Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o privrednim društvima predstavljen nam je kao način da se u potpunosti reguliše ova materija i reše problemi koji su identifikovani u proteklih šest godina. Takođe se više puta, kako danas prilikom predstavljanja Narodnoj skupštini, tako i u javnosti, naglašava davanje većih prava i bolja zaštita manjinskih akcionara. Čuli smo od predstavnika vlasti i da su dobili pohvale stručne javnosti.
Pokušaću da u narednih nekoliko minuta obrazložim građanima Srbije zbog čega je stav Srpske radikalne stranke da ne treba usvojiti zakon u ovakvom obliku u kome se nalazi pred narodnim poslanicima, već da treba da pretrpi izvesne, krupnije korekcije.
Stavovi većine građana su identični stavovima Srpske radikalne stranke. Mnogi građani Srbije osetili su na svojoj koži nepravdu suočavajući se sa činjenicom da su bili prinuđeni da prodaju svoje akcije na silu. U zakonu koji je trenutno na snazi i u ovom predlogu zakona to je nazvano malo blažim imenom – prinudni otkup akcija. Prinuda i sila znače jedno te isto, samo što kada nekome ne odgovara da stvari nazove pravim imenom on pronađe sinonim koji zvuči malo blaže.
Pravo svojine garantovano je Ustavom Republike Srbije, članom 58. Pročitaću ovaj član: „Jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine. Oduzimanje ili ograničavanje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom.“
Tako kaže Ustav Republike Srbije, a ovim zakonom najgrublje se krši Ustavom zagarantovano pravo. Činjenica je da je najveći broj građana akcije stekao u procesu privatizacije, ali to je učinjeno na osnovu zakona; neki su ih stekli po osnovu rada u nekom preduzeću; zatim, neke akcije su sticane tako što su podeljene svima koji nisu radili u preduzećima čije su akcije bile predmet podele ili su se odrekli vlasništva nad akcijama koje bi dobili tamo gde su radili, kako bi ostvarili pravo na besplatne akcije pojedinih preduzeća zato što su se nadali da će one vredeti hiljadu evra. Vreme je pokazalo da je to bilo samo jedno u nizu predizbornih praznih obećanja.
Ljudi koji su ostali bez posla baš u pomenutom procesu privatizacije i koji su na druge načine osiromašeni verovatno su u očaju u jednom trenutku pomislili da bi mogli steći akcije koje bi postale njihova imovina i koje bi mogli prodati po ceni koja bi im donela taj obećani iznos od hiljadu evra. Mnogi su se ponadali da će višečlane porodice na taj način doći do nekog novca koji će im omogućiti da kupe neki automobil da taksiraju ili otvore kiosk, kako bi preživeli ovo teško vreme. Od svega toga, naravno, ništa.
Pomenula sam već da su mnogi građani koji su stekli akcije prilikom privatizacije preduzeća u kojima su radili na svojoj koži osetili kako izgleda kada im neko prinudno otkupi te akcije. Oni su jednostavno želeli da zadrže te akcije jer to je postala njihova svojina. Želeli su da nose rizik poslovanja – ukoliko bude dobiti, da učestvuju u deobi, ukoliko bude gubitaka, da podnose gubitke, ali da raspolažu svojom imovinom prihvatajući rizik koji to prati.
Međutim, postupak je bio sledeći: najpre ide javna ponuda za preuzimanje. Oni koji ne žele da prodaju svoje akcije nisu se odazivali na te ponude, ali onda su dobijali pisani zahtev za prinudnu prodaju akcija najkasnije u roku od 120 dana od dana isteka krajnjeg roka iz javne ponude. Ukoliko se u roku od trideset dana ne odgovori na zahtev za prinudnu prodaju, ponuđač, tj. vlasnik koji ima vlasništvo nad 95% akcija uplati novac nesaglasnim akcionarima i onda se izvrši upis u Centralni registar.
Nije od neke važnosti za akcionare, jer u suštini ne menja ništa, ali sadašnjim predlogom zakona nije predviđen rok od 120 dana za obaveštavanje. Čak i to je sada izbačeno iz zakona.
Jedna od važnijih stvari je to da se sada zakonom kao otkupilac, tj. akcionar koji ima najmanje 95% akcija, tretira neko ko poseduje svoje akcije i akcije povezanih lica, ako su ona povezana sa otkupiocem najmanje godinu dana pre donošenja odluke o prinudnom otkupu. Ovim je indirektno smanjen prag vlasništva od 95%.
