Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, pred nama jeste jedan bitan i sistemski zakon, međutim, za Srpsku radikalnu stranku je ovaj zakon ovog trenutka nepotreban u ovoj formi, jer smo imali zakon, donet pre pet godina, koji je aktuelan, savremen i u osnovi nije stvarao probleme privredi.
Koji su suštinski problemi privrede? Privredni ambijent, koji podrazumeva pitanje likvidnosti, pitanje zaduženosti, pitanje sivog tržišta, pitanje privređivanja, konkurentnosti, produktivnosti, funkcionalnosti naše privrede i svih problema koji su u oblasti privrede. Umesto da danas na ovoj sednici razgovaramo o merama za poboljšanje privrednog ambijenta, stvaranje preduslova za prevazilaženje određenih problema koje ima privreda, mi razgovaramo o jednom formalnom zakonu. On jeste sistemski i jeste važan, ali u osnovi, kada presaberemo ovih 600 članova, onda vidimo da bar 300 članova ovoga zakona ne pripada materiji zakona, pripada osnivačkima aktima, statutima itd. Nepotrebno je u zakonsku regulativu ubacivati ono što ne pripada zakonu.
Pored toga, osnovni problem naše privrede jeste to što se naša država maćehinski odnosi prema privredi, upravo onako kao što se država u periodu komunizma i socijalizma odnosila prema GG preduzećima i zanatskim radnjama, jer je to bilo privatno, jer je to bilo strano, jer je to bilo tkivo koje ne pripada. Tako se isto država odnosi prema privrednim preduzećima i privrednim društvima u aktuelnom trenutku. Kao dokaz da je tako sada ću vam dostaviti više podataka koji su nedvosmisleni.
Da krenemo od zaduženosti privrede. Aktuelno je preko dvadeset milijardi evra, do kraja godine će verovatno biti 23 - 24 milijarde evra, što je ogromna zaduženost. Od toga je 75% bankarski kapital, sredstva koja potražuju banke, dvadesetak posto je dug prema državi, a ostalo su ostali poverioci. Kako je to bilo 2001. godine? Nešto preko osam milijardi nemačkih maraka, otprilike četiri milijarde evra. Znači, pet puta je zaduženost privrede povećana. Da li to nekoga zabrinjava? Koji su razlozi? Šta je to uslovilo ovakvu zaduženost privrede i kojim metodama, kojim polugama će privreda prevazići ovakvu zaduženost? Da li mi imamo mere? Da li se može ova privreda iščupati?
Ako ovaj podatak uporedimo sa imovinom preduzeća, tek onda vidimo katastrofalno stanje, da mi privredu i nemamo. Vrednost ukupne imovine preduzeća je nešto preko petnaest milijardi evra, a zaduženost preko dvadeset. Znači, mi nemamo privredu, nije to više naša privreda, to je privreda onoga ko je stavio hipoteku, ko je stavio zalogu, ko potražuje, na temelju zakonskih propisa, određena sredstva. Ko je to? To su banke. Znači, naša privreda više nije privreda Srbije, to je privreda bankarskog sistema i pomalo države, jer privreda duguje ozbiljna sredstva državi, posebno fondovima, Fondu PIO preko dvesta milijardi dinara. Otprilike je to onoliko koliko država za godinu dana izdvoji. Za ovu godinu je to oko 230.000.000.000 dinara, a ukupna dugovanja prema PIO fondu su, sa kamatama, dvesta milijardi dinara.
Kada ove podatke uporedimo sa podacima iz 2001. i 1995. godine vidimo koliko je ta finansijska nedisciplina prisutna u našoj privredi. Sada ću vam izneti podatke o finansijskoj nedisciplini privrede i problemima društva zato što ne može naterati privredu da izvršava svoje obaveze koje privreda mora izvršiti, između ostalog i prema državi. Samo 18% privrednih društava uredno izmiruje obaveze kada se radi o platama radnika, 20% – plate se isplaćuju posle petnaest dana, 18% – posle mesec dana, a 44% – preko trideset dana. Vidite koja su to kašnjenja. Tu je još veći problem kod isplate poreza i doprinosa: 26% privrede isplaćuje redovno poreze i doprinose, 15% – do petnaest dana, 11% – do trideset dana, 48% – duže od trideset dana.
Kad uporedimo ove podatke sa podacima iz osamdesetih godina, kada je svega nekoliko procenata preduzeća neuredno izmirivalo obaveze, tek tada vidimo stvarne podatke o tome kolika je finansijska nedisciplina u privredi. Kada znamo da država ne izmiruje obaveze prema privredi, da je privreda osuđena da uzima kredite kod banaka, i to koje kredite, najviše kredite u Evropi, nema pomoći države, ni tamo gde država treba uredno da izmiruje obaveze, ne izmiruje, onda vidite u kom stanju se nalazi domaća privreda.
Tragično je to što je lokalna samouprava preuzela sada primat u određenim zaduživanjima privrede, kroz određene takse, naknade i druga davanja, tako da je u 2010. godini, prema podacima Privredne komore, sedamnaest novih nameta nametnuto privredi. To je ukupno 65 nameta, odnosno poreza, doprinosa, taksi, naknada i drugih davanja nametnutih kao obaveze onemoćaloj privredi, ugroženoj od nelojalne konkurencije sa strane, zaduženoj, sa ogromnim problemima koje ima.
Zbog vremena ću preći na drugi zakon koji je vrlo značajan sa aspekta sanacije određenog stanja privrede i privrednih društava. Međutim, ovako koncipiran zakon, koji nosi naziv zakon o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava, neće sigurno doneti nikakve rezultate, sem što će zadovoljiti banke. On je napisan zbog toga što je bankarski lobi prisilio određena ministarstva, NBS, pa i Vladu da izađe sa ovakvim zakonom. To je rečeno na strani 17, gde se pod tačkom 3) kaže ovako: „Restrukturiranje ima za cilj da omogući bankarskom sektoru u Republici Srbiji još jedan blagovremen i fleksibilan način da, u međusobnom dogovoru i u dogovoru sa privrednim društvom u finansijskim teškoćama, oslobode postojeća ili obezbede nova finansijska sredstva kako bi korporativni dužnik povratio likvidnost neophodnu za nastavak poslovanja“.
Nije suština u tome da se pomogne dužniku nego da se stavi hipoteka, da se obezbedi prioritet u naplati sredstava i da, kroz određena likvidna sredstva koja će dobiti dužnik, naplati prevashodno banka, ne država. Ovo je štetočinski zakon, sa aspekta države. Valjda država treba prvo da zaštiti sebe. Banka se štiti desetinama raznih dokumenata, raznim vrstama obezbeđenja, ona je zaštićena. Oni traže još jednu garanciju od strane države, da poremetite hrpu zakona, Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o hipoteci itd.; rušite te zakonske propise, omogućavate bankama da naplate ono što će inače dobiti. Gde je tu država?
Rekao sam da PIO fond potražuje preko dvesta milijardi dinara od privrede. Kada će to dobiti PIO fond? Nikada. Šta znači dvesta milijardi ovog trenutka? To je polovina prihoda PIO fonda za godinu dana. Šta to vas interesuje? Vi gurate ovo samo zato što lobistički krugovi u bankama zahtevaju da kroz zakonske propise dobiju određene privilegije, a imaju ih u izobilju.
Još je tragičnija odredba člana 11. koja kaže: „Finansijsko restrukturiranje može se sprovoditi ako u njemu učestvuju najmanje dve domaće ili strane banke u svojstvu poverilaca“. Gledajte dokle vi idete. Prvo, zašto dve, zašto ne jedna, zašto ne bi i sedam banaka, zašto ne bi sedam poverilaca, zašto ne bi poverioci sami učestvovali u finansijskom restrukturiranju? Prodao sam određenu mašinu, opremu kupcu i kupac nije izmirio; zašto ja kao poverilac ne bih u toj situaciji izvršio finansijsko restrukturiranje tog duga? Vi to onemogućavate, dajete prednost bankama, isključujete sve ostalo.
Šta vam znači „dve domaće ili strane banke“? Otkud strana banka može direktno da učestvuje u restrukturiranju ovde bez predstavništva? Ako je otvorila ovde predstavništvo, onda je domaća banka.
Ovo je, po meni, jedan štetočinski zakon, jer daje prednost bankama, koje su zaštićene ovde, pod posebnim patronatom države, a zna se zašto. Ovaj zakon će omogućiti samo urednu naplatu potraživanja bankama, koje će ogoliti i ovako uništenu privredu, a država će ostati bez sredstava, kao što je ostala i u ovih desetak godina. Hvala.

