Iskorišćeno je sedam minuta i 45 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik gospođa Zlata Đerić, ali nije tu. Gospodin Milan Lapčević je tu, izvolite.

Da nastavimo priču tamo gde smo malopre stali. U ovom zakonu se menja samo jedan član u kome se definiše da se grupa reči "stopom rasta cena na malo" menja rečima "indeksom potrošačkih cena" zato što se promenio Zakon o statistici.
On propisuje da se dinarski iznosi za naknadu – za upis u registar proizvođača duvanskih proizvoda, registar trgovaca na veliko duvanskim proizvodima, uvozniku duvana, obrađenog duvana, odnosno duvanskih proizvoda itd., koju su dužni da uplaćuju u budžetski fond po svakoj pakli cigareta za koju podnose zahtev za izdavanja kontrolnih markica – usklađuju sa stopom rasta cena na malo, odnosno sada sa indeksom potrošačkih cena.
Posle privatizacije Duvanske industrije Niš treba napraviti jednu sveobuhvatniju analizu šta je država, odnosno šta je lokalna samouprava, i grad, time dobila, a šta izgubila. Podaci su egzaktni i kažu sledeće.
Pre privatizacije Duvanske industrije mesečna proizvodnja cigareta bila je 1.100 tona, u Duvanskoj industriji u Nišu radilo je 2.350 radnika. Pri prodaji glavna teza bila je da treba pronaći strateškog partnera, jaku svetsku kompaniju koja će biti partner u proizvodnji, odnosno biti novi vlasnik, jer se time dobijaju, s jedne strane novi brendovi, sa druge strane bi trebalo da bude povećana proizvodnja i uposleni novi ljudi, a s treće strane dobijaju se i nova tržišta, jer taj veliki svetski brend, novi vlasnik će tobože omogućiti proširenje kapaciteta, nove brendove, veći izvoz itd.
Iz ugla grada se desilo sledeće: umesto tadašnjih 1.100 tona proizvodnje cigareta mesečno današnja produkcija na mesečnom nivou je oko 700 tona; broj radnika je oko 700, dakle tri puta manje nego što je bio 2003. godine, pre privatizacije, a učešće na tržištu cigareta je tada bilo oko 65 do 75%, današnje učešće na tržištu Duvanske industrije Niš je manje od 45%.
Ako se ima u vidu da se 2.000 tona popuši mesečno u Srbiji jasno se dolazi do podatka da je ostatak koji se ne produkuje u Duvanskoj industriji u Nišu i delom u Duvanskoj industriji u Vranju uveze. Nekada je uvoz cigareta, dakle, pre privatizacija glavnih fabrika, glavnih prerađivača duvana i proizvođača cigareta, oko 20 do 30% na godišnjem nivou. Danas je uvoz duplo veći.
Duvanska industrija Niš je, govoreći iz ugla lokalne samouprave, bila sponzor mnogih sportskih klubova, mnogih kulturnih manifestacija, opremanja zdravstvenih ustanova, škola, vrtića itd. Svi glavni kapitalni projekti i objekti koji su rađeni u Nišu i okolini nisu mogli da budu uopšte urađeni bez pomoći Duvanske industrije. Naravno, danas novi vlasnik, strateški partner veliki "Filip Moris" na to nema obavezu, niti naravno to čini.
Obaveza u ugovoru koji je sklopljen između države i novog vlasnika je bila da 50% sirovog duvana bude kupovano na domaćem tržištu za potrebe prerade i proizvodnje cigareta u Duvanskoj industriji u Nišu.
Istina je da se zanemarive količine duvana kupuju na domaćem tržištu i da je to znatno ispod 50%, a odgovor na to je da, navodno, nema dovoljno kvalitetnih duvana na našem tržištu, pa se i veća količina i veći procenat od 50, koliko je predviđeno ugovorom, mora uvoziti, čime je, naravno, domaća privreda, dakle, duvanska proizvođačka i prerađivačka privreda dodatno pogođena.
