Narodni poslanik Aleksandar Martinović, dva minuta, replika.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada bi ovo što priča gospođa Kolundžija bilo tačno onda ne bi trebalo da se nazivamo narodnim poslanicima, nego građanskim poslanicima. S njene tačke gledišta, između naroda i građana postoji razlika, a to nije tačno.
Gospođo Kolundžija, ja nisam srpski narodni poslanik, a moj kolega Balint Pastor nije mađarski narodni poslanik, nego smo i jedan i drugi narodni poslanici zato što predstavljamo građane Republike Srbije. Kojoj naciji koji građanin pripada potpuno je sporedno za temu ove rasprave. Vi nikako da razlučite da se u pravu, sa stanovišta državnog poretka, narod razlikuje od nacije. Kada se kaže narod misli se na građane. Zato smo mi narodni poslanici, zato je ovo Narodna skupština. Ona je dom i za Srbe, i za Mađare, i za Albance i za sve druge građane Republike Srbije.
Što se tiče tih famoznih blanko ostavki, kažite mi po kom modelu ste oduzeli mandat gospodinu Ferzi Ćeloviću u oktobru 2008. godine, mesec dana nakon što je šef radne jedinice groblja obrazovao ovde svoju poslaničku grupu? Kažite mi, po kom sistemu je tom čoveku oduzet mandat? Po sistemu blanko ostavke. Kada je Srpska radikalna stranka podnela te famozne blanko ostavke, mada se to tako ne zove, nego je to sloboda narodnog poslanika da stavi svoj mandat na raspolaganje, onda blanko ostavke ne važe. U slučaju Ferze Ćelovića važe.
Kažite mi, u kom delu Ustava piše da Demokratska stranka ima pravo, sa svojim koalicionim partnerima, da u istim situacijama primenjuje različite aršine? Je lʼ ne važe blanko ostavke? Onda ne važe ni za koga. Ne mogu za neke da važe, a za neke da ne važe.
Kada postoji mogućnost da se okrnji vaša parlamentarna većina onda blanko ostavke važe, onda Administrativni odbor traje pet minuta. Kada SRS podnese te famozne blanko ostavke Administrativni odbor traje pet sati. Morao sam da ponesem ovoliko brdo knjiga iz ustavnog prava da bih dokazao gospodinu Nenadu Konstantinoviću da je SRS u pravu, i ništa mi nije vredelo.

Dva minuta. Zahvaljujem. Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?
Narodna poslanica Vesna Pešić je bila registrovana u elektronskom sistemu. Da li želite reč? (Da.) Izvolite. Pet minuta.

Htela sam da istaknem, povodom ovoga što je rekla koleginica Nada Kolundžija, da bi sigurno bilo mnogo bolje da smo mogli da se složimo da se donese nov izborni zakon i da bi neka rešenja i čitav taj zakon i koncepcija bili mnogo bolji nego što je ovo sada, kao određene izmene i dopune, popravke zakona koji već postoji. Međutim, smatram da je dobro što se donose i ove popravke zakona zato što je bilo jako mnogo kritika.
Htela bih da stavim jednu primedbu na samo obrazloženje ovih izmena i dopuna Zakona o izboru narodnih poslanika. Suviše se naglašava da su ove izmene donete pod uticajem odluke Srbije da uđe u EU, pa se pominju i kritičke primedbe Venecijanske komisije. Mogli bismo da se pozovemo i na našu domaću javnost, koja je veoma mnogo kritikovala postojanje blanko ostavki; čak jedna stranka parlamentarna stranka, LDP, nije ni imala blanko ostavke. Naši stručnjaci, kao Vladimir Goati, Aleksandar Molnar, mnogi su kritikovali imperativni mandat i situaciju da je članom Ustava 101, kako je ovde interpretiran, praktično došlo do uzurpacije suvereniteta građana kod nas. Smatram da je ovo što je sada predloženo možda moglo biti bolje, ali svakako da su te izmene dobrodošle.
Da smo gledali šire, mogli smo i neke druge stavove u ovom zakonu da promenimo, bez određenih posledica. Recimo, da se nismo ograničili samo na primedbe EU mogli smo da promenimo i član Zakona 73a, jer je dosadašnja praksa potvrdila da je glasanje u inostranstvu naših državljana koji imaju prebivalište u Srbiji a boravište u inostranstvu (gde se za svaku izbornu listu mora praviti izborni odbor, u raznim delovima sveta) bilo jako skupo. Postoje različiti moderni modeli kako je to moglo da se uredi, pogotovo kada je reč o štednji i bacanju para, koje se nastavlja na ovaj način. Kada smo već donosili izmene i dopune, mogla je i tu da se napravi određena intervencija.
Htela bih, takođe, da postavim pitanje, jer nisam mogla da dobijem odgovor, zašto se u članu 43. kaže da lista koju stranke ili koalicije predaju, ili grupe građana, mora da ima 10.000 potpisa? Zakon o političkim strankama, koliko se sećam, prihvatio je 10.000 potpisa za registraciju stranaka, s tim da uredno registrovane političke stranke ne moraju da skupljaju potpise. Ne znam da li je do te izmene došlo, ne mogu da se setim, ali mislim da je jedna takva izmena bila. Znači, to bi moglo da važi samo kada to podnose grupe građana, a ne registrovane političke stranke.