Gospodine Buha, iskoristili ste dvanaest minuta i petnaest sekundi.
Uz izvinjenje Poslaničkoj grupi DSS, reč ima gospodin Jovan Palalić.

Poštovani predsedavajući, poštovana potpredsednice Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, u svom izlaganju ću se osvrnuti na Predlog zakona o privrednim društvima, kao najvažniji i ključni zakon iz oblasti kompanijskog prava. Kako smo čuli, ministar je ovde rekao da se ovim zakonom rešavaju pitanja koja su postojala kao problematična u prethodnom periodu, što se tiče statusa i prava manjinskih akcionara i generalno korporativnog upravljanja, ali na osnovu niza rešenja koja vidimo u zakonu možemo da zaključimo da to uopšte nije tako. Ne vidi se, u stvari, ključni cilj ili rešavanje problema koje je očigledno namera predlagača zakona, a to je kako da se u nekoj perspektivi otarasi statusa manjinskih akcionara i njihovog položaja u kompanijama. Da ne govorim sad o činjenici da je uopšte kultura akcionarstva u Srbiji u prethodnom periodu bila na jako niskom nivou.
Mi sada imamo situaciju da se kroz niz rešenja u velikoj meri, nasuprot ovome što je govorio ministar, sužavaju prava manjinskih akcionara, što će stvoriti dodatne tenzije, pored ovih koje već imamo u ovom trenutku u velikom broju kompanija, između manjinskih akcionara i većinskih akcionara.
Evo, navešću niz rešenja i sužavanje tih prava. Prvo, pravo na derivativnu tužbu – do sada je pravo na tu tužbu imao svaki akcionar, sada se to vezuje za određeni procenat učešća u kapitalu društva. Znači, nema svaki akcionar pravo koje je do sada imao. Dalje, pravo proširenja dnevnog reda – opet se vezuje za određeni procenat u kapitalu društva. Umanjenje u odnosu na rešenja koja su bila. Dalje, informisanje akcionara. Pazite koja sa prava sad uskraćuju akcionarima, da znaju. Znači, akcionar ne može da zna dokumenta koja dokazuju svojinu i druga imovinska prava društva, godišnji izveštaj o poslovanju društva i konsolidovane godišnje izveštaje, izveštaje odbora i direktora, odnosno izvršnog odbora i nadzornog odbora, ako je upravljanje društvom dvodomno. To pravo sada, ili ta obaveza, ne stoji kod organa upravljanja u društvu, da se dostavlja akcionarima. Neka sada neko kaže da uskraćivanje ovih prava, za koje će sigurno akcionari znati, pogotovo manjinski akcionari, neće stvoriti dodatne probleme.
Mi sad imamo niz problema, da manjinski akcionari ne mogu da zakazuju skupštinu, ne mogu da utiču na niz prava koja imaju u svojim kompanijama. Jeste, to je nešto što je stečeno. Status manjinskih akcionara je uglavnom stečen u onom prethodnom periodu svojinske transformacije, ali, nažalost, akcionarska kultura je svedena na to da se akcionari, umesto da se podstiču da se bave svojim kompanijama, podstiču da što pre prodaju svoje akcije na tržištu.
Dalje, jedan od velikih problema koji postoje u rešavanju ovog zakona jeste... kaže, rešiće se problem korporativnog upravljanja. Vi unosite ovde niz novina u upravljanju, za koje teško da možemo reći da su adekvatne stanju kompanijskog prava i uopšte stanju privrednih društava u Srbiji.
Pravno lice može biti zastupnik, ili čak direktor. Možete zamisliti kakve će tek to probleme da stvori u funkcionisanju, da umesto fizičkog lica to može biti i pravno lice. Kakav će uticaj ta pravna lica imati na ta preduzeća koja im budu dala ta ovlašćenja?
Ne razrađujete pojam neizvršnih direktora, da ne govorimo o nesamostalnim direktorima. Koja je njihova uloga? Šta oni treba da rade u jednom nadzornom, upravnom odboru, osim što će stvoriti dodatne tenzije unutar tog organa? To se ovde uopšte ne razrađuje.
Znači, korporativno upravljanje sa stanovišta odnosa sa manjinskim akcionarima i sa stanovišta organa koji se ovde predviđaju, kaže se, jednodomno, dvodomno, stvoriće vrlo velike probleme. Vi ste samo stvar dodatno zakomplikovali.
Preduzetnicima uvodite neverovatnu stvar, solidarnu odgovornost za računovođu. Ne znam, voleo bih da čujem gde ste to našli? Zna se, preduzetnik je osnovao svoju preduzetničku radnju, ili trgovačku ili zanatsku; on odgovara celokupnom svojom imovinom. Može da zaključi ugovor o obavljanju poslovođenja sa nekom ličnošću. Taj preduzetnik, imamo tu najveće probleme u praksi, najčešće je lice koje je probijalo pravne ličnosti i koje je vršilo zloupotrebe u preduzetničkoj radnji ili u društvu sa ograničenom odgovornošću. On je taj koji je najčešće koristio tu svoju radnju za svoje lične svrhe. Sada, zbog njegovih zloupotreba treba da odgovara poslovođa. Apsolutno neverovatno rešenje. Nećete time ništa rešiti, osim što niko ko pročita ovaj zakon neće poželeti da bude poslovođa ili, kako se kaže u narodu, šef neke zanatske ili trgovačke radnje.
Dalje, pitanje koje se odnosi na dostavljanje. Uvodite mogućnost dostavljanja elektronskim putem. To je dobro rešenje. Ali, zašto bi jedna kompanija imala samo jednu elektronsku poštu? Zašto ih nema više? U krajnjoj liniji, da bismo ih onemogućimo da izbegnu dostavu, potrebno je, to smo mi našim amandmanom predložili, da se ta elektronska adresa registruje. Tako neće biti u mogućnosti da izbegnu ili da kažu da ono što je bilo potrebno da se dostavi nije dostavljeno.
Neverovatno je zašto se pomera ovaj rok, to je neko od kolega pomenuo, za 2014. godinu, kada je u pitanju davanje punomoćja od strane manjinskih akcionara, osim ako se u krajnjoj liniji ne želi da se status manjinskih akcionara izbaci kao nešto što je poželjno.
Naravno, pitanje koje se odnosi na probijanje pravne ličnosti, ovde su kolege dosta o tome govorile, izuzetno je značajno pitanje, zato što je ono uzrok velikih zloupotreba u situaciji kada najveći broj društava sa ograničenom odgovornošću ima jednog osnivača ili eventualno dva, ali niste rešili to pitanje ovim zakonom, nikako ga niste rešili. Opet ostaje isto rešenje koje je bilo – da se putem suda nadgornjavaju poverioci, da podnose krivične prijave. Ti postupci dugo traju, ta lica mogu da pobegnu. Ozbiljan problem koji opterećuje našu privredu, i na to su kolege s pravom ukazale, jeste probijanje pravne ličnosti, a vi ga niste ni na koji način rešili.
Zbog kratkoće vremena mogu da se pomenu i pitanja preferencijalnih akcija, zašto je neophodno da budu otkupljene od strane društva po tržišnim uslovima, a da ne govorimo šta će društvu sopstvene akcije (o tome ćemo više pričati kada bude rasprava o amandmanima). U odnosu na sadašnje rešenje, gde su se one morale u potpunosti otuđiti, sada dajete društvu mogućnost da te akcije zadrži u svom vlasništvu. Apsolutno ne znamo šta je smisao toga, niti nam ukazujete šta je racio tog rešenja.
U svakom slučaju, zakon ne rešava probleme na koje ste vi ovde ukazali da postoje. Predlažemo da se on ne prihvati. U raspravi o amandmanima ću dalje govoriti. Hvala.

Sedam minuta i trideset pet sekundi iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe.
Reč ima gospođa potpredsednica Skupštine Gordana Čomić.

 Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da dam svoju procenu o kontekstu u kojem donosimo zakon o privrednim društvima, taman toliko koliko i o nekim od njegovih odredaba, pogotovo o dva člana na koja sam podnela amandmane, sa željom da i jezikom i kontekstom u kojem donosimo zakon zapodenem i debatu, ako je moguće, a svakako da približim sve ono što su nama poznati članovi i izrazi onima zbog kojih sve to radimo, a to su građani Srbije.
Postoji nekoliko vrsta zakona koje donosi svaka narodna skupština i svaki parlament, koji se razlikuju po tome na koga se sve odnose, i to su grupe zakona, kao što su: Ustav, ako je moguće to izjednačiti sa zakonom koji se odnosi baš na svakog pripadnika i pripadnicu društva, zatim, Porodični zakon, koji se, kao „mali Ustav“, odnosi praktično na sve koji žive u društvu, Zakon o budžetu, koji se indirektno odnosi na sve u društvu, i ovakvi zakoni, kao što je zakon o privrednim društvima – u suštini, taman koliko se odnosi samo na neke koji se odlučuju na osnivanje toliko se odnosi i na one koji u privrednim društvima rade, ali, i važnije, odnosi se na sliku o zemlji, državi, o profilu onih koji su na javnim poslovima i koji upravljaju porukom koju šaljemo kakav osnov ekonomije na kakvim regulacijama pravimo i želimo da razvijamo u društvu kojim upravljamo.
Kažu još da se analiza posledica primene nekog zakona koji zakonodavac donosi najbolje može proceniti ako pokušamo da se stavimo u cipele onih ili da se uživimo u uloge onih na koje se zakon neposredno odnosi. To je prva tačka iz mojih procena koju želim da podelim sa vama, jer sam pokušala da razgovaram sa onima koji imaju privredna društva bilo koje vrste, ili žele da ih osnuju, kako njima izgleda sve ono što im Vlada Republike Srbije, pa onda Narodna skupština nudi kao regulacije.
Nekoliko rečenica sam skupila, mahom se tiču onoga što zovemo mala ili srednja preduzeća. Ljudi koji zapošljavaju do deset ili do pedeset ljudi, mada se sa time slažu i zastupnici privatnog kapitala i osnivači privrednih društava koji zapošljavaju i do hiljadu ili više ljudi, kažu – ne da mi poreska politika da dišem, ne vidi me moja sopstvena država kroz svoju poresku politiku koliko mi prostora treba da ne utajim porez, da platim porez, ali da mogu da dišem i da mogu da radim. Kada razložimo to pitanje onda mi kažu – nije u pitanju toliko iznos poreza koliko nemam utisak da imam elementarno poštovanje od onih koji su u ime države, u ime državne uprave zaduženi da im plaćam porez, dakle, osećam se omalovaženim, a smatram da doprinosim društvu redovnim uplatama poreza.
To je prva stvar, koju dele skoro svi sa kojima sam imala čast i privilegiju da razgovaram jer su želeli da sa mnom stupe u kontakt povodom mog pitanja – kako se država odnosi prema tebi dok ti imaš neko privredno društvo, proizvodiš nešto, radiš sa uslugom, bilo šta, trgovinom, kako ti vidiš tu državu za koju i ti i ja radimo, ja u zakonodavnom a ti u proizvodnom delu, u tom ekonomskom kvadrantu za koji ja moram da pravim regulacije?
Druga rečenica koju mi kažu jeste – ponašaju se, tu se uvek misli na predstavnike države, gde god da oni imaju kontakt sa njima, ponašaju se kao da ja ne postojim, u stvari, nešto tražim od njih; od pet njih od kojih nešto tražim, koji od mene nešto traže, njih četvorica ili četvoro kažu – to nije moj posao, da se time bavim. Tu rečenicu sam toliko često čula od ljudi koji su preuzeli rizik, uložili svoj kapital, podigli kredite, žele da proizvode, da je rečenica koju najčešće čuju od predstavnika države – to nije moj posao, nije to moja nadležnost, dođite sutra.
Privatno sam objavila rat toj rečenici jer mislim da strašno mnogo ljudi gubi vreme, novac, nerve, emocije zbog toga što ljudi u javnim poslovima, u državnoj upravi smatraju da imaju prava da bilo kome ko se njima obrati, a dolazi zakon o kojem sada raspravljamo iz ekonomskog sektora, kažu – to nije moj posao, to nije moja nadležnost. To je metastaza mržnje prema onima koji žele da rade i gde god i kako god budem mogla da se borim protiv rečenice „to nije moj posao“, to ću učiniti.
Treća stvar koju dobijam kao odgovor nakon ove dve – osećam se omalovaženim i prema meni se ponašaju kao da to nije moj posao. Dakle, treća rečenica koju dobijam kada pitam – dobro, ti si poslodavac, ti si vlasnik privrednog društva, podigao si kredit, nisi zadovoljan fiskalnom politikom odnosno porezima, nisi zadovoljan komunikacijom ljudi iz države uprave prema tebi, a kako se ti ponašaš prema svojim radnicima, da li maltretiraš svoje radnike, da li poštuješ Zakon o zapošljavanju, da li poštuješ Zakon o radu, da li su tvoji radnici plaćeni kako treba? Tada se odgovor sastoji u obrazloženju – pa, kako moram, nekad ne mogu da ih plaćam, nekad pokušam da izbegnem obaveze, nekad im direktno kršim prava koja imaju po jednoj od onih istih regulacija koje donosimo ovde.
To je kontekst u kojem se donosi novi zakon o privrednim društvima.
U želji da poboljšam odredbe zakona pokušala sam da stupim tada u dijalog sa predstavnicima Vlade koju podržavam, podnoseći dva amandmana. Jedan amandman je na član 145, u kojem tražim da se broj 50.000 dinara, koji se odnosi na osnivački ulog, zameni sa sto dinara. Zanimljiva stvar, jednaka količina nerazumevanja koja postoji između predstavnika privrednih društava i predstavnika Vlade ili izvršnih organa ili državne uprave sa kojima imaju neposredne kontakte dogodila se između mene i predstavnika Vlade, jer ja pitam jedno a oni odgovaraju drugo. To nije prvi put, ovo je već četvrti ili peti put da pitam jedno, a oni odgovaraju drugo.
Kroz salu se prolama odobravanje opozicije i zahvaljujem se na odobravanju jer to znači da imam potpunu svest o tome da je kontrola Vlade zajednički posao, i opozicije i vladajuće većine, ko god bio opozicija i ko god bio vladajuća većina. Kada vi već ne umete da kritikujete Vladu kako treba, onda moram ja; šta ću, nema ko.
Član 145. kaže da postoji osnivački ulog. Narodni poslanik Janko Veselinović je izvanredno u svom obraćanju, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Za evropsku Srbiju, dao istorijat našeg eksperimentisanja kroz 20. vek, bez obzira na različite društvene sisteme koje smo imali u tom 20. veku. Pridružiću se govoreći o kratkom istorijatu ovog osnivačkog uloga koji je uveden 1996. godine sa 5.000 dolara, pa onda smanjen 2005. godine na 500 evra, odnosno sada 50.000 dinara, sa jednim jedinim obrazloženjem, da će time da se spreče fantomske firme. To je tačka u kojoj počinjem da se slažem sa vlasnicima, osnivačima privrednih društava, malih i srednjih preduzeća ili velikih preduzeća kada kažu – ljudi iz državne uprave mene ne razumeju.