Pre privatizacije veliki broj poljoprivrednih domaćinstava je svoju egzistenciju bazirao na proizvodnji duvana. Imao je obezbeđeno finansiranje proizvodnje, sadnje duvana, tretiranja, sve to je kreditirala Duvanska industrija, a nakon sazrevanja duvana sve količine koje su proizvođači proizvodili su bile obavezno otkupljivane po unapred poznatim cenama.
Time se zatvarao jedan ciklus da poljoprivredni proizvođači nisu imali potrebe, niti su ulazili u bilo kakav rizik, već su unapred dobijali novac za proizvodnju, kada završe proizvodnju prodavali to po poznatim cenama i na taj način imali jednu sigurnu egzistenciju radeći u proizvodnji duvana.
Više desetina otkupnih stanica je bilo na teritoriji čitave jugoistočne Srbije, od Bujanovca, Vladičinog Hana, Leskovca, Niša, Pirota, Prokuplja, Žitkovca, Kruševca i da ne nabrajam dalje, koje su se bavile ugovaranjem proizvodnje sa proizvođačem i otkupom tog duvana, zatim, daljom njegovom preradom i, što je najinteresantnije, velike količine sirovog duvana Srbija je nekada izvozila na strana tržišta i po tom osnovu opet prihodovala, ne samo za svoje proizvođače, nego je prihodovala i veliki novac u sopstveni budžet.
Privatizacijom velikih fabrika i sama proizvodnja sirovog duvana, a i njegova prerada su znatno manje nego što su bile pre te privatizacije.
Dakle, i po tom osnovu je i uopšteno gledano srpska privreda pogođena, a na račun te tzv. globalizacije i dovođenja velikih strateških partnera, kojima je jedino cilj da se zauzme tržište i da se ubiraju što je moguće veći profiti.
Prema nekim najavama, a gledajući kako se kretalo smanjivanje radnika od 2003. godine do danas, projekcije Filipa Morisa su da će Duvanska industrija Niš, koja je, naveo sam podatke, bila veliki proizvođač, ostati samo distributivni centar, a da će se kompletna proizvodnja ili najveći deo proizvodnje bazirati u Rumuniji, a da će Srbija biti još veći uvoznik gotovih proizvoda nego što je to danas.
O indirektnoj koristi koju je grad imao ne treba govoriti. Nekada je Niš imao skoro u svakom sportu vrhunske klubove, prvoligaše u svim mogućim sportovima.
Danas praktično da nemate nijedan sport niti sportski klub koji se takmiči u najvišem rangu, iz prostog razloga što ne postoji ili praktično ne postoji niška privreda koja može da finansira sportske klubove, jer bez novca i bez jake privrede ne možete da imate ni kvalitetne klubove, ni kvalitetan sport, ni kvalitetnu kulturu, niti kvalitetne gradske manifestacije, niti brži razvoj jedne lokalne samouprave, što je naravno, gledano iz ugla lokalne samouprave, velika šteta za grad i za čitavu okolinu.
Interesantno je da sadržinu ugovornih obaveza i ugovor koji je napravljen između države i Filipa Morisa skoro nikada javnost nije upoznala, tako da ono što je Filip Moris imao obavezu prema gradu, to je bila finansijska obaveza za finansiranje projekata koje predloži lokalna samouprava u iznosu od jedan milion evra godišnje, što je sigurno daleko manje nego što je to bilo u periodu pre privatizacije.
Sve u svemu, kada se uzme u obzir i kolika je proizvodnja duvana bila, koliko se ljudi bavilo tom proizvodnjom, koliki su bili prihodi u budžetu Republike Srbije po osnovu proizvodnje i prerade duvana pre privatizacije glavnih fabrika duvana u Srbiji, ako se to poredi sa današnjim podacima očigledno je da nikakve koristi, direktne dugoročne koristi za državu Srbiju praktično da nema.
O tome koliko je država izgubila zaista treba da se naprave kvalitetne analize i studije, kako bi se došlo do zaključka da li je zaista bilo neophodno i korisno da se na ovaj način vrši privatizacija jednog bitnog proizvoda, koji u velikoj meri puni budžet Republike Srbije.
