Zahvaljujem. Pošto se od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa ne javlja više niko, prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč u zajedničkom načelnom pretresu o predlozima ovih zakona.

Reč ima narodni poslanik Riza Halimi.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodo narodni poslanici, da ne bi eventualno došlo do zabune, pošto je gospodin Pastor kao predsednik Poslaničke grupe manjina izneo stav da će oni glasati za, a česta je praksa da oko dosta stvari nemamo jedinstven stav, na početku želim da istaknem da ne mogu ni jedan ni drugi predlog zakona da podržim. Pogotovo drugi, Predlog zakona o ministarstvima, jer stvarno smatram da nema nijednog valjanog razloga da se ukine Ministarstvo za ljudska i manjinska prava.
Mi znamo praksu. Imate, ako se ne varam, 2000. godinu i tu saveznu vladu, koja je uvela ministarstvo manjina i ljudskih prava, imate rezultat iz tog vremena, kada je na tom nivou usvojen zakon o zaštiti sloboda, ljudskih i manjinskih prava. Zatim, imate ovo iz prethodnog saziva, kad smo u ovom parlamentu, a za vreme Ministarstva za ljudska i manjinska prava, takođe uspeli da usvojimo Zakon o nacionalnim savetima.
Da li treba mnogo analize da vidimo šta je bilo kada smo umesto ministarstva imali službu za ljudska i manjinska prava? I mislim da smo već imali praksu da je ovaj resor bio unutar Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu i apsolutno nije bilo nijednog valjanog argumenta da se vratimo na prethodnu bezuspešnu praksu.
S druge strane, ako se ovde utvrdi da je nivo ljudskih prava u Srbiji po najvišim standardima, biću prvi koji će glasati za ovo i reći da nam ne treba to ministarstvo, ali je činjenica da smo daleko od toga. Po meni je sad čak neprihvatljivije i teže to da se u ovom domu ili bilo gde iznosi da su ljudska prava dostigla najviši nivo. Moje iskustvo i moja saznanja su da smo daleko od toga i da nam predstoji ogroman posao da bismo dostigli takav nivo.
Sad, trebalo bi razlikovati, jer nije ista situacija sa manjinama u Vojvodini i u drugim delovima države. Sigurno je da nije ista. Ne bih sada govorio o položaju Bošnjaka u Sandžaku, jer ima ko da govori o tome, ali vam otvoreno kažem da je pozicija i položaj Albanaca u Preševskoj dolini ili opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa, kako god hoćete, daleko od ove kvalifikacije koja se tu i tamo može čuti, da su to najviši standardi. Tamo ima još dosta posla da se uradi da bismo normalizovali situaciju.
Tako da u političkom pravcu, mislim, šaljemo lošu poruku ukidanjem ovog ministarstva. Bilo je drugih ministarstava koja su mogla da se ukinu pre nego ministarstvo za manjine. Ostavljam vama da vidite koja su mogla pre da se ukinu, a u ovom domenu ima daleko složeniji i osetljiviji posao da se uradi i nije bilo vreme da se ukine Ministarstvo za ljudska i manjinska prava.
Mislim da je u ipak pitanju politički stav, politička procena i da ona ne odgovara realnosti na terenu. Ako ne za druge manjine, onda da kažem za situaciju koju mi imamo na terenu. Ima hiljadu primera – problemi u obrazovanju, u oblasti kulture, službenoj upotrebi jezika. Ili da govorim o 2002. godini, kada je Savezni parlament izglasao zakon u kome se, pored ostalog, u jednom članu govori o delotvornom učešću manjina u društvenom i javnom životu države. Gde smo tu?
Mi tamo govorimo o elementarnim stvarima uključivanja Albanaca u državne organe i institucije. Tek se nešto tu i tamo počelo raditi. Inače, još uvek ima opština sa 90% Albanaca bez ijednog zaposlenog Albanca. Nažalost, mislim da je to praksa. Zato tvrdim da ima još dosta ozbiljnih i osetljivih stvari da se odradi da bismo se ovako komotno ponašali, a pogotovo da damo ovakva i slična obrazloženja.
