Narodni poslanik Vladimir Milentijević, pravo na repliku.

Nemam stvarno nameru da polemišem sa gospođom Smiljanom, ali moram da konstatujem da, gospođice Smiljana, vi treba jednom da budete svesni toga da sredstva izdvaja Republika Srbija, a ne Smiljana Milisavljević. Rekao sam vam to jasno i glasno. Morate da vršite vlast i da budete uslužni servis građanima Republike Srbije. Vi to jeste, ali to ne dajete vi iz džepa.
Sve ono negativno što ste u toku ove dve godine iznosili po pitanju ovoga treba da dokažete, ili da se manete celog ovog posla da stalno optužujete nekoga kad to nije tako. Hoćemo li da se vratimo, pa da uzmemo sve stenograme, gde ste vi optuživali – i ona vrsta kriminala, i ova vrsta kriminala... Dajte, to vam kažem, imate policiju, imate tužilaštvo, uhvatite lopove, privedite ih pravdi i završite jednom tu priču.
Nemojte vi da se hvalite sad da ste vi obezbedili sredstva. Država Srbija je obezbedila garanciju banke, gde se zadužuju tri opštine na severu Kosova i Metohije, koje moraju taj kredit u celosti da vrate. Šta je tu sporno?

Pravo na repliku, narodna poslanica Smiljana Milisavljević.

Ne hvalim se da sam to uradila ja. Mislim da sam bila jasna. To je uradila Vlada Republike Srbije i to je nesporno. U to ime, zahvaljujem se Vladi u ime građana Kosova i Metohije.
Što se tiče kriminala na Kosovu, svi znamo koliko je para pronevereno, ali o tome će „Insajder“. Uživaćemo. Vi možda manje, a ja možda malo više.

Reč ima narodna poslanica Lidija Dimitrijević. Posle nje narodni poslanik Nenad Konstantinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, u ovoj raspravi je spojeno osam tačaka dnevnog reda. Nije to urađeno zato što su ovi predlozi akata baš toliko međusobno uslovljeni i rešenja u njima međusobno povezana, niti zato što Narodnoj skupštini nedostaje vreme, već da narodni poslanici opozicije ne bi imali dovoljno vremena da govore o ovim tačkama dnevnog reda.
Kada ova sednica bude završena Republika Srbija će biti zaduženija za dvesta miliona evra i imaće obaveze po garancijama u iznosu od sedamdeset devet miliona evra. To u velikoj meri odslikava rad ove vlade i zato se ne želi da građani Srbije slušaju pojedinačno o svakoj tački, pa su one spojene u jednu raspravu.
U želji da se putem poreza obezbede viši prihodi u budžetu, a da se to predstavi kao nešto što neće predstavljati novi namet, i to značajan, prilično se luta, traži se način da se to sprovede. Imamo primer Zakona o porezu na držanje, upotrebu i nošenje dobara, čije su izmene i dopune stupile na snagu 1. januara ove godine. Evo, posle dva i po meseca mi opet razmatramo njegove izmene, i to u smislu da se pojedine odredbe vrate u pređašnje stanje.
Naime, tada je izmenama Zakona definisano da porez na upotrebu motornih vozila plaćaju i vlasnici teretnih vozila čija je najveća dozvoljena masa manja od tri i po tone. Kada bi se ove izmene odnosile samo, kako reče potpredsednik Vlade, na vlasnike luksuznih džipova, to bi bilo u redu. Zašto ovo kažem? Zato što su se vlasnici džipova dosetili, tj. pronašli su mogućnost da jednostavno uklone zadnja tri sedišta, zatamne zadnja stakla ili ih nekako pregrade priručnim zavesama, izvrše dodatna ispitivanja, odnosno atest i promene vrstu vozila iz putničkog terenskog u teretno. Tako izbegavaju plaćanje poreza državi.
