Dajem reč narodnom poslaniku Veroljubu Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovom setu finansijskih zakona nadao sam se da barem u onim najavama koje traju izvestan vremenski period da će stvarno doći do nekih poboljšanja. Dobili smo čak i neka uveravanja kada su u pitanju devizni i platni promet. Ovde kada smo raspravljali o Zakonu o NBS, o tadašnjem guverneru, znači da su u izradi zakoni koji će da reše sve nastale probleme u vezi primene ovih zakona.
Međutim, kada se zakoni pogledaju, vidi se da postoji još veći haos u ovom delu zakonodavstva i čini mi se da cilj ove vlade nije da se uredi jedna oblast, nego da se uspostave privilegovani odnosi u kojima će Vlada da bude ta koja će da bude i iznad sudova, i iznad hartija od vrednosti i iznad čak i ove same Skupštine. Dovoljno je da se pogleda Zakon o platnom prometu. Ne bih dalje o toj temi da naglašavam osim samo u jednom primeru.
Redosled naplate prilikom prinudne naplate. Prvo se naplaćuju poreska rešenja, carinska rešenja, a onda sudske presude i odluke. Koja je to vlada u EU, pošto kažete da je ovo proevropska vlada, iznad svojih sudova? Koja to vlada može da ne izvršava odluke svojih sudova? Mislim da takve vlade tamo nema. Onda dolaze na red menice i druge hartije od vrednosti, prilikom prinudne naplate.
U članu 7. predloga da vidimo izuzeća od prinudne naplate. Kaže "pod sredstvima za izvršenje naloga za prinudnu naplatu podrazumevaju se dinarska sredstva koja se vode na dinarskim računima kod banke, kao i dinarska protivvrednost deviznih sredstava kod banke", tačna je definicija, ne mogu da grešim dušu, "osim sredstava čije izvršenje je izuzeto zakonom".
Dobro, hajde, zakonom. Ovo je zakon. Ali, da vidimo šta piše u zakonu ''aktom Vlade''. Kako Vlada može da spreči nekog poverioca da dođe do svojih sredstava? Na osnovu čega: ''propisom NBS'', još lepše. Znači, do sada je Vlada bila iznad pravosuđa, sada je i NBS. ''Sudskom odlukom''. Sud neće doneti odluku ako nema neki poseban razlog ili ako nije u pitanju neka zloupotreba prilikom prinudne naplate. Odlukom poreskog, odnosno carinskog organa. Znači, opet iznad presude sudova i hartija od vrednosti.
Sredstva donacije i humanitarne pomoći. Hajde da raspravimo to. Koje to lice može da dobije sredstva donacije ili humanitarne pomoći, ako se nad njim sprovodi postupak prinudne naplate? Mislim da o tome ne treba govoriti.
Životnog osiguranja? Znači, moći će investicioni fondovi, privatni penzioni fondovi da rade kako god hoće ili osiguravajuće kuće, i da ne strahuju na tržištu prilikom zaduživanja jer imaće razloga da budu izuzeti ukoliko ta sredstva prikazuju u svojim knjigama kao sredstva prikupljena radi isplate premija životnog osiguranja. Da ne čitam dalje. Ima ovde jedan poduži spisak.
Sada, jednostavno, samo jedno pitanje ide – čemu onda ovaj zakon? Čemu prinudna naplata? Kada se sve ovo što ste napisali, da je izuzeto od prinudne naplate, sprovede u delo, više niko maltene neće ni moći prinudnu naplatu da izvrši.
Kada je u pitanju to čuveno rešenje kako će da se spreči zloupotreba u privredi i kako da bude što manje dospelih, a nenaplaćenih potraživanja u vezi prinudnih naplata, uvodi se registar menica. Neka mi neko kaže šta će registar menica da reši.
Kada sa nekim zaključuju dva pravna lica ili pravno i fizičko lice, preduzetnik, poslovni odnos, odlazeći u registar, koji je javna knjiga, da proveri koliko on ima izdatih menica i to će navodno da mu bude neko obezbeđenje da neko neće da izda menicu koja neće biti naplativa. Mislim da od tog posla nema ništa. U privredi sam više od 20 godina.
Ovde je problem drugačije prirode. Ovde je problem tužilaštva, jer osim ovo malo što pišete po novinama, da je uhapšen ovaj, proneverio 3,9 miliona evra što je trebalo da pripadnu budžetu Republike Srbije, znate li vi koliko je lica proneverilo ne sredstva koja su budžetska, nego koja pripadaju drugima? Da li je neko procesuiran pred tužilaštvom?
Treba da se dokaže umišljaj. Šta će više umišljaj ako je otvorio preduzeće, nabavio robu, prodao robu, kupio auto na peto, šesto lice formalno i ostavio preduzeće u blokadi? Je l' to nije prevara? Tužioci sede i ćute, to nije njihovo, biće mnogo predmeta, imaće loše ocene. Tako se rešava ovaj problem, a ne uvodom registra menica. Hoće li da se naplaćuje to, upis u registar? Ako hoće, zašto? NBS je za mnoge stvari privilegovana.
Je l' NBS izvršava prinudnu naplatu? Je l' naplaćuje prinudnu naplatu? Naplaćuje, i te kako. Od tih sredstava od izvršenih prinudnih naplata neka finansira upis u registar. Ne mora za to dodatno da ucenjuje privredu.
Znate, svaki put kada napravite neki trošak u privredi, uvek se na kraju taj trošak naplati kod krajnjih korisnika, a krajnji korisnici su građani. Svaki od tih troškova je ukalkulisan u onoj konačnoj ceni, tako da mislim da ako je rešila NBS ovoga da se prihvati, zakonom treba da se spreči da upis menica u registar bude uz naknadu ili barem da se ograniči koliko je to.
A ne kao što je sada, svaki papir kad hoćete kao pravno lice da podignete, da otvorite tekući račun kod druge banke, čekaju vas odmah, kažu – izvinite, potrebno je da donesete rešenje iz APR, staro najmanje tri meseca. Kada odete tamo, čeka vas broj tekućeg računa 3.000 dinara. Dobićete. Čemu onda da je taj registar javna knjiga?
Dovoljno je da taj iz banke to proveri, ali po uputstvu NBS ne može, čak i ako je proverio u APR i prikupio dovoljnu dokumentaciju, ne može da otvori tekući račun klijentu. Zašto? Da bi finansirali direktore po APR? Da bi punili budžet Republike Srbije? Da bi zapošljavali i dalje u upravi? To su sva ograničenja.
Voleo bih da ove zakone kada pišete, svaka čast i profesorima i doktorima nauka, ali voleo bih kada nekad pišete ove zakone, u izradi ovih zakona da bude neki čovek iz života, iz privrede, koji zna šta se stvarno dešava kada se zakon primenjuje, ne samo ljudi koji su znanje stekli u kabinetu.