Na kraju krajeva, sto puta postavljam i ponavljam ista pitanja. Upućujem ih ministru Dinkiću i ne dobijam odgovor, upućujem ih premijeru Cvetkoviću i ni odatle ne dobijam odgovor. Uzmimo na primer katastrofalnu ekonomsku situaciju, da je kod Albanaca stepen nezaposlenosti preko 70%. Pravimo se da to ne vidimo, da to ne postoji, da je idealna situacija i da smo dostigli vrhunske svetske nivoe.
Da ne dužim dalje, mislim da je politički neprihvatljiv predlog. Na kraju krajeva, jedno ministarstvo to ne rešava, toga smo svesni. Tu treba sva ministarstva, cela Vlada da ima daleko ozbiljniji pristup, da se ti životni problemi, veoma osetljivi problemi koji su prisutni na terenu, ozbiljnije i efikasnije rešavaju. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Narodni poslanik Jelena Trivan ima reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, dame i gospodo, nažalost, u ovako teškim ekonomskim vremenima, u ovako teškoj besparici i krizi, vrlo je teško braniti bilo kakav politički stav i političku odluku, s obzirom na to da je ovo idealno vreme za kritizerstvo a ne kritiku, i za neverovatnu dozu demagogije. U tom smislu, kada imate ekonomski nezadovoljne građane, svaka mera se može ocrniti i posmatrati kao izraz vlastoljublja ili demagogije, ali ako imate malu meru dobronamernosti, možete i drugačije videti.
U tom smislu se može posmatrati i ova rekonstrukcija. S jedne strane, neko će reći da je ona proizvod vladajuće koalicije da se održi na vlasti, ali kao kontraargument odmah shvatate da ta vladajuća većina nijednog trenutka nije izgubila svoju većinu, te da, u tom smislu, na ovakav potez, zbog samoodržanja, nije morala da se odluči. Ali nešto drugo je postojalo zbog čega je ovo moralo da bude urađeno, a to je potreba i interes građana da se ovo desi, te u tom smislu možemo barem oko jedne stvari da se dogovorimo i složimo, a to je da je obaveza Vlade da služi građanima koji su je izabrali.
A građani su tražili da imaju manju i efikasniju vladu i građani su tražili da se oni koji je vode solidarišu sa njima, te ukoliko je ta ista vlada donela odluku o smanjenju broja zaposlenih, ukoliko je donela restriktivne mere koje su proizvod ekonomske krize, bilo je logično da i sama učini nešto po pitanju sopstvene efikasnosti. Da li je to dovoljno, o tome se možemo sporiti. Da li je to samo znak, da li je to samo simbol, i o tome možemo govoriti, ali je kao politički simbol veoma važno da Vlada deli sudbinu svojih građana.
Takođe, možemo da polemišemo oko toga da li je rekonstrukcija Vlade potrebna sada, godinu dana pred izbore, ili smo, vođeni nihilizmom, autodestrukcijom i kritizerstvom, toliko prisutnim u ovom narodu, mogli da kažemo – nema veze, mogli smo da proćerdamo još jednu godinu. Međutim, ekonomisti tvrde da jedna potrošena godina u ekonomskom smislu traži četiri godine za oporavak, te da je, u tom smislu, jedini resurs koji Srbija sasvim sigurno nema – vreme. Jedna godina za bolje i efikasnije upravljanje nije malo.
Ukoliko je rekonstrukcija Vlade sama sebi cilj, onda je ona duboko pogrešna i onda ona jeste izneveravanje potreba i očekivanja građana. Međutim, ako je ona sredstvo da se nešto brže i bolje uradi i ako to zaista tako bude, onda je ova vlada učinila ono što su građani od nje tražili, a građani u ovom trenutku traže jednu vrlo jednostavnu stvar – bolji život i brži ekonomski oporavak.