Na kraju bih da istaknem, pošto zaista nemam mnogo vremena da o ovim izmenama govorim, da je dobro što je zakon eksplicite rodno osetljiv i što želi da postigne na budućim izborima da jedna trećina narodnih poslanika budu žene. Međutim, ono što zabrinjava i što se moglo čitati u štampi, to je da će možda biti podnet amandman, ne znam da li se to dogodilo, da ukoliko žena da ostavku (znači, ukoliko pripadnik pola koji je manje zastupljen da ostavku, onda od manje zastupljenog pola treba da se nađe i zamena), da se eventualno to izbaci iz ovih izmena i dopuna i da ta zamena, nezavisno od rodne pripadnosti, može da bude i muškarac. Mislim da je to predložila Demokratska stranka, da sam to videla.
Mislim da to ne bi bilo dobro, da bi to narušilo tu jednu trećinu za koju smo se opredelili. Ukoliko nema jedne trećine, sama lista, prema ovom zakonu, može da bude odbijena od izborne komisije. Ako bi izborna komisija mogla da odbije takvu listu u kojoj nema 30% žena (u ovom slučaju radi se o ženama, da ne upotrebljavamo te rogobatne izraze), onda mislim da ne bi bilo dobro ukoliko bi se posle u praksi ta jedna trećina, koja je sada očigledno zagarantovana, menjala.
Taj amandman koji ste, izgleda, vi iz Demokratske stranke namerili da podnesete ne bi trebalo, po mom mišljenju, prihvatiti. Ove druge izmene treba prihvatiti zato što je osim Evropske unije, koja je nama veoma važna, i naša javnost bila eksplicitna u pogledu toga da građanin treba da zna koga bira i da se blanko ostavka izbriše iz naše prakse, a u zakonu nije ni postojala.

Zahvaljujem. Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, ko nije iskoristio svoje pravo u ovom delu sednice, javlja za reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe LDP, PUPS, SPS-JS, manjina, Nova Srbija, DSS, SRS, ZES.
Po dogovoru i zbog obaveza koje narodni poslanik Zoran Krasić ima redosled će biti takav da će reč prvo dobiti Nebojša Ranđelović, pa posle toga narodni poslanik Zoran Krasić.
Posle narodnog poslanika koji je na listi koju imate broj 8, narodni poslanik Petar Petrović, koji je protiv, biće prozivani poslanici Poslaničke grupe ZES, koji su za, tako da ćemo naizmenično slušati diskusije.
Narodni poslanik Nebojša Ranđelović ima reč.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, danas smo čuli mnogo toga o ustavnosti i usklađenosti sa Ustavom, o preporukama Ustavnog suda. Ispašće da mi iz LDP-a likujemo, ali samo želim da podsetim da smo mi pre pet godina vodili antiustavnu kampanju ne zato što smo smatrali da Srbiji nije potreban Ustav, nego smo tvrdili da Ustav koji se donosi nije dobar.
Taj Ustav ima sablažnjujuće manjkavosti. Ko zna koliko puta sam ja ovde u parlamentu govorio o suprotnosti člana 5. sa članom 102. ili člana 105. sa članom 134. Rekao bih, oprostite mi na kolokvijalnom rečniku, ne samo da je bilo pravno neodrživo stavljati takve odredbe u Ustav, bilo je glupo. Sada žanjemo plodove ustavnih promašaja koje pod pritiskom popravljamo jednim lošim zakonom.
Kada smo imali tu antiustavnu kampanju naši aktivisti su privođeni, hapšeni, a oni koji sada predlažu ovaj zakon su, zajedno sa nekima koji sada sede ovde u opoziciji, vodili kampanju koja se završila skandaloznim referendumom, gde se glasalo dva dana i jednu noć. Mi se pet godina zalažemo za promenu skandaloznih rešenja u Ustavu, za šta nijedan pomenuti politički činilac u Srbiji nije imao sluha. E, sad kad smo u cajtnotu i kad se na nas vrše pritisci od nas se traži razumevanje; pa, izvolite, tražite razumevanje od onih sa kojima ste donosili takav Ustav.
Da se osvrnem na famozne blanko ostavke. Naravno da smo protiv blanko ostavki, poslanici LDP-a su jedini u ovom parlamentu koji nisu potpisali blanko ostavke. Postavlja se pitanje, o kome verovatno niko nije razmišljao pet godina, jer se tu radi o potrebi promene Ustava, kako će se onda primenjivati član 102. Ustava? Ili će možda naš Ustavni sud proglasiti da je i sam Ustav neustavan?
Sam Ustavni sud je faktor nestabilnosti, faktor nesigurnosti u Srbiji. Da podsetim, kad nemački ustavni sud donosi neke odluke on daje rok od pet godina da se to primeni kako se ne bi prouzrokovale turbulencije u sistemu funkcionisanja države. Naš Ustavni sud za to nema niti sluha, niti smisla.
Konkretno u obrazloženju predlagači zakona se pozivaju na odluke Ustavnog suda. Upravo u ruci držim odluku Ustavnog suda sa famoznim obrazloženjima. Radi se o članu 84. Ono što je dato kao obrazloženje kazuje da treba menjati izborni sistem. Ako ne umete da objasnite zašto je ovakav izborni sistem potreban, zašto je nužan u Srbiji, onda menjajte izborni sistem, ali onda ćete morati da objasnite zašto radite nešto što je direktno u suprotnosti sa političkom realnošću društva u Srbiji. Ili možda, kako reče kolega Martinović, Slobodan Jovanović i, pomenuću ga, Stojan Protić nisu znali šta govore kada su tvrdili da je proporcionalni sistem u nerazvijenim društvima jedini način zaštite manjine u parlamentu? To ovde niko nije objasnio, a trubimo o nužnosti promene člana 84.