Ne kažem da ono u većini slučajeva nije zasluženo i ogromno, ali kabinet je jedno, teorija je jedno, život i praksa su drugo. Kada se vidi Zakon o finansijskom lizingu, prva stvar, NBS je opet iznad sudova. Znači, protiv rešenja NBS sud ne može rešiti upravnu stvar. Sada imate jedan zakon, skoro je ocenjen kao neustavan zato što na rešenje MUP nije bilo moguće pokretati upravni spor. Sada ga je Ustavni sud oglasio neustavnim i vama to nije dovoljno, nego hoćete da opet, čim se ovaj zakon izglasa, neko pokrene postupak pred Ustavnim sudom da se ovakve sulude odredbe brišu.
U tom istom Zakonu o finansijskom lizingu kaže se – davalac lizinga može da se bavi i drugim delatnostima, a to su izdavanje u zakup vraćenih predmeta lizinga, kao i delatnosti koje se uobičajeno obavljaju uz delatnost finansijskog lizinga, a to su: usluge obuke primaoca lizinga u vezi sa korišćenjem predmeta lizinga, usluge montaže, demontaže, usluge servisiranja predmeta lizinga, nabavka rezervnih delova i slično.
Vidi se da je ovo pisalo neko udruženje lizing kuća. Kažem, život je nešto drugačiji od teorije. Već neko vreme lizing kuće nas bombarduju da možete da nabavite, tada po starom zakonu je to bio uglavnom automobil ili neko drugo prevozno sredstvo, da li za prevoz lica ili robe, i kaže ovako: možete da kupite ovaj automobil bez kamate. Po onoj ceni po kojoj može svaki građanin da ga kupi za gotov novac. Ljudi su lakoverni, zaleću se.
To je prevara, zato što kad potpiše ugovor, kažu mu, možete bez kamate, ali morate vozilo da osigurate isključivo u tom osiguravajućem društvu. Treba li da kažem da je to osiguranje pet do sedam puta veće nego da nemate taj ugovor o finansijskom lizingu? Treba li da kažem da su lizing kuća i osiguravajuće društvo povezana lica kod osnivača?
Tako da, ako ostavite ovu odredbu, svaki korisnik lizinga biće uslovljen da predmet lizinga, a to su najčešće automobili i teretna vozila, mora da održava isključivo u servisu koji pripada lizing kući. Da nabavlja isključivo rezervne delove preko njih. Da se obuka za upravljanje automobilom, pa valjda kad položimo vozački ispit znamo da upravljamo automobilom, mora da završi obuku da bi koristio taj automobil. I treba li da kažem, da sve te usluge neće biti sa onim cenama koje su tržišne, nego većim.
Znači, ne mogu ovakve stvari da pišu u zakonima, svako ima pravo, čak jeste da je predmet lizinga vlasništvo davaoca lizinga dok se ne otplati, ali ga otplaćuje sa prvom ratom korisnik lizinga i to je već jednim delom i njegovo sredstvo, i on ima pravo da odluči gde će, kako će da ga održava, a u skladu sa normativima koje je predvideo proizvođač. Ništa više.
Da ne pričam da će opet zbog sad već nelojalne konkurencije da se dovede u pitanje rad drugih privrednih subjekata koji nisu u sistemu finansijskog lizinga, servisa i svih ostalih drugih.
Kada je u pitanju zakon o deviznom poslovanju iznosili smo nekoliko puta primedbe na stari postojeći Zakon o deviznom poslovanju i po tom starom zakonu tadašnji guverner, kad je bila rasprava o Zakonu o NBS, reče da će ti problemi da budu rešeni. Nažalost, u Predlogu izmena i dopuna Zakona o deviznom poslovanju nisam mogao da pronađem da je to rešeno. I opet ovo čini mi se nije pisalo, sad se ovde upisalo Udruženje banaka zakona.
Šta je najveći problem? Svi znamo kakvo nam je stanje u privredi, da ima nisku produktivnost, mali broj zaposlenih i da uglavnom živimo od tuđih para. Jedan deo para se obezbeđuje nekakvim izvozom, koji je više nego skroman, a da kažemo da namiruje polovinu uvoza. Drugi deo sredstava je od kredita koje podiže država, treći deo sredstava na osnovu doznaka koje naši građani donose u državu, oni koji su stekli pravo na penziju radom u inostranstvu i menjački poslovi kad naši opet građani koji rade u inostranstvu dolaze ovde pa provode godišnje odmore ili prave neku svoju malu investiciju. To su naša devizna sredstva i to je naš priliv koji imamo.
Šta je problem kod zakona? Problem kod zakona je da sredstva koja su devizna i koja se dobijaju po osnovu izvoza, izvoznik nije u obavezi da sredstva vrati u državu. Mogu da ostanu koliko god hoće tamo.
Po Predlogu izmena i dopuna zakona, to je sada samo devizni kredit, ništa više. I sada neko kaže, to smo morali da donesemo zbog Svetske trgovinske organizacije. Ne verujem baš u to. Zašto ne verujem, to se vidi na sledećem primeru, da i onaj ko iznese devizna sredstva iz zemlje sa doznakom da bi nešto uvezao, ukoliko ne uveze to u zemlju, takođe nije u obavezi da vrati sredstva.
To vam nije propis Svetske trgovinske organizacije. To je legalizacija onoga problema koji smo imali prošle ili pretprošle godine, da ne bi neko krivično odgovarao, da neko ne bi plaćao kazne, zato što samo u toku protekle godine preko dve milijarde evra je izašlo iz države. To je iz naših deviznih rezervi, mislim na NBS, bez oznake za uvoz robe i usluge.
Tada se pričalo, vidite, imamo slab izvoz pa je to problem zašto evro skače. Jeste tačno da izvoz slabi, ali nije tačno da zbog toga evro skače, svakako je zbog špekulacije koje su pravile banke, zajedno sa NBS. Te iste banke su nam napisale ovaj zakon. Vidi se po toj odrednici da onaj ko ipak reši da donese sredstva u državu, ima uslov da može da proda isključivo toj banci ta sredstva.
To je protiv propisa Svetske trgovinske organizacije i EU. To je njegov novac i na tržištu unutrašnjem može da proda kojoj banci hoće, a ne nekoj drugoj, i to u roku od sedam dana.
Ne može da drži ta sredstva kao sredstva rezerve za neku novu poslovnu transakciju. Zašto? Da bi ta sredstva banka mogla da iznese iz zemlje sa fiktivnim papirima i da ih nikad ne vrati, to je problem. To je posao koji traje ovde i u EU već duže vreme, jer evro je nestabilan, i čak i ova naša skromna devizna sredstva koja imamo, banke koje ovde operišu iznose iz zemlje da bi se bavile špekulacijama. Zašto? Zato što naša NB ne interveniše.