U tom smislu, ova rekonstruisana Vlada ima, pre svega, dva cilja – ekonomski oporavak zemlje i podizanje standarda građana, na jednoj strani, i drugo, privođenje poslova vezanih za dobijanje kandidature i nastavak evropskog puta. Zato očekujem da će ona brže i efikasnije rešavati probleme na oba ova polja.
Jedan kolega poslanik je rekao da se sa autoritetom rađa. Nisam sigurna da je to i na ličnom planu najtačnije, ali na institucionalnom planu sasvim je sigurno da se on gradi. U tom smislu je ova skupština primer kako ga svi mi zajedno, bez obzira na naš lični autoritet, nismo imali sve dok su ovde trajale tuče i besmislene rasprave i kako smo ga najednom dobili kad smo uredili rad ovog parlamenta.
I autoritet Vlade se gradi kroz zakonska i razna druga rešenja i nove modele ponašanja, i u tom smislu su zakonska rešenja koja se pred nama nalaze prosto rezultat razvijenosti demokratije u ovoj zemlji i razvijenosti demokratske prakse. Ako znamo da je demokratija vladavine većine i ako tražite da se pojedinac povinuje odlukama većine, neko će reći da je to cenzura, da je to ukidanje slobode govora, a neko će reći da je to poštovanje demokratije i da u tom smislu morate naći put da vaše ideje budu ostvarene obezbeđivanjem većine unutar institucije, a ne tako što ćete izgubiti većinu ili je nećete imati, a onda u javnosti rušiti odluke institucije koje prihvatate.
To je bila praksa raznih vlada. To je praksa koja se ovde tolerisala, da vlada bude kolektivni organ kao skup pojedinaca i njihovih pojedinačnih politika, umesto da u njoj bude timski rad, solidarnost i zajednička politika. Svaka mera koja doprinosi tome da se odluke većine demokratski donesene poštuju treba da bude pozdravljena, utoliko pre što građani traže Vladu koja ima autoritet i koja ima jedinstvo i koja njihovu zbunjenost neće produbljivati različitim porukama i različitim tumačenjem zajedničkih odluka. Nadam se da će ova vlada imati i veći autoritet i veći kredibilitet.
Treća stvar koja je važna i iza koje stoje ogromna očekivanja građana jeste da ova vlada brže, sa više saosećanja i više empatije odgovara na njihove dnevne potrebe i zahteve, i da politika Vlade odgovara realnim potrebama i realnim problemima stanovništva. U tom smislu ova rekonstrukcija ima smisla samo ako iza nje bude stajala drugačija politika, efikasnija politika, pre svega na socijalnom planu i na planu zapošljavanja, na planu investicija i obezbeđivanja radnih mesta.
Stoga treba pozdraviti i najavu nekakvih novih ekonomskih mera, činjenice da će kreditna opterećenja građana biti prolongirana do trenutka kada budu mogli lakše i bolje da žive i da im rastu plate. Treba razmišljati o tome da subvencije koje se daju za nova radna mesta idu i domaćim privrednicima i u domaću privredu, treba razmišljati o tome kako na drugačiji način, kroz različite fondove, onima koji žive na ivici egzistencije hitno i urgentno izaći u susret, kako subvencije u poljoprivredi, koje trenutno postoje i koje su prilično velike, distribuirati na pravedniji način, tako da idu u nerazvijene regione i tamo gde je to najpotrebnije.
Treba razmišljati o svemu što smo do sada propustili da uradimo. Legitimno je pitanje zašto to do sada nije učinjeno, ali je i legitimno i doduše prilično neuobičajeno u našoj političkoj praksi da neko nešto što nije bilo dobro ispravlja u hodu. Do sada smo pokazivali neverovatnu tvrdoglavost, jer smo mislili da je to dokaz da smo bili u pravu, da teramo smerom koji ne valja, kao i da insistiramo na kadrovskim rešenjima koji ne valjaju, kao i na tome da političari apsolutno budu abolirani od odgovornosti.