Onako kako nismo za prinudnu prodaju akcija mi u Srpskoj radikalnoj stranci nismo ni za obavezu kontrolnog akcionara koji ima 95% akcija da mora da otkupi akcije svakog od preostalih akcionara društva kada mu ovaj uputi pismeni zahtev, o čemu govori član 522. Predloga zakona. Ove odredbe su, u stvari, napisane kako bi se pokrio prinudni otkup, jer je to jedan od vrlo nepoštenih načina. Poslanički klub SRS je podneo amandmane kojima smo predložili drugačija rešenja, koja su zasnovana na malo većoj pravičnosti i jednakosti, da svako ima prava da raspolaže svojom imovinom na način za koji on proceni da je najispravniji. O tome ćemo kada dođe vreme za raspravu u pojedinostima.
Ono što bih još istakla odnosi se na kaznene odredbe predviđene ovim zakonom. Srpska radikalna stranka je mišljenja da bi za počinioce krivičnih dela trebalo jasno definisati kazne. Kada to kažem mislim na odredbe koje se odnose na to da u slučaju kada zakonski zastupnik društva ili član organa društva, likvidacioni upravnik, ovlašćeni sudski veštak, revizor ili drugo stručno lice da pisanu izjavu neistinitog sadržaja, u nameri da ošteti poverioca ili članove društva, pored novčane kazne i kazne zatvora mora biti kažnjen i izricanjem zabrane obavljanja funkcije.
Takođe, ovakvu kaznu bi trebalo propisati kao obaveznu i u slučaju kada lica koja imaju posebne dužnosti prema društvu povrede dužnost izbegavanja sukoba interesa u nameri da pribave imovinsku korist za sebe ili druge, kao i u slučaju kada zastupnik društva povredi dužnost postupanja u skladu sa ograničenjima svojih ovlašćenja. Predlagač je predvideo mogućnost izricanja zabrane obavljanja funkcije, ali samo mogućnost; mi smo predložili da to bude obavezni deo kazne.
Takođe smo za to da i prekršaji učinjeni od strane preduzetnika budu sankcionisani tako što će pored oduzimanja imovinske koristi ostvarene izvršenjem prekršaja kao obavezan deo kazne biti izrečena i mera zabrane obavljanja delatnosti u određenom vremenskom periodu.
Pretpostavljam da će predlagač na ovo reći da se radi o oblasti definisanoj Krivičnim zakonikom i Zakonom o prekršajima, ali sada se tu samo po sebi nameće jedno pitanje – kako je moguće ovim zakonom prekršiti Ustav koji garantuje pravo svojine, a s druge strane držati se odredaba drugih zakona koji definišu pojedine odredbe? Činjenica je da se u Srbiji sve poštuje delimično, pa i sam Ustav, prema potrebama onih koji pišu zakone.
S obzirom na to da i ovog puta vodimo raspravu u kojoj su spojene tri tačke dnevnog reda, ja ću svoju diskusiju privesti kraju, jer i ostale kolege poslanici iz poslaničkog kluba SRS treba da dobiju vreme da iznesu svoje mišljenje o drugim predlozima zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Vladan Jeremić ima reč.

Zahvaljujem. Ovu današnju priču bih vratio malo na početak procesa ekonomske tranzicije u zemljama istočne Evrope, kada je prihvatanjem tzv. vašingtonskog konsenzusa, odnosno liste od deset preporuka koje bi zemlje sa problemima trebalo da slede ukoliko žele da reformišu svoju ekonomiju, da postanu uspešne tržišne ekonomije... Vremenom se to pokazalo kao potpuno neuspešno i svega dve ili tri zemlje su imale nešto viši BDP u odnosu na period sa kojim se poredi, a to je prethodnih deset godina. Postalo je jasno da takve reforme ne mogu da proizvedu neke značajne i trajne rezultate, da je jednostavno bilo potrebno da se ta lista dopuni nekakvim tzv. novim reformama, druge generacije. Jedna od najvažnijih preporuka na toj listi je bilo upravo unapređenje korporativnog upravljanja u zemljama u tranziciji.
Ono što ekonomska literatura kaže, to je da korporativno upravljanje zapravo predstavlja sistem kojim se vode i kontrolišu kompanije, i na taj način se i definiše, dakle, kao skup mehanizama kroz koji preduzeće funkcioniše kada je svojina odvojena od upravljanja. Nekakav osnovni motiv unapređenja tog korporativnog upravljanja jeste neki interes koji bi trebalo da se prepozna, jer, naravno, samo dobro uređeno korporativno upravljanje u značajnoj meri bi doprinosilo i popravljanju finansijskih performansi preduzeća i, naravno, ugledu u spoljnom svetu.