Dakle, svako ko mi kaže da je osnivački ulog prepreka da se osniva fantomska firma, ili kakva god, ili neće da radi svoj posao ili ne razume šta mu je posao ili ga je baš briga. Šta god bilo od ta tri, to meni nije zanimljivo. Meni je zanimljivo da pokušam amandmanom da ukinem osnivački ulog jer ne služi ničemu osim inerciji, našoj, i lakoći s kojom kažemo „mi smo za reforme“, ali kada treba da učinimo jedan sasvim jednostavan, mali korak, onda kažemo – to ne možemo, to je komplikovano, to ne možemo nikako sada u ovom koraku da sprovedemo.
Zamoliću kolege iz opozicije da podrže ovaj amandman u danu za glasanje jer smatram da je to zajednički napor da pomognemo ljudima koji žele da osnuju, ali da učinimo i našoj državi. Naime, u obrazloženju sam dokazala i izračunala na koji način se olakšava osnivanje privrednih društava ukidanjem ovog iznosa za osnivački ulog, ali i kako se podiže plasman u „Doing business“ studiji Svetske banke država koje to učine. Tu više ne razumem svog predstavnika Vlade jer tražim da mi kaže da tabela koja mu je ponuđena nije tačna ili da mi kaže pravi razlog zašto insistiraju na osnivačkom ulogu koji ne postoji ni u Makedoniji, ni u Crnoj Gori, ni u Albaniji, ni u Bugarskoj, ni u Australiji, ni u Brazilu, ni u Kanadi, ni na Kipru, ni u Francuskoj. U Nemačkoj postoji drugi iznos za potpuno drugu vrstu osnivanja društava, u Gruziji, Velikoj Britaniji, Irskoj, Izraelu, Japanu, Koreji, SAD.
Pitam drugi put, a oni lepo kažu – da se ne osnivaju fantomske firme. Fantomske firme su posao za policiju, za istragu, za krivična dela. Fantomske firme nisu tema za ljude koji zaista razumeju zašto treba menjati zakon, odnosno doneti ovaj, inače dobar, zakon o privrednim društvima.
Dakle, u slučaju usvajanja ovog amandmana, Srbija, koja je trenutno po generalnom plasmanu 89. od ukupno 182 rangirane države, dakle, samo usvajanjem ovog amandmana i ukidanjem osnivačkog uloga, penje se na 75. mesto. Dozvoljavam da nisam dobro izračunala, da nisam dobro konsultovala, ali onda molim da mi se pokaže kako to nije tačno. U slučajevima kada je u pitanju samo otpočinjanje posla, pa rangiranje na osnovu modela Svetske banke, ako ukinemo osnivački ulog, sa trenutnog 75. mesta, na kojem smo zbog toga što postoji osnivački ulog, penjemo se na 13. mesto.
Hoćemo li reforme ili nećemo reforme? Pitanje na koje ću, nadam se, dobiti odgovor i od predstavnika Vlade, kao i od svih nas koji ćemo na tako jednostavnom primeru dokazati da reforme nisu prazna priča, da odluke o tome da se reforme sprovedu zavise od svih nas kada se radi ovako važan sektor kao što je ekonomska oblast, odnosno osnivanje privrednih društava.
Drugi amandman sam podnela na član 335, kojim se definiše sazivanje sednica i menjaju članovi koji treba da sednice akcionara društva definišu tako da ih je moguće organizovati, da ih je moguće voditi, da je moguće na njima doneti odluku. Zaista bih molila i predstavnike predlagača i sve vas da pažljivo pogledate ovaj amandman, jer on omogućava da se sednice akcionarskih društava odvijaju bez problema u odnosu na stanje koje trenutno postoji, gde postoji problem, od dostavljanja obaveštenja do rokova, ili do načina da se sednice akcionarskog društva zaista održe.
Pažljivo sam slušala sve koji su učestvovali u diskusiji. Ako govorimo ponovo o kontekstu u kojem donosimo ovaj zakon o privrednim društvima, diskusije koje sam čula u ovoj sali mogu se podeliti na dva dela: jedna grupa poslanika, član po član, ili zakonom u celini, govori u prilog donošenju zakona o privrednim društvima; druga grupa poslanika kritički opisujući stanje u ekonomiji u Srbiji paradoksalno i tačno govori u prilog donošenju ovog zakona.
Samo opisujući stanje i samo se vajkajući nad time da se baš ništa ne može promeniti i da je sve jako bez veze, imate neverovatno udobnu ulogu da budete uvek u pravu. Ako kažete da se ništa ne može uraditi, ne može biti da ne budete u pravu i da tako imate nekakav stav i među nama i u obraćanju prema biračkom telu; jedina stvar je što se onda stvarno ništa ne menja, jer niko ne ulaže nikakav napor da se išta menja.
Za kritički opis naše ekonomske stvarnosti, za propuste koji postoje u regulaciji i ponovo za nadu da će predstavnici predlagača prihvatiti ova dva amandmana koja imam, ja ću na kraju podeliti sa vama kontekst jezika koji upotrebljavamo nesvesno, ako uopšte slušamo sami sebe dok govorimo, dok opisujemo stanje. Možda nije direktno vezano za privredna društva, ali u ovoj sali i u javnosti se vrlo često govori o lošim privatizacijama, o poništenim privatizacijama, o loše privatizovanom sektoru; to je jezik o kojem bih vas molila da razmislimo, da li imamo prava da upotrebljavamo tu reč.
Ne postoji loša privatizacija. Ili postoji osoba koja je učinila krivično delo i mora biti predmet istrage sa osnovanom optužnicom, ili imate privatizaciju koja funkcioniše u okviru zakona, koja „radi“ i donosi dobro lokalnoj zajednici u kojoj postoji.
Naša sklonost da oprostimo rečima „loša privatizacija“ jeste najgora usluga svima nama koji hoćemo zakon i red u oblasti ekonomskog i finansijskog sektora u Srbiji. Privatizacija može biti ili sa učinjenim krivičnim delom, i onda neko mora da bude osnovano optužen, ili je privatizacija dobra, jer je privatni kapital dobar i jer je privatni kapital ono što nosi razvijene ekonomije u celom svetu, pa će tako nositi i ekonomiju Srbije.
Isto tako, ne slušajući me daju mi obrazloženje da je osnivački ulog potreban jer to sprečava osnivanje fantomskih firmi. Tu dokazi ne pomažu, činjenice ne pomažu, ali se nadam da pomaže da se čujemo, da se razumemo i da se saslušamo i da, uz pomoć svih nas, prihvatanjem ovog amandmana pomognemo Srbiji da se na „Doing business“ listi popne sa 89. na 75. mesto, a da se na listi koja rangira početak biznisa popne sa 83. na 13. mesto. Ne sumnjam u vašu podršku i hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem, potpredsednice Čomić. Dajem reč narodnom poslaniku gospođi Milici Vojić Marković.