Kada sam pogledala istoriju poslednjih deset godina, istoriju demokratske Srbije, jedan jedini član Vlade je bio smenjen za poslednjih deset godina, to je bio Vuk Obradović, a složićete se da se u ovih deset godina naređalo mnogo njih koji su zaslužili da budu smenjeni. Zahvaljujući tome se princip odgovornosti i podnošenje odgovornosti nekako u našem društvu izgubio i ako ovo znači promenu takve političke prakse, onda je to dobro.
Na kraju, želela bih da podržim svoje kolege iz Poslaničke grupe manjina, saglasivši se s tim da odluka o tome koje će ministarstvo opstati govori dosta i o političkom stavu. Međutim, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava nije prestalo da postoji, nego je nastavilo da postoji u jednom proširenom resoru i proširenom sastavu i da to da li će ta tema koja je u jednom resoru biti marginalizovana ili neće zavisi od političke volje i od zakonskih rešenja.
U ovoj vladi, sasvim sigurno, ni manjinska ni ljudska prava neće biti marginalizovana i ukoliko bojazan i frustracije Manjina, koje razumem, mogu biti otklonjene amandmanima koji su oni predložili, mi smo radi da te amandmane usvojimo i time takođe pokažemo politički stav da su nam ta prava jako važna.
Na kraju, bez želje da govorim o kadrovskim rešenjima koja za sada nisu sigurna, tek će ih saopštiti premijer, ali sudeći po najavama, ta sledeća vlada će imati tri žene. Danas je Osmi mart. Mi smo doneli mnogo zakonskih rešenja koja se tiču ravnopravnosti žena i činilo se u godinama koje su iza nas da je Osmi mart kao praznik prevaziđen, a pitanje ravnopravnosti žena deplasirano.
Participacija žena i u toj vladi i u ovom parlamentu i svuda u životu je daleko od zadovoljavajućeg, ali je Vlada samo vrh ledenog brega, s obzirom na to da ta obespravljenost počinje u porodici, a završava se u najvišoj izvršnoj vlasti. U tom smislu bi i o tome trebalo da razmislimo na današnji dan i da u kreiranju tih tela koja dolaze zajedno s kreiranjem nove vlade na drugačiji način pozicija žena bude definisana. Hvala.

Zahvaljujem. Pošto smo se dogovorili da nećemo raditi duže od 19.30 časova, reč ima gospodin Ivan Andrić i posle toga ćemo za danas završiti. Izvolite.

Hvala. Na početku moram odmah da izrazim jedan vrednosni stav. Ne očekujem od ministra da mi odgovara, ali toliko postaje očigledna ta situacija u kojoj mi živimo u drugačijoj zemlji od one u kojoj vi živite. Svaki dan je taj jaz između ljudi koji čine vlast i koji ne čine sve veći. Pažljivo sam slušao sve što je manje-više svako govorio (nešto ovde, nešto gore) i prosto ta toliko jasna pojava tog nekonzistentnog stava koji se iznosi iz raznih stranaka vladajuće koalicije ne treba da prođe nezapaženo.
Hajde da krenemo redom. Argumenti ili tema rekonstrukcije i taj ciklus o kome razgovaramo o tome politički, faktički je danas završen. Kada smo dobili ovaj predlog zakona, potpuno je jasno da i onaj ko je bio naivan, ubrojaću i sebe tu, ko je mislio da je ovo neka šansa za Srbiju, koja će nam pomoći, da je politička kriza situacija u kojoj ćemo moći da iskoristimo to, da sagledamo koje su nam slabosti, te slabosti ispravimo i ispunimo nekakav plan do juna, septembra, oktobra ove godine, dobijemo status kandidata i krenemo dalje, kroz nove izbore, lično sam pomislio da je to moguće. Pomislio sam u onom trenutku kada je premijer Cvetković imao to bekstvo od svoje ličnosti i postao neukroćena goropad, za jedno prepodne smenio potpredsednika Vlade bez ikakvog znanja i najavio ozbiljne reforme u funkcionisanju same vlade.