Naravno, u obrazloženju zakona pozivate se na obrazloženje odluke Ustavnog suda. Hajde da vidimo šta je taj Ustavni sud dao u svom obrazloženju: „Ustavni sud ocenjuje da se ovakvim načinom dobijanja pojedinačnog poslaničkog mandata krši ustavni princip suverenosti građana i princip neposrednih izbora. Činom glasanja građani jedino potvrđuju stranačku izbornu listu tako što se opredeljuju za izbor jedne stranačke delegacije za narodno predstavništvo, a iz redova ove stranačke delegacije, koja će neizbežno uvek imati veći broj kandidata za narodnog poslanika od broja dobijenih predstavničkih mandata, rukovodeći organi političke stranke samostalno i konačno vrše izbor predstavnika.“
Ustavni sud nije imao sluha za političku realnost, niti je imao sluha za nešto što se zove politička odgovornost partije. Pa političke partije profilišu politički život u Srbiji. Gde je tu sluh Ustavnog suda za takvu realnost?
Ili, kažu: „Time što nije u obavezi da poštuje redosled kandidata na izbornoj listi politička stranka suštinski vrši izbor narodnog poslanika gospodareći poslaničkim mandatom. Na ovaj način, po oceni Ustavnog suda, ne samo da se ruši princip neposrednih izbora, već se obesmišljava ideja reprezentacije naroda, odnosno građana.“ Dakle, i sam Ustavni sud izjednačava pojmove „narod“ i „građanin“, o čemu je malopre govorio kolega Martinović.
„Ako je jedini cilj izbora da se utvrdi izborna snaga političkih partija, onda je potpuno nepotrebno da se na njihovim izbornim listama nalaze imena kandidata za narodne poslanike.“ To je vrhunski cinizam Ustavnog suda. U proporcionalnom sistemu, partije ili drugi podnosioci lista jesu nosioci procesa političkog profilisanja biračkog tela, ali je svakoj partiji u interesu da na listi ima najbolje kandidate. To nije simbioza takmičenja partija i individualnosti budućih nosilaca poslaničkih mandata, to je abeceda političke pismenosti, koju očigledno Ustavni sud nema, a pitam se da li je imaju predlagači ovog zakona.
Na kraju, kad se već pozivate na obrazloženje Ustavnog suda, pročitao bih jednu nesuvislost koju je juče citirao i naš šef poslaničke grupe, kaže: „Takođe, sud je mišljenja da se osporeni način dobijanja pojedinačnog poslaničkog mandata nalazi u veoma napetom odnosu sa ustavnim načelom ravnopravnosti polova.“ Voleo bih da mi neko objasni šta je to „napeti odnos“ u slučaju ravnopravnosti polova? Hvala vam na pažnji.

Šest minuta i pedeset sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, posle njega narodni poslanik Đuro Perić.

Pokušaću da ne ugrozim ono što je dobro saopšteno u prilog kritikama ove operacije koja se zove „kako po svaku cenu da se ispune zahtevi koji dolaze iz Brisela“. Pokušaću da to ne komentarišem, jer je to etalon, to je osnova svega ovoga što se dešava.
Samo da podsetim, da biste mogli da pratite u nastavku ovu diskusiju, po nalogu tih istih 2008. godine vi ste napravili jednu poslaničku grupu i jednu stranku u ovoj sali, a sad po nalogu tih istih pravite od poslanika vlasnika; on je navodno vlasnik nekog mandata i sa tim može da ide na tržište prema Miškoviću, Beku, Šariću, Canetu itd.
No, to je već opštepoznato, da krenemo, zbog ovih velikih profesora sa Fakulteta političkih nauka i ovih naših nesretnih sudija Ustavnog suda. Da li postoji nešto što se zove standard za ovu oblast? Postoji. Odmah da vam skrenem pažnju, kod nas u Evropi to je Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Moram da vas podsetim da je davne 1952. godine usvojen Protokol uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. On je izmenjen u skladu sa Protokolom broj 11, i molim vas da dobro zapamtite član 3. tog protokola, koji ima naslov „Pravo na slobodne izbore“ i glasi: „Visoke strane ugovornice se obavezuju da u primerenim vremenskim razmacima održavaju slobodne izbore sa tajnim glasanjem, pod uslovima koji obezbeđuju slobodno izražavanje mišljenja naroda pri izboru zakonskih tela.“
Sad mi kažite gde tu postoji slobodan mandat, imperativni mandat, ko je vlasnik mandata, ko raspolaže mandatom? Više nijedan standard ne postoji u Evropi. Da li je Srbija ispunila to? Jeste, i pre nego što smo 2003. godine ratifikovali ovu konvenciju. Samo da vas podsetim da smo te 2003. godine kada smo ratifikovali ovu konvenciju, u skladu sa Konvencijom stavili dve rezerve, tiču se Zakona o prekršajima, Zakona o upravnim sporovima, i postoji još treća rezerva. Godine 2005. uklonili smo te rezerve.
