Dame i gospodo narodni poslanici,  u dosadašnjem radu Narodne skupštine kada se vodila rasprava za usvajanje nekih zakona ili njihovih izmena i dopuna obično su postojala dva razloga. Prvi razlog se zove EU i njene direktive, bez obzira što su te direktive nesprovodljive i nemerljive u našim uslovima. Drugi razlog je prilagođavanje potrebama određenih interesnih krugova monopolističkih udruženja kako bi, rekao bih, ozvaničili svoje, odnosno ozakonili svoje pozicije.
Ako ovaj zakon nije pod šablonom direktive EU, s kojim propisom EU će se onda uskladiti pošto će i to kad-tad verovatno doći na dnevni red.
Što se tiče SRS, da neko pogrešno ne shvati, nije nama žao što se ne usklađuju ove izmene s direktivama EU, nego što se pitamo kako će se njima poboljšati taj drumski saobraćaj u Srbiji. Sve će to trajati dok neki činovnik u Briselu ne kaže, pošalje poruku, taj zakon brišite, evo vam novi zakon o drumskom saobraćaju i sve će biti onda jasno.
Naravno, gospodine ministre, vi ste ovakvo stanje zatekli kada ste došli na vašu funkciju i svesni ste da nešto mora da se promeni. Ali, ono što je najpotrebnije za čitav ovaj poduhvat, pa i za ovaj Koridor 10, o kome se toliko često danas govorilo, jeste novac i to ogroman. S pravom ste se pitali maločas u raspravi – gde su ona silna sredstva sa zapada koja su ušla u Srbiji posle 5. oktobra? Mi samo to vaše pitanje proširujemo – gde su još i one pare od silne privatizacije koje se sprovela odmah posle 5. oktobra?
Znači, da su ta sredstva investirana u Srbiji u infrastrukturu odmah bi se to videlo na standardu građana, samim tim i infrastruktura bi bila bolja.
Mi ponovo treba sad ovde da slušamo hvalospev o ovom novom zakonu koji mi verovatno nećemo stići da sprovedemo. Kao prvo, nemamo finansijsku sigurnost za prevoznike. Kao drugo, birokratske procedure, ako tako mogu da kažem, pogotovo transport i to međunarodni, veoma su spore. Kao treće, sistem plaćanja usluga u prevozu se polako vraća, bukvalno mogu da kažem, u feudalizam.
Znate, firma neće da plati usluge prevoza. Jednostavno ljudi su dovedeni pred svršen čin ili gde im oduzimaju vozila jer ne mogu da plate rate za lizing. Majstor jednostavno okrene vozilo u neko stovarište, uzme motku i reguliše utovar robe i tako izmiri dugovanje u naturi.
Kao četvrto, očajna infrastruktura. Ja sam iz opštine Paraćin. Često prolazim deonicom puta Paraćin – Zaječar, znate da se on rekonstruiše. Moram da kažem da se dugo, maltene do pre nekih pet-šest dana, tamo skoro ništa nije radilo. Nekoliko meseci unazad, možda od jeseni, stajali su razbacani ivičnjaci, nabacana rizla, ostavljeno kolje i tek sad se krenulo da se nešto radi.
Verovatno se sećaju mnogi poslanici koji su prošle godine boravili u Boru, kada su bili vanredni lokalni izbori, svi smo videli one mostove koji su bili u fazi rekonstrukcije. Imali smo one pokretne semafore. Nažalost, često smo imali prilike da vidimo da maltene na tim mostovima niko ništa nije radio. Bukvalno nije bilo žive duše i znamo koliko je to dugo trajalo. Mada, verovatno ćete reći, to je problem do izvođača, koji su malo aljkavi što se tiče toga. Ali, eto, uglavnom građani zbog toga trpe.
Problemi koji su evidentni u drumskom saobraćaju moraju da se rešavaju jedino dobrim zakonima i njihovom efikasnom primenom. Svi smo mi svesni da su mnogi zakoni, da se ne udaljavamo na druge oblasti, konkretno u vezi saobraćaja ili saobraćajne infrastrukture, teško primenljivi iz prostog razloga što su neki, moramo da kažemo, navrat-nanos donošeni da bi se ispunili neki rokovi i uslovi za mitsko sticanje kandidata za članstvo u EU.
E, sada da li ćemo i mi uvesti neka nova tumačenja daljinara, trase, taksi tarife, to neće moći da reši neke probleme, a naše birokratske kombinatorike, pogotovo sa međunarodnim transportom su, verujte, već svima preko glave. Sećamo se prošle i pretprošle godine kakve su probleme imali prevoznici koji su prevozili voće i povrće za Rusiju. Ukoliko se svemu tome još doda, rekao bih veoma loša infrastruktura, onda je slika Srbije kompletna.
Jednostavno pitam u kojoj to državi može da se dogodi takva situacija da se, recimo, postavi novi asfalt na jednoj deonici auto-puta, auto-put se obeleži trakama, i da se posle dve-tri nedelje pojave udarne rupe? To može svako da proveri, ima puno nas koji putujemo svakog dana. To su česte slike na našim putevima.
Evo, najsvežiji primer kako smo efikasni, a rekao bih i rentabilni, a problem je s početka marta. Bilo je to i u medijima. Vlasnici teretnih vozila, koji treba da dobiju nove saobraćajne dozvole, treba da čekaju izvestan duži period, čak i do mesec dana. Šta to treba da znači za tog poreskog obveznika? Bukvalno bankrot.
Kaže se da će dobiti potvrdu od MUP da mu nije izdata na vreme saobraćajna dozvola, a s kojom će verovatno moći samo da se slika, ukoliko želi da neku robu vozi u EU ili u Rusiju. Tu treba sprovesti neki vid subordinacije sa ministarstvima u okviru Vlade Republike Srbije, a u ovom slučaju vašeg ministarstva i Ministarstva unutrašnjih poslova, da ljudi jednostavno nemaju taj problem.
Bez te saobraćajne dozvole takođe ne mogu dobiti ni određena dokumenta koja su im potrebna za međunarodni transport. Ko gubi? Gubi državna kasa, gube i sami preduzetnici koji se bave ovim poslovima.
Koliko je važno zakonski regulisati prevoz drumskog saobraćaja govori i podatak da su sa 10% tereta upravo transporti ovim vidom saobraćaja. Takođe, oko 75% ukupnog broja prevezenih putnika otpada na drumski saobraćaj.