Danas, ne znam koliko je vremena prošlo od tog trenutka, deset ili petnaest dana, potpuno je jasno da vladajuća većina nema političku snagu da uradi ono što je potrebno. Taj nedostatak snage vidi se u svakoj izjavi koju date, u svakom predlogu zakona, u načinu na koji se ova sednica vodi, gde našeg premijera, čoveka koji je rešio da povrati svoj autoritet nakon tri godine, nema danas ovde sa nama – on verovatno ima preča posla i voleo bih da znam koja su to preča posla od rekonstrukcije Vlade koju navodno vodi – i bez ikakve jasne želje da se podvuče crta koju je bilo neophodno povući.
Vi ste rekli, gospodine Markoviću, da je sticanje statusa kandidata za članstvo u EU glavni cilj ove vlade. Da li to znači da je ova rekonstrukcija izvršena tako da se taj cilj što je moguće pre ostvari? Na osnovu čega mi to vidimo? Ako je to tačno, zašto je ministar spoljnih poslova i dalje Vuk Jeremić? To ministarstvo nije ništa doprinelo da ova zemlja postane kandidat za članstvo. On je čak vrlo aktivno radio na tome da mi ovaj status koji sada imamo izgubimo. Znači, to nije cilj.
Da li je cilj bilo koji? Neko se žali da nema više Ministarstva za ljudska i manjinska prava. Pa, to je jedina prednost ove rekonstrukcije. Bolje da ga nema nego da Čiplić bude ministar, manja je šteta. Od 2000. godine do danas niko nije zagadio oblast ljudskih prava više nego što je to uradio bivši sudija Ustavnog suda, član Upravnog odbora NIS-a, a zatim i ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić. U Sandžaku se ponavljaju izbori, gde više od 70% građana te izbore bojkotuje, i mi svi sa zebnjom čekamo taj 17. ili 18. april da vidimo da li će biti incidenata, a ministar je, kao čovek bez ikakvog osećaja za pitanje kojim se bavi, gazio jako tvrdo, ignorisao krivične prijave, policijske istrage, sve. Je l' to razlog zbog kojeg je smenjen? Šta je razlog?
Da li je razlog jeftinija država, funkcionalnija Vlada? Pa, šta će vam onda Ministarstvo za Kosovo i Metohiju? To ministarstvo čak nije sposobno ni toliko, u vašim očima, da učestvuje u pregovorima sa Prištinom. Te pregovore vodi neko drugi, ko sedi na drugom mestu. Koja je svrha tog ministarstva ako taj osnovni posao zbog koga postoji ne može da vrši? Šta će nam Ministarstvo vera i dijaspore? To je skandalozno ministarstvo. I na kraju, vrhunac svih vrhunaca, ministar bez portfelja. To je valjda u funkciji potpunog pojeftinjenja Vlade.
Svega toga nije uopšte bilo. Tih razgovora nije bilo da Vlada bude funkcionalnija, da ostvari evropski put. Ta zemlja u kojoj živite je lepa, uspešna, nema nikakvih problema. Ljudska prava su na super nivou, nema veze što tamo u Sandžaku zamalo rat nije počeo. Ekonomija je super. Pa, to je sve zbog Slobodana Miloševića, još iz 1995. godine. (Izvinjavam se, predsednice.) Znači, kao simbol nečega što je davno bilo, ali ništa se nije desilo.