Gospođo potpredsednice, uvaženi gosti, dame i gospodo narodni poslanici, sa zanimanjem sam slušala prethodni govor. On zaista jeste vrlo kritički nastrojen i takav govor ne dolazi često sa ove strane gde sedi vladajuća koalicija. On dokazuje samo jedno, da je sve ono što je Demokratska stranka Srbije govorila od jula 2008. godine, kada je ova vlada napravljena, istinito i da smo bili potpuno u pravu.

Pomenuću da ste stavili u jedan zajednički načelni pretres tri zakona za koja nisam shvatila u kakvoj su vezi, naročito ovaj treći sa prethodna dva – Predlog zakona o privrednim društvima, Predlog zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava i Predlog zakona o kontroli predmeta od dragocenih metala.

Privreda je, po vama, svedena na to da treba kontrolisati nešto što je poput dragocenog metala. Niko od uvaženih govornika danas nije pomenuo ovaj treći zakon, a ja moram da govorim o njemu zato što DSS smatra da svaki od zakona koji se nalaze na dnevnom redu vredi da se ovde o njemu prodiskutuje.

Predlog zakona o kontroli predmeta od dragocenih metala je do sada bio... ova oblast je do sada bila uređena zakonom savezne države, zakonom iz 1994. godine, odnosno 1996. godine. Taj zakon je dosta zastareo. Zastareo je u odnosu na pravni sistem Republike Srbije, zastareo je u odnosu na sadašnje vreme i naročito u odnosu na ono što se zove savremeno tržište. Naročito su na to ukazivali proizvođači i uvoznici dragocenih metala, koji su smatrali da država konačno treba da se pozabavi ovim i da donese novi zakon.

Evo jednog primera na koji su oni često ukazivali. Postojeći Zakon o kontroli predmeta od dragocenih metala obavezuje sve domaće proizvođače i uvoznike da predmete od zlata, srebra ili platine podnesu na ispitivanje u Direkciju za mere i dragocene metale. Kada su domaći proizvođači u fokusu onda je to sasvim u redu, ali se problem pojavljuje kada se radi o uvoznicima, najčešće brendiranog, stranog nakita, koji takođe već imaju žig, prošli su kontrolu, određena asocijacija stoji iza vrednosti tog žiga i garantuje da to što tamo stoji jeste to što je potpisano tim brendom, odnosno žigom koji je ispred asocijacije.

Postojeći zakon kaže, ovaj koji se menja, da je uvoznik dužan da u roku od 15 dana od trenutka uvoza takvog predmeta taj predmet pošalje na dodatnu kontrolu Direkciji za mere. Naravno, to otežava poslovanje privrednika iz ove oblasti i smeta onom jedinstvenom tržištu za koje se ova vlada deklarativno zalaže. Ali, kada su u pitanju neki konkretni potezi, kada treba da preduzme nešto u tom smislu, ona to ne preduzima.

Nije zanemarljiva ni činjenica koju treba pomenuti, a to je da su uvozne dažbine 42% od vrednosti proizvoda, što takođe ometa poslovanje, ali i te kako puni državni budžet.

Privrednici iz ove oblasti, zanatlije, zlatari, uvoznici, smatrali su da predlog ovog zakona koji je pred nama treba da reši sve ove probleme i da im pomogne da ih prevaziđu, da brže i jednostavnije posluju. Oni naročito ističu nekoliko vrsta problema. Doduše, zakon je pokušao da ih reši, ali neko ko je predlagač ovog zakona očigledno nije imao sluha ili nije hteo da se zainteresuje koji su to problemi u praksi.

Predlog zakona je sada konačno pred nama i možemo da ga uporedimo sa onim što su ljudi iz prakse rekli da im je problem. Vidimo da ovaj zakon na te konkretne probleme gotovo da i ne odgovara. Ti konkretni problemi iz prakse ga potpuno ne interesuju. Recimo, u članu 29. zakon kaže: „Ministar može priznati važenje inostranih žigova na predmetima, ako su izdati pod uslovima koji obezbeđuju ispunjenost zahteva koji su u Republici Srbiji propisani za te predmete.“ Pitam vas, gde to još ima u svetu i zašto bi to bilo diskreciono pravo bilo kog ministra, zašto bi to bila njegova volja? Zašto ministar to treba da procenjuje? To je prosto neverovatno.

U stavu 3. u istom članu vi dalje kažete: „Ministar bliže propisuje način priznavanja inostranih žigova iz stava 2. ovog člana.“ Drugim rečima, u zakonu vi o tome nećete pričati ništa. Nemate nikakvu odrednicu koja bi se ticala ove stvari, ali biće to u podzakonskim aktima. Biće, ako bude, a ako ne bude – ništa od toga. Pitanje je kada će ti podzakonski akti izaći? Tek, ovaj razlog da donosite ovaj zakon kako biste pomogli praksi, kako biste prevazišli probleme ljudi u praksi više ne stoji.