Država, verovatno u želji da im doskoči, donosi izmene Zakona kojima ih dovodi u kategoriju koja će morati da plaća porez, ali tom prilikom nepravedno pogađa i druge vlasnike teretnih vozila čija je najveća dozvoljena masa manja od tri i po tone. Tako su u toku ova dva meseca približno isti iznos poreza morali da plate i vlasnici luksuznih džipova i vlasnici koji svoja vozila koriste za privrednu delatnost, kao što su kombi vozila kojima pekari, recimo, prevoze hleb, ili popularni „tamići“ kojima poljoprivredni proizvođači svoje proizvode voze do pijace.
Kada se shvatilo kolika je nepravda naneta ovoj drugoj kategoriji, vlasnicima kombija i kamiona za prevoz poljoprivrednih proizvoda, evo pred Narodnom skupštinom ovog predloga zakona da se sve opet vrati na staro. Ovi kojima se vreme registracije pogodilo baš u ova dva i po meseca platili su visok iznos poreza, ili uopšte nisu registrovali ova svoja vozila jer iznos poreza bukvalno prevazilazi cenu vozila zato što su mnoga vozila stara i male su vrednosti.
Sada nam je ovaj zakon predstavljen kao rasterećenje od ovih obaveza, i to treba pozdraviti, ali zajedno sa njima prestaje obaveza plaćanja poreza i vlasnicima luksuznih džipova, koji su pronašli način da ih registruju kao teretna vozila. Pravde nema pa nema. Niste iznašli način da oporezivanje izvršite prema ekonomskoj snazi obveznika. Mnogi zakoni u Srbiji su takvi da uvek postoje određene praznine koje neko može da iskoristi i da država ostane uskraćena za određene prihode.
Da se vratim na ono što sam rekla na početku, da će nakon ove sednice Republika Srbija biti zaduženija za dvesta miliona evra i imati obavezu po izdatim garancijama za 79.000.000 evra. Pored toga, po osnovu Predloga zakona o potvrđivanju ugovora kojim se reguliše odgovornost za naknadu troškova između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj stvorena je obaveza da se na ime provizije Međunarodnoj banci plati oko dva miliona evra.
Na prethodnoj sednici Narodne skupštine na dnevnom redu je bio Ugovor o zajmu sa „Sosijete ženeral bankom“, u iznosu od četiristo miliona dolara ili 292,6 miliona evra, uz garanciju Svetske banke. Upravo ta garancija pokušala se predstaviti kao nešto zahvaljujući čemu je Republika Srbija dobila navodno povoljan kredit. O tome koliko i da li je to povoljan kredit govorili smo na prethodnoj sednici, o uslovima kredita, o periodu počeka od šest godina, o otplati glavnice jednokratno nakon isteka tih šest godina i te detalje neću ponavljati.
Što se tiče garancije Međunarodne banke za obnovu i razvoj, mi u Srpskoj radikalnoj stranci ne možemo da se složimo sa tim što predstavnici Ministarstva finansija pokušavaju da nas ubede da je Međunarodna banka za obnovu i razvoj učinila dobro delo Republici Srbiji. Ne rade oni to da Srbiji bude dobro, već da bi zaradili. Ovaj ugovor kojim se reguliše odgovornost za naknadu troškova to potvrđuje. Da bi se banka pojavila kao garant, Srbija se obavezala da unapred plati dve vrste naknada, i to proviziju za obezbeđivanje garancije u iznosu od 0,50% i proviziju za obezbeđivanje i servisiranje zajma u iznosu od 0,25%. U novcu izraženo, prva provizija iznosi 1.463.000, a druga 731.500, ukupno 2.194.500 evra. Toliko Srbija mora da unapred plati Međunarodnoj banci, kako bi se ova pojavila kao garant.
Takođe, garant se ugovorom obezbeđuje da će Srbija redovno servisirati svoje obaveze. U suprotnom, banka ima plenidbeno pravo nad javnom imovinom Republike Srbije.
