Poštovana predsedavajuća, kolege dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje se odnosi na ministra kulture, informisanja i informacionog društva gospodina Predraga Markovića. Ukratko, želim da pitam da li u Srbiji po njemu ima cenzure? Da li je državni i nacionalni interes objektivno informisanje, da li su državni i nacionalni interes slobodni mediji i koliko ih štiti nadležno ministarstvo i koliko ih štiti uopšte Vlada Republike Srbije?
Moram navesti nekoliko primera koji govore u prilog tezi da u Srbiji ima cenzure. Ovde smo bili svedoci, u ovoj sali srpskog parlamenta, kada je ministar odbrane Dragan Šutanovac javno rekao pred svim građanima Srbije da je lično zvao telefonom glavnog i odgovornog urednika „Politike“ gospodina Dragana Bujoševića, nezadovoljan pisanjem, nezadovoljan jednim tekstom. Javnost je ćutala, nadležni su ćutali, pritisak vlasti na slobodu medija je enorman.
Dalje, svedoci smo da je u NIN-u, nedeljniku koji se decenijama bavio analizom društvenih, političkih i kulturnih dešavanja u Srbiji, sprovedena čistka. Oterani su novinari Nikola Vrzić, Ruža Ćirković, a istovremeno je dobila i nagradu kao najbolji novinar u Srbiji, Petar Ignja, Gorislav Papić i još neki. Moram da spomenem na ovom mestu i Slobodana Reljića, koji je sedam godina, najduže u istoriji NIN-a, bio glavni i odgovorni urednik ovog nedeljnika.
Dalje, u Srbiji se dozvoljava da na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, govorimo o televiziji B92, aktivno učešće uzima lice sa Interpolove poternice, govorim o Stanku Subotiću Canetu. Srpska vlast se nijednom nije oglasila na pitanje kako je moguće da neko za kim je raspisana Interpolova poternica slobodno govori i pokušava da kreira javno mnjenje u Srbiji.
Dalje, podsetiću vas na političkog zatvorenika Raju Rodića, vlasnika dnevnog lista „Kurir“, koji je godinu i po dana u zatvoru, iz ko zna kojih razloga, a u stvari samo iz jednog jedinog – pisao je o onome sa čim vlast ne može da se složi.
Kap koja je prelila čašu, po meni lično, jeste zabrana i ukidanje emisije „Atlantis“ na Drugom programu Radio Beograda. Bruka i sramota ovog parlamenta je što su i dvojica naših kolega, dva narodna poslanika – govorim o gospodinu Željku Ivanjiju i gospodinu Dragoljubu Mićunoviću, koji su u Programskom odboru Radio-televizije Srbije, čak je Dragoljub Mićunović i predsednik tog programskog odbora – dala mišljenje da je ta emisija loša, da loše utiče na srpsku javnost. Moram da istaknem da u toj emisiji kao retko gde možemo da čujemo najveće intelektualce današnjice, kao što su Noam Čomski, Edvard Herman, Dajana Džonston, ili ideje Borislava Pekića u kojeg se kleo i taj Dragoljub Mićunović.
Gospodin Mićunović, kao predsednik Programskog saveta, rekao je da emisija „Atlantis“ na Drugom programu Radio Beograda nije ukinuta zbog Programskog odbora, već su to uradili Upravni odbor i uredništvo Radio Beograda, citiram. Da bi ga demantovao, akademik Nikša Stipčević, predsednik Upravnog odbora RTS-a, rekao je da nije obavešten o ovoj promeni i da ne zna ništa o tome, kao i da odluka o ukidanju emisije mora da je donesena na predlog Programskog odbora. Programski odbor nije dao taj predlog. Ovde neko žestoko ne govori istinu.
Dalje pitam, da li je svaka emisija koja ne deli vladin evrofanatizam nepodobna i zbog toga se mora skinuti sa programa? Zašto vlast ne izađe pred građane i kaže im razloge za ukidanje emisije? Zato što građani plaćaju svojom pretplatom i finansiraju Radio Beograd. Da li ova cenzura, koja nije prva, uz gomilu otpuštenih novinara i kontrolisanih medija, da li je to sve što je ostalo od demokratskog u Demokratskoj stranci i da li je zabrana „Atlantisa“ sve što je ostalo od ljudskih prava Dragoljuba Mićunovića, koji i sam tvrdi da ih je nekada zastupao?
Da li ovo znači da je strategija Vlade da svoju nesposobnost da narodu obezbedi posao i hleb kompenzuje zabranama, lažima i represijom, pod čijom su se oštricom našli i Vojislav Koštunica, i DSS i jedna emisija koja je služila na ponos Radio Beogradu, i da li to čeka sutra ceo narod Srbije? Hvala vam.