Izvinite, kada ste seli na vlast, ova zemlja je imala 250.000 ljudi više koji su radili. Nije kriza bila samo u Srbiji, bila je u Hrvatskoj, u Bosni, u Engleskoj. Da li ste gledali televiziju? Bio je sajam automobila u Ženevi u nedelju. Da li ste videli da je automobilska industrija stala na noge? Svi proizvođači imaju nove modele, nema krize.
Koliko vam je trebalo da shvatite da krize ima, sada će vam pet puta više vremena trebati da shvatite da je više nema. I nigde trunke odgovornosti, samo jedna politička pijaca u kojoj su oni koji su pokazali da su spremni da urade najviše, najviše i dobili. Oni koji su u tom međusobnom ratu insistirali na tome, oni su pobedili. Pobedili su zato što rekonstrukcija nije rađena, smanjenje broja ministara nije rađeno prema funkcionalnosti nego prema tome da svaka stranka zadrži resor koji je imala. To je vrlo jasno rečeno na televiziji, pošto premijer nikada nije skupio hrabrost da dođe u ovu salu i da nam to kaže.
Mi koji se bavimo politikom i želimo da utičemo na to da poboljšamo taj život da bismo, gospodine ministre, podelili odgovornost sa vama, nama to nije onemogućeno, osim ako ne želimo da se javljamo u "Utisak nedelje" kao gledaoci. Premijer ovu salu izbegava zato što zna da je ovo jedino mesto na kome će čuti neku činjenicu koja će ga uljuljkati u njegovoj slici Srbije kao prosperitetne zemlje, lidera na Balkanu, oaze mira i stabilnosti i ne znam čega sve.
I šta mi imamo danas? Imamo Vladu u kojoj premijer suštinski ukida, o tome će govoriti Vesna malo kasnije, mesto premijera dajući mu resor Ministarstva finansija, time on ni formalno neće imati više funkciju za koju niko više, čak ni on, ne veruje da je ima, i imamo rekonstrukciju, koja je bila jedini mogući izlaz iz rupe u kojoj se nalazite a da se ne obrukate danas, nego da se obrukate za mesec, dva, tri ili pet.
I problem nije rešen time što je svim ministrima zakonom zabranjeno da govore ono sa čime se ne slažu zato što vi niste otklonili uzrok tog problema, a to je da nema vizije, nema jedinstva i nema plana. Vi ste rekli da je to bilo u Poslovniku, a sada je u zakonu. Šta je sledeća faza – Ustav, streljanje ako ministar ima drugačiji stav? To se neće rešiti time što zabranjujete nekom da o tome govori. Ono na šta je trebalo da obratite pažnju je uzrok, a za to niste imali političke snage.
Ko je verovao, a i sebe ubrajam u te, da je kriza za pametnog šansa, a za one druge prepreka, danas je u ovoj zemlji ispao glup. I samo naš ministar ne zna ko su rešenja za Vladu. Sve nova lica naše političke scene – Dušan Petrović, Verica Kalanović, Peđa Marković, Zoran Stanković. Svi se vrte kao u ringišpilu, menjaju resore – jednom poljoprivreda, jednom infrastruktura, jednom rudarstvo, jednom odbrana, jednom zdravlje, jednom ovo. Dokle? Samo da ne pustite nekoga ko je kvalitetniji i ko će taj posao bolje raditi i time dokazati koliko ste vi bili nesposobni.
Danas je stavljena tačka na ovaj politički cirkus koji se zvao rekonstrukcija, nova energija, novi ljudi. Od ovog trenutka Srbija zna da se ove godine ništa lepo više neće desiti sve do izbora, a vama je ostalo da vežbate svoju političku izdržljivost i da te izbore odložite što je moguće više. Hvala.

Zahvaljujem.
Zahvaljujem gospodinu ministru i predstavnicima Vlade.
Poštovani narodni poslanici, zahvaljujem na učešću u radu. Sutra u 10.00 časova nastavljamo rad. Reč će imati narodni poslanik Đorđe Milićević.