To je, nažalost, u teoriji tako, a u Srbiji, naravno, stvari drugačije stoje. Pogotovo je razlog tome činjenica da je u ovih prethodnih deset godina došlo do značajnih promena koje utiču na korporativno upravljanje u Srbiji. Naravno, to je sve proisteklo iz toga što je najveći deo društvenih preduzeća privatizovan, dok je određeni (doduše, znatno manji) broj većih preduzeća preuzeo strani kapital. Privatizacija koja je izvedena prodajom 70% paketa akcija jednom investitoru uticala je na to da struktura i tip upravljanja budu u korist većinskog vlasnika, koji, naravno, postavlja i kontroliše taj menadžment.
Kao dominantan ili najznačajniji problem u Srbiji se upravo pojavio taj problem na relaciji vlasnik – vlasnik, odnosno kako zaštititi manjinske akcionare od zloupotrebe većinskog vlasnika. U nekoliko navrata sam govorio o konkretnim stvarima, vezano baš za ovu konstataciju, koristeći primer dva mladenovačka preduzeća, reč je o „Kobestu“ i „Keramici“; međutim, tu se ništa nije značajnije promenilo. Još 2004. godine, kada je donet Zakon o privrednim društvima kojim su regulisana ta pitanja kompanijskih prava, među njima je i korporativno upravljanje... Iako je donet u skladu sa OECD-om, sa direktivama EU itd., jasno je da nije onakav kakav bi trebalo da bude, a to se pre svega ogleda u njegovom sprovođenju; kao i za najveći deo ostalih zakona postoji problem u sprovođenju samog zakona u praksi.
Sledeća stvar na koju bih želeo da ukažem, to je da je taj kvalitet korporativnog upravljanja u srpskim akcionarskim društvima izuzetno nizak. To je sve posledica činjenice, ovo o čemu sam govorio, da je akcionarstvo u Srbiji najčešće nastajalo privatizacijom i da se u tom smislu nametalo snagom zakona, intervencijama države i da nije uopšte nastalo kao nešto prirodno, iz nekih ekonomskih motiva tržišnih učesnika. To je upravo i stvorilo jedan raskorak između tog institucionalno-pravnog uređenja i ekonomske realnosti.
Ono što je interesantno, to je da same firme smatraju da je glavni uzrok niskog kvaliteta korporativnog upravljanja upravo neefikasna primena zakonske regulative privrednih društava, hartija od vrednosti od strane sudova i drugih državnih organa. Upravo to stanje korporativnog upravljanja je u velikoj meri odraz vlasničke strukture akcionarskih društava koja je, o tome smo već mogli da čujemo, u Srbiji visoko koncentrisana. Pogotovo je to u velikoj meri izraženo u bankarskom sektoru.
Ove činjenice, naravno, utiču i na razvijenost tržišta kapitala u Srbiji. Najviše razloga za brigu zadaje upravo to što većina srpskih akcionarskih društava koja su kotirana na tržištu kapitala de fakto tu ne prikuplja kapital. Interesantni su i podaci, odnosno analize, da skoro 90% firmi nije primilo eksterne investicije u proteklih pet godina, da 89% kompanija ne planira da izdaje nove akcije, niti da putem tržišta kapitala prikuplja svež kapital u narednom periodu. Kao glavni razlog za takvo opredeljenje navedena je želja da se sačuva postojeća vlasnička struktura koja štiti tog kontrolnog akcionara.
Jedan od najvećih problema tiče se transparentnog poslovanja i izveštavanja javnosti. Evidentno je da u firmama postoji veliko nerazumevanje funkcije pojedinih postupaka nadzora, revizije i da se oni često neadekvatno definišu. Naročito se ne razume uloga eksternog revizora, dok interni revizor ili ne postoji ili je ta funkcija samo formalna, da bi se ispunila nekakva zakonska obaveza.
Srbiji u ovoj oblasti pre svega nedostaje jedna relevantna sudska praksa, rekao bih i poslovna praksa. Jasno je da za tako nešto treba mnogo vremena, a pre svega pretpostavki koje će tek morati da se stvaraju. Otuda je poslovni ambijent u Srbiji takav kakav jeste, a to je da potencijalni investitori u Srbiji imaju status nezaštićenih, da su menadžeri nedovoljno profesionalni. Sve to vodi ka jednom izuzetno otežanom i neefikasnom upravljanju u srpskim firmama.
Ovo je samo deo razloga, a moje kolege iz Srpske radikalne stranke će kasnije o tome još nešto više govoriti. Dakle, nije teško zaključiti zašto SRS neće podržati ovakav zakon o privrednim društvima. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Zoran Krasić ima reč. Izvolite.