Ovim ignorisanjem problema koje su ljudi naveli vi pokazujete da se vas problemi ljudi ne tiču, da je za vas sasvim dovoljno da ljudi uplate 42% vrednosti svakog proizvoda, i tu je kraj interesovanja države za njih. Naravno, jer vam je vrlo važno da se od ta 42% puni budžet, kako biste mogli, Vlada i Boris Tadić, da administraciju, koja je sve veća i veća i nagomilava se, izdržavate.

S druge strane, postavlja se pitanje ove rekonstruisane vlade, gde su se namirili svi ti ljudi koji su se u jednom momentu pojavili kao tehnološki višak a oni se samo „prepakovali“ u neka druga ministarstva? I, da odgovorite na pitanje – kakva je vrednost za svakog od nas u životu dobijena tim što ste vi tu svoju vladu rekonstruisali? Ono što je činjenica, to je da će ova vlada i predsednik Boris Tadić ostati u istoriji upamćeni kao vlada koja je najnesposobnija i koja je izdala sve vitalne interese države Srbije.

U čl. 26. i 27, koji su direktni uvod u korupciju, vi dalje umnožavate tela koja treba da rade isti posao kao već pomenuta direkcija. Prosto je nepotrebno da uvodite nova pravna lica, nova tela, a da oni rade isti takav posao. To je činjenica. O ovom zakonu još ćemo raspravljati kad budemo govorili o amandmanima, jer imamo desetak podnetih amandmana, i onda ćemo pričati o konkretnim stvarima. Hvala.