Međutim, moram da vam skrenem pažnju, zbog razuđenosti pravno-političkih sistema u državama članicama Saveta Evrope (o tome pričamo, ne mogu da pričam o EU jer to je nama strano pravo, to nas ništa ne obavezuje, to što u nekim glavama stoji, to je lični problem), pošto ono što radi poslanik može da se podvede pod slobodno izražavanje svojih uverenja, moram da vam kažem da postoji član 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava; sloboda misli, savesti i veroispovesti, član 9. stav 2. koji kaže – sloboda manifestovanja svoje vere ili svojih uverenja će podlegati samo onim ograničenjima predviđenim zakonom koja su neophodna u demokratskom društvu u interesu javne sigurnosti, zaštite javnog poretka zdravlja ili morala (molim vas, i o moralu mora da se vodi računa) ili zaštite prava i slobode drugih.
Zašto sam vam ovo pročitao? Iz prostog razloga što po definiciji izborno pravno nije apsolutno pravo i zato što naš Ustav dozvoljava da se zakonom reguliše ta oblast u skladu sa Ustavom, a mi u samom Ustavu imamo odgovarajuće odredbe koje definišu izborno pravo i u pogledu godina života i u pogledu drugih uslova.
Onda dolazimo na pravi teren, da je neko ubacio termin „blanko ostavka“, koji ne postoji. Apsolutno ne postoji. Pošto smo juče slušali neke ljude koji su se ovde zaklinjali kako oni žele da urede Zakon o izboru narodnih poslanika kako građani ne bi glasali nego birali, to je toliko teška glupost da ne zaslužuje nikakav komentar, ja moram da pročitam i da pohvalim Srpsku radikalnu stranku kao tvorca Zakona o izboru narodnih poslanika iz 2000. godine, gde je išla daleko ispred ovih standarda.
Podsetio bih vas da je članom 9. tog zakona regulisano izborno pravo. Pa, da se setimo šta obuhvata sve izborno pravo: pravo građana da na način i po postupku koji su utvrđeni zakonom biraju i budu birani; pasivno i aktivno biračko pravo; pravo da kandiduju i budu kandidovani; da odlučuju o predloženim kandidatima kada se glasa za kandidate i izbornim listama kada se glasa za izborne liste; da kandidatima javno postavljaju pitanja; da budu pravovremeno, istinito i objektivno obavešteni o programima i aktivnostima podnosilaca izbornih lista i o kandidatima sa tih lista, kao i da raspolažu drugim pravima koja su predviđena ovim zakonom.
Dakle, sve što stoji i što je napisano u Zakonu o izboru narodnih poslanika je u skladu sa vrhunskim standardima koji su propisani evropskim propisima, pre svega mislim na konvencije koje su ratifikovane, donete od strane Saveta Evrope, gde mi jesmo članovi. U Evropskoj uniji, hvala Bogu, nismo, niti ćemo ikada biti.
Da vidimo šta kaže dalje ta vaša čuvena Venecijanska komisija. Znate, Venecija ima problema sa kanalizacijom, pa kada tamo radi komisija pomešaju se mirisi i mozak im ne radi kako treba. Šta su oni napisali povodom člana 102. stav 2. Ustava Republike Srbije? Kaže – čini se da je namera da se poslanik veže za stranku po svim pitanjima i uvek. Oni su razgovarali sa našim ljudima 2006. godine, novembra meseca, ovde u Beogradu, sa Borisom Tadićem, sa Koštunicom i Ćirkom, odnosno Šojićem i rekli su – član 102. stav 2. mora da ostane zbog Karića, jer Karić kupuje poslanike. Ušlo to u istoriju, zabeleženo. A sada, pošto su videli da smo roviti i slabi, da se delimo na tvrde i ove meke koji prihvataju sve što dolazi iz Brisela pa stisnu malo ove koji su meki, sad kažu da se preterano koncentriše vlast u rukama partijskog vođstva, a ovo je još više zabrinjavajuće usled preterane uloge Narodne skupštine u imenovanju na funkcije u pravosuđu i uopšte.
Vidite, nema naroda ovde. Niko ne priča o tome ko je vlasnik mandata. To je pogrešna tema, to je pogrešno pitanje, to je pitanje da kako god da odgovorite – napravite grešku. To su vam pitanje nametnuli ovi sa Fakulteta političkih nauka koje finansira neko sa strane.
Sad dolazimo u situaciju da danas treba da se priča o izmenama i dopunama ovog zakona. I treba. Jedina stvar gde podržavam gospođu Nadu Kolundžiju, to sam i juče javno ovde saopštio, da vas podsetim, gospođo Kolundžija, mada mi se gospođa Slavica Đukić malo naljutila, to moje uključivanje je bilo afirmativno... Samo ste zaboravili član 102. stav 2. Ustava Republike Srbije. Taj član daje nama nalog da zakonom moramo da propišemo uslove pod kojima može da se ostvari to što je napisano u članu 102. stav 2. Ne da ga ukidamo, ne da ga zaobilazimo, nego baš da težište ovih naših promena bude to. To znači da kao jedan od razloga za prestanak mandata, pored sukoba interesa, smrti poslanika, ostavke kao ličnog čina poslanika, naravno, postoji i stavljanje mandata na raspolaganje političkoj stranci. Jer, na to ima pravo po članu 102. stav 2. Ustava Republike Srbije.