Verovatno će nekima biti zanimljiv podatak o broju lica koja su zaposlena upravo u privrednoj grani. U Srbiji u drumskom putničkom saobraćaju radi oko 25 hiljada ljudi, a u drumskom teretnom 35 hiljada ljudi. Znači, 60 hiljada ljudi. Verovatno tih 60 hiljada ljudi i hrani možda 200 hiljada ljudi u Srbiji. To je jedna velika socijalna grupa, veoma bitna, zahvaljujući kojoj se, možemo slobodno reći, Srbija kreće i radi.
Vi sad ovim zakonom pokušavate da nešto donekle poboljšate, ali bojim se da su neke promene u zakonu nastale kao plod pritisaka određenih struktura, možda i moćnih udruženja prevoznika, gde možda mesta za male i sitne sopstvenike prevoznih sredstava neće biti.
Međutim, one poteškoće koje su svima zajednički imenitelj, koje se bave ovim poslom, nastale su kao rezultat možda nesinhronizovanog delovanja pojedinih ministarstava u Vladi Republike Srbije.
Naravno, vi da hoćete na Vladi uklonili biste te prepreke vrlo brzo i osetno biste poboljšali poslovanje prevoznika. Ovako nametima vi ih prisiljavate da podižu cene usluga. To automatski znači povećanje cene proizvoda zbog skupog transporta i tu nastaje začarani krug iz koga nema izlaza.
Koji su to problemi koje Vlada može da reši? Pre svega, dozvolili ste, ne vi nego Vlada, bankama da pljačkaju ne samo građane, već i one preduzetnike, prevoznike nerealno visokim kamatama na lizing za kupovinu osnovnih sredstava za rad. Verovatno i sami znate, čuli ste, puni su placevi oduzetih vozila vlasnika koji nisu mogli da izmire obaveze prema bankama.
Zatim, porez na dodatu vrednost je visok za ovu vrstu delatnosti. Da li znate da skoro svi zbog toga imaju poteškoća? Zatim, nemogućnost naplate za pružene usluge. Znači, čitava procedura ide veoma sporo, pogotovo preko suda, a to za pojedine prevoznike, koji recimo treba da naplate ogromne sume novca za izvršene usluge, može da bude bukvalno kraj, ukoliko sud brzo ne reaguje i ne omogući naplatu onoga što su zaradili.
Četvrti problem je onaj zbog koga vas je opomenula i EU, a to su dvostruke akcize na naftne derivate. Šta mogu da misle naši prevoznici koji svoje rezervoare u susednim državama napune po 20% manjoj ceni za gorivo? Takođe, cena putarine možda je visoka i nerealna za neke deonice puta, koje možda ne ispunjavaju neke određene standarde, koji su prisutni u nekim drugim zemljama.
Dalje, ne prođe neka nedelja da neko ne štrajkuje od prevoznika. Prvo štrajkuju jedni taksisti, legalni, a posle njih štrajkuju oni što rade na crno. Prođe malo, pa štrajkuju vlasnici kombi vozila, koji obavljaju opet neki vid delatnosti u prevozu ljudi i robe. Verovatno će uskoro štrajkovati vlasnici kamiona, autobusa itd.
Jednostavno, šta ljudi da rade kada su izgubili posao u ovoj tranziciji? Nemaju više ljudi od čega da žive, šta da jedu, čime da se leče i kako da školuju decu. Izlaz su pronašli, eto, u kupovini nekog vozila kojim obavljaju neku delatnost da bi sebi zaradili za život i državi plaćali porez. Eto, tako se čuva socijalni mir.
Sada neko od dežurnih činovnika u Briselu pogleda određenu direktivu i kaže – to ne može, to se u EU ne dozvoljava. Onda vi po starom donosite druge zakone i svi idu pod led. Šta onda imamo ovde u Srbiji? Bedu, glad i siromaštvo. Što se tiče ovih kombi prevoznika, oni su morali na ulice, znate i sami, da bi dokazali da nikako ne mogu biti u klasi za registraciju sa skupocenim džipovima koji su odraz, znamo svi, luksuza i koje sebi mogu da priušte samo bogati.
U razlozima za donošenje zakona naveli ste, između ostalog, i probleme auto-taksi prevoznika, njihovih udruženja, sindikata. Verujete da ćete ovim zakonom to verovatno bolje regulisati. Tako su verovatno govorili i oni vaši prethodnici iz 2001, 2005. i 2006. godine, kada su takođe donošene izmene i dopune ovih zakona.
Takođe, planirate uvođenje reda na saobraćajnom tržištu prevoza i staničnih usluga. Vreme je da se nešto preduzme po tom pitanju. Verujte, putevima Srbije, a to verovatno dobro znate, krstare takva prevozna sredstva pojedinih prevoznika da se pitamo kako su uopšte i registrovani? Vidimo ih često na putevima. Doduše, češće ih vidimo kako pokvareni stoje na parkiralištima nego što obavljaju onu svoju obavezu koju imaju.
Nasuprot njima, postoje prevoznici koji jednostavno ne mogu da se uključe u posao prevoza putnika zbog interesnih grupa koje su se maltene pretplatile na red vožnje u koje niko sa strane ne može da se uklopi, iako imaju vozni park, da se malo našalim, kao iz doba jure. Trebalo bi da razmišljate o mogućnosti da zakonski olakšate prevoznicima nabavku polovnih autobusa iz uvoza, koji su u daleko boljem stanju od onih koji trenutno krstare našim drumovima.
Zbog vremena ću preskočiti da govorim o kaznama. Na kraju bih se samo osvrnuo na Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o garanciji EPS za elektronska brojila između Republike Srbije i Evropske investicione banke.
Država će, kako smo ovde čuli, od "Sažema", francuske kompanije, kupiti elektronska brojila, a znamo svi da je u Nišu firma u okviru Elektronske industrije i profesionalne elektronike zatvorena, koja je takođe proizvodila ta brojila, kao i još nekoliko firmi.
Ovo je zakon koji će stopostotno podići popularnost vladajuće koalicije kod građana. Građanima ću sada reći šta će im se desiti kada im se ugrade francuska elektronska brojila za daljinsko očitavanje. Dakle, ubuduće ćete, poštovani građani, čak možda i za pet dinara ako niste izmirili dug za električnu energiju, biti daljinski isključivani. Sad vi razmišljajte da li je u pitanju greška, kvar ili isključenje.