Zahvaljujem. Ima reč narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Poštovana predsedavajuća, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanici Srpskog pokreta obnove su, kao korektan i konstruktivan koalicioni partner, jedini desničari u vladajućoj većini i naravno da gledamo kod svih zakona sve odredbe koje vraćaju Srbiju pretkomunističkim temeljima, koje Srbiju vraćaju sebi, a to istovremeno znači da Srbiju približavaju Evropskoj uniji.
Poznato je da su sve naše velike pravne reforme rađene uz uvažavanje svega onoga što je postojalo kao naša društvena stvarnost, ali i po ugledu na velike pravne kodifikacije, pre svega na francuski Code civil, na nemački građanski zakonik. U krivičnopravnom zakonodavstvu smo u velikoj meri bili okrenuti najrazvijenijim pravnim sistemima. U pravnoj istoriji poznato je da se ni veliki kodifikatori, poput Justinijana, kod pravne kodifikacije nisu oslanjali isključivo na jedan mentalni sklop, nisu gledali samo da poštuju domaće pravne stručnjake, već su primenjivali sve najbolje pravne institute za koje se tada znalo da postoje u zemlji i okruženju.
Akcionarstvo je u Srbiji uvedeno 1911. godine. Trgovalo se akcijama, postojala je berza, zemlja je bila u privrednom poletu, dinar je bio stabilan, poštovalo se načelo savesnosti i poštenja u privrednom poslovanju. Tada su vlasnici kapitala držali i do časti, ne samo do biznisa. Profit nije bio jedini motiv bavljenja nekom privrednom delatnošću. Pre svega u Beogradu, a i širom Srbije još uvek postoje zadužbine, fondacije, sve ono što su ostavili naciji ti koji su tada na drugi način shvatali privredno poslovanje, državu i svoju naciju.
Imali smo jedan nasilan prekid svega 1945. godine. Od toga da je pobijena srpska građanska klasa, da su oni što su bili dole otišli gore, a da su oni koji su bili gore pre svega fizički postradali ili oterani u beli svet. Od 1963. godine do 1990. godine bivša Jugoslavija je izgubila 23.000 doktora nauka zbog negativne selekcije.
Naravno da je i u pogledu privrednog poslovanja postojao niz komunističkih gluposti i komunističkih eksperimenata od kojih je svaki doživeo fijasko. Od državnog upravljanja privredom, od radničkog samoupravljanja, od nipodaštavanja intelektualnog rada, od toga da su oni sa najnižim obrazovanjem čak i lekarima, hirurzima propisivali normu koliko dnevno treba da operišu, od gluposti da je, recimo, kada krojač zašije rukav to proizvodni rad, a ako hirurg nekome spasi ruku i zašije, to je neproizvodni rad, od uvođenja Zakona o udruženom radu i svega i svačega – sve fijasko do fijaska.
Očekivali smo da se uvođenjem višestranačkog sistema u našoj zemlji u svim oblastima našeg društvenog, političkog i privrednog života ugledamo na uređenije pravne sisteme, što čine vlade od 2000. godine naovamo, ali ne u potpunoj meri, ne celovito, ne sveobuhvatno. Zbog toga mi iz SPO-a, kada kritikujemo, kritikujemo upravo u najboljoj nameri, da bi se u potpunosti društvo prilagodilo onome što je društvu potrebno. Tu pre svega mislim na organizaciju privrednih subjekata.
U Zakonu o privrednim društvima iz 2005. bilo je i dobrih rešenja, ali bilo je i dosta loših rešenja. Sama činjenica da je bilo šest izmena i dopuna tog zakona govori dovoljno. Posle 1945. godine imali smo nekoliko desetina izmena zakona koji su se ticali pre svega naših preduzeća ili privrednih društava.
Šta se desilo devedesetih godina? Upravo su naslednici, deca i sinovi onih koji su eksperimentisali privrednim životom tadašnje Jugoslavije i Srbije postali, pre svega raznim kriminalnim radnjama i na osnovu toga što su bili ratni profiteri, uživali podršku države ili bili oslonjeni na neku „Kolubaru“ itd., vlasnici kapitala. Kao takvi, pošto nisu imali pedigre one građanske srpske klase pre Drugog svetskog rata, takav je njihov odnos bio i prema kapitalu, a i prema zaposlenima.
Zbog toga je dobro što je ovaj saziv Narodne skupštine usvojio Zakon o zabrani zlostavljanja na poslu, jer je danas zlostavljanje na poslu opšteprisutno u Srbiji upravo zbog činjenice da je najčešće kapital sumnjivog porekla postao kapital sa kojim se ušlo u privatizaciju.
Danas nemamo mnogo uspešnih privatizacija ili mnogo odnosa u kojima se poslodavci, novi vlasnici kapitala, zaista ponašaju prema svojim zaposlenima onako kako treba. Ali, treba pomenuti i neke dobre primere. Konzorcijum „Farmakom MB“ je izvršio neke dobre privatizacije, pre svega „Mlekare“ Šabac, „Livnice“ u Guči, u Dragačevu, koje odlično posluju, a odnos prema radnicima je zaista na izvanrednom nivou. Postoji zadovoljstvo na svim nivoima, povećane su plate, povećana je proizvodnja, poboljšani su uslovi rada i to je nešto što smo mi iz Srpskog pokreta obnove očekivali da vidimo na svakom koraku.