Ne može Ustav da bude neustavan. To ste juče pogrešili. Kao što ne može Bosa Nenadić da vrda levo-desno pa da kaže – ovo možda nije u skladu sa nekim standardima. Ma, u skladu je sa standardima.
Mi imamo obavezu ovde u Skupštini da se borimo protiv kriminala. Kako ja da se borim protiv kriminala koji sprovodi Mišković, „Banka Inteza“? Sutra će svaki tajkun da kupi 126 poslanika ovde ako vi njega toliko oslobodite od mozga. Jer, ovo je oslobađanje od mozga. Ako ste toliko zdušno za demokratiju, kako se ne desi kod vas da neko glasa protiv nekog predloga zakona koji je podnela Vlada? Ne. Gospođa Čomić, gospođa Nada Kolundžija, uz pomoć ovog muškog dela ekipe ZES-a, pritegne poslanike, moraju da dođu, ne smeju da budu bolesni. To što ne smeju da budu bolesni je odraz njihove vrhunske slobode i opredeljenosti. Moramo da pričamo realno i da otvoreno gledamo u ove stvari koje se dešavaju.
Dakle, mi smo vam podneli nekoliko amandmana. Jedan od tih amandmana jeste da se realizuje ovo pravo koje je propisano članom 102. stav 2. Ustava Republike Srbije. Zapamtite, 2008. godine, pogledajte stenogram, upozoravala vas je Srpska radikalna stranka. Vi ste tada rekli – nema ostavke. On se hvalio kako ih je izgubio. Pokrenuli smo postupak; sudovi ćute. Zadužio je stranku 68.000.000 dinara. Preživeli smo tu blokadu. A sada u novi Zakon o finansiranju političkih stranaka ubacujete odredbu da se stranke mogu zaduživati kod banaka. Onda nećemo imati stranke, onda ćemo imati bankarske činovnike u političkim strankama.
Zar je moguće da u ovoj zemlji niko ne može da stane na kraj bankama? One će da komanduju ovde, one će da odluče – ne sviđa nam se Cvetković, može da bude neko drugi. A onda ćete svi vi koji ste glasali za Cvetkovića da kažete – promenilo se, promenile se prilike, bolji je Srđan Milivojević za predsednika Vlade. To mene ne bi iznenadilo. Tajkuni su i formirali ovu vladu. Tajkuni finansiraju i vlast i opoziciju. Zašto? Da niko njima u politici ne smeta kad ostvaruju svoje lične interese.
Imali ste Aranđelovac. Imali ste pre neki dan Kladovo – dele cipele, dele ovo, dele ono. Imali ste ovde performanse. Šta košta tajkuna da da 100.000 evra da se skupi 50.000 - 60.000 ljudi da protestuje da bi njegov miljenik, njegova investicija došla na vlast, da bi mu se oprostile dve milijarde evra koliko je dužan državi? Vi kriminalizujete političku scenu, i to javno. Vi amnestirate.
Usled nemogućnosti da nešto napravite, imate ovu situaciju da se i dan-danas Tomislav Nikolić na sajtu Narodne skupštine vodi kao da je član Srpske radikalne stranke! Ne finansirate njegovu stranku iz budžeta Republike Srbije. A šta radite na lokalu? Evo vam primera: opština Rakovica, 80.000 dinara se daje Srpskoj naprednoj stranci prema broju odbornika, a oni nisu ni učestvovali na izborima! Zašto ono što primenjujete na republičkom nivou, ovde, kad je u pitanju budžet Republike Srbije, ne primenite za lokalne budžete? Ali, tužiću tog vašeg Bojana Milića. I sve vas ću tužiti.
Tako vi primenjujete zakon. Vama je u početku odgovaralo da se nanese šteta Srpskoj radikalnoj stranci, pa ste promenili odluku 31. decembra 2008. godine pod pritiskom Amerike – sačuvajte ga, treba nam što više stranaka koje su za EU. To je prava slika onoga što se radi ovde.
Nije loš kvalitet poslanika, nego vi želite da omalovažite. Haranga se vodi dve i po godine protiv poslanika. Svi ste vi žrtve te harange. Ako neko nečim nije zadovoljan, neka pljune na Narodnu skupštinu. Neka pljune na poslanika. To slobodno može da se radi. Ni vi niste mogli da se odbranite od nekih novinara kada ste organizovali sastanak, nego ste dobili packu da ćutite, da se trpi, ne sme da se ugrozi evroatlantski put. To je naša stvarnost danas. I neko misli da ćemo da izađemo iz ove krize? Ne možemo ovakvi da izađemo iz te krize.
Šta je problem? Dvadeset i nešto posto građana je glasalo protiv Evropske unije. Poštujte te ljude, ne kradite njihove mandate. Kradete ovde, kradete u lokalnoj samoupravi. U Raškoj su dva odbornika ukradena. Odmah je ćerka zaposlena u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Zbog čega? Da se raskrčmi lokacija na Kopaoniku, pošto radikali smetaju kada su na vlasti.
To je ta priča, a ne Venecijanska komisija, Evropska unija, Evropska komisija itd. Zapamtite, po Ustavu iz 2006. godine političke stranke su postale osnov višestranačkog sistema i ustavna kategorija. To nisu bile devedesete godine. To nije bilo devedesete godine. Sećate se okruglih stolova 1992. godine, kada su prvi put promovisani proporcionalni izbori? Sada neko razmišlja o nekom drugom tipu izbora. Član 102. stav 2. obavezuje da proporcionalni izborni sistem važi.