Sve ovo dovoljno govori o tzv. dobročinstvu Međunarodne banke, a iznos od 2,19 miliona evra, koji će ona na ime provizije naplatiti od Srbije, govori još više.
Samo ću još reći da se ovaj zajam od „Sosijete ženeral banke“ uzima za finansiranje budžetskog deficita i refinansiranje duga. SRS, prilikom svakog novog zaduživanja, ne može da se složi sa takvim odlukama vlasti, jer takoreći nijedan projekat ne može da se finansira sopstvenim sredstvima, već da bi se bilo šta uradilo, mora da se zaduži. Naše najveće negodovanje je upravo u ovakvim slučajevima, kada se pozajmice vrše radi nadomešćivanja nedostatka novca u budžetu. Nekako je drugačije kada se radi o nekom projektu, kada se nešto gradi, kao što je, recimo, izgradnja ili popravka vodovoda u opštinama Kosovska Mitrovica, Zvečan i Zubin Potok. Ovde se, u stvari, Republika Srbija samo javlja kao garant za njihove obaveze. Krajnje je vreme da se nešto učini da se koliko-toliko popravi kvalitet života ljudi koji žive u ovim opštinama.
Kao što rekoh, kada se novac uzima za ovakve namene, može se nekako i naći opravdanje, ali za finansiranje budžetskog deficita zaista ne vidim opravdanje. U prilog tome govore i izveštaji državnog revizora, koji je dva puta radio reviziju završnog računa i oba puta utvrdio brojne nepravilnosti u trošenju novca iz budžeta.
Još jedna tačka dnevnog reda koja je spojena u ovu zajedničku raspravu jeste ona koja je više puta pominjana, Sporazum o kreditu između EU, Republike Srbije i NBS, u iznosu od dvesta miliona evra. Ovaj iznos koristiće se za finansiranje deficita budžeta i za devizne rezerve. Puno se o njemu govorilo, neću sada ponavljati.
Samo ću još istaći da je ovo prva rasprava koja se vodi u Narodnoj skupštini nakon rekonstrukcije Vlade i, eto, prva rasprava baš o novim zaduživanjima. Tako je krenulo u ovoj godini. Prva rasprava u februaru na vanrednoj sednici odnosila se na zaduživanje. Evo, opet, predlozi zakona stare nove srpske vlade pred Narodnom skupštinom, opet prva diskusija o zaduživanju. To puno govori o tome kakva je ova vlast u Srbiji.
Nekim kolegama poslanicima koji su predstavnici vlasti ne sviđa se to što opozicija upućuje određene kritike. Volela bih da me bilo ko ko je pročitao izveštaj državnog revizora ubedi da ne treba kritikovati tako puno nenamenskog trošenja novca poreskih obveznika, a s druge strane, neprekidno zaduživanje za finansiranje deficita budžeta. Svako ko nam zamera što o ovome govorimo, neka dobro razmisli. Kada ne bi bilo toliko nenamenskog trošenja sredstava, da li bi postojale baš ovolike potrebe za kreditima?
Na kraju, neću detaljno govoriti o izmenama Zakona o porezu na imovinu, što je jedna od današnjih tačaka dnevnog reda, ali ću govoriti o nekim životnim stvarima, tačnije o tome kako se postupa sa građanima Srbije, poreskim obveznicima. Obratila mi se jedna samohrana majka, koja je otišla na šalter poreske administracije. Tražila je uverenje o veličini stambenog prostora. To uverenje potrebno joj je zbog ostvarivanja prava na dečji dodatak. Dobila je odgovor da nijedno uverenje ne može biti izdato ukoliko obveznik nije izmirio sve svoje obaveze na svim poreskim računima. Ovo pravilo zaživelo je prošle godine. Samohrana majka u Srbiji ne može da ostvari pravo na dečji dodatak jer nije izmirila obaveze za prvi kvartal 2011. godine, i ne može ni da ih izmiri jer će sada ostati i bez dečjeg dodatka.