Meni je izuzetno drago što je napokon javnost mogla da shvati da je gospođa Čomić sve ovo dobro znala i godinama čuvala kao veliku tajnu i malopre je otvorila dušu i rekla je neke stvari koje su prihvatljive, ali mi smo kažnjavani zbog tih stvari, gospođo Čomić. Dobro, to je sad već prošlost, to je već navika. I mi smo gospođu Čomić pozivali da nas podrži u borbi protiv organizovanog kriminala, ali ukoliko ona baš želi iskreno da se bori, mi ćemo da joj pomognemo.
Gle čuda, pravo iznenađenje je da danas u sali nije prisutan Miljko Radisavljević, tužilac za organizovani kriminal. Njemu biste morali da date stenogram ove sednice, jer ovde ima puno materijala za njega; kada to čuje, dužan je da postupi po tome.
Iskoristiću priliku, naravno, neću da izlazim iz okvira koji su definisani sa ova tri predloga zakona, da sa konkretnim primerima malo „posolim“ ovo, da to bude razumljivo svima.
Prvo što mora da se kaže povodom prvog predloga zakona jeste da cilj donošenja ovog zakona nisu direktive, nije regulisanje spornih pitanja na relaciji mali akcionari itd., već, kako bi to rekli ovi iz Demokratske stranke, „resetovanje“, „nulovanje“, amnestiranje za sve ono što se do sada uradilo. Prosto ne mogu da shvatim da će kada se donese ovaj zakon mali akcionari da budu u poziciji da zaštite svoja prava, a do sada navodno nisu mogli to da učine zato što su bila loša rešenja u važećem zakonu. Naravno da to nije tačno.
Neću da otvaram pitanje kvaliteta onih ljudi koji treba da primene ove propise, ali želim da skrenem pažnju na to da s vremena na vreme dobre evropske propise menjamo još boljim evropskim propisima, da bi se resetovalo, da bi sve palo u zaborav. Jer, kada privredni subjekti usaglase svoja normativna akta i svoje poslovanje sa ovim zakonom, više niko neće imati prava da se vraća u prošlost, pa da pita kako se privatizovala „Luka“, ko je koliko ostao dužan, kako je to moguće.
Uz veliko zaklinjanje su se donosili propisi o porezima itd. – biće uporna država, istrajno ćemo da završimo ovaj posao – a na kraju čujemo da je dvesta-trista miliona evra neko od najuspešnijih dužan. Izvinite, molim vas, svaki frizer bi mogao da bude uspešan ukoliko ne izmiri obaveze prema državi; svaki zanatlija bi mogao da bude uspešan ukoliko ne bi plaćao poreze i doprinose, a njega obilazite i uredno mu naplaćujete sve.
Izvinite, molim vas, zna se, kada se pune maloprodajni objekti „Delte“ prvo punjenje je poklon, drugo punjenje je plaćanje za 180 dana, treće punjenje – ako preživiš, platićemo, ako ne možemo da platimo, tu se nalaze sporedne firmice preko kojih za 15% može da se izvrši naplata potraživanja. Nije tu „Delta“ nešto specijalno izmislila, to rade i drugi oligarsi, oni koji su preko noći, ni krivi ni dužni, zahvaljujući mešanju karata, postali izuzetno bogati. Naravno da njima odgovara da finansiraju promenu vlasti koja bi se dimenzionirala na način kako to oni žele, jer ta vlast onda mora njima da otpiše sva dugovanja koja postoje. To je začarani krug, zatvoren.
Prekosutra ćemo imati izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika. Onda je potpuno normalno u Srbiji da 126 glasova i mogućnost da ima svoju vladu može da ostvari bilo ko ko ima nekoliko miliona evra i ko je dužan da sponzoriše neku vrstu zloupotrebe. To mora da se kaže, da ne bi ostalo nezabeleženo, a kasnije ću da vas podsećam na reči koje sam nekada pričao i ovo što danas pričam.
Samo da skrenem pažnju na to da je odredba člana 31, koja govori o zastupnicima, u krajnjem slučaju nekima čudna – kako to pravno lice može da bude zastupnik drugog pravnog lica? Moram da podsetim poslanike većine da ste glasali za Zakon o krivičnoj odgovornosti pravnih lica, da po tom zakonu postoji mogućnost da se odgovara i za tu vrstu zajedničkog kriminalnog poduhvata. Oligarsi su shvatili da ne žele više da se kao fizička lica na čelnim funkcijama svojih firmi vuku po sudovima, nego da angažuju menadžere, plaćene ljude, da malo imitiramo ono što je u Americi – ja sam vlasnik akcija, na kraju godine želim zagarantovanu dobit, a direktor će da bude moj rob koji će da radi, da mi uspešno vodi firmu, ja kao veliki gazda mogu to da promenim. To je tekovina individualističkog pogleda na tržišnu ekonomiju koja je dominantna u SAD.