A vi pravite neku gimnastiku kako da se prevari narod pa da i oni koji su protiv Evropske unije glasaju za neke koji su kobajagi protiv, a u stvari jesu. Pa, to smo imali maja meseca 2008. godine – čitava stranka je prešla u taj blok, napravili ste... Čitava stranka! To možemo da shvatimo, ali ne sada da krpimo jednog po jednog, da kupujemo, pa neko ima krivičnu prijavu, neko ima nešto, pa uslovljavanje, pa tako dalje. To je naša realnost. To moramo da znamo. To moramo da žigošemo. To moramo da kažemo.
Zašto ovo pričam? Ne postoji nijedna smetnja, ne postoji nijedan problem u ovom našem Zakonu o izboru narodnih poslanika. Sećam se kada smo donosili Zakon o biračkim spiskovima... Pa, zašto sad menjate ova dva člana koja se tiču izvoda iz biračkih spiskova? Tada smo vam rekli da te stvari treba da se promene. Rekli ste – ne, ne znate vi to. Evo, sada menjate ta dva člana o izvodu iz biračkog spiska. To je materija koja je morala da ide u onaj zakon.
Nemam prava da vam verujem, ne smem da vam verujem, pogotovo da nešto radite iskreno. Prezumpcija je sumnja, da znate. Moram da se pozivam na neko svoje lično iskustvo, vrlo dobro vas znam, i ko ste i šta ste i šta radite. Naručujete neka predavanja ovde, pa mi neko citira Sartorija, pa mi neko citira neke druge...
Nevladin sektor. Ko finansira nevladine organizacije, kažite. Ubacili ste Čupića u Agenciju za borbu protiv kriminala, „otporaša“. Čije će on interese da zastupa tamo? Nisu više ni političke stranke, nego politički subjekti, da bi što više nevladinih organizacija i slobodnih strelaca ušlo ovde, da bi se trgovina sprovela do kraja.
Vi devalvirate parlamentarizam u Republici Srbiji. Zato mora da se podigne glas. Setite se, 2008. godine, rekao sam vam, onaj mali kamen koji izbacim iz noge postaće velika stena oko vaše glave, zbog čega ćete da izgubite vlast. Sad ste svesni toga. Ne smete ništa da uradite. Zašto? Organizovani kriminal stoji iza ovog projekta, oligarsi, tajkuni, oni koji imaju pare. Oni komanduju vama. Nemate vi svoju ideologiju. Gde je vaša ideologija? Vaša ideologija ne postoji. Vaša ideologija je 126. Terate nas da ozbiljno pričamo sa brojem 126. Nećemo da pričamo ozbiljno sa tim brojem.
Hoćete da kažete da je Portugalija necivilizovana država? Kažite Barozu kad vam dođe, Portugalija je necivilizovana država jer u svom ustavu ima odredbu koja zabranjuje poslanicima da rade nešto i tera ih da budu moralni. Kažite i gospođi Ešton, kad dođe ovde, da ono sa partijskim „bičevima“ nije prihvatljivo za proevropsku Srbiju, da izbace svoje „bičeve“, da ne mogu da kontrolišu svoje poslanike. Kažite im. Skrenite im pažnju. Ne smete.
Vi razgovarate po sistemu – šta bismo još mogli da uradimo da bismo eventualno dobili u oktobru potpis. Ako ne bude u oktobru, biće u novembru; ako nije u novembru, biće u decembru. Koje godine?
Pre neki dan vaš predsednik reče – strpite se, od Nove godine ćemo da zapošljavamo. Ne daj Bože, opet će da budu otkazi. Sve što je obećao, desilo se suprotno.
Tako se dešava i sa vašim predlogom zakona. Terate Republičku izbornu komisiju da ona određuje ko će da bude poslanik. S kojim pravom? Kako je to moguće? Čemu onda političke stranke? Kako one da oblikuju političku volju? Kako? Zašto bi onaj ko treba da bude 250. na listi doneo svoju dokumentaciju za listu kad nema nikakve šanse po vašem konceptu? Zašto da na listi bude 17. ili 20. onaj koji će da prođe, a u njegovoj opštini nije hteo da se pomeri? A oni koji su izgarali za političku stranku ne mogu da budu na listi. Ko je vama dao za pravo da ulazite u interne stvari političke stranke, u stvari organizovanja, sprovođenja kampanje itd.? Na osnovu čega ste dobili to pravo da vi kreirate to? Na bazi stava Bose Nenadić. Jak mi stav! Jak stav, Bosa Nenadić.
Da ste neka normalna vlast, naredili biste UBPOK-u da ispita šta radi Ustavni sud. Pa, pogledajte šta radi, šta sve poništava, šta sve ukida. Mi smo i sad tražili da se pokrene postupak da se razreše ti ljudi. Kako je moguće da preskoče član 102. stav 2. Ustava Republike Srbije? Da li ste videli da u njihovim odlukama toga nema, kao da ne postoji?
Dajte da danas, tokom promena ovog zakona, sprovedemo ono što ste vi obećali septembra i oktobra 2008. godine. Sećate se kad smo donosili one ostavke: kad radikali – ne može; kad treba gospođa Milivojević ili onaj Goran Paunović – onda može. Kad onaj, sad je gradonačelnik Loznice, onda može, a kad treba nešto – ne može.