Vlada koja tri godine, a naročito juče na sednici, o sebi govori kao o socijalno odgovornoj na ovakvim primerima u praksi demantuje samu sebe. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je jedanaest minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović, a posle njega narodni poslanik Vladan Jeremić.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, potpredsedniče Vlade, ja svakako podržavam to što smo krenuli u poresku reformu i mislim da jesmo na dobrom putu, s tim što se poreska reforma, naročito u oblasti poreza na imovinu, ne završava danas. Mislim da o tome treba da razgovaramo još i da vidimo koja su to konkretna rešenja, koja možemo da nađemo i tokom naredne godine.
Dobro je u ovom zakonu to što postoje progresivne stope koje nam govore da oni koji imaju imovinu veće vrednosti treba da plaćaju veći porez, a oni koji imaju imovinu manje vrednosti treba da plaćaju manji porez. Mislim da je to pravedno.
Ono što je novi kvalitet, to je, kao što je i potpredsednik Vlade rekao u predstavljanju zakona, da se ovim zakonom samo određuju maksimalne poreske stope, a da lokalna samouprava ima mogućnost da sama odredi manje poreske stope. Mislim da to uopšte nije beznačajno. Mi prvi put imamo vrlo jasnu decentralizaciju, gde omogućavamo lokalnim samoupravama da same odrede svoje poreske stope koje će odgovarati onome koliki su prihodi i kolika su primanja građana koji žive u određenim opštinama.
Nije Srbija ravnomerno razvijena i ne mogu svi u svim oblastima i svim opštinama da plaćaju istu visinu poreza. Mislim da treba apelovati, svi mi, i narodni poslanici i građani, na lokalne samouprave da u narednih 60 dana od dana donošenja ovog zakona preispitaju visine poreskih stopa u svojim opštinama i gradovima.
Dobro je što se ovim porezom vrlo jasno stavlja do znanja da se neće plaćati porez na pravo korišćenja na zemljištu do deset ari, pravo zakupa na zemljištu do deset ari. Mislim da je napravljen jedan propust koji je u ranijem zakonu bio, mi smo ga prošli put amandmanom uveli i sada smo ponovo podneli amandman da se izjednači i porez na pravo svojine na zemljištu.
Kao što naši građani znaju, omogućili smo Zakonom o planiranju i izgradnji da postoji privatna svojina na zemljištu, prvi put posle Drugog svetskog rata. Građani će izvršiti konverziju, postaće vlasnici zemljišta gde se nalaze njihove kuće i smatramo da do deset ari porez ne treba da se plaća; on se neće plaćati kada usvojimo amandman koji je već podnet.
Takođe, vodili smo razgovore i o nekim podzakonskim aktima. Hoću da iskoristim priliku da upoznam predstavnike Ministarstva finansija koji su ovde da smo razgovarali o tome da je potrebno izmeniti i Pravilnik, koji se menja obično posle donošenja Zakona o imovini, naročito u onom delu koji se odnosi na koeficijente u odnosu na zone. U mnogim gradovima u Srbiji postoji ekstrazona. U ekstrazoni je koeficijent dva. U prvoj zoni je koeficijent jedan. Smatramo da je to suviše velika razlika, da s jedne strane ulice bude duplo manji porez, a sa druge strane ulice duplo veći, jer tako se zone kod nas graniče. Mislim da treba svi zajedno da obratimo pažnju na to, kada se bude menjao Pravilnik posle donošenja ovog zakona, da taj koeficijent za ekstrazonu bude manji, jer je krajnje nepravedan. Nemamo mi duplo bogatije građane sa jedne strane ulice u odnosu na one koji žive preko puta.