Dakle, hajde malo da se našalim – vezivanje šarplaninaca za bandere je prošlo, to što su mnogi ostali bez posla, što imaju bolesnika u kući, malo dete, što nemaju primanja, što nemaju kome da se pojadaju, više neće imati kome i "veliki brat" koji sedi u distribuciji će pritiskom na dugme, kao neki vremeplov iz EU ili nekog našeg statusa, vas vratiti u 19. vek.
Onda mogu da dižu cene do neba, da rade šta hoće, jer, država se zadužuje da kupi osnovna sredstva jednom javnom preduzeću koje neće da mari za socijalne slučajeve kojih sve više ima u Srbiji, već će gledati svoj poslovni interes.

Iskorišćeno je 14 minuta i 30 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima ministar Milutin Mrkonjić.

Samo da nešto kažem pa da vas možda predupredim, da i drugi diskutanti ne diskutuju mnogo oko amandmana. Upravo danas, kada sam otišao odavde, i za to vam se zahvaljujem što ste me pustili, usvojeni su amandmani, među kojima je dosta vaših. Neću sada komentarisati nijedan, ali da znate da je dosta amandmana usvojeno.

Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović. Posle njega narodni poslanik Vladan Jeremić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nisam ni imao nameru da govorim o zakonu o kome su govorile moje kolege. Govoriću o ovoj garanciji vezano za EPS odnosno ugovoru vezano za koridor, o nekim političkim i ekonomskim aspektima ova dva predloga za ratifikaciju.
Ali, pre nego što dođemo na njih, moram da se osvrnem na nešto što ste danas rekli. To što ste rekli, najblaže rečeno, u najvećoj meri ne odgovara istini, a to je da je od 5. oktobra do dana današnjeg u ovu državu ušlo 65 milijardi evra. Po analizama nekih ozbiljnih ekonomista, ta brojka je 80 milijardi. Znači, nije manje strašna ni cifra od 65, ali treba stvari nazvati pravim imenom, ta brojka je 80 milijardi evra, a gde su te pare otišle, uglavnom oni koji znaju nisu spremni da o tome govore.
Možda biste mogli da pitate nekog od kolega iz Vlade, iz jednog dela ili iz velikog dela Vlade, gde su te pare, u šta su potrošene? Oni sigurno znaju. Ali, ponavljam – nisu spremni o tome da pričaju. Iskreno se nadam da će u tom kontekstu vreme da odradi svoj posao. Zašto sam pomenuo ovo?
Pokušaću da budem slikovit. Ovoj državi je, po proceni nauke, bilo dovoljno osam milijardi dolara i 10 godina da uspostavi na Koridoru 10, u sektoru železnice, standarde o kojima vi pričate, da nam vozovi idu po 60 km na sat. To je 10% iznosa koje nam je neko proćerdao u proteklih 10 godina. Taj neko ko nam je potrošio 80 milijardi ni u šta smatra da je dovoljno da Srbija dobije status kandidata za EU i da oni izađu pred građane i dobiju još jedne izbore.
Zato, gospodine Mrkonjiću, ne možemo da damo podršku. Ne možemo s tim da se saglasimo. Smatramo da su oni ljudi i političari bez kredibiliteta da rade dalje posao i na Koridoru 10, i na modernizaciji elektroprivrede i u svemu ostalom što Srbija zaista očekuje i za čim Srbija vapi.
Dovodite nas sada u jednu vrlo konfuznu situaciju. Vi kažete, svi smo se oko toga složili u Skupštini – imate podršku u Skupštini, imate projekte, imate pare, a infrastruktura se jalovo radi. Onda kažete – objektivne poteškoće. Nisu, ministre, objektivne poteškoće i vi dobro znate. Poteškoće su subjektivnog karaktera i o tim poteškoćama i vi sami kažete da niste spremni da govorite u ovoj skupštini.
Zapamtite, gospodine ministre, dok god subjektivne poteškoće takvog karaktera opterećuju rad i vašeg i svakog drugog ministarstva, Srbija neće krenuti da se razvija, niti će imati adekvatnu putnu infrastrukturu, niti adekvatnu elektroprivredu, niti bilo šta drugo.
Pošto tražite i optimizam, SRS nije protiv toga da se rešavaju problemi infrastrukture. Godine 1991. smo u svoje programsko opredeljenje ugradili radove na Moravsko-vardarskoj dolini, zato što EU tada nije imala panevropsku transportnu mrežu. Nisu postojali koridori.
Tad smo tražili i insistirali i železnički, pa i plovni saobraćaj ako može da se uspostavi, a i putni. Nismo imali sluha. Nije bilo političkog razumevanja za tako nešto. I 20 godina posle toga gotovo da korak jedan nismo odmakli. U čemu je problem?
Ovi zakoni su usvojeni, odnosno ove garancije su tražene da se usvoje na osnovu zakona o javnom dugu i budžetu Republike Srbije. Ako ste imali prilike da slušate raspravu o budžetu Republike Srbije, SRS je podnela amandmane kojima se tražilo da se budžetski deficit smanji za 30 milijardi dinara, da se uskrate diskreciona prava ministrima, da se smanje stalni troškovi, tekuća održavanja, građevinski objekti i ostali besmisleni politički projekti koji su finansirani, da se smanji javna potrošnja.
Vi ste pokazali, ne vi nego Vlada, da može da bude i racionalnija i jeftinija, da se smanji broj ministara, samo smo tri godine čekali da se setite. Znači, može da se radi sa manje ljudi i da bude efikasno. Nisu hteli. Nisu imali politički interes.
Takođe smo predlagali da se ukinu i iz budžeta sklone određeni krediti i određene garancije. Ali, nijedan kredit i nijedna garancija nije bila koja se odnosi na kredite koji će imati materijalnu vrednost kao reciprocitet. Ni jedan jedini. Možda je bilo nešto što je besmisleno, kao što su tražili da prave novu zgradu nekog suda ovde u centru grada, pa im je trebalo 15 miliona evra. Malo napuštenih i uništenih zgrada imaju, pa će da prave novu.
To smo tražili. Ništa što se tiče vašeg koridora nismo tražili da se skine, apsolutno ništa. Niti što se tiče elektroprivrede Srbije. Znači, to je naša dobra volja i to je naše razumevanje i potreba da finansirate iz kredita nešto što će generacijama u nasleđe da ostane. Nemate prava, ni vi niti bilo ko, da ospori razumevanje i potrebu da zidamo, da gradimo i da pravimo. Ali, političku volju da to treba da sprovodite nikada nećemo podržati. Politički koncept koji traži podršku za to da se ovo podržava - ne može.