Kada dođe ovde da brani predlog zakona neko poput Verice Kalanović, koja je sada potpredsednik... Prvo bih je podsetio da je ona bila predsednik Upravnog odbora Državne lutrije Srbije u vreme kada je Bojan Krišto bio direktor. Ta činjenica sama po sebi mnogo govori o tome koliko se iskreno pristupa ovim poslovima. Mogu da citiram imena: Tijana Anđelić, Đilas, Šaper, Krstić i Tadić, ali gospodin Miljko Radovanović može da se uhvati u koštac, neće da pogreši nikako. Pričam o privrednim društvima, da me pogrešno ne shvatite. Imamo privredno društvo Aerodrom Beograd, opet neki Krišto, isti taj.
Samo da vas podsetim, gospođo Đukić Dejanović, apropo onoga što je gospođa Čomić s pravom kritikovala malopre, mi danas još nismo dobili izveštaj budžetske inspekcije koja je obišla Aerodrom Beograd pre dve godine; taj izveštaj nisu dobili ni zaposleni, niko živi nije dobio taj izveštaj. Kada bih vam pričao o svim zloupotrebama, šta se sve dešavalo, o otpuštanjima, zapošljavanju preko izabrane omladinske zadruge i rukovodilaca, pa i o onim bonusima, sada je taj Velimir Radosavljević fiktivno vratio 362.000 i ko zna koliko dinara, sa vrlo malom bankarskom provizijom za ovu uslugu, ali nema veze... Prosto je neverovatno kako mislite da vuk može da čuva stado ovaca. Ne znam kako ste to zamislili. Koza čuva kupus!
Jedini argument za osnovanost ili ozbiljnost donošenja novog zakona jeste: idemo ka Evropi, to je propisano nekom direktivom. Dobro, ako je u Evropi privatna svojina svetinja, zašto ne primene taj princip za teritoriju Kosova i Metohije, za teritoriju Republike Srpske Krajine? Privatna imovina je svetinja, pa neka se vrati pravom vlasniku. Ali, ne, ne. Zašto ne? Pa, zato što danas imamo situaciju da se sledi „govor ljubavi“ koji nam dolazi iz Brisela. Samo da vas podsetim, gospođo Đukić Dejanović, znam da ćete da me podržite u ovome, da li ste vi čuli, recimo, šta Ričard Holbruk govori o srpskom narodu? Kaže: Srbi su zločinački dupeglavci. Šta kaže Klaus Kinkel, nemački ministar inostranih poslova? Srbe treba baciti na kolena.
Hajde da povežem nešto sa privrednim društvima, da bi vam to bilo mnogo jasnije. Vidite, Džejms Bejker je juna 1992. godine izjavio: vodićemo protiv Srba rat, diplomatski, ekonomski, gospođo Đukić Dejanović, politički, propagandni i psihološki. Ovo psihološki nije „Veliki brat“.
Kada znate o čemu se radi, o čemu se razmišlja i kada vam bude jasno da ovde treba da se instališe vlast koja treba da u superlativima priča o evropskim standardima, onda prirodna posledica toga jeste ovaj haos koji se dešava u privrednom životu Republike Srbije. Oni koji su od 2001. godine do danas značajno uništili ekonomiju Republike Srbije dajući primat samo finansijama (odnosno, čitajte: stranim bankama) sada su se dosetili kako da se sredi situacija sa unutrašnjim dugovanjima, pa su nam ponudili Predlog zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava.
Kada pročitate ovaj predlog zakona videćete da se u centru zakona nalaze banke, jer ne vidim zašto bi poverioci i dužnici i kojim instrumentima mogli da se dogovore da regulišu svoje dužničko-poverilačke odnose ukoliko se tu ne pojavi neka banka.
Ali, uzrok problema u dužničko-poverilačkim odnosima treba tražiti i u državi. Ova država je dobila stotine miliona evra, recimo, od SAD da sredi pravosuđe, pa su sredili onu zgradu pored Nemanjine 9 i još su dužni preko petsto miliona dinara građevincima.
Da li neko može mirno, hladno da sedi u Vladi i predlaže nove ekonomske i evropske propise, a da zaboravi, recimo, da izvođačima radova još nije plaćen Avalski toranj? Koliko ste vi preduzeća doveli u situaciju da su pod blokadom ili pred stečajem?
Samo da vas podsetim, pre nego što se fakturiše, odnosno onog momenta kada se fakturiše građevinac ili dobavljač mora da plati porez. Dva puta pljačkate tog čoveka: prvi put što plaća porez, a drugi put što mu ne plaćate pa ga terate, da bi očuvao svoju likvidnost, da ide kod banaka.
Državna lutrija je lepo prodala svoj poslovni prostor u Svetozara Markovića „Metals banci“. Razmislite malo.