Godine 2007. odbila je da radi menjačke poslove sa devizama, samo da trguje deviznim rezervama ili da otkupljuje za devizne rezerve i tu je nastao problem. Bolje da je to NBS radila ovde i sačuvala naša devizna sredstva, nego što je pustila da to banke rade po inostranstvu i da tamo taj novac usmere. Ove izmene i dopune ovog zakona samo su legalizacija toga što se dešavalo pre par godina.
Da je to tako, zašto sada evro ne skače. Ovo su najkritičniji periodi i meseci kada dolazi do debalansa platnog prometa. Zašto ne skače? Nema potrebe, nema više hartije od vrednosti sa visokim kamatama koje su stvarale ekstraprofit bankama i podizale cenu evra.
Prošle godine u ovo doba, oko 440 milijardi evra su imale kapital banke, a danas jedva 200. Iznele su sve iz zemlje. Nema više evro da skače, ne može ni uvoz da bude taj koji će da poremeti cenu evra, zato što nema ko da kupi robu iz uvoza, veoma malo se to kupuje. To su razlozi.
Mislio sam da će ovim predlozima izmena i dopuna čitavog seta ovih zakona ovi problemi za budućnost da se reše, ali vidim da, ne znam zbog čega, postoji jedan određeni finansijski lobi u zemlji, koji čak i nas, a pogotovo poslanike vladajuće većine može da natera da glasaju ne u korist građana koji su ih birali, nego u korist onih koji su pisali ove zakone.
Mi smo na sve ove zakone podneli amandmane. Pokušali smo da ispravimo, ali u svakom slučaju smatramo da ove zakone treba povući iz procedure, napraviti prave zakone koji će da budu u interesu građana, naše privrede, naše države, našeg poreskog sistema. Iz tog razloga što ovi zakoni ne ispunjavaju te uslove, Srpska napredna stranka u danu za glasanje neće podržati ove predloge.

Zahvaljujem. Pošto je SRS ostalo još 50 minuta, i onda se iscrpljuje lista poslanika koji imaju želju da uzmu učešća i prijavili su se da uzmu učešće u današnjem radu, predlažem da radimo bez pauze još narednik 50 minuta. Dajem reč narodnom poslaniku Marini Toman. Izvolite.

Na samom početku želim da ponovim konstataciju kolege Krasića, koji je rekao da su danas zaista na dnevnom redu vrlo značajni zakoni, ali vladajuća koalicija i, pre svega, predstavnici Vlade su pokazali svojim odnosom da zaista nemaju mnogo interesovanja za kvalitetnu raspravu u ovom parlamentu o ovako značajnim zakonima.
Govoriću o zakonu o tržištu kapitala. Žao mi je što je ministar izašao. Pre svega, želim da postavim na početku diskusije samo pitanje - može li ovaj predlog zakona o tržištu kapitala u praksi obezbediti sprovođenje zakonom definisanih ciljeva, kao što je zaštita investitora, obezbeđivanje pravednog, efikasnog i transparentnog tržišta kapitala, smanjenje sistemskog rizika?
Odgovor je ne. To demantuju ostali članovi zakona koji slede nakon ovog prvog člana zakona. Praktično, kada se pogledaju ciljevi, ti drugi članovi zakona zvuče kao nekakvi reklamni slogani.
Postavlja se pitanje – mogu li se preko noći, donošenjem jednog zakonskog akta kojim pokušavaju da se otklone nedostaci postojećih zakonski rešenja i uvedu nova rešenja, neutralisati katastrofalne posledice loše privatizacione politike? Može li jedan zakon da nadoknadi izgubljene godine i prikrije činjenicu da Srbija nema razvijeno tržište kapitala? Odgovor je takođe negativan.
Zaista, izjave mnogih predstavnika Vlade o novom zakonu i o promenama koje će on doneti zvuče neverovatno. Ako predstavnici vlasti smatraju da time što se daju veća ovlašćenja Komisiji za hartije od vrednosti ili što je propisana drugačija struktura tržišta kapitala, rešavaju i otklanjaju najveće prepreke razvoja tržišta kapitala, prevarili su se. Zakon je jedno, a praksa je nešto sasvim drugo.
Kao razlog za donošenje zakona predlagač navodi izražene težnje privrednih subjekata da se domaće tržište kapitala učini atraktivnijim. Zabluda je da je to moguće učiniti zakonom. Zakon, pre svega dobar zakon, a mi smatramo da ovaj zakon to nije, može da pomogne, ali moraju da se ispune i mnoge druge pretpostavke, da bi mogli da pričamo i konstatujemo da Srbija ima zaista ima atraktivno tržište.
Kao i kod mnogih drugih zakona, tako i kod ovog, zaista je fascinantno da se kao jedan od glavnih razloga za donošenje ovog zakona navodi direktiva EU, a zanemaruju problemi koji razaraju ovdašnje društvo. To što se navodi da je zakon usaglašen sa propisima EU ne znači da je on najbolje i najprihvatljivije rešenje za okolnosti u Srbiji.
Definitivno je namera zakonodavca bila da se ovim zakonom uvedu veća ovlašćenja i samostalnost Komisije za hartije od vrednosti. Može da se primeti da je to pomalo nespretno urađeno i da upravo zbog toga pojedini članovi su preširoko definisani. Pojedine odredbe koje ostavljaju Komisiji da bliže odredi kako će postupati ili da bliže odredi kriterijume kojima će se rukovoditi itd, zaista nameću pitanje kako će to postupati Komisija, da li će ona tim problemima pristupiti na
osnovu nekog opšteutvrđenog principa ili će se to bliže određivanje vršiti za svaki slučaj, za svaku okolnost posebno?
Cilj zakona je obezbeđivanje transparentnog tržišta kapitala. Tako tvrdi zakonodavac. Međutim, postavlja se pitanje otkud onda toliko mnogo izuzetaka po pitanju objavljivanja prospekta javnih ponuda? Koja je namera zakonodavca bila kada je pisao zakon: transparentnost ili nešto sasvim drugo?
Takođe, u članu 21. nalazi se još jedna nelogičnost koja nas udaljava od transparentnosti. Naime, Komisija može da udovolji zahtevu ponuđača i dozvoli da prospekt ne sadrži određene podatke, ukoliko smatra da bi njihovo obelodanjivanje moglo naneti nesrazmernu štetu izdavaocu.
Da vas podsetim, zakon propisuje da prospekt treba da sadrži podatke koji omogućavaju investitorima da izvrše objektivnu procenu imovine i obaveza finansijskog stanja, poslovnih dobitaka i gubitaka i niz drugih podataka. To je propisao predlagač, a zatim gore navedenom odredbom potencijalnom investitoru uskratio te iste podatke. Zaista neverovatno.