Vi kažete – Koridor 10, 22 km je pređeno. Jeste. Ali, ministre, u funkciji su samo pet kilometara u dve trake. To i vi i ja znamo. Sada pričam malo lokal-patriotski. Ja sam radikal s juga Srbije. Najmanje je u kontekstu Koridora 10 dole urađeno. Od Leskovca, Grabovnice, pa do granice. Zašto, ministre, SRS to traži? Zato što ekonomska stabilnost, koju će Koridor 10 dole da obezbeđuje, obezbeđuje političku stabilnost.
U ponedeljak sam došao iz Surdulice. Od Grabovnice do Doljevca mimoišao sam tri automobila i jedan vojni kamion. Od Jagodine do Beograda ne možete da vozite od gužve maltene. Zato vam je, gospodine ministre, u Bosilegradu ili u Preševu i Bugarin i Albanac ljut kad mu ispadne sklopka, pa mu kriva država Srbija.
Zato tražimo – treba koridor u Predejanu. Ako treba da se suprotstavite tunelskoj mafiji, suprotstavite se. Suprotstavite se vi. Kao što ovde lupite rukom o sto, lupite i u Vladi. Ali, napravite taj koridor, da prođe tamo gde narod ima interesa. To treba i Vladičinom Hanu.
Nemamo leba dole da jedemo. Prosečna plata je 2.000 dinara po glavi stanovnika. Znate šta je to? Katastrofa. S tog aspekta tražimo Koridor 10. Zato što se priča završava u Nišu, jer svi odu na Dimitrovgrad i na Gradinu. I dole imate granične prelaze – Strezimirovce i Ribarce.
Trećinu saobraćaja da usmerite dole, mi bismo živnuli. Tu vam ne trebaju ni rupe na saksiji, niti topla voda, tu samo malo političke volje treba. Nije Srbija do Mladenovca. I dole je Srbija.
Onda imate apsurdnu situaciju da se pojavi bivši potpredsednik Vlade i kaže – pa mi ćemo sada da menjamo zakone, da vraćamo pare u ruinirane delove Srbije. Deset godina gospodari Srbijom i finansijama u Srbiji. I ako nešto zavisi od naše podrške, mi smo vam najmanji problem, gospodine ministre.
Mi živimo u državi apsurda, koliko god vi lepo pričate o vašim ambicijama i namerama ove vlade. Evo zašto, ministre. Vaš sektor, kako je moguće da posao u izgradnji putne infrastrukture dobijaju firme koje nemaju jedan mikser i nemaju jedan valjak? Bave se potpuno desetim stvarima, a onda dobiju taj posao, povere ga preduzeću za puteve, čiji radnici sada štrajkuju ispred vaše Vlade ili Ministarstva. Dok se toga ne oslobodite u Vladi ili onih koji su u Vladi spremni na to, ne možemo da progledamo, ministre. To je suštinski problem.
Kako je moguće da država učestvuje u kreiranju tendera u kome će posao na adaptaciji ili zameni stolarije na jednoj osnovnoj školi dobiti firma, a u tenderu se traži da firma ima 300 radnika i četiri krana. Pitamo se gde je 80 milijardi? U džepovima, ministre, uglavnom, završile u džepovima ili na računima of-šor kompanija ili njihovih kompanija ovde po Srbiji, samo se vešto kriju.
Neko drugi je eksponent, a oni se kriju, finansiraju kampanje pojedinih stranaka, finansiraju izbore, finansiraju svoje ljudske, političke i ko zna kakve bahanalije i potrebe. Podsmevaju se celoj Srbiji, njih 10 gospodari svima nama.
Zato ne možemo da podržimo Vladu koja je potpuno zavisna od tih takvih. Možda vi lično niste, nemojte da shvatate ništa lično. Jednostavno, ovde govorim s političkih aspekata.
Hoću da prokomentarišem i ovo, brojila. O tome danas niko nije pričao. Moje pitanje je da li je neko od poslanika skupštinske većine video uopšte za šta će da glasa? Ne interesuje ih ministre, podići će ruku. To valjda tako treba.
Možemo da govorimo o energetskoj efikasnosti, pa oćete da uvedete brojila, evo da nađemo i neku bolju stranu ovog projekta koji hoćete da radite, efikasnost, ekonomičnost itd, mada verujem da će Vlada i EPS, kakvi jesu, ponajviše da koriste ovo o čemu je Radiša Ilić govorio, da iz jedne sobe gase struju urednim neplatišama. Ali, dajte im pare, dajte im posao, izmirite svoje obaveze i dugove prema tim ljudima, pa im onda gasite struju. Ne znaju gde je ko šupljiji, prazniji, probušeniji.
Pazite sada ovo, izvršenje garancija, član 3. tačka 302: garant se ovim putem neopozivo odriče prava na bilo kakav prigovor ili izuzeće u zakonu u vezi sa celokupnim ili delimičnim sprovođenjem ugovora o garanciji, garant se obavezuje da će izmiriti sve obaveze odmah nakon dobijanja prvog pisanog zahteva banke i da će platiti dospele obaveze, iznose bez ikakvih ograničenja zadržavanja ili uslovljavanja i bez nametanja obaveze banci da uz svoj pisani zahtev priloži neke posebne dokaze osim onog kojim se obrazlaže razlog za podnošenje zahteva u skladu s ovim ugovorom.
Neka mi kaže neko od njih kao vlasnik firme ili kompanije ili kao fizičko lice – kada bi bili spremni da u svoje ime i u svoj lični budžet potpišu jednu ovakvu garanciju? Ali, oni smatraju da je državno ničije, baš ih briga. Njima je država Alajbegova slama. Kakav opšti interes, kakav javni interes. Gde je tu odgovornost?
Kako od građana, gospodine ministre, oni da traže odgovornost kada se ovako oni ponašaju? Nije niko dužan ništa da dokaže, šta nas briga, to je država, nismo mi u pitanju, ne ide iz našeg džepa. Svi oni koji dođu posle njih na vlast, najveći problem će imati da povrate kredibilitet države. I pare će možda nekako da se vrate, ali kredibilitet politički, ekonomski, državi, trebaće nam stotinu godina da vratimo, toliku su nam političku, ekonomsku i svaku drugu štetu naneli.
Pare se zarade, pare se naprave. Štedite pa ih skupite, ali kredibilitet ovoj državi, to će decenijama da se vraća i to eksponenti ove politike ne mogu da rade i ne mogu da traže podršku za tako nešto, koliko god o tome budu lepo pričali u izbornoj kampanji.