Sada, da pređemo na novu temu, koja će biti interesantna. I gospodin Ćirić je upoznat sa situacijom u „Energoprojektu“. On dostavlja dopise bez zavođenja. Vidite, nema podatka da je zavedeno u Ministarstvu, nema ni kome je poslato, a poslato je malim akcionarima „Energoprojekta“. Ima i neki potpis, možda je njegov, možda nije. Daje se tumačenje kada se poklone akcije Vlade i Akcijskog fonda kako bi se obezbedila većina da bi neko završio posao sa rasturanjem „Energoprojekta“ zato što „Energoprojekt“ ima veliki broj nepokretnosti u inostranstvu, pa u uslovima raspada sistema svako može da se dohvati te nepokretnosti.
Šta pišu mali akcionari? Mali akcionari su obaveštavali sve redom, moram da vam skrenem pažnju. „Poštovani gospodine Nikeziću...“; to je savetnik premijera, čuveni. Oni njemu kažu: „Kako racionalno objasniti da na čelo ,Energoprojektaʼ dolazi Vladimir Milovanović, osuđivan za teško krivično delo trgovine drogom, a za koje je izdržao zatvorsku kaznu?“ To znate, gospodine Ćiriću, dobili ste. Imam ja puno materijala, imam ovde za ove vaše strateške partnere, nego daće mi opomenu, da me kažnjavaju, ali građani već shvataju o čemu se radi.
Onda tom „Energoprojektu“ Fond za razvoj daje, da ne pogrešim, 321.000.000 dinara kredita! A šta bi sa njihovim lokacijama, šta beše sa njihovim poslovima, to nikoga ne interesuje, zato što smo sada u fazi resetovanja. Puj pike ne važi, završeno.
Sada, zamislite ko je u nadzornom odboru „Energoprojekta“? Gospodin Šoškić, guverner! Zamislite ko je još u nadzornom odboru? Gašo Knežević, ekspert, plagijator! Sada vi nas terate da verujemo vama, pošto član 4. ima i tačku i zapetu i prvo slovo je veliko na početku rečenice, u obrazloženju ste se pozvali na direktive. Zamislite šta ste napisali, recimo, u zakonu o sporazumnom finansijskom restrukturiranju? Kaže – u dobroj veri. Pa, da je bilo dobre vere nikada ne bi došla firma u te probleme. Ako je moguć oporavak i održiv nastavak poslovanja, da bi se navodno sprečio stečaj... Odnosno, mnogo bolje u ovom postupku banke mogu da postanu vlasnici nepokretnosti, nego u stečajnom postupku. To je ta cela priča.
Sada ćemo da slušamo ovde podatke. Ne želim da čujem da administracija kaže – nisam nadležan. Održa nam gospođa Čomić predavanje kao u školi za pačiće male, kao da je to glavni problem privrednih društava. Nije to glavni problem privrednih društava.
Glavni problem naših privrednih društava se nalazi upravo u ovim vizionarskim porukama koje sam vam pročitao, koje su Evropa, NATO pakt i svet uputili srpskom narodu, šta treba da se ovde završi. Ili, recimo, šta kaže Žak Širak: „Srbi su narod bez zakona i bez vere, to je narod razbojnika i terorista“. A vi vodite nas kod njih. Šta kaže gospođa Tačer? Kaže: „Zaustavite Srbe odmah i zauvek.“ Šta kaže papa Jovan Pavle Drugi? „Trebalo bi da bombardujete Srbe.“ Džejmi Šej kaže, javlja se ovaj što se penje, kaže: „Srbe treba spokojno bombardovati jer će sve brzo zaboraviti“.
Zbog toga građane Republike Srbije podsećam – ne verujte da će da vam svane čim se donese ovaj zakon. Taj zakon treba da primeni pešadija koja za jedanaest godina nijedan dobar posao nije uradila za Republiku Srbiju! Stalno ću da vas podsećam, nijedan dobar posao za Republiku Srbiju nije urađen, za građane Republike Srbije.
Možete ovo da uvijate u razne oblande, možete da parfimišete, možete da kitite, možete da radite šta god hoćete, u Srbiji nema proizvodnje. Proizvodnja je ugašena zbog toga što je ovo tržište gde treba da se prodaju viškovi iz zapadne Evrope. Zapadna Evropa nijednim kreditom ne želi da podstakne proizvodnju u Srbiji, nego potrošnju, da se kupuje njihova roba. Zato ste i potpisali onaj sporazum po kome ste oslobodili plaćanja carine svu robu koja dolazi iz zapadne Evrope računajući, kao, nama će da bude bolje. Svi ćemo da budemo zadovoljni voajeri dok gledamo izloge sa firmiranom robom. Koje veliko zadovoljstvo!
