Hvala. Svedoci smo da smo danas povodom ova dva predloga zakona, dakle, zakona o popisu stanovništva i Predloga zakona o popisu poljoprivrede, imali prilično, da kažem, varnica. Imam utisak da je to ponajviše zbog toga što je za mnoge danas bio „sveti dan Filea evropskog“, ali i to je prošlo pa ćemo se vratiti na ovaj amandman, mislim da je poslednji amandman za danas, kojim sam tražio da se član 6. Predloga zakona briše.
Dame i gospodo narodni poslanici, odlaganje popisa poljoprivrede koje predlažete ovim predlogom zakona nema ama baš nikakvog opravdanja. Razlozi koje navodite tek nemaju nikakvo opravdanje. Vi u razlozima kažete: „Na putu pristupanja Evropskoj uniji Republika Srbija mora da se prilagodi nizu propisa i standarda koje propisuje EU, koji će u velikoj meri izmeniti stanje u našoj poljoprivredi“. Mislim da je ovo ključna rečenica u vašim razlozima, a rekao bih da je to ključna stvar koju treba demantovati, odnosno kojoj treba posvetiti više pažnje.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine iz Vlade, da li će ti evropski propisi izmeniti stanje u našoj poljoprivredi? Da li će izmeniti stanje bar za jednu jotu? Hoće li posle toga krave u Srbiji davati više mleka, hoće li koke možda početi da nose po dva jaja dnevno ili ovce da jagnje po tri jagnjeta godišnje? Hoće li posle usvajanja ovoga i posle prihvatanja ovakvih propisa na hektaru vojvođanske plodne zemlje rađati po 15 tona pšenice ili će možda naši povrtari posle ovoga uspeti da se približe neprikosnovenim Holanđanima? Ne, ništa od ovoga sigurno nije tačno.
Evo razloga zašto smatram da je ovaj amandman trebalo prihvatiti, da nije trebalo odlagati popis poljoprivrede ni za jedan sat, da je trebalo to uraditi ranije, da je ranije trebalo doneti konkretne mere kojima bi pokušala da se spasi naša poljoprivreda.
Dame i gospodo narodni poslanici, srpsko selo se nalazi u dubokoj agoniji. Srpsko selo se suočava sa nestajanjem. U mnogim srpskim selima se gasi život. To je jedan zaista frapantan podatak. Procene idu dotle da se smatra da će, ako se ništa ne učini, za deset godina nestati 700 srpskih sela koja imaju ispod sto stanovnika, kod kojih je prosek godina preko 65.
Oni koji su nekada hranili ovu zemlju, oni koji su nekada proizvodili i za izvoz toliko su marginalizovani u ovom društvu, u ovoj državi, da im se upravo i događa ovo što im se događa. Svako četvrto selo, gospodo narodni poslanici, gospodo iz Vlade, u fazi je nestajanja. U mnogim selima celokupno domaćinstvo može da se kupi za dve do pet hiljada evra. Mnoga sela u srednjem Banatu, ne samo tamo, već i u južnoj i jugoistočnoj Srbiji, u istočnoj Srbiji, čitava sela mogu da se kupe za 100.000 evra. Da li znate za taj podatak?
Istraživanja pokazuju da 37,8% seoskih domaćinstava, odnosno žitelja jednostavno nije u stanju da priušti sebi ni najnormalnije životne potrebe. Poseban problem u razvoju sela, rekao bih i u razvoju Srbije, u stvari predstavlja neravnomernost u razmeštaju stanovništva Srbije. Pojedini pogranični regioni, naročito u istočnim i jugoistočnim predelima Srbije, opusteli su. Srbija danas ima preko 4.600 sela, a 86% tih sela beleži pad stanovništva. To je zaista frapantan podatak. Za deset godina, rekao sam, nestaće sedamsto sela. Sedamsto dva naseljena mesta imaju ispod sto stanovnika. To je tih sedamsto sela koja će nestati za deset godina. Predviđanja su da će za dvadeset godina oko 20% sela, oko četvrtine svih sela, nestati.