Sećate se Đokovića vašeg, pa problema, pa Rafailovića, sećate se onih drugih preletača itd. Da li se sećate Karića, kako je napravio stranku? Da li se sećate kako je Vukova stranka postala parlamentarna, iako nije učestvovala na izborima? Onaj iz Prokuplja, kako beše, sećate se njegovog prezimena.
Pa, vi kreirate i vi unosite ovo da srpska politička scena bude buvlja pijaca na kojoj će da važi pravilo ponude i tražnje, ko šta može da ponudi! Rafailović je ponudio mandat. Koliko košta mandat? Ko da više, njegovoj političkoj grupaciji mogu da pripadnu. To je bruka i sramota! Vlaović, jeste. O tome se radi. Vlaović je trpeo pritiske, pa je otišao da prijavi u policiju kakve je pritiske vršio Karić na njega.
Šta mislite, koliko ima pritisaka danas? Pročitao sam vam ovaj član 9, šta obuhvata izborno pravo. Od kad ste došli na vlast niste hteli da formirate nadzorni odbor koji treba da posmatra medijsku scenu, da li se medijska scena zloupotrebljava. U kom smislu? Da sprečava građane da slobodno formiraju svoju izbornu volju. Kako će građanin da formira slobodno svoju izbornu volju ako spot Srpske radikalne stranke ide jednom dnevno, a spot Demokratske stranke se emituje hiljadu puta u toku dana? To vas ne interesuje. To vas nije briga.
Mi ćemo malo konkretnije da pričamo o ovim amandmanima. Evo vam vaših primera, a evo vam i sudske odluke u prilog tome kako se kradu mandati i kako se kradu pare, pa se finansira ova grupa ovde. To je grupa potencijalnih ubica. Napravili su poslaničku grupu onog momenta kad je na stolu bio zahtev da se Vojislavu Šešelju nametne branilac. Hteli su puč kako bi Vojislav Šešelj stupio u štrajk, a onda niko ne bi mogao da ga brani. Izigravaju mi neku gospodu, narodni predstavnici! Da nije bilo Krstina, ovaj ne bi imao ni cipele. Hvala vam.

Narodni poslanik Milisav Petronijević ima reč. Izvolite.

Hvala lepo. Poštovana predsednice, predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi zakon o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, zakon koji izaziva veliku pažnju javnosti u tom smislu što se, pre svega, prenaglašava, čini mi se, uticaj političkih stranaka, proizvoljnost u određenju mandata od strane političkih stranaka i, naravno, pitanje ostavke. Bez namere da ulazim u teoretske rasprave, želim da iznesem stav o ovom zakonu, kroz nekoliko rečenica.
Prvo što želim da kažem, mislim da zakon o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika možemo posmatrati iz tri dela. Prvi je deo koji se odnosi na usklađivanje sa Ustavom Srbije. On je, po nama, nesporan i neću se na tome zadržavati. Drugi deo reguliše način dodeljivanja mandata, kako posle sprovedenih izbora, tako i naknadno po prestanku mandata narodnog poslanika. Treći deo se odnosi na pitanje podnošenja ostavke, insistira se na tome da to bude lični čin, lična volja i da niko ne može da je podnese u nečije ime.
Želim da kažem da ovaj predlog zakona daje odgovor na tri zahteva, na tri pitanja, a to su: zahtev EU, nadležnih organa i tela (naravno, mi težimo ka EU i želimo da uskladimo sve naše propise sa standardima EU), drugo je stav Ustavnog suda kada je u pitanju raspodela mandata i treće je stav stručne javnosti. Ako samo iz tog ugla posmatramo, ovaj zakon daje odgovor na sva tri pitanja, na sva tri zahteva, ali ne rešava problem. Dakle, ako posmatramo da li dajemo odgovor na te zahteve – dajemo. Međutim, ne rešavamo problem. Moramo da se pozabavimo time i moramo da imamo u vidu da ga ne možemo odgurati u stranu.
Evo o čemu se radi, po našem mišljenju. Prvo, kada je u pitanju raspodela mandata, predlog je da se raspodela mandata vrši tako što se na osnovu predloga izborne liste utvrđuje redosled kandidata, a onda na osnovu dobijenog procenta glasova dodeljuju mandati po redosledu na listi. Dakle, rešenje je moguće, daje odgovor na ovo pitanje, ali nije najbolje i takođe povlači probleme. U situaciji kada u proporcionalnom izbornom sistemu imamo više mogućnosti, mislim da ima boljih mogućnosti od ove. To je nešto čime bi trebalo da se pozabavimo smatrajući ovo samo jednim prinudnim, prolaznim rešenjem.
U proporcionalnom izbornom sistemu imamo zatvorene liste, otvorene liste, imamo zatvorene blokirane i zatvorene neblokirane liste. Ovde je opredeljenje i stav Ustavnog suda da to bude zatvorena blokirana lista, dakle, kada se lista preda, mandati se dodeljuju po redosledu. To i jeste jedno od rešenja i ja sam potpuno saglasan sa tim da ovakvo rešenje omogućuje biračima da znaju koji kandidati imaju najviše šanse, najviše izgleda da dobiju mandate kao rezultat njihovog glasanja za određenu izbornu listu. U redu, ali vas molim, problem je drugi: takođe znaju i ko ne može da uđe u Skupštinu, i to je već problem, ko nema šansi da uđe u Skupštinu. Onda je to već problem. Problem je motivacije kandidata i motivacije birača. Znate, ako neko u svojoj sredini vodi dobro kampanju, a nalazi se na 198. mestu, vi ćete da kažete – da li da glasam za tebe kad nećeš ući nikad u parlament?