O svemu ovome pokrenućemo jednu ozbiljnu debatu. U Skupštini Srbije imamo nameru da organizujemo jedan okrugli sto na koji ćemo pozvati i ministra finansija i predstavnike Ministarstva finansija, gradova, odnosno Stalne konferencije gradova i opština i narodne poslanike da raspravljamo i o samom konceptu koji se odnosi na poreske kredite i poreske olakšice. To sada nije otvoreno zakonom, tako da u tom delu nismo mogli da reagujemo. Smatram da te olakšice apsolutno moraju biti veće za one koji žive u stanovima u odnosu na one građane koji su vlasnici nekretnina a u njima ne žive. Moramo napraviti razliku između toga da li u jednom stanu živi četvoročlana porodica i koliko oni treba da plaćaju porez, u odnosu na to da niko ne živi u nekom stanu i da se taj stan izdaje. To je velika razlika. Mislim da socijalnu komponentu moramo ugraditi u ovaj zakon i o tome treba da razmišljamo do kraja godine, da eventualno napravimo i neke promene u tom pravcu. Hvala.

Iskorišćeno je četiri minuta i četrdeset sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima potpredsednik Vlade Božidar Đelić.

Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, želeo bih da iskoristim ovu priliku da odgovorim na nekoliko pitanja i da se zahvalim na kvalitetu ove diskusije.
Što se tiče poreza, u pravu su oni poslanici koji kažu da moramo naći pravu ravnotežu i pravi ritam za jačanje onog dela našeg poreskog sistema koji ekonomisti zovu direktni porezi, tj. oni porezi koje plaća fizičko ili pravno lice direktno i koji imaju vezu sa ekonomskom snagom tog fizičkog ili pravnog lica.
Naravno, kada se krene tim putem, onda nailazimo na dosta neravan teren. I u debati koja je bila pre tri meseca, a i danas, što se tiče poreza na imovinu, videli smo da nije lako naslediti određenu situaciju, određenu strukturu, socijalnu, ekonomsku, raznih zona i onda misliti da je moguće preko noći preći u neki drugi sistem. To jednostavno nije ni pravično, niti je održivo. Jer, porez, da bi bio prihvaćen i plaćen, mora biti razumljiv i mora biti podnošljiv, kao što mora imati u sebi taj element prepoznavanja realnosti u kojoj živimo.
Zbog svega toga, ovo što se ovde predlaže, a to je maksimum u stopi, fleksibilnost lokalne samouprave da odredi ono što je valjano za određenu zonu, istovremeno maksimizacija ne samo date stope nego u dinamici u jednoj godini, maksimizacija povećanja poreza na 60%, to je sve nešto što treba da obezbedi da ta tranzicija bude prihvatljiva, a samim tim i prihvaćena.
U tom svetlu, a milo mi je što sam u ime Vlade čuo ovde ohrabrenja, ove izmene i dopune jesu mogle doći ranije, tačno je, ali ovde su danas, i to je tako. Vidimo da imamo i element koji obezbeđuje, ukoliko narodni poslanici usvoje ovaj zakon, da nemamo dva momenta u 2011. godini, od 1. januara pa do momenta stupanja na snagu, pa kasnije, nego da ovo što bude usvojeno danas bude zapravo i sistem, i stope i iznos koji će biti plaćen za ovu godinu.
Uočljivo je da postoji konsenzus da za one koji imaju aktivnost koja iziskuje upotrebu vozila koja imaju manje od tri i po tone i koja upotrebljavaju ne za sopstvene potrebe nego za privrednu aktivnost izjednačimo poreski tretman sa onim većim vozilima. To je nešto što će olakšati rad u ovoj teškoj godini onima koji se bave transportom poljoprivrednih proizvoda i raznim drugim aktivnostima.
Čini mi se da bi bilo uputno, ukoliko je to moguće, da se postigne konsenzus oko ova dva poreska zakona, jer se radi samo o tehničkim primedbama, a sve u cilju boljeg funkcionisanja našeg poreskog sistema.