Živimo u državi, ministre, nešto što nema veze s ovim i brzo ću da završim, u kojoj država izveze pšenicu, pa dovede svoje domaće tržište i proizvodnju u pitanje, pa zabrani izvoz pšenice, pa obaveže državu da uveze 33.000 tona i istovremeno omogući izvoz brašna.

Iskorišćeno je 14 minuta i 15 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić. Vreme na raspolaganju je 14 minuta.

Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, javnosti je generalno poznat stav SRS kada god na skupštinskom zasedanju imamo ovakve predloge zakona o potvrđivanju raznih ugovora, sporazuma, zajmova itd.
Ovog puta je reč o jednom ugovoru o garanciji EPS za elektronska brojila između Republike Srbije i Evropske investicione banke, čime bi država Srbija trebalo da bude garant, odnosno neko ko se obavezuje da će garantovati za isplatu tih 40 miliona evra sredstava u ovom inače napaćenom srpskom budžetu, a inače ukupna vrednost ovog okvirnog sporazuma je oko 83,7 miliona evra.
Sada ono što bih želeo ovom prilikom da istaknem je da su se izgleda nadležni ili odgovorni malo zabrojali oko ovog posla sa brojilima i čini mi se na jedan neodgovoran način pristupili ovom poslu, a pogotovo ako se ima u vidu i to što ste pre nekih nepunih sat vremena izrekli kao vaš aksiom, a to je da posao treba dati našim ljudima, pa bih samo i zbog javnosti želeo da kažem da se recimo proizvodnjom brojila u našoj zemlji, Srbiji, bavi ukupno sedam firmi, da je na tim poslovima angažovano oko 500 radnika, da su kapaciteti za proizvodnju oko 300.000 brojila godišnje ili otprilike onoliko koliko JP EPS jesu godišnje potrebe.
Bilo je i u dosadašnjoj praksi raspisivanja raznih tendera i to po krajevima Republike Srbije. Ono što je interesantno, to je da su ti tenderi bili obarani, jer su donošenjem takve odluke praktično na direktan ili indirektan način i grubo kršeni zakoni ove zemlje.
Kada je o brojilima reč, tu su se stvari, nažalost, drastično promenile, pa se tako desilo da je po prvi put raspisan tender, gde je praktično suspendovan Zakon o javnim nabavkama i ono što se bar neko deklarativno, neko zaista zalaže, a to je da se omogući domaćim proizvođačima mogućnost dobijanja određenih poslova, mogućnost određene zarade, izgleda da to ovom prilikom nije ispoštovano, jer zahteva proizvodnju od 100.000 brojila u prethodne tri godine da bi se konkurisalo za celu količinu. Takav uslov nije mogao da bude ispunjen, jer u našoj zemlji ne može da se proda toliko.
Strana tržišta su nažalost i u ovoj oblasti nedostupna. Druge zemlje očigledno mnogo više cene svoje proizvođače, nego što to, nažalost, radi država Srbija i na takav tender i ovom prilikom, a bilo je svakako takvih slučajeva i u drugim oblastima privrede, domaći proizvođači izlaze u konzorcijumima da bi ispunili uslove, ovoga puta sa brojilima potpuno prilagođenim uslovima tendera, jer su se EPS-u okrenuli kao kupcu.
Međutim, ništa. Tako da od one famozne parole da kupujemo domaće da obnovimo Srbiju u ovom konkretnom slučaju ispada da kupujemo "Sažem" pomažemo Francusku. Ne znam da li sad to ima neke veze sa posetom predsednika Tadića, ali to su neke činjenice jednostavno koje pokazuju da je ovde nekakav redosled stvari u značajnoj meri poremećen.
Kredit kakav god da je, moje kolege su govorile o tom ekonomskom aspektu, o činjenici vraćanja u ovih narednih nekoliko godina, o visini kamate itd, kredit, dakle, koji je odobrila Evropska investiciona banka. Interesantno je da je EPS-u savetnik za ovaj posao, dakle ispred njih, bio Francuz. Možda je slučajnost što je "Sažem" ta firma koja je dobila posao.
Neka stručna javnost kaže da se ta brojila, koja su predmet ove naše današnje rasprave, prave u Tunisu, da imaju izvozne subvencije tuniske vlade, domaći proizvođači nemaju subvencije. Broj brojila je bio jedan na početku, ne znam, oko 70.000 i još 4.220 mernih grupa, sada odjedanput figuriše skoro tri puta veća brojka.
O činjenici da brojilo koje je ponuđeno ima slabije tehničke performanse od ponuđenih domaćih, da nema validno odobrenje od strane akreditovane domaće industrije, nažalost, očigledno da domaći proizvođači, i pored činjenice da su uložili mnogo novca da bi zadovoljili sve ono što je zahtevano od njih, nisu naišli na pozitivan prijem.
Ono što je takođe poražavajuće, već sam rekao, to je ta činjenica da nije važio Zakon o javnim nabavkama, tako da bilo kakva žalba na ovu odluku nije moguća. Praktično, svaka institucija može da uzme kredit i da proglasi organe ove zemlje nenadležnim. To tako ispada, iako u zakonu strogo stoji da se ne primenjuje samo na donacije i ni na šta više.
Da se mi ne ophodimo onako kako bi trebalo prema tim domaćim firmama, možda je najbolja potvrda i jedan slučaj koji se desio u jednoj nekada poznatoj firmi iz bivše nam zemlje, koja je praktično bila zamalo ugašena pre tri godine, kada nisu mogli da prodaju nigde u inostranstvu, a tada je ta nekadašnja naša zajednička država donela odluku da zameni svu postojeću staru opremu njihovom novom, dala im vitalnu pomoć da prežive i na taj način pokazala kako se vodi računa o sopstvenim interesima.
Domaćim proizvođačima, neću da kažem da se odmaže, ali očigledno da se ne pomaže. Da li je to cilj nekakve interesne grupe ili ne, to zaista ne znam, ali evidentno je da ako ne umemo kao država da proizvodimo avione ili spejs-šatlove, bar ta brojila sigurno da umemo i da imamo iskustva u tome, jedino je problem taj što ne dobijamo šansu da to zaista uradimo.
Takođe, interesantan je podatak da su sve ponude morale da budu napisane samo na engleskom jeziku, da su postavljeni izuzetno strogi finansijski i tehnički uslovi, da Evropska banka postavlja neke dodatne uslove koji očigledno nisu kompatibilni sa važećim Zakonom o javnim nabavkama.