Problem je čak i ravnomerne zastupljenosti cele Srbije u Skupštini. Problem je što ovo ne motiviše ni partije, ni kandidate da se bore u izbornoj kampanji, jer očekuju, ako imaju veliki procenat, ako zarade veliki procenat, da će to biti korektivni faktor i da će moći da dobiju taj mandat. Dakle, to problem jeste i treba da se suočimo sa njim.
Potpuno sam saglasan da treba onemogućiti političke stranke da dodeljuju proizvoljno mandate. Ali, ako unapred izgradimo pravila, pre izbora poznata, onda to više nije proizvoljno. Ako kažemo – oni koji imaju najveći procenat dobiće mandat jer su u svojim krajevima zaradili tako nešto, to više nije proizvoljno.
Drugo na čemu želim da se zadržim kratko jeste pitanje raspodele mandata po prestanku mandata poslanika. Ovde se tragom prethodnog rešenja zatvorene i blokirane liste ide na to da to sledi prvom narednom kandidatu. Izuzetak je napravljen kada je u pitanju manje zastupljen pol, i to podržavam. Smatram da treba da se obezbedi veće prisustvo i učešće manje zastupljenog pola u tome, ali šta nam se tu može javiti kao problem? Ne treba da smetnemo s uma da zakon predviđa mogućnost da na izborima učestvuju političke stranke, grupe građana i stranačke koalicije. Dakle, zakon daje mogućnost da učestvuju na izborima i stranačke koalicije, ali ih kasnije posmatra kao stranku. U tom smislu treba razmotriti mogućnost da u ovim uslovima kada treba poštovati redosled na listi i koalicioni sporazum takođe utiče na to kako će se po redosledu dodeljivati mandat, imajući u vidu ko sve učestvuje u koaliciji. Ni to nije proizvoljno, jer koalicioni sporazum se daje pre izbora i građani tačno znaju ko učestvuje u tome i koje su to stranke. Dakle, mora se imati to u vidu.
Treće, imam jedno pitanje, u vezi s tim smo čak dali amandman – ako neko ko je na vrhu liste, u ovakvim uslovima, donosi glasove, bude izabran za ministra, zašto ne bi mogao posle toga, ako prestane Vlada da funkcioniše, promeni se većina, ponovo da ima taj mandat? Jer, imao ga je, zaradio je, čak je možda bio nosilac, možda je bio prvi i najveći broj glasova birača te liste je upravo on zaradio, zašto ne bismo dali mogućnost da ima ponovo? Naravno, ako je upražnjeno mesto narodnog poslanika.
Na kraju, pošto vreme očigledno brzo ide, zadržaću se kratko samo još na ostavkama. Zakon insistira na tome da to bude lični čin, lična volja, a da to ne može da uradi niko drugi osim njega. U redu, mi se sa tim slažemo. Šta je problem koji ne smemo da preskočimo? Mi ćemo morati u narednom periodu da tragamo za nekim rešenjima kako da taj slobodan mandat koji ima poslanik ne može da proda nikome, ne može da pokloni nikome itd.
Imali smo situacije da nam stranke postaju parlamentarne iako nisu učestvovale na izborima. To je nešto što ne možemo da preskočimo. Ne možemo da kažemo – slušajte, to nije problem. To jeste problem i time moramo da se pozabavimo. Otuda moja rečenica – odgovorili smo na sve te zahteve, u redu, ali mora se ući u detaljno razmatranje, u pravljenje takvog izbornog sistema koji će omogućiti da se reše svi ovi problemi. Jer, da smo ponudili izborni sistem koji jeste u skladu sa demokratskim standardima, jeste u skladu sa Ustavom, opet bismo dobili saglasnost za tako nešto. Ima mnogo varijanti: personalizovanog, proporcionalnog, zatvorenih lista, glasanja za kandidate na listama, otvorenih lista, i da ne nabrajam dalje u vezi s tim.
Sasvim na kraju, mislim da (čak ću biti možda malo preoštar) ovo rešenje kada je u pitanju ostavka prosto vređa Skupštinu. Saglasan sam, ostavka je lični čin, lična volja i niko u ime njega ne može da je da, ali, ljudi, ako poslanik podnese ostavku lično, zašto mora da je overava? Zašto poslanik ne može za govornicom da kaže – podnosim ostavku na funkciju narodnog poslanika? Mi kažemo – lepo je to što si uradio, ali idi overi to što si rekao malopre. Mislim da to nije dobro, pogotovo što ima mogućnosti u Poslovniku da Administrativni odbor, pre nego što dođe na Skupštinu, pozove poslanika da potvrdi da li je podneo tu ostavku. Zar stvarno onda treba da ide? Kako se sve druge ostavke podnose? Znači, ministar podnese ostavku, a mi kažemo – idite i overite ostavku? Mislim da to rešenje mora da se promeni. Suština ostaje ista, lični čin, lična volja, ali dajte malo poštovanja prema tom činu.
Dakle, da zaključim, dati su odgovori, ali nije rešen problem. Jedino rešenje je da se dublje uđe u suštinu izbornog sistema i nađe ono koje će dati odgovore na sva ova pitanja. Hvala.