Pošto je prethodni zakon iz 2005. godine zaista u velikoj meri prevaziđen, sada se postavlja osnovno pitanje da li se ovim zakonom stvara normativni ambijent za jedno drugačije ponašanje i poslovanje privrednih društava? Pošto smo mi pratili javnu raspravu o ovom zakonu, poredili ga sa uporednim zakonodavstvom, mislimo da sa puno optimizma treba očekivati da u ovoj oblasti stvari krenu nabolje, ne samo zbog toga što će se poštovati direktive EU ili što je zakon u velikoj meri okrenut ka evropskom zakonodavstvu, već zato što je okrenut uređenim ekonomskim i pravnim sistemima.
Ako danas izvršite anketu ili istraživanje kod naših građana i pitate ih da li oni imaju sigurnost u privredno poslovanje, oni će vam dati odgovor da nemaju.
Među strancima koji su ovde dolazili bilo je i onih koji su dolazili sa najboljim namerama i sa zdravim kapitalom, a i onih drugih, ali, verujte, najveći deo njih sa kojima smo kontaktirali nije u potpunosti razumeo neke naše pravne institute, nije osetio sigurnost ulaganja u onoj meri koja bi bila dovoljna, bez obzira na to što je država, ova vlada sprovela niz pozitivnih mera u pogledu privlačenja stranih investitora, od subvencionisanja radnog mesta.
Lokalne samouprave su dale veliki doprinos. Mi iz Srpskog pokreta obnove očekujemo da ih ova vlada za to nagradi. Nekoliko puta sam spomenuo opštinu Lapovo koja je oslobodila investitore svih lokalnih obaveza i zbog toga osiromašila svoj budžet. Ne samo opština Lapovo, već sve opštine koje su se na sličan način ponašale, opština Inđija, opština Varvarin i mnoge male lokalne samouprave, treba zbog toga da dobiju nagradu od ove vlade, a ne da budu kažnjene zbog toga što su učinile nešto dobro za svoje građane i za Srbiju.
Kažem, mi smo umereni optimisti. Videćemo kako će se zakon primenjivati u praksi, ali kada je u pitanju normativni deo nemamo nekih ozbiljnijih prigovora. Čini nam se da je potrebno zbog pravne sigurnosti, zbog toga što su postojale mnoge zloupotrebe, zato što su mnoge firme otvarane samo da bi prevarile poverioce, da bi prevarile svoje saradnike, da postoji i račun na memorandumu svake firme i poreski identifikacioni broj i da se možda prihvate neki amandmani koji pojačavaju sprečavanje zloupotreba.
Dobro je što će ovaj zakon sigurno naići na bolje razumevanje i naših i stranih biznismena i investitora, što se uvode novi instituti u pogledu zaštite akcionara, pre svega manjinskih akcionara (svedoci smo mnogih sporova većinskih i manjinskih akcionara), što su uvedeni jednodomni i dvodomni sistem upravljanja društvom sa ograničenom odgovornošću i akcionarskim društvom, a sigurno je da će biti potrebna i dodatna edukacija naših privrednika.
Nadzorni odbor konačno dobija značaj koji do sada nije imao jer preuzima jedan deo nadležnosti koje su ranije bile nadležnosti upravnog odbora privrednih društava u pogledu strategije poslovanja, ciljeva društva; imenuje izvršne direktore, vrši ozbiljniju kontrolu i nadzor nad poslovanjem privrednih društava.
Pojačana je odgovornost direktora i članova društva, postoji odgovornost celokupnom svojom imovinom. To je dobro jer nije dovoljno da neko odgovara samo krivičnopravno za to što je upropastio neku firmu, namerno proizveo stečaj itd., potrebno je da odgovara i svojom imovinom i verujte da je ta sankcija značajnija i ubedljivija od krivičnopravne sankcije.
Dobro je što postoji elektronski način komunikacije, što je uvedeno dosta novih institucija o kojima bi zaista dugo moglo da se priča.
Mislimo da će ovo poboljšati stabilnost u poslovanju privrednih društava, da ovaj zakon konačno, posle sedamdeset godina, stavlja tačku na mnoge komunističke besmislice i iluzije, jer, ne zaboravimo, mnogi su još uvek mentalno u jednopartijskom sistemu. Nema više dirigovane političke ekonomije, postoji odgovornost za nesavesno postupanje, suštinski se menjaju odnosi u našoj privredi, eliminiše se osećaj nepravde i, čini nam se, konačno se štite poverioci. Zbog toga će poslanici Srpskog pokreta obnove u danu za glasanje podržati ovaj zakonski predlog, a kad bude počela rasprava o pojedinostima pokušaćemo da damo svoj doprinos da se kroz neke amandmane ovaj dobar zakon popravi. Hvala.

Zahvaljujem. Dajem reč narodnom poslaniku gospođi Lidiji Dimitrijević.