Što se tiče finansijskih aranžmana, naravno da bi bilo najbolje kada bi Srbija već danas mogla da bude tamo gde je Zakon o budžetskom sistemu, koji je ovaj dom izmenio ujesen prošle godine, predvideo da bude 2015. godine, a to je da već sada imamo budžetski deficit od 1% BDP. Međutim, kao što je slučaj i sa porezima, bitno je imati ravnotežu i u domenu javnih finansija. Mi u svakom momentu ove teške krize moramo imati dobar balans između, s jedne strane, nužne aktivnosti pod našim okolnostima, koje mogu javne finansije da obezbede, da bi se, primera radi, podstakla izgradnja i, s druge strane, rizika koji bilo kakav iole veći deficit unosi u jednu zemlju koja, nažalost, još nema snažan izvozni sektor, tj. gde je izvozni sektor podosta uvozno zavisan, gde se bilo kakvi jači deficiti u javnim finansijama prelivaju u debalans naše spoljne trgovine, a samim tim i bilanse tekućih plaćanja. Na srpskom jeziku to znači da trošimo više nego što zaradimo. Jedini način da se to premosti jesu donacije, krediti ili, u krajnjem ishodu, smanjenje deviznih rezervi.
Zbog toga, čini nam se da ako sagledamo ovaj pristup... Govorilo se da nema strategije. Ima strategije, u smislu da je, kao što je juče predsednik Vlade izložio, pripremljen jedan makroplan, koji je dosta precizan, koji čak ima i veoma jasno otvorene pretpostavke o tipu zaduženja, tipu investicija, tipu, doduše manjih, donacija, nadamo se nešto većim kod EU, koje mogu da obezbede razvoj koji je predviđen u planu do 2020. godine. Tako da mislim da treba da se smanji taj jaz između kritike bilo kakve strategije na pet ili deset godina i, s druge strane, želje da postoji jasna pretpostavka kakav rast ćemo imati i kako ćemo ga finansirati.
U planu o kome je predsednik Vlade juče govorio su jasne pretpostavke i po ceni koju mislimo da ćemo plaćati za naše zaduženje. Danas, ako pogledamo kvalitet ovih izvora za deficit koji Srbija ima ove godine, koji predstavlja 4,1 odsto, to je ono što ste, poštovani narodni poslanici, izglasali decembra meseca, to je jedan od najnižih budžetskih deficita danas u Evropi i to je istovremeno nešto što moramo finansirati i evo izvora finansiranja.
Želim samo da kažem da se o tome veoma malo priča; jedan od uslova ovog finansijskog aranžmana sa Evropskom unijom, koji je izuzetno povoljan... To su najbolji uslovi, i Evropske unije i Svetske banke, i njena garancija kroz rejting od „triple A“ (AAA), najbolji mogući na svetu. To su stvari koje nam omogućavaju da imamo niske troškove nužnog finansiranja preostalog razumnog budžetskog deficita koji imamo.
S druge strane, vidimo da ovi infrastrukturni projekti, vodosnabdevanje na Kosovu, mogućnosti jačanja obnovljivih izvora energije, tj. hidropotencijala naše zemlje na Drini, to su sve stvari koje nedvosmisleno poboljšavaju svakodnevni život naših građana i približavaju nas nešto boljoj i održivoj poziciji u domenu naše energetike, gde smo, svi ćemo se složiti, još daleko od optimuma i u miksu izvora naše energije i u našoj energetskoj efikasnosti. Ovo je jedan korak napred.
Pošto je bilo reči i o mnogim drugim aspektima naših finansija i međunarodnih izvora, želeo bih nešto da kažem. Što se tiče kineskog kredita, to je bilo jedno od pitanja poslanika Čedomira Jovanovića, to je nešto što je bilo jasno naznačeno u momentu kada je u ovom domu ratifikovan zakon koji se ticao tog kredita. Da podsetim, takozvani kineski kredit za izgradnju mosta u Borči ima rok 18 godina, 15 godina sa tri godine počeka. On je izražen u dolarima i predstavlja 217.000.000 dolara, kamata je 3% godišnje. To je istovremeno nešto što nije komercijalno, što ima element donacije, bar u onom finansijskom smislu.