Ponuđaču je ostavljena mogućnost da izabere jedan od četiri načina na koji će objaviti prospekt za javnu ponudu i učiniti ga dostupnim javnosti. Može da bira da li će to učiniti putem štampanih medija, na internet stranicama, učiniti ga dostupnim javnosti u pisanom obliku u službenim prostorijama. Ovaj poslednji način objavljivanja je zaista apsurdan i, ukoliko se ponuđač hartija od vrednosti odluči za ovu vrstu objavljivanja, za mnoge zainteresovane on će biti nedostupan.
Takođe, kada su u pitanju strane države, državni organi, centralne banke, međunarodne i nadnacionalne institucije, poput MMF, Evropske centralne banke, Evropske investicione banke i, kako se navodi u Predlogu zakona, ostale slične međunarodne organizacije nisu u obavezi da objave prospekt za javnu ponudu. Ne samo što nisu u obavezi da objave prospekt za javnu ponudu, već se, pre svega, postavlja pitanje koje su to ostale slične međunarodne organizacije.
Želim da istaknem da nejasnoće postoje i kada je u pitanju transparentnost posle transakcija. Zaista neverovatna konstrukcija – u članu 125. navodi se da je organizator tržišta dužan da obelodani cenu, obim i vreme vršenja transakcije u vezi sa akcijama uključenim u trgovanje, što je u redu.
Međutim, obratite pažnju, nejasno je šta je zakonodavac želeo da kaže u onome što sledi. Naime, navodi se da se podaci o ovim transakcija te vrste objavljuju na prihvatljivoj komercijalnoj osnovi. Koja je to prihvatljiva komercijalna osnova i ko će da je odredi?
Takođe želim da kažem nešto i o fondu. Članom 134. zakona predviđeno je uvođenje fonda za zaštitu investitora, čija su sredstva ili finansijski instrumenti izloženi riziku u slučaju stečaja ili drugih nemogućnosti ispunjavanja obaveza prema klijentima.
Međutim, već član 137, koji definiše sredstva fonda, dovodi u pitanje nameru zakonodavca. Naime, ako je namera bila, a kako stoji u zakonu da fond treba da zaštiti investitora čija su sredstva izložena riziku u navedenim slučajevima, onda je zaista neverovatno da fond sredstva koja toj svrsi treba da posluže može da ulaže u finansijske instrumente i dužničke hartije od vrednosti.
Iako je zakonodavac precizirao da su u pitanju finansijski instrumenti koje garantuje Republika, NBS ili, pak, za njih daje odobrenje Komisija, niko sa sigurnošću ne može da garantuje i da kaže da ova ulaganja ne sadrže nikakav rizik.
Pomenuti stav kosi se i sa sledećim stavom ovog člana, koji navodi da sredstva fonda koristi organizator fonda za isplatu potraživanja klijenata u svrhe određene odredbama ovog zakona i ne mogu se koristiti u druge svrhe. Znači, to stoji – ne mogu se koristiti u druge svrhe.
Naravno, vi vaš predlog možete da branite samo da fond mora da obezbedi sredstva iz kojih će da u slučaju potrebe, na način kako je to već predviđeno zakonom, namiri klijente. Međutim, vi ste mogli da rešite to i na drugačiji način.
Takođe, kod upravljanja potraživanjima ostavljena je velika mogućnost fondu da na osnovu subjektivnih procena donese odluku o obustavi plaćanja klijentu.
Jedan od problema ovog zakona je svakako i sukob interesa. Navešću samo jedan primer. Naime, investiciono društvo je dužno da svoje poslovanje organizuje tako da se na najmanju moguću meru svedu mogući sukobi interesa njegovih klijenata i interesa tog investicionog društva.
Da ponovim, da se svedu na najmanju moguću meru mogući sukobi interesa. Šta znači na najmanju moguću meru? Ili postoji sukob interesa ili sukob interesa ne postoji. Vi ste, prosto, ostavili prostora za postojanje sukoba interesa.
Da zaključim, niko ne može da spori da zakon uvodi novine u uređenje finansijskog tržišta. Međutim, zakon je nedorečen, konfuzan i pomalo kontradiktoran. To su razlozi zbog kojih naša poslanička grupa SRS neće da podrži ovaj predlog zakona.
Da ponovim stav koji je već rekao kolega Stevanović – mi se zalažemo za razvoj tržišta kapitala, ali ne na ovakav način, koji ostavlja prostor za špekulativne radnje, koji ostavlja prostor za netransparentnost, otvara i stvara niz drugih problema.
Predlagač tvrdi da je Predlog zakona rezultat višemesečnih analiza realnog stanja na finansijskom tržištu. Nažalost, da zaključim, građani Srbije su dugo godina upravo svedoci tog stanja i dugo godina trpe posledice tog stanja. Postoji opravdana sumnja da vaša višemesečna analiza neće moći da ispravi dugogodišnji nemar i haos. Ovaj zakon to neće uraditi.

Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić.

Dame i gospodo narodni poslanici, finansijski lizing je jedna od najneuređenijih oblasti u Srbiji. Čak ni posle donošenja zakona 2003. godine lizing u Srbiji nije zaživeo. Njegova realizacija je praćenja uz mnoštvo problema.
Određene izmene i dopune Zakona o finansijskom lizingu donose i nekakve promene. Ono što je sada aktuelno je i omogućavanje da i nekretnine budu predmet lizinga.
Međutim, pored ovih promena postoje i takve zakonske odredbe koje će bitno uticati na činjenicu povećavanja i troškova industrije, koja je u vrlo složenoj situaciji. Naravno da takve stvari treba u potpunosti eliminisati. Nadalje, ne postoje dileme iz prakse lizing poslovanja koje poslodavac nije pokušao da promenama ili izmenama i dopunama Zakona i razjasni.
Ono što je danas pred nama, ovakav predlog zakona, čini mi se da je koncipiran na vrlo jednostavan način, a to je da svi učesnici, dakle NBS, lizing kompanije domaće i inostrane, kao isporučioci dobara, budu maksimalno osigurani, a da na ovoj drugoj strani, u svojstvu oštećenih i maltene dovedenih u neki vid dužničkog ropstva budu svi oni preostali građani koji su izmakli u ovom prethodnom periodu, a u ovom trenutku su najviše ekonomski ugroženi.
I ne samo oni, nego i ona mala preduzeća koja imaju slabu finansijsku snagu, kojima je pomoć zaista neophodna, jer se trenutno guše u nedostatku svežeg novca, koji je uglavnom koncentrisan na nekim drugim sigurnim mestima.
Posao finansijskog lizinga, koji je u 2010. godini u odnosu 2008. godinu u Evropi opao po vrednosti sklopljenih lizing ugovora sa 812 miliona evra na svega 210 miliona evra, odnosno za 74%, što bi u prevodu na narodski rečnik moglo da se kaže – propao posao u Evropi.
A i kod nas, jer, ponavljam opet, zakon koji je donet 2003. godine, a potom dve godine kasnije izmene tog zakona i ovo što danas imamo, čini mi se da Vlada pokušava da otvori prostor tim inostranim lizing kompanijama da se ovde na neki način revitalizuju, odnosno spasu, a opet gde će nego po plećima najugroženijih slojeva stanovništva, a na način kako stoji u ovom predlogu zakona.