Vi ne vodite računa o Republici Srbiji, vas baš briga. Vas interesuje šta će da kažu oni iz Brisela, da li ste ispunili zadatak. Vi ste projektovani za to da se ti zadaci ovde ostvare.
Zato se ja javljam, zato stalno podsećam građane Republike Srbije da ne pristaju na ovu vrstu politike i na ovu vrstu vlasti koja se sprovodi. Naš pravac nije NATO pakt, zapadnoevropska unija, naš pravac je – u se i u svoje kljuse, i sa svim našim tradicionalnim prijateljima. Hvala što mi niste dali opomenu.

Gospodin ministar ima reč. Izvolite, gospodine Ćiriću.

Zahvaljujem. Uvaženi gospodine Krasiću, žao mi je što nisam bio od početka vašeg izlaganja, ali uzeću i stenograme pa ćemo sledeći put. Samo da vam odgovorim u vezi s dopisom koji spominjete i pričom o „Energoprojektu“.
Dopis koji spominjete ja sam potpisao. Radi se o tumačenju određenih zakonskih rešenja, jer je posao ministarstva, u mom slučaju ekonomije, da daje tumačenje određenih zakona.
Samo ću vas podsetiti, do prošle godine postojao je Zakon o Akcijskom fondu koji je praktično onemogućavao predstavnicima u određenim preduzećima gde je država imala manjinski kapital u vlasništvu Akcijskog fonda da glasaju za određene odluke.
U slučaju „Energoprojekta“, država je tada (i sada je) bila vlasnik 34% kroz akcije Akcijskog fonda i PIO fonda. Slažem se sa vama da je verovatno bilo određenih diskutabilnih odluka menadžmenta „Energoprojekta“ do tada. Iz tog razloga smo mi i započeli proceduru. Akcijski fond i PIO fond su, tehnička je stvar, poklonili akcije državi i država je... Ali, podsetiću vas, to je bila molba, zahtev, kako god hoćete nazovite, malih akcionara „Energoprojekta“, koji su u tom momentu i prethodnih godina, pogotovo prošle godine, bili potpuno obespravljeni.
Na skupštini smo za naš predlog o restrukturiranju, revitalizaciji, oporavku „Energoprojekta“ dobili podršku. Osim ljudi koji su glasali u ime države, dobili smo podršku i fondova koji imaju akcije i manjinskih akcionara. Deset članova Upravnog odbora u „Energoprojektu“... Neki su od strane države, neki su nezavisni, sa strane, ali su svi dobili podršku i manjinskih akcionara. „Energoprojekt“ je izabrao Upravni odbor i Nadzorni odbor, ali Upravni odbor je izabrao menadžment. Taj menadžment je do sada uspeo, za četiri-pet meseci normalnog poslovanja, da donese poslove na kasarni „4. juli“, da zaključi posao sa Kazahstanom od skoro trideset miliona evra.
„Energoprojekt“ jeste strateški važna firma za Republiku Srbiju. Javno smo rekli da „Energoprojekt“ nećemo privatizovati, prodavati, da će država preko svojih predstavnika u Upravnom i Nadzornom odboru preispitati određene odluke koje su donošene u prošlosti, vezane za određene lokacije „Energoprojekta“. Otkad se država aktivno bavi „Energoprojektom“... Mi se ne mešamo u poslovanje, to je posao stručnih ljudi koji rade u „Energoprojektu“ godinama ili decenijama, ali je situacija, koja je bila kritična, na ivici pucanja pre nego što je održana skupština u septembru, dobrano stabilizovana.
Jedan od oblika pomoći jeste kredit Fonda za razvoj, koji je potpuno obezbeđen i dat „Energoprojektu“ za likvidnost i trajna obrtna sredstva. Ne vidim šta je sporno u tome da se najvećoj domaćoj projektantsko-inženjerskoj kući, jednoj od najvećih kompanija tog tipa u Evropi, firmi koja sada ima... 60% prihoda te firme dolazi iz poslova, intelektualnih usluga koje ona pruža u Azerbejdžanu, Kataru, Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu, na izuzetno konkurentnim tržištima.
Što se toga tiče, mislim da angažovanje države u slučaju „Energoprojekta“ ne da nije sporno nego samo treba pohvaliti zato što smo došli u situaciju da sadašnju poslovnu politiku „Energoprojekta“ podržavaju i mali akcionari. To ćemo, uostalom, videti na skupštini koja će se održati u junu mesecu. Statut „Energoprojekta“ je takav da podrazumeva da se svakih godinu dana održava skupština i biraju postojeći ili novi organi upravljanja, tako da ne vidim šta je sporno i zašto ste apostrofirali upravo „Energoprojekt“, ali drago mi je da ste to uradili, jer to pokazuje (i ne samo taj slučaj) da je učešće države ili moderiranje države na prvom mestu bio zahtev manjinskih akcionara, kojih ima nekoliko hiljada, ako ne grešim, u „Energoprojektu“.
