijenom poljoprivrednom proizvodnjom bruto dohodak od stočarstva u ukupnom dohotku poljoprivrede treba da bude na nivou od minimum 60%, a kreće se i do 70%. Kod nas je obrnuta proporcija – kod nas su prihodi od stočarstva između 30 i 40%, a iz ratarske proizvodnje između 60 i 70%.
Ukupan broj našeg stočnog fonda je došao na nivo koji je ova država imala 1990. godine, a ja ću to potkrepiti brojkama koje je objavio Republički zavod za statistiku. Dakle, 1996. godine je u našoj zemlji bilo 1.335.000 goveda, 2007. godine 1.087.000, a 2010. godine ispod milion. Samo broj krava, muznih grla, smanjen je za protekle dve godine za 150.000 ili 200.000 i iznosi 400.000 ili 450.000, a nekada je to bilo između 700.000 i 800.000.
Broj svinja u Republici Srbiji 1996. godine je bio 4.344.000, a 2007. godine je 3.830.000. Godine 2010. je sigurno još za stotinak, a možda i više hiljada manje. Broj ovaca 1996. godine je bio 1.832.000, a 2007. godine 1.600.000. Broj konja je drastično pao, ali se može pravdati, jer je izvršena industrijalizacija i mehanizacija i konj više nije radna životinja, ali je više nego prepolovljen. Godine 1996. je bilo 53.000 konja, a 2007. godine svega 19.000 hiljada. Godine 2010. možda nije ni 15.000.
Broj živine je takođe smanjen, mada živina kao stočarska vrsta može relativno brzo da se oporavi, ali i tu je prisutna stagnacija. Godine 1996. je bilo 22.806.000, a 2007. godine 16.420.000; gotovo pet ili šest miliona jedinki je manje u živinarskoj proizvodnji u Republici Srbiji za ovih 10 ili 11 godina.
Dalje, ono što je takođe normalno za očekivati kada je smanjen broj stoke, to je da je smanjena količina proizvedenog mesa. To smanjenje je takođe evidentno, tako da je 2008. godine proizvedeno oko 440.000 tona mesa, što je za oko 200.000 tona manje nego 1990. godine, znači, manje gotovo za čitavu jednu trećinu.
Svakako da je to umanjenje uticalo da mi od zemlje koja je bila izvoznik mesa na svetsko i evropsko tržište postajemo iz godine u godinu uvoznik mesa.
Tako smo sredinom devedesetih godina izvozili oko 50.000 tona mesa, odnosno ostvarivali smo devizni prihod od 450.000.000 dolara samo na izvozu mesa. U tom izvozu Srbija je učestvovala sa 30.000 tona. Poslednjih godina izvozimo između hiljadu i dve hiljade tona mesa na evropsko tržište.
Mi za ovih poslednjih sedam ili osam godina ne možemo ni izbliza da ispunimo onu kvotu koju imamo odobrenu od EU; imamo dozvolu da bez carinskih preferencijala izvozimo juneće meso, oko 8.100 tona, a naš izvoz je ispod hiljadu tona junećeg mesa. To je nešto što je poražavajuće za poljoprivredu i Vladu ove države koja je imala takav odnos prema poljoprivrednoj proizvodnji.
Svakako, smanjenje ukupne proizvodnje mesa uticalo je i na smanjenje potrošnje mesa kod našeg stanovništva. Ta potrošnja nije smanjena samo zbog smanjene proizvodnje, mi možemo podmiriti naše potrebe, potrošnja je smanjena i zbog visoke cene mesa i pada životnog standarda naših građana. Smatra se da je prosečna potrošnja mesa po stanovniku u našoj zemlji negde na nivou od 36 do 40 kilograma.
Ja ću vam izneti kolika je potrošnja u nekim drugim zemljama EU, pa i u zemljama u susedstvu. Prosečna potrošnja mesa u Evropskoj uniji je 87 kilograma, znači, godišnja potrošnja po stanovniku, a kod nas je do 40 kilograma. U Mađarskoj je to 92 kilograma, u Slovačkoj 66 kilograma, u Češkoj 73 kilograma, u Bugarskoj 62 kilograma, u Litvaniji 49 kilograma, u Rumuniji 47 kilograma i u Sloveniji 90 kilograma po glavi stanovnika, tu mislim na potrošnju mesa. Svakako, SAD ima najveću potrošnju, oko 115 kilograma, a u Austriji je oko 105 kilograma. Pogledajte, poštovani narodni poslanici i kolege, gde se mi nalazimo i kakav nam je standard i potrošnja tako važne namirnice kao što je meso.
Dalje, ono što je takođe problematično u našoj zemlji sa aspekta ukupne poljoprivredne proizvodnje i plasmana poljoprivredne proizvodnje, to je korišćenje prerađivačkih kapaciteta. Mi smo u nekim vremenima imali respektabilnu prehrambenu industriju...