Činjenica koja takođe može da zabrine je i da izabrani proizvođač ne raspolaže atestom Zavoda za mere za ukupne satove koji se ugrađuju zajedno sa električnim brojilom, kao i to da brojilo nema overen časovnik.
Predstavnici EPS takođe ističu da ovo javno preduzeće u poslednje tri godine pokušava da preko tendera nabavi brojila domaćih proizvođača, da to ne uspeva, jer ih oni osporavaju. S druge strane, domaći proizvođači ističu da ih očigledno EPS ne shvata, ne prihvata kao ozbiljnog partnera, uprkos nekom tom deklarativnom zalaganju, na kraju krajeva, i zvaničnoj preporuci skupštinskog Odbora za industriju, a sve u cilju da bi domaće firme trebalo na neki način da učestvuju u poslovima i da se na taj način pomogne u ovoj izuzetno teškoj situaciji.
Sada kada sve ovo imamo u vidu, onda ne treba da čudi ni podatak koji se tiče i promene cene električne energije jer praktično da nije onih ozbiljnih tehničkih i ekonomskih poremećaja koje je Vlada izazvala verovatno bi ovo poskupljenje moglo da liči na prvoaprilsku šalu, ali nažalost nije tako jer je i pravno i ekonomski napravljen presedan, a i tehnički je poremećen taj princip tarifiranja u prodaji električne energije.
Naravno, za svakog proizvođača robe je važan princip da stimuliše kupce, različitim oblicima reklama ih mame da kupuju što više, većim kupcima odobrava niže cene. Kod električne energije je obrnuto, proizvođač stimuliše manju potrošnju. Jeste to interes društva i države. Tako je i sa socijalnim problemima. Sve države sveta pomažu socijalno ugroženim građanima i kod kupovine električne energije, ali ne teranjem na niže cene nego pomaganjem budžetskim sredstvima.
Tarifni sistem kojim se u elektroprivredi stimulišu kupci služi za prilagođavanje potrošnje tehničkim karakteristikama sistema. Otuda i noćne tarife, i kolor tarife i tehnički uređaji kojima se upravlja potrošnjom, odnosno usaglašavaju se proizvodne mogućnosti i opterećenost sistema. Čini mi se da je ovakvim načinom odnosno ovakvom odlukom sve to poremećeno, a verovatno će vreme pokazati da je dara skuplja od mere.

Iskorišćeno je deset minuta vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Munir Poturak, a posle njega narodni poslanik Milan Urošević.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine Mrkonjiću, ono što sam danas hteo da kažem vezano za ova tri zakona, nekako su povezani isto kao i mi na prostoru Pazara, Sjenice, Tutina, pa sve do Prijepolja, zato što kroz taj saobraćaj ogleda se možda jedan život kako ljudi među sobom komuniciraju.
Ako zajedničkim snagama ljudi nisu udruženi u tom delu, gde za Sjenicu znaju samo kada je zima i minus 30-40 i kada Preduzeće za puteve u Novom Pazaru održava trasu koja je možda najteža u Srbiji i vašim ličnim angažovanjem se reši problem oko Sopoćana prema Gornjoj Pešteri, tek onda ljudi koji su rođeni na asfaltu nikada neće znati koliko vredi nečiji put i asfaltiranje puta prema Donjoj Pešteri, gde ste takvim potezom napravili da 15 sela dobije jednu takvu dobru komunikaciju, kojom sada ko god da ode može da nađe nove kuće u kojima porodice žive i nove privredne objekte u kojima su, najiskrenije po podacima poljoprivredne stručne službe u Novom Pazaru, i broj proizvođača mleka, mlečnih proizvoda i stoke u stalnom porastu.
Samom izgradnjom tih puteva na tom prostoru svaki dinar uložen višestruko se vraća, ne samo zbog tog privrednog potencijala kojim dajemo snagu ljudima da se sami izbore, nego zato što ti ljudi zaslužuju, zato što zajednički vekovima žive i samo od vremena zavise hoće li moći da iz godine u godinu opstanu i da prežive, hoće li biti godina dobra ili će biti sušna, kišovita, pa na tom se posle odrazi njihov život i mogu li da se bore da opstanu i da prežive.
Zahvaljujući vama, zahvaljujući vašem angažovanju u zadnje dve godine, nekoliko putnih pravaca je otvorilo oči tom narodu dole. Mogu samo da kažem da put od Sjenice preko Karoitića prema Tutinu je učinio da i taj deo koji treba da se završi, a planiran je u ovoj godini, bili ste tamo, čini da ljudi koji putuju od Sjenice prema Tutinu moraju preko Novog Pazara. Tri sata ste olakšali ljudima putovanje, smanjili im troškove, povezali ih da mogu to što rade daleko lakše da prodaju i da ponude tržištu.
Pojavili su se novi proizvođači otkupa mleka, pojavili su se novi proizvođači odgajivači stoke. Samim vašim angažovanjem mogu da vam kažem da ste učinili da se negde preko 50 putnih pravaca na prostoru Pazara, Sjenice i Donje Pešteri povežu među sobom. Vašom zaslugom i zaslugom gospodina Šutanovca, angažovanjem Garnizona iz Kraljeva i vojske i inžinjerske jedinice prošle godine, cela tri meseca je rađeno na tom prostoru.
Povezan je put i preko Deževe, Golije, Muhova i Belih voda sa Pazarom, što je ključ da se povezuju, kako je gospodin Milan Veselinović, moj kolega rekao, da tamo na tom prostoru deca do škole pešice idu i 14 kilometara, nažalost.
Ali, to je prilika da privatni prevoznici nađu šansu i da mogu da svoj posao uvežu zajedno sa lokalnom vlašću, zajedno sa vašim angažovanjem i gospodina Drobnjaka iz Puteva Srbije, lokalne samouprave iz Sjenice, Pazara i Tutina, i ljudi koji su nesebično učestvovali u tome, kao zaobilaznice oko Pazara, napravljeno je nešto što, kako kažu, vama otvara vrata, bili sutra ministar ili ne, u po dana, u po noći su vam vrata otvorena.
Ovo naravno govorim ne da, kako kažu, samo vas lično hvalim, nego hoću da naši ljudi znaju da može da se uradi kada se nešto zajednički isplanira i kada se na tom putu zajednički, zajedno sa lokalnom samoupravom, planski povežu sredstva i na lokalnom nivou i iz budžeta, i na republičkom nivou i prošle godine iz NIP-a.