Zato se verovatno danas može doći do zaključka zašto srpski budžet ima toliki deficit i zašto država Srbija mora da ulazi, samo da bi zatvorila budžetske rupe, u velike kredite kod komercijalnih banaka, koji su preskupi, koji ne mogu da budu nikako opravdani. Toliko.

Reč ima poslanik Oto Kišmarton.

Poštovane kolege narodni  poslanici, Republički zavod za statistiku od 1. januara 2011. godine je prekinuo objavljivanje podataka o rastu cena na malo i prelazi na objavljivanje indeksa potrošačkih cena.
S obzirom da su se do sada porezi, takse, akcize, tj. njihovi iznosi u vezi duvana ili duvanskih proizvoda, kao i ostalih poslova u vezi sa duvanom, usklađivali sa indeksom rasta cena na malo, sada je potrebno izmeniti zakon u smislu da se usklađivanje pojedinih poreza, taksi, akciza u vezi duvana vrši sa indeksom potrošačkih cena.
Naravno da se ove promene u zakonu moraju sprovesti, ali nije logično što se to radi po hitnom postupku, jer je prošlo više od šest meseci od kada se znalo da će Republički zavod za statistiku, u skladu sa svojom strategijom razvoja statističkog sistema, prekinuti objavljivanje podataka o rastu cena na malo, počev od 1. januara 2011. godine i preći na objavljivanje indeksa potrošačkih cena. Da li je tih šest meseci ministar prespavao ili nije bio obavešten o nastaloj promeni u statistici?
Ovim predlogom izmena, koje će se usvojiti, neće nastati ni građanima ni privredi dodatni troškovi, niti će ova izmena nekog podstaći da se bavi poslovima oko duvana, niti će nekoga odvratiti da se bavi ovim poslom.
Ova izmena zakona više se tiče ministra finansija, nego ministra poljoprivrede. Ono što se tiče ministra poljoprivrede i svih ostalih ministara u Vladi, koji se samo deklarativno zalažu za poljoprivredu kao stratešku granu privrede, srpska poljoprivreda i poljoprivrednici su u sve gorem položaju. Budžet za poljoprivredu je najmanji u 2011. godini u proteklih deset godina.
Slušajući ministre i predsednika države, kada govore o poljoprivredi, stiče se utisak da poljoprivredi Srbije nikada bolje nije bilo i da poljoprivreda doživljava nagli porast i procvat. To je delimično tačno, raste mladi luk, salata, ali sve je to daleko od razvoja sela i poljoprivrede.
Kod nas se za poljoprivredu izdvaja malo para, kao što sam rekao, najmanje u zadnjih deset godina, a i to malo se nepravilno raspoređuje.
Da li ovakvim budžetom želi Vlada na nam poljoprivreda bude vodeća privredna grana? Srbija je zemlja gde bi se od poljoprivrede moglo živeti, pogotovo danas kada je hrana u svetu sve traženija.
Sve više ljudi se kod nas okreće poljoprivredi, jer su lošom privatizacijom ostali bez posla, pa im je poljoprivreda jedini nekakav izvor prihoda.
Srbiji poljoprivreda treba da bude vodeća privredna grana. Mi zapadu ne možemo konkurisati u prodaji industrijskih proizvoda, bele tehnike, prodaji automobila, ali možemo konkurisati u proizvodnji hrane i tu možemo biti i vodeći u regionu.
Ne može Srbija da živi od turizma, kao na primer Hrvatska. Iako je Hrvatska turistička zemlja, Hrvatska izdvaja budžetom tri puta više novca za poljoprivredu od Srbije, iako ima tri puta manje obradive površine. Hrvatski seljak u Slavoniji je dobio od svoje države 450 evra subvencije po hektaru suncokreta, a seljak u Vojvodini 134 po hektaru.
Problem srpske poljoprivrede je, pre svega, srpska Vlada, koja nema strategiju razvoja poljoprivrede. Vlada ne zna šta hoće, nema jasne prioritete u poljoprivredi.