Dalje, od 1950. do 2000. godine, dakle, pedeset godina, postoji jedna frapantna migracija stanovništva iz sela u gradove. O tome treba da vodite računa prilikom ovog popisa. Dakle, za pedeset godina osam miliona stanovnika prešlo je iz sela u gradove! Kaže se da je u drugim zemljama potrebno od 120 do 150 godina da bi osam miliona stanovnika prešlo iz sela u gradove. Pogledajte šta se nama dogodilo.
Dalje, u našim selima, dakle u Srbiji, ima preko 50.000 napuštenih kuća, a preko 150.000 kuća, gospodo iz Ministarstva i gospodo iz vladajuće većine, privremeno je nenastanjeno; i one će imati taj status uskoro. Oko 600.000 hektara ostaje neposejano. To će biti podatak koji ćete videti kada budete radili popis. Objavljeno je da je planirano da se ove godine poseje kukuruz na milion hektara. Znači, skoro još toliko je moglo da se poseje u Srbiji da je država vodila računa, da je planski radila, da je vodila računa o svom selu i svojim poljoprivrednim proizvođačima.
Dalje, kaže se da prosečno ulaganje u poljoprivrednika, u poljoprivrednu proizvodnju iznosi oko 25 evra po jednom stanovniku u Srbiji. U razvijenim zemljama to je četiri puta više, oko sto evra. Pogledajte gde ste doveli naše selo i gde se ono sada nalazi.
Kako ova vlada razmišlja o selu, kako štiti srpsko selo i srpskog seljaka možda se najbolje vidi iz jednog naoko prostog primera, ali da vidite koliko država zaista ne brine o srpskom seljaku i srpskom selu. Godine 2008. Vlada je donela jednu uredbu, naziv te uredbe je Uredba o korišćenju sredstava podrške nekomercijalnim domaćinstvima. Ova uredba izašla je u „Službenom glasniku“ br. 51/08 i po toj uredbi bilo je predviđeno da se svakom seoskom domaćinstvu, svakom članu seoskog domaćinstva isplati 40.000 dinara kao podsticajna sredstva za nekomercijalno domaćinstvo. Dakle, to su ona domaćinstva koja ne proizvode višak vrednosti. To su ona domaćinstva koja ne izlaze na tržište, koja ne prodaju svoju robu. To su ona domaćinstva koja bi sa ovih 40.000 ili 80.000, pošto ih obično ima po dvoje koji uplaćuju doprinose za penzijsko-invalidsko i zdravstveno osiguranje, od ovih para bi jednostavno preživela tu godinu.
Znate šta se desilo, dame i gospodo narodni poslanici? Gospodo iz Vlade, vi to sigurno znate. Isplaćeno im je po pola, negde ni po pola, negde i manje. Stalo se sa isplatama. Oštećeni građani su se obratili svom ministarstvu, obratili su se Ministarstvu sa zahtevom da im se isplate ova sredstva po Uredbi iz 2008. godine. Znate kakav je bio odgovor Ministarstva za poljoprivredu? Nema para. Nema para u budžetu za njih zbog toga što su smanjeni transferi za poljoprivredu i zbog ekonomske krize. To je odgovor onima kojima je tih 40.000 po članu domaćinstva bilo nužno da prežive tu godinu. Da li misli Vlada kako su oni preživeli tu 2008, 2009, 2010. itd?
Mnogi su tužili državu. Video sam mnoge od tih tužbi. Mogu vam reći da su svi dobili sporove. Osnovni sudovi po Srbiji su presudili u korist građana, u korist oštećenih ljudi kojima država nije platila ono što je bila dužna. Međutim, tu nije kraj njihovim mukama. Oni do danas to nisu naplatili, i dalje nama para i dalje je status kvo.
Da li su predstavnici Ministarstva upoznati sa ovim? Da li oni znaju šta se dešava u pogledu ovoga? Šta će biti sa onima koji su tužili, a ne mogu da naplate i šta će biti sa onima koji nisu tužili? Hoće li im država isplatiti ono što je bila obavezna po ovoj uredbi?
Molim i zahtevam od nadležnih u Ministarstvu poljoprivrede, iako njihovi predstavnici nisu ovde, ali pretpostavljam da će ovaj glas dopreti do njih, da se uzmu u pamet, da urade ono što im je zakonska obaveza, da isplate ljudima ovo što im duguju po Uredbi, osim ako ne misle da su seljaci za njih građani drugog reda, a rekao bih da oni upravo to misle. Zahvaljujem.