Ono na šta bih želeo da ukažem pažnju, to je da ovim zakonom nije definisan na pravi način predmet lizing ugovora do kraja i to se već vidi u ovom članu 4, a to znači da predmet lizing ugovora može biti nova i polovna nepotrošna stvar, novi i stari građevinski objekti, stanovi, kuće, hale, fabrički prostori itd. Mogućnosti raznih lizinga, bolje reći prevara za primaoca lizinga, ogromne su i kod novih predmeta lizinga, a naročito kod starih.
Ako se ovome doda, recimo, da i u članu 10. stoji da lizing kompanije mogu obavljati, pored ove delatnosti, i zakup vraćenih predmeta ili ih prodati, naravno, kao i mogućnost da lizing kompanija vrši kao posebnu delatnost usluge montaže, tekućeg održavanja, demontaže, servisiranja, nabavke rezervnih delova, a to sve nije uneto u osnovni ugovor o lizingu, onda je jasno da primalac lizinga neće imati na početku posla uopšte predstavu šta sve još treba i šta sve još može da ga snađe u vezi s tom opremom ili nekretninama.
Ako sve ovo sada povežemo i s time da ćemo se u praksi uglavnom susretati s polovnom opremom, vozilima, starom gradnjom kuća i stanova itd, onda je sve jasno, a očigledno da će naše građane ovaj lizing poprilično mnogo koštati i da na kraju krajeva nikada neće biti načisto šta sve može da ih snađe.
Dalje, ovakvim predlogom izmena i dopuna Zakona o finansijskom lizingu nije razgraničen ugovor o lizingu pokretnih stvari i ugovor o lizingu nepokretnosti, što bi verovatno bilo logično, jer pokretne stvari i nepokretnosti nose različite karakteristike i različite rizike.
Takođe, dopune Zakona predviđaju povećanje kapitala kompanija koje imaju licencu za obavljanje poslova finansijskog lizinga. Moram da priznam da je teško naći logičan razlog, jer lizing kuće nisu finansijske institucije koje dobijaju novac od građana i privrednih subjekata u zemlji i zbog toga moraju imati visoke nivoe kapitala, koji služe kao garancija, zaštita novca koji im je poveren.
Na kraju krajeva, za banke, fondove, osiguravajuće kuće, ti visoki nivoi kapitala imaju smisla. S druge strane, lizing industrija predstavlja svega 6% aktiva banaka, što znači da ne predstavlja sistemski rizik za finansijski sistem. Doduše, kakav je finansijski sistem u Srbiji sve je rizik.
Pored toga, novac se pozajmljuje od tih matičnih banaka i drugih evropskih banaka ili stečajem neke lizing kuće, tako da domaće tržište ne može da bude ugroženo.
Takođe, na činjenicu o kojoj sam već govorio, a to je povećanje troškova, mogu da utiču i ovi dodatni obavezni organi upravljanja, jer po našem mišljenju formira se jedna komplikovana i skupa struktura za firme koje mogu da imaju i po desetak zaposlenih, čime se gube neke osnovne prednosti lizinga, a to su, barem što bi trebalo da bude, brzina i fleksibilnost u celom poslu.
Propuštena je još jednom prilika da se na pravi način razjasni i reguliše razlika između tog finansijskog lizinga i operativnog lizinga, a postoji i nekoliko stvari na koje bi trebalo ovom prilikom ukazati, pa će valjda neko od budućih predlagača zakona povesti i o tome računa.
Samo ću reći da operativni lizing čini 30% ukupnih plasmana lizing kuća koje posluju u Srbiji, da je on finansijski proizvod i da je prisutan svuda u svetu kao jedan način nabavke i korišćenja osnovnih sredstava, a veoma tražen od stranih kompanija, upravo zbog te svoje vanbilansne prirode. Fizička lica se često opredeljuju za taj operativni lizing zbog nepostojanja zakonskog ograničenja nivoa zaduženosti, ali postoje interna pravila lizing kuća kada je nivo zaduženosti u pitanju.
Regulisanjem te oblasti mislimo da bi bila postavljena osnova za jedan sigurniji i jasniji poslovni ambijent. Takođe, operativni lizing se trenutno nudi kroz formu zakupa, koja nije odgovarajuća, jer je mnogo bliži tom finansijskom lizingu nego klasičnom zakupu.
Moglo se precizno definisati da nakon vraćanja i prodaje predmeta lizinga, razlika je, naravno, i negativna i pozitivna između te prodajne cene i ostatka lizinga, glavnica pada na teret odnosno praktično se dolazi do toga da lizing industrija prodaje novac, a da predmet služi samo za obezbeđivanje zajma.
Bilo je pokušaja da i ovaj predlog zakona bude bolji, ali to je podrazumevalo i učešće, kako vi to volite da kažete, i transparentniji nastup svih onih koji bi mogli da na neki način pruže doprinos u regulisanju ove oblasti. Evidentno je da ljudi potpisuju ugovore kojima se odriču svojih prava i to je možda i najveći problem. Takođe, i ono što se mnoge od tih stavki naplaćuju i sve to dovodi do potvrde one moje prve rečenice – da je reč o jednoj zaista prilično neuređenoj oblasti.
Neophodno je već ovom prilikom bilo uneti jedan novi stav da bi u ugovoru o lizingu nepokretnosti, sa rizicima koje nosi nepokretnost, a to su sve one skrivene mane građevinskih objekata, trebalo dakle jasno definisati ko bi snosio rizike i druge rizike kod tih nepokretnosti. Naravno, lako je locirate one koji su glavni rizici u svemu tome.
Takođe, problem koji se javlja i na koji je verovatno upozoravano ali nije ni ovoga puta regulisan – činjenica da nikako da se reši problem plaćanja PDV-a na zakup vozila koja se mesečno fakturišu krajnjim korisnicima. Praktično, mi smo ostali jedina zemlja u regionu koja izgleda ima neizbežni PDV na kamatu u finansijskom lizingu.
Gledajte drugi primer: ako zakon ne prati, a kao što vidimo – ne prati, promene Zakona o PDV-u, lizing nepokretnosti za fizička lica je veoma skup, dakle, 7-8% kamate, lizing i 18% PDV-a, to je ukupno 26% poreskog opterećenja u odnosu na nekih 14-15% bankarskih kamata i jasno je koliko je ovo ekonomski opravdano.
Dva puta se plaća porez na prenos apsolutnih prava kod ugovora o isporuci: 2,5% prvi put, pa onda kod ugovora o prenosu vlasništva na primaoce još 2,5%, što naravno znatno poskupljuje čitav posao.