Cela umetnost je u tome da tako povoljni finansijski uslovi budu praćeni i veoma povoljnim tehničkim uslovima u izgradnji samog mosta i u dinamici onoga što se tu dešava. Sudeći po onome što se tu dešava, po poslednjem razvoju situacije i po onome što čujemo od strane naših evropskih partnera, oni misle da taj projekat ide u dobrom pravcu i da je u interesu naše zemlje.
Ako razmotrimo druge elemente, a bilo je pitanje o onome što će nam obezbediti „Sosijete ženeral“, jedna stvar je prošla nezapaženo u ovoj diskusiji; to je da smo prvi put na ovakvom obimu sredstava od 400.000.000 dolara kao zemlja dobili, nema ekvivalenta na srpskom jeziku, a radi se o „bullet“ otplati, tj. jednokratnoj otplati, tj. mogućnosti da tokom šest godina, koliko traje otplata ovog kredita, plaćamo samo kamatu i da se u potpunosti glavnica od 400.000.000 dolara plati na samom kraju otplate tog kredita.
Zašto je to bitno ovde istaći? Zbog toga što je ovo prvi put da jedan poverilac našoj zemlji daje tako veliki kredit, uz poverenje da će uslovi otplate, finansijski bonitet naše zemlje kroz šest godina biti takav da će, uz druge obaveze koje ćemo imati, Srbija biti u stanju da otplati četiristo miliona dolara. To je kvalitet više.
Zbog toga želim večeras da podvučem za naše građane, ne da kažem da su krediti sami po sebi dobri, ali kvalitet ovoga, po skromnom obimu onoga što sebi možemo da priuštimo kao deficit, jeste za više od dve nijanse bolji od onoga što smo mogli da dobijemo pre nekoliko godina.
Bilo je priče o rejtingu. Da li mi možemo biti zadovoljni rejtingom BB minus naše zemlje? Otvoreno kažem – ne. Kako se to meri? Tako što pogledamo one zemlje koje imaju isti kreditni rejting kao Srbija. Kada pogledamo tu grupu zemalja koje imaju isti rejting kao mi, konstatujemo da mi imamo bruto domaći proizvod po glavi stanovnika koji je 40% veći od proseka tih zemalja. To pokazuje da, nažalost, i dalje postoji percepcija rizika u našoj zemlji koja je veća nego kod onih zemalja koje dobijaju isti kreditni rejting kao mi.
S druge strane, niko ne može biti nezadovoljan zbog toga što je naša zemlja u prethodnoj godini od perspektive tog rejtinga koja je bila negativna prešla na stabilnu perspektivu, a još manje zbog činjenice da je u februaru prošle godine OECD, tj. organizacija za saradnju u domenu ekonomije, koja je bazirana u Parizu i koja drži model malo poznat u javnosti, koji služi kao baza za određivanje kreditnog rejtinga svih agencija za osiguranje poslovanja sa našom zemljom... Neke od njih su poznatije, kao „Hermes“, „Kofas“, nemačke ili francuske. One osiguravaju poslovanje sa našom zemljom za njihove firme i za njihove banke.
Zbog toga činjenica da je OECD podigao rejting Srbije, kao jedine zemlje u svetu čiji je rejting podignut u toj godini, jeste nešto što je pozitivno i pokazuje da u tom domenu rejtinga, gde, podvlačim, ne možemo biti u potpunosti zadovoljni, ipak idemo u dobrom pravcu.