Cela ta hemija, ti stubovi sredstava su učinili da u tom pravcu ide. Ove godine je takođe planski napravljeno i ceo smisao je da se, kako kažu, u kružnoj putanji povezuju delovi grada sa centrom. Vrlo je jednostavan smisao.
Pokušavamo da na nivou mesnih zajednica kažemo ljudima da nije stvar prioriteta i politike da odvajamo neke delove - da li oni glasali i navijali sa Sandžačku demokratsku partiju ili nekog drugog. Pitanje je da ljudi koji se kreću prema centru imaju olakšan put, da se zbog uskih ulica omogući vozilima i sa manjim brojem sedišta da naprave kružne ture zajedno sa lokalnom samoupravom. Da pojasnim neke stvari vezane za same linije, bile one na nivou grada, prigradske ili međumesne.
I ovaj zakon, kao i zakoni koji trebaju da se usvoje, imaće dosta problema u samoj primeni, jer 8% je na nivou gradskog i prigradskog PDV u prevozu, a 18% na međumesnom, odnosno međugradskom prevozu.
Imamo situaciju u kojoj sada određeni gradovi imaju, Beograd 16 ili ne znam tačno koliko opština ima, određeni gradovi imaju delove svojih opština, a među njima je i Niš. Ako se određene gradske i prigradske linije povezuju sa nekoliko opština, što je sasvim prirodno i normalno. Linije nisu vezane i same sebi cilj, nego je pitanje da se putnik preveze od tačke A do tačke B.
Pitanje je na koji način da se izađe u susret sa odnosnom 8%, odnosno 18%, pitanje stajališta koje treba da se utvrde na lokalnom, odnosno gradskom nivou, i da stajališta budu omogućena ne samo centralne autobuske stanice u određenom mestu, nego broj stajališta zavisi od površine neke opštine, od broja stanovnika na određenom naselju. Tako da ne bi putnik koji dođe na glavnu autobusku stanicu morao, zato što neko lokalna samouprava nije propisala neko stajalište, da koristi taksi da bi se vratio, a mogao je, recimo, negde na Banovom Brdu da stane, ili u Žarkovu, ili bilo gde.
Obavezuju se ovim zakonom o saobraćaju i ovo ministarstvo putem ovih izmena zakona, i lokalne samouprave, i autobuska stajališta, prevoznici, taksisti i prevoznici u robnom prevozu. Pogledajte koji je to segment ljudi koji se ovim izmenama obuhvata i kojim se uređuje pravac kretanja na jedan ispravan način.
Međumesne linije ne pripadaju prevoznicima. Prevoznici ih kreiraju, prevoznici ih održavaju. Linije pripadaju državi, ministarstvu. One su kreirane da bi putnike prebacili sa određenog prostora prema njihovom interesu.
Rast i razvoj saobraćaja koji je pratio uslovljavao je autobuse, a oduvek je bila obaveza u međumesnom prevozu najmanje tri. U jednom trenutku smo dozvoljavali da prevoznici imaju i starija vozila, pa je negde starosna struktura vozila u Srbiji bila preko 16 godina. Vremenom se to definisalo, pa smo negde od 2002-2003. godine uslovili da prevoznici imaju vozila, odnosno autobuse i kamione sa motorima "euro tri". Danas je to već nivo "euro četiri", pa se uslovljava dozvola u međunarodnom prevozu.
Nije stvar samo zakona, međunarodni propisi i standardi i TIR nas obavezuju kako neki prevoznici mogu da obavljaju prevoz i s kakvim autobusima. Ono što može na lokalnom nivou da se održava - da li je to vezano sa taksi prevoznicima, pa ih ograničavamo samo na teritoriji jedne opštine – želeo bih samo da onima koji su kritikovali taj stav da uputim poruku, ko hoće da radi taj posao, može lakše da ga radi ako se udruži sa taksi prevoznicima koji su organizovani sada u obliku privrednih lica, deoničarskih društava ili samostalnih društava, da nađu kooperante i saradnike iz drugog mesta.
Zašto bih vozio turiste, putnike iz Beograda u pravcu Novog Pazara, pa da ga vraćam ponovo, kada bi to povećalo troškove prevoza i bio bih manje konkurentan, nego kad bi se angažovao neki kooperant iz Beograd, pa da taj trošak bude obostrano koristan, odnosno prihod i za mene i za mog kooperanta.
Ovaj zakon navodi ljude da se udružuju i da imaju svoj smisao zašto se ovaj zakon s ovim izmenama radi. Možda nije dobro i možda bi trebalo menjati stav u kojem se vozilo isključuje i oduzima. Ako smo povećali kaznene odredbe u ovom prevozu zbog kršenja određenih stavki koje su nabrojane, mislim da ne bi trebalo da se vrši samim isključenjem i oduzimanjem vozila, zato što ne pati samo prevoznik, nego će više štete imati putnici u tom slučaju.
Dovoljno je samo da ove kazne budu samo na ovom nivou i one su poruka i opomena svim prevoznicima da oni koji žele da pošteno i dobro rade biće zaštićeni. Pre svega su kaznene mere u pravcu zaštite dobrih prevoznika, a ne u smislu sankcionisanja.
Ono što bih hteo da vas zamolim da znate, Privredna komora Užice i Privredna komora Kraljevo, gospodine Mrkonjiću, imali su skoro jedan sastanak, pre svega s namerom da obaveste ovo ministarstvo, inspektorat i lokalne samouprave na prostoru Pazara do Prijepolja da se princip kabotaže ne poštuje od strane crnogorskih prevoznika.
Da se vratimo malo unazad, u trenutku 2003. i 2004. godine, kada smo nudili Crnogorcima mogućnost da budu deo u sastavu Srbije, dozvolili smo im da registruju linije, stariji prevoznici to znaju odlično, bez ikakve zaštite domaćeg prevoza. Znači, domaće linije nismo mogli da se zaštitimo, nismo mogli da pregovaramo ni o jednoj liniji registrovanoj na prostoru iz Crne Gore prema Srbiji.
Šta to znači? Znači da su registrovali linije koje su doskočica svakoj prethodnoj liniji na domaćem prevozu u Srbiji, registrovane i po 15 minuta pre nego što pođe prevoznik iz Srbije. Imate prevoznika u 12.00 sati iz Novog Pazara prema Beogradu, imate u 11.45 crnogorskog prevoznika koji prolazi kroz Novi Pazar i uzima putnike.