Ono što takođe nije regulisano, a trebalo je, to je ko sve može da bude osnivač i davalac lizinga. Ovde je minimalni kapital za lizing od 0,5 do 5 miliona evra. Pominje se samo banka. Ono što je prilično simptomatično, u članu 13. stav 1 – šta to znači indirektno vlasništvo nad akcijama lizing kompanija? Dakle, jedan pojam koji otvara mogućnost za neke stvari o kojima ovog puta ne bih voleo da govorim.
Dakle, evidentno je, kad se pogledaju statistički podaci, da je broj lizing ugovora preduzeća bio u padu čak za nekih 8,7% u prvih 11 meseci prošle godine, da je broj korisnika lizing ugovora među preduzećima od januara do novembra bio takođe smanjen i to za 5,5%, da je i što se preduzetnika tiče broj tih lizing ugovora pratio isti trend itd.
Mi se sada bavimo ovde lizingom na nekretnine. Sutra ćemo verovatno izmisliti neki drugi lizing za nešto drugo, možda za vazduh, hranu ili bilo šta drugo. Čini mi se da ima mnogo važnijih stvari o kojima bi trebalo da se povede računa, a ova oblast finansijskog lizinga, nakon ovakvog predloga zakona o izmenama i dopunama, jasno je da neće doprineti ni za pedalj da se stanje koliko-toliko sredi.

Narodni poslanik Lidija Dimitrijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo i danas vodimo zajedničku raspravu o sedam tačaka dnevnog reda. Među njima imamo i nove predloge zakone i izmene i dopune postojećih zakona. To je postalo praksa u Narodnoj skupštini, da se vode zajedničke rasprave o velikom broju tačaka, što ima za cilj da narodni poslanici imaju daleko manje vremena da govore no što bi govorili kada bi se razmatrale sve tačke pojedinačno. Inače, ovog puta i u ovom trenutku raspravu vodimo i bez predstavnika Vlade.
Ovih sedam zakona predstavnici vlasti okarakterisali su kao set zakona čijim će se usvajanjem omogućiti stvaranje povoljnijeg i manje rizičnog ambijenta za strane investitore i, naravno, ono bez čega oni ne mogu, predstavljeno je kao usklađivanje sa procesima EU.
Ovom prilikom ću reći nešto o izmenama i dopunama Zakona o deviznom poslovanju. Ove su izmene obrazložene kao usklađivanje sa pravilima i principima Svetske trgovinske organizacije, jer su pojedine članice to tražile, a s druge strane zato što je strateško opredeljenje Srbije da postane članica te organizacije. Evo, da podsetimo sada građane Srbije o obećanjima koja je poslednjih godina vlast delila, ne štedeći reči.
Dana 9. maja 2008. godine tadašnji ministar ekonomije i regionalnog razvoja boravio je u Ženevi na poziv generalnog direktora Svetske trgovinske organizacije Paskala Lamija i zaključak je bio sledeći: da će sledeće godine Srbija postati član Svetske trgovinske organizacije, pod uslovom da se uloži ista energija koju je do sada uložila srpska strana. Sledeća godina posle 2008. bila je 2009. Do članstva nije došlo. Nameće se pitanje – je l' to nije došlo do potrebnog ulaganja energije o kojoj je govorio gospodin Lami ili je u pitanju nešto drugo?
Dana 4. novembra 2010. godine, na skupu o prednostima i troškovima prijema Srbije u STO, imali smo opet prilike da iz Ministarstva ekonomije, samo ovog puta od državnog sekretara, čujemo da postoje realne šanse da Srbija do kraja 2011. godine postane članica STO, da multilateralni i bilateralni pregovori idu u dobrom pravcu, da je ostalo da se reši još neko pitanje i da se srpska strana nada da neće biti dodatnih zahteva zemalja s kojima se još pregovara, da se trenutno u multilateralnim pregovorima rešavaju pitanja vezana za GMO i zaštitu prava intelektualne svojine, da je pristupanje Srbije STO prioritet Vlade Srbije jer je preduslov za članstvo u EU. Inače, pregovori su počeli 2005. godine.
Ovo sam navela kao ilustraciju koliko su oni koji vode Srbiju spremni da lako izreknu nešto za šta su i sami sigurni da se ne može baš tako lako ostvariti. To kažem jer i oni znaju i znali su da pregovori i procedura priključenja uobičajeno traju pet do šest godina, da su veoma retke zemlje u tranziciji kod kojih je taj period bio kraći, da je Kina, na primer, pregovarala petnaest i po godina, dok je Rusija započela pregovore 1993. godine, a da je memorandumom o razumevanju između Rusije i EU, čime su završeni bilateralni pregovori o pristupanju Rusije STO, potpisan prošle godine u decembru.
Ovo sam navela iz razloga što svi znaju kako stvari zaista stoje, ali javnosti to predstavljaju nekako sasvim drugačije, kao kada smo, recimo, u septembru 2008. godine u Narodnoj skupštini čuli ono čuveno "hajde da idemo u EU", samo da usvojimo SSP, i ništa od toga. Naravno da je bolje što je tako jer EU ne donosi ništa bolje građanima Srbije.
Prokomentarisaću sada neka konkretna rešenja koja nosi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o deviznom poslovanju. Najpre, ono što se odnosi na devizni inspektorat. Reformom pravosuđa, naravno, zakonom koji to reguliše, Zakonom o prekršajima, koji se primenjuje od 1. januara 2010. godine, definisano je da prekršajni postupak vode sudovi. Tako je devizni inspektorat ostao bez nadležnosti da vodi prekršajni postupak u prvom stepenu.
Naravno, ovim zakonom se sada deviznom inspektoratu dodeljuju nove nadležnosti koje su do sada bile u nadležnosti NBS, kao što je kontrola menjačkog poslovanja, kontrole primene propisa o menjačkom poslovanju, a pored toga i deo koji se tiče sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma. Naravno, nismo ni sumnjali da će se deviznom inspektoratu dodeliti neke nove nadležnosti, zar da se ostane bez jednog budžetskog korisnika.
Takođe, članom 5. se uvodi obaveza izveštavanja deviznog inspektorata o plaćanjima, naplaćivanjima i prenosu sredstava rezidentnih pravnih lica i preduzetnika nerezidentima čije je sedište u zemljama koje imaju privilegovane poreske sisteme.
Za ove odredbe naravno da nećemo reći da su loše. Međutim, može se reći da su u odnosu na najave koje smo imali prilike da čujemo od predsednika Republike, gospodina Tadića, blage. Gospodin predsednik se u jednom trenutku jako naljutio na tajkune ili je pak možda procenio da građani Srbije to žele da čuju, pa je sve one koji rade u Srbiji, a sedište njihovih firmi je u nekoj od zemalja poreskih rajeva, pozvao na ekonomski patriotizam, da deo njihovog bogatstva bude uključen u stvaranje novih šansi za građane – za nova radna mesta, za zdravstvo, za obrazovanje.