Bilo je priča o tome kako je ta ili ova banka dobila taj posao. Veoma jednostavno, kada je napravljen dogovor sa Svetskom bankom, u saglasju sa njima je publikovan oglas u našem „Službenom glasniku“, s jedne strane, u „Fajnenšl tajmsu“, najčitanijem dnevnom listu u svetu u poslovnim krugovima, s druge strane. Prijavio se jedan broj banaka, „Sosijete ženeral“ je dala najbolje uslove, i to ne ova lokalna, jer ova lokalna nema dovoljno novca da jednu ovakvu operaciju sama isprati. Tu su bile i „Siti banka Evropa“, „Dojče banka“, „Kredit Svis“, „Džej Pi Morgan“, „Banka Inteza“ i „Rajfajzen“. Jednostavno, komisija je uporedila, to nije teško uraditi, jer tu su kriterijumi dosta jednostavni, radi se o novcu, šta je najjeftinije i ta ponuda je bila najjeftinija i samim tim je prihvaćena.
Dozvolite mi samo da kažem nešto što se tiče ove garancije za izgradnju sistema vodosnabdevanja na Kosmetu. Ko može biti protiv toga? Valjda je to, više nego bilo kakva druga deklaracija, izjava, način na koji se možemo baviti, nezavisno od etničke pripadnosti, životom ljudi na Kosovu. Siguran sam da ovako konkretno radeći, ne sa lokalnim samoupravama koje su iste političke kolorature kao Republička vlada, mi odgovaramo na ono što su prave potrebe građana koji žive na Kosovu i Metohiji. Zbog toga nema potrebe za bilo kakvom politizacijom. Nezavisno od toga za koga ti ljudi glasaju i koje su njihove ideje, potrebna im je pitka voda, potreban im je normalan život. Na ovaj način, posle mnogo godina, Republika Srbija veoma konkretno, sa devet miliona evra interveniše i poboljšava njihov život. U tom smislu, ovo je jedna ozbiljna stvar.
Na kraju, osvrnuo bih se i na jedan broj pitanja koja su postavljena tokom ove diskusije, a koja nisu bila direktno vezana za zakone koji su danas pred vama. Postavili ste pitanje javnog sektora. Da, pitanje restrukturiranja javnog sektora je pitanje koje je i dalje sa nama. Nije tačno da ništa nije urađeno u Srbiji poslednjih deset godina tim povodom. Tu i tamo, bolje je raditi tiho i sa jednim srednjoročnim planom, bez socijalnih potresa, nego imati neke gromoglasne planove koji se onda slome na socijalnom otporu i nikada ne budu realizovani.
Treba znati da su i „Železnice Srbije“ i EPS… A EPS je, uzgred budi rečeno, poslednjih deset godina vratio do poslednjeg dolara, evra i dinara dugove koje je imao, ipak to treba pomenuti, često se kritikuje. To nije slučaj sa „Železnicama Srbije“ i sa „Putevima Srbije“. Ono što je tačno, to je da su ta javna preduzeća odradila određeni deo sopstvenog restrukturiranja. Daleko od toga da je to kraj. Zbog toga je predsednik Vlade tokom ekspozea pomenuo da je ukidanje monopola i restrukturiranje javnog sektora nešto gde treba ići možda angažovanije i energičnije u nedeljama koje dolaze.
Kao potpredsednik za evropske integracije želim da kažem da ćemo u danima koji dolaze, zato što u utorak imamo Komitet za primenu Prelaznog trgovinskog sporazuma sa Evropskom komisijom, do tada, naravno, doneti određene odluke. Čekala se rekonstrukcija, ona je sada realnost i sa predsednikom Vlade ćemo u danima koji dolaze doneti odgovarajuću odluku. Naravno, ona najpogodnija je ta gde postoji zajednički interes svih zainteresovanih oko ovog pitanja, da se on realizuje, ako je moguće napraviti takav kompromis.
Ali, jedna stvar je sigurna, to vam garantujem – Vlada Republike Srbije neće dopustiti da bilo šta ugrozi naš evropski put, nećemo ni po koju cenu imati bilo kakav spor sa EU koji bi mogao da dovede do negativnog razvoja situacije za našu zemlju pred kraj godine. Hvala.