Pokušali smo da reagujemo sa inspekcijom na lokalnom nivou, ako ništa drugo da pravi zapisnik, da zabeleži, da to prosledi Republičkoj inspekciji, verujte to se stopiralo i na lokalnom nivou, smatrajući da je to sukob interesa.
Podneo sam amandman, molim vas, ili dajte republičkog inspektora na prostoru Raške, Pazara, Sjenice, Tutina, kao što ima u Užicu za prostor Prijepolja, Priboja i Nove Varoši, ili dajte ovlašćenja lokalnoj saobraćajnoj inspekciji da mogu da rade po ovlašćenju republičkih inspektora.
Nikakve štete. Nema povećanja. Može novac da se jedan deo za njihove usluge prebaci lokalnoj samoupravi, da ta saradnja na celoj teritoriji Srbije funkcioniše, jer nemoguće je sa 19 inspektora, koliko ih ima, od čega su možda 12 ovog trenutka svi na graničnim prelazima u Srbiji, da rade, da kontrolišu ovo što se radi.
Sledeći korak u ovom pravcu nije samo pitanje linija onih koji sad dolaze i mogu sa najmodernijim autobusima kupljenim na lizing i onih koji, kako je neko rekao, autobusima ili kamionima iz doba Jure da se tolerišu na neki način.
Pitanje je nečega sasvim drugog, koliko su u jednom trenutku prevoznici koji su obavljali prevoz 15, 20 i ne znam koliko godina bili u situaciji da budu zaštićeni i povlašćeni i oni koji danas dolaze i da bi s novim autobusom mogli da registruju neke nove linije. Ako dolaze s novim autobusima, da li su to strani ulagači ili neko drugi, imaju pravila prilikom registracije.
Može li pre neke linije da bude pola sata ili posle 15 minuta? Može li da ostvari nekakvu registraciju ili da se udružuje, kooperira sa već postojećim? Daleko je bolja ponuda i zakon omogućava kooperantima, odnosno partnerstvo sa domaćim prevoznicima. To je šansa, a ne da uslovljavamo ili dajemo pravo nekom ko se pojavi tek sa novim autobusima da radi.
U vreme devedesetih godina, gospodine Mrkonjiću, vi znate da ste davali subvencije prevoznicima na gorivo da bi održavali linije, zato što je to bila patriotska dužnost, i danas je patriotska dužnost to. Imate delova u Srbiji u koje hteli-ne hteli ne možemo da vozimo zato što tamo možda živi tri, četiri, pet kuća u kojima ima ne znam koliko ljudi. Ako budemo postupali na taj način, i tih pet-šest kuća negde u Srbiji doći će do Beograda.
Ovde je pitanje – koliko vi, vaše ministarstvo, imate moći da naterate lokalne samouprave da vrše subvenciju na određenim linijama na lokalu?
Hoće li oni biti sastavni deo paketa, da bude dobra linija, rentabilna u odnosu na neku koja je manje rentabilna? Hoće li se praviti kružni tok u kojem će neki prevoznici imati koristi?
Naravno da treba da imaju koristi, ali od toga i lokalna samouprava i ovo ministarstvo treba da vide značaj i korist. Nije pitanje prevoznika, pitanje je ljudi, putnika koji treba da ostanu i da dobiju to svoje ljudsko, normalno pravo da imaju informaciju i prevoz na vreme. Ovde je pitanje omladine koliko će da se zadrži na tom prostoru.
Ono što sam hteo još samo da napomenem vezano za zakon, ima jedna stavka tamo gde u određenim vremenskim rokovima podnošenja linija, odnosno registracije novih ili linija starih, autobuske stanice su nekad u situaciji da ne mogu da ispoštuju sam rok, kao na primer ako negde do kraja maja smo dužni kao prevoznici da dostavimo overeni red vožnje, da sledećeg dana autobuske stanice su dužne da istaknu to obaveštenje, to je prosto nemoguće.
Znači, u roku od tri dana je prevoznik dužan da krene s prevozom. I to je nemoguće. Znači, ako do kraja maja podigne red vožnje, u roku od tri dana treba da obavi prevoz. Trebalo bi autobuskim stanicama dozvoliti deset dana vremena, prostora da mogu da istaknu taj red vožnje. To ne znači da putnici neće biti informisani na vreme. Sve se kompjuterski reguliše.
Sve informacije postoje kada putnik dođe da kupi kartu, dobija obaveštenje koji je prvi prevoznik prvi na nekoj listi u momentu kada mu treba neki putni pravac.
Takođe je neophodno da autobuske stanice prilikom overe godišnjih linija sklapaju ugovor sa prevoznicima. Ovog trenutka su, po zakonu, autobuske stanice dužne da overavaju svake godine jedan te isti ugovor. To je nepotrebno. Potrebno je da se ugovori regulišu, traju onoliko koliko red vožnje traje.
Ako pet, deset, petnaest godina taj ugovor znači onoliko koliko traje red vožnje i tamo možda neki ugovor, red, odnosno rok raskida tog ugovora bi trebalo da bude najmanje preko 60 dana jer 30 dana je nešto što se evidentira i zbog rezervacija, a i zbog obračuna, jer se otprilike mesečno vrši onaj obračun između korisnika staničnih usluga i prevoznika i još nekih 30 dana da bi se taj proces finansijski završio i da bi ljudi mogli da znaju na čemu su, pa čak i u pogledu rezervacija.
Za vas, gospodine Mrkonjiću, hteo sam samo jednu molbu. Ono što je za taj prostor bitno jeste vaše lično angažovanje, putni pravac Pazar-Sjenica do Duge Poljane. To je, ako se kad neko u filmu vidi u dronjcima i u zakrpama, taj put na to liči.
Od Duge Poljane do Sjenice je jedna deonica odlično urađena. Deo od Sjenice do Aljinovića, deo koji "Pazarput" održava, taj deo još, deo koji je od Aljinovića urađen je, tamo Užice održava i to je sređeno. Ovaj deo zaobilaznice čujem da nema dovoljno novca, ali i do sada je dosta urađeno. Eksproprijacija zemljišta je završena.
Nadam se da će građani Novog Pazara znati da cene vaš napor i vaš učinak. Ovu priliku sam iskoristio da tu poruku mojim ljudima iz Sandžačke demokratske partije i glasačima prenesem da znaju da cene vaš doprinos i učinak na tom prostoru.
Hvala vam.

Iskorišćen je 21 minut i 20 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima ministar Milutin Mrkonjić.