Nama koji dobro znamo kako stoje stvari u preduzećima u rukama tih ljudi, onih kojima se predsednik Republike obratio, jedino što možemo reći je da on verovatno nije znao koliko je to surov svet, ili ne želi da zna. Bilo bi dobro da od nadležnih zatraži podatke – kolike su plate zaposlenih u takvim preduzećima, koliko ih radi neprijavljeno, na crno, bez plaćenih doprinosa, koliko sati rade prekovremeno, da li im je ikada plaćen prekovremeni rad, koliko dana u godini imaju godišnji odmor, da li žene zaposlene kod njih imaju prava na porodiljsko odsustvo?
Kada sazna istinu, mada verujem da je zna, biće njemu samom nelogično ono što je tražio od tajkuna. To je isto kao da ih je pitao da otvoreno svima javno kažu kako su stekli toliko bogatstvo i kako su došli do tako nepristojnog bogatstva. Kada budu rekli kako su stekli ta sredstva, onda će iskazati taj ekonomski patriotizam. Naravno, to se nikada neće desiti.
Već sam pomenula da menjački poslovi neće biti više u nadležnosti NBS, već će biti u nadležnosti deviznog inspektorata. Kratko bih samo iznela stav SRS u vezi sa odredbom člana 19. stav 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama, kojom se dodaje novi član 39a.
On definiše da će devizni inspektorat doneti rešenje o oduzimanju ovlašćenja za obavljanje menjačkih poslova u trajanju od pet godina ovlašćenom menjaču kod koga su prethodno najmanje tri puta u toku dve godine bila oduzeta ovlašćenja na menjačkom mestu ili na svim menjačkim mestima, osim iz razloga iz stava 1. tačka 5). To je slučaj kada ovlašćeni menjač u pisanoj formi obavesti devizni inspektorat da više ne namerava da obavlja menjačke poslove.
Mi iz SRS smatramo da je potrebno malo pooštriti ove uslove. Ukoliko neko napravi krupne greške u svom poslovanju i dovede sebe u priliku da mu u toku jedne godine dva puta budu oduzeta ovlašćenja na menjačkom mestu, da neko takav onda gubi ovlašćenje na pet godina.
Podneli smo 10 amandmana na ovaj predlog zakona. Jedan od njih se upravo odnosi na član koji sam pomenula, ali o svemu tome ćemo kada bude vreme za raspravu u pojedinostima.
Na kraju, svi se slažemo oko jedne stvari, naravno da je potrebno stvoriti što povoljnije okvire i pomoći izvoznicima. S tim u vezi, vratiću se na ono što smo prilikom predstavljanja ovog predloga čuli od gospodina Đelića, da je u toku velika bitka da Srbija poveća svoj izvoz.
Nameće se jedno logično pitanje – zbog čega se ne koristi dovoljno Sporazum o slobodnoj trgovini između Rusije i Srbije, da se što više srpskih proizvoda izveze u Rusiju? Opšte je poznato da samo Moskva za dve nedelje potroši poljoprivrednih proizvoda u količini koju Srbija proizvede za godinu dana. Nemoguće da oni koji vrše vlast u Srbiji to ne prepoznaju kao jedan od načina za izlazak iz krize, naročito kada je oblast poljoprivrede u pitanju.
Mi iz SRS skloni smo ubeđenju i uverenju da neko sprečava saradnju Srbije sa Ruskom Federacijom. Ono što je posebno važno, Rusija apsolutno ne traži nikakve političke ustupke, niti na bilo koji način pritiska Srbiju. Ovi navodni vaši prijatelji iz Brisela i Vašingtona svojim uslovima su napravili čudo u Srbiji – počev od dovođenja u pitanje teritorijalnog integriteta Srbije, preko nezaposlenosti i do sve većeg siromaštva.

Reč ima narodni poslanik Milorad Buha. Vašoj poslaničkoj grupi je preostalo još 13 minuta.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, pred nama je sedam vrlo bitnih zakona koji su iz finansijske sfere, koji po uobičajenoj praksi vlasti dolaze zajedno i nema dovoljno prostora ni mogućnosti da se ukaže na osnovne probleme u pojedinim oblastima koje tretiraju ovi zakoni. Nemamo mogućnosti da se ponude adekvatna rešenja. To je, kažem, uobičajena praksa u parlamentarizmu Srbije, ali je vrlo štetna, čak bih rekao i pogubna.
Prilika je u raspravi da Skupština uzme jednu od svojih uloga, a to je uloga kontrolora celokupnog sistema. Finansijski sistem je izašao iz ruku domaćih akcionara i ispod kontrole domaće vlasti. Da je to tako, najbolje pokazuju podaci koje dobijamo od strane Ministarstva finansija, NBS, koji kada govore o kontroli, vidimo da je jako mali broj kontrolisanih preduzeća u oblasti bankarstva, oblasti finansija, oblasti lizinga i drugih institucija. Vrlo je malo podnetih prijava, pre svega, prekršajnih, privrednih prestupa, a krivičnih dela gotovo da i nemamo.
Znamo da tamo gde se vrti novac, tamo gde je promet u pitanju, da tamo ima najviše prekršaja. To je rak-rana ovog sistema, ali šta je tu je.
Pred nama je sedam zakona i osvrnuću se na neke od njih. Prvo ću govoriti o prvom zakonu o tržištu kapitala. Mislim da smo mi tržište kapitala izgubili već početkom 2008. godine, u 2009. godini drastičan pad.
Iz analize koju možemo naći na sajtu Ministarstva finansija, to je analiza makroekonomskih i fiskalnih kretanja u 2010. godini, stoji da je ukupan promet na Beogradskoj berzi 2010. godine iznosio 23 milijardi dinara, što je u poređenju sa 2009. godinom smanjenje za 44,9%, pri čemu je pad u trgovini akcijama iznosio 50,1%, a u trgovini obveznicama 7,1%.
Upravo ova dva podatka govore o suštini problema u ovoj oblasti. Sve ovo što ste menjali, to su kozmetičke promene, ovo je suština problema. Za strane investitore i za domaće banke sa stranim kapitalom najprihvatljivije je uložiti tamo gde je najveća kamatna stopa, gde su najveći interesi i gde je obrt najveći, i sigurnost. Berza i akcije ovog trenutka, s obzirom na smanjenje, nisu bile dovoljno sigurne da će se namiriti, bez obzira na visoke stope i interes koji se može izvući iz ovih poslova.
Sve je to izmešteno: gde? Izmešteno je u državne hartije od vrednosti, trezorske zapise i ostale hartije od vrednosti iza kojih stoji država. Bankarski sistem, monopolističke firme, strani investitori, koji direktno i indirektno ubacuju sredstva u bankarski sistem Republike Srbije, našli su pravi izvor i pravi put plasmana svojih sredstava, oplodnje svoga novca i izvlačenja koristi iz tih poslova.
