Gospođo predsedniče, gospođo ministre, reagovali smo na ovaj član predloga jer smo želeli da ispravimo jednu pojavu koja provejava ovim članom, a to je diskriminacija prema sportistima iz neolimpijskih sportova.
Ovaj član ima dva stava. U prvom stavu se govori o tome da nacionalna priznanja dobijaju olimpijci, paraolimpijci, šahisti sa šahovske olimpijade i osvajači medalja sa prvenstva Evrope i prvenstva sveta u olimpijskim sportovima. Znači, radi se o doživotnim nacionalnim priznanjima, odnosno, kako mi to kažemo u sportu, o sportskim penzijama posle 40. godine starosti. To je u redu, nemamo ništa protiv toga.
U drugom stavu se govori o novčanim nagradama koje takođe dobijaju svi osim sportista i trenera neolimpijskih sportova. Mislim da to nije pošteno. Ostavićemo šahiste po strani, pošto vidim da ih strašno branite. U redu je, neka Evropska sportska povelja ne priznaje šah kao sport, vi priznajete, neka to bude tako, ali da li je pošteno da šahisti osvoje i nacionalna priznanja, doživotne penzije i novčane nagrade, a takmičari neolimpijskih sportova ništa?
Prošle godine ste bili predsednik Organizacionog odbora Svetskog prvenstva u karateu u Beogradu. Naši su osvojili četiri medalje, od toga jednu ekipnu, prvaci sveta. Ti momci i te devojke neće dobiti čak ni novčanu nagradu.
(Snežana Samardžić Marković, s mesta: Dobiće.)
Dobili su po starom zakonu, po novom neće dobiti. Tako piše ovde, ako ne budete usvojili moj amandman.
Još nešto je tu sporno. Takođe kažete, odnosno Vlada, u odbijanju ovog našeg amandmana: „Amandman se ne prihvata jer je krug lica utvrđen navedenom odredbom u pogledu nagrađivanja nacionalnim priznanjem najuspešnijih sportista.“
Mislim da je ovde napravljena greška jer se u vašem obrazloženju govori samo o nacionalnim priznanjima. Ne govorim o tome. Sportisti neolimpijskih sportova i ne očekuju da dobiju doživotne nacionalne penzije i nacionalna priznanja kakva su propisana u stavu 1. ovog člana, ali će biti veoma nesrećni, potišteni i diskriminisani, moram da kažem, ukoliko budu izostavljeni i u pogledu davanja novčanih nagrada, kako je to regulisano ovim predlogom zakona.
Pored toga što karatisti postižu rezultate, karate je i najmasovniji sport. Karate je najmasovniji sport, posle fudbala, u Srbiji. Neću govoriti mnogo o mom sportu, koji vodim, ali moram reći i to da smo najtrofejniji sport u Srbiji po osvojenim medaljama u konkurenciji 160 zemalja sveta.
Sasvim sam siguran i svestan, pošto radim u Sportskom savezu Srbije kao član predsedništva, da ne treba svi neolimpijski sportovi da dobiju novčane nagrade, ali za one koji su kategorisani u prvu ili drugu kategoriju zaista se ne može prenebregnuti da oni to zaslužuju. O tome se radi.
Dakle, svesni su ti momci i devojke koji proslavljaju ime, himnu i zastavu naše zemlje širom Evrope i sveta da ne mogu da budu isti kao i sportisti koji osvajaju medalje u olimpijskim sportovima, ali ne možete im uzeti ono za šta se oni bore. Nije njima bitna novčana nagrada., čak ni visina, uopšte, ali im je bitno priznanje države za koju se bore. O tome govorim.
Verujte mi, takvih sportova ima mnogo. Po evidenciji Sportskog Saveza Srbije, postoje 32 olimpijska sporta, letnja i zimska, i čak 59 neolimpijskih sportova. Ne govorim ja da svi oni treba da imaju isti tretman, ali oni koji zaista pronose slavu naše zemlje širom sveta bi trebalo na ovaj skroman način da budu nagrađeni. Dakle, ne nacionalnim priznanjima, ne doživotnim sportskim penzijama, ali novčanim nagradama za postignut uspeh na prvenstvima Evrope i sveta svakako da.
Eto, to je ono o čemu sam hteo da vas obavestim. Verujte mi da ovih mesec dana trpim veliki pritisak od strane predstavnika mnogih neolimpijskih sportova. Mislim da ne bi trebalo da ogrešite dušu o njih, jer oni pronose slavu naše zemlje, ponekad čak mnogo više nego neki olimpijski sportovi. Hvala.