Još jednu stvar da vam kažem, vezano za vaš argument što se tiče carina. Imali smo privremeni status bescarinske trgovine sa Evropskom unijom, gde je Evropska unija od 2001. godine nama ukinula carine, a mi smo zadržali carine. Trgovinski sporazum sa Evropskom unijom podrazumeva legalizaciju tog stanja; carine su od strane Evropske unije, svih zemalja članica, apsolutno ukinute, a mi imamo rok za prilagođavanje, odnosno postepeno ukidanje.
S druge strane, imamo status najpovlašćenije nacije u nekim drugim zemljama, ali konkretno naš najveći trgovinski partner, gospodine Krasiću, jeste Evropska unija, jesu zemlje Evropske unije. Najveći spoljnotrgovinski partneri naše države su Nemačka, Italija, Slovenija, Austrija. Ne vidim kako mislite …
Konkretno da vam kažem, apropo industrije, industrijska proizvodnja i izvoz tokom prošle i prva tri meseca ove godine rastu. Da li znate zašto rastu? Naše firme izvoze u Evropsku uniju. Dobro je ako ste vi zatvoreno tržište i sve što proizvedete vaši građani ili privreda mogu da konzumiraju. U svakom slučaju, ne vidim drugog puta nego dalje približavanje, ekonomsko (naravno, i političko, ali ovde govorim o ekonomskom približavanju), Evropskoj uniji. Pokazalo se da sistem vrednosti, u ekonomskom smislu, za koji se zalaže i koji promoviše Evropska unija funkcioniše. To su najrazvijenije zemlje sveta. Ne vidim drugog načina i rešenja, sem da se što više približimo Evropskoj uniji i da one stvari koje su kod njih dobre usvojimo.
Moram da kažem da sam jako zadovoljan, kao ministar ekonomije, zbog toga što imamo mogućnost da našim privrednicima omogućimo da bescarinski izvoze svoju robu, svoje proizvode na teritoriju Evropske unije. Slažem se s vama da treba „u se i u svoje kljuse“, ali sadašnja međunarodna ekonomska scena je zasnovana na međusobnoj saradnji. Jedan od razloga zašto imamo rast izvoza cele prošle godine od 24% i par meseci ove godine od 36-37% jeste to što su firme koje su ovde investirale, dominantno iz EU, ovde napravile svoje proizvodne pogone, zaposlile naše ljude; ovde proizvode i izvoze u Evropsku uniju. Tako se smanjuje trgovinski deficit. Hvala.

Gospodin Krasić, replika.

Samo da objasnimo neke stvari. Mnogo lepo zvuči to što ste rekli, samo odakle spoljnotrgovinski deficit? To je bolna tema. Možete da pričate da izvozimo ovamo, onamo, ali zašto spoljnotrgovinski deficit?
Što se tiče „Energoprojekta“, da li znate da je izgubljen jedan spor od 3.600.000 evra u Londonu? Ne znate za to? Da li znate da su propali neki poslovi u inostranstvu zato što postoji krtica, insajder u samom „Energoprojektu“, koji hoće da omalovaži „Energoprojekt“? To je realnost, to su činjenice.
Pozivam male akcionare, gospodina Ćirića ste čuli, on se bori za prava malih akcionara, bori se za to da se „Energoprojekt“ ne rasturi prema onom konceptu kako je neki od Zečevića zamislio, sutra dođite kod gospodina Ćirića, kažite da sam sve pogrešio, gospodin Ćirić ima da bude vaš zastupnik da to bude u skladu sa propisima.
Ako je to efekat ove naše rasprave, ja sam prezadovoljan, gospodine Ćiriću. Ali, ako ste već toliko sposobni, onda rešite pitanje i Aerodroma Beograd, ovog otpuštanja, kupovine kola i nabacivanja ovih poslova (neuporedivo skuplji vozni park nego što može da se kupi, kupovina preko posrednika). Nema razlike između onoga što radi Aerodrom Beograd i onoga što je radio Šarančić sa lokomotivama, samo što je tamo bio voz, a ovamo su putnički automobili i neke druge stvari. Mogli su direktno i oni preko neke zadruge da obezbede.
Poenta moje rasprave jeste: kakav specifičan sastav ljudi vodi našu privredu, dobro smo i živi. Pozovite Miljka Radosavljevića, za njega je posao ovde.

Reč ima narodni poslanik... Najpre ministar Ćirić. Izvolite, gospodine Ćiriću.