Često sam ovde govorio o tome koji su propusti finansijskog sistema, ukazujući upravo na ovaj aspekt. Ova država prodaje svoje hartije od vrednosti, državne zapise, po vrlo visokim kamatnim stopama. Zašto? Ne znam.
Obrazloženje je, na jedno moje pitanje eks guverner je odgovorio – veliki je rizik. Gledajte, zašto bi te strane banke, zašto bi strani akcionari, koji imaju svoja sredstva u srpskim bankama, rizikovali u Srbiji, u poslovanju sa srpskom privredom? Nemojte da rizikujete. Što bi vi izlagali riziku svoj kapital? Plasirajte ga tamo negde gde treba.
Vidite, tu je ključna greška ove države. Bankarski sistem je ispušten iz ruku, došle su strane banke koje ucenjuju, znači, one određuju kamatnu politiku. To se vidi po trgovanjima.
Kada se smanji trgovanje, toga trenutka skače stopa, skače njihov interes, odnosno njihov pritisak na one koji prodaju te hartije od vrednosti, pa je to na kraju završeno negde oko 15%. Sada trenutna kamatna stopa je, čini mi se, 13,25% poslednje prodaje.
Gledajte vi u koje mi ropstvo dolazimo. Godine 2008. ukupno je prodato osam i po milijardi dinara, 2009. godine prodato je - 212, godine 2010 – 256, godine 2011, po budžetu – 383 ili 385 milijardi dinara.
Vrlo je zanimljivo obraditi ove oblike. Šta kaže analiza Ministarstva finansija? Analiza kaže sledeće: učešće stranih investitora u ukupnom prometu hartija od vrednosti u 2010. godini iznosilo je u proseku 33,6%, što je u odnosu na prethodnu godinu smanjenje za 8,5 procentnih poena. Istovremeno, u trgovanju obveznicama učešće stranih investitora povećano je na negde 15,3%.
Šta dalje govori ova analiza? Kaže – u toku 2010. godine, pored redovnih budžetskih rashoda, otplaćen je javni dug u iznosu od 229,9-230 milijardi dinara, od čega se na otplatu duga domaćim kreditorima odnosi gotovo 90% otplaćenog duga, znači, 230 milijardi je iskorišćeno za otplatu javnog duga. Dalje kaže – od iznosa otplaćenog javnog duga, domaćim kreditorima 185,6 milijardi dinara odnosi se na otplatu duga po dospelim državnim zapisima.
Gledajte, kada država prodaje hartije od vrednosti, onda se trudi da proda na što duži rok. Međutim, strane banke, ponavljam, ucenjuju. One to rade na tri meseca, na šest meseci i eventualno do godinu dana. Bilo je određenih prodaja i nešto više, ali je daleko manje sa visokom kamatnom stopom.
Ako to uporedimo samo sa našim okruženjem, gde se iste takve hartije od vrednosti prodaju, kod nas počelo je negde oko 11, a sada je trinaest koma nešto. Isto to u Hrvatskoj se kreće u rasponu od 3-5%. U BiH, koja možemo reći da je po privrednom i ostalim uslovima života, rada i poslovanja negde na nivou Republike Srbije, tamo je negde do 7%. Bugarska, tamo je do 4% itd. Gde smo mi tu? Mi tri puta više.
O čemu se tu radi? Šta će nam ovaj zakon ako mi plaćamo ovakve kamate? Šta će nam sve ovo kada smo prezaduženi, kada se zadužujemo da bi vratili kratkoročno ono što smo zadužili pre šest ili pre devet meseci?
Gledajte, kada država napravi analizu, kada se suoči sa ovim problemima, kada vidi i prati tokove poslovanja privrede i kada vidi da se iz privrednog sistema izvlače sredstva i odlaze na drugu stranu, ona traži izlaz. Gde je izlaz? Država mora preusmeriti bankarski kapital iz svojih portfelja u portfelje privrednih preduzeća.
Evo vam primer. Godine 2006. privreda je poslovala pozitivno i ostvarila je dobit od milijardu i po evra, 105 miliona dinara. Godine 2007. oko 50 milijardi dinara je bila dobit preduzeća. Godine 2008. gubitak je bio 37 milijardi, 2009. godine – 95 milijardi, 2010. godine još nema rezultata, ali će biti najmanje 120 milijardi, preko 1,2 milijarde evra.
Da je ozbiljna vlast i ozbiljna država, ona bi se zabrinula posle ovakvih podataka. Bez obzira na svetsku krizu, ovde se vidi da već u 2008. godini dolazi do gubitka. Godine 2009. ništa se ne preduzima, subvencionisani krediti itd, to je tra la la, nema tu ništa.
Rezultati govore da nema pomaka, a izmestili ste iz celokupnog finansijskog sistema, koji je vezan sa privredom, finansijske tokove. Prebacili ste to tamo gde ne treba, u privredu treba. Zato imamo ovu situaciju oko privrednih tokova.
Čak i sa berze ste izvukli ta sredstva, ubacili u neke druge tokove, ali pogubno je to što se ništa ne čini da se ti tokovi vrate tamo gde treba, i na berzu, i u privredu i u one tokove gde je brza oplodnja, gde ćemo zadovoljiti ipak te akcionare, a s druge strane pomoći domaćim institucijama, pravnim licima koja žive, bitišu i rade u tim oblastima.
S obzirom na vreme, još samo malo oko zatezne kamate. Gledajte, kod zatezne kamate, ovo je prevashodno jedan stariji zakon i to je nešto što je uobičajeno. Lično ne bih, da sam na vašem mestu, menjao zateznu kamatu. Zašto? Zato što je najveći dužnik država.
Povećanjem zatezne kamate, vi dižete ovoga trenutka obaveze države. Gledajte, zašto je država najveći dužnik? Zašto se ništa ne čini da ona izađe iz tog dužničkog ropstva, jer je to ropstvo?
Vi ste zakočili sve privredne sisteme koji rade s državom, državnim preduzećima, prevashodno javnim preduzećima, to je zakočen sistem. Znači, onoga trenutka kada država ne isplati u rokovima koji su predviđeni, koji su ugovoreni, celokupan sistem staje.
Onog trenutka kada država pusti na desetine milijardi i kada se povuku određena sredstva, uglavnom to ide preko određenih kreditnih linija, kroz zaduživanje, toga trenutka procvetaju te oblasti, stvore se preduslovi za normalan rad, funkcionisanje itd, ali tih tokova nema, jer sve manje će biti prostora za zaduživanje.
Jeste činjenica da je zatezna kamata kaznena kamata kojom se kažnjavaju dužnici. Dužnik mora biti kažnjen adekvatnom kaznom koja će biti iskazana ovde, ali vi sami kažnjavate sebe i državu i obavezujete se da plaćate, samo zato što niste stvorili uslove, niste analizirali stanje, napravili program mera kojima ćete kratkoročno i dugoročno sanirati određena stanja. Bez toga nema sreće.