Poljoprivreda je prepuštena stihiji, ne usmerava se poljoprivredna proizvodnja, nema plana razvoja. Zato, kolege poslanici, jednom u državi nema mleka, pa nema ulja, pa nema pšenice i brašna, skup je krompir, skup paradajz i sve se dešava u državi gde je, kako kaže Vlada Srbije, poljoprivreda najvažnija privredna grana.
Stočni fond je drastično opao, pa sutra neće biti ni mesa. Umesto da izvozimo prerađevine iz poljoprivrede, kod nas se izvozi sirovina, kukuruz, pšenica, šećerna repa.
Država pomaže poljoprivredu subvencijama po hektaru i po grlu stoke. Te subvencije se daju iz političkih razloga kako bi pridobili birače, a ne kako bi se usmerila i povećala poljoprivredna proizvodnja. Subvencijama po hektaru i grlu se ne podstiče veća proizvodnja i bolji kvalitet poljoprivrednih proizvoda.
Dakle, problem poljoprivrede je, pre svega, nebriga Vlade Srbije za poljoprivrednu proizvodnju i nepostojanje strategije u poljoprivredi sa jasnim prioritetima.
Što se tiče izmena Zakona o duvanu, to će proći jer je to, kao što je i ministar rekao, samo tehnička izmena.

Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Gospodine Novakoviću, koliko je ostalo još vremena?
(Predsedavajući: Dvadeset šest i po minuta.)
Dovoljno. Gospodine Đeliću, drago mi je što ste predstavnik povodom ove tačke dnevnog reda, samo da vas podsetim da se ta tačka zove zakon o izmenama Zakona o duvanu.
Gospodine Đeliću, u ovom zakonu se ne priča o indeksaciji akciza, kao što ste počeli vaše izlaganje. Ova tačka nije spojena sa jednom od sledećih ratifikacija sporazuma sa Indonezijom, pa da se toliko hvalite kako ste učestvovali u tom sporazumu.
Gospodine Đeliću, slučajnost je što ste danas ušli u ovu skupštinu, pa zbog vas i zbog javnosti da vas malo vratim na to šta je predmet današnje rasprave. Moram da vam skrenem pažnju da ovo nije tema koja se može kolokvijalno nazvati indeksacija ili usklađivanje, ovo je mnogo ozbiljnija tema zbog toga što se danas, peti ili šesti put u toku ove godine, ubiru rezultati koje ste počeli da sejete još 2007. godine.
Od 2007. godine naša statistika radi i indeks potrošačkih cena. Zašto radi? Zašto je napustila decembra 2010. godine taj metod utvrđivanja inflacije? Zato što je neko zaključio da je došlo krajnje vreme da se promenom metodologije promeni slika o tome kakav je život u Republici Srbiji.
Sada da vam napravim vezu sa ovim predlogom zakona. Ovim predlogom zakona u jednom članu menjaju se nekoliko članova Zakona o duvanu, gde se usklađivanje naknade za upis u odgovarajuće registre – Registar proizvođača, Registar uvoznika, Evidencija trgovaca na malo i Registar trgovina velikoprodaja duvanskih prerađevina i taj budžetski fond "Duvanski dinar" – usklađuje jer od dana donošenja zakona do danas neke stvari su se promenile. Usklađivano je to sa rastom cena na malo, ali sada prelazimo na indeks potrošačkih cena.
Sada, zbog javnosti, da to malo objasnimo. Da li je to samo statistička, tehnička promena, kao što reče gospodin Đelić? Očekivali smo da pričamo o bravarima, o metalostrugarima, o kovačima, međutim nije baš tehnička promena, malo je dublja ta promena, gospodine Đeliću. No, idemo redom, radi javnosti. Trebaće to ljudima, da shvate šta sve može da se u politici i šta sve može vlast kada zauzme sve poluge da uradi, ali nikako ne može da popravi sliku kod građana.
Možda je malo trivijalno, s obzirom da se ovo priča povodom naknade za upis, jer u Upravi za duvan vode se ti registri, pa se tačno zna koliko ima upisanih i proizvođača, i trgovaca na veliko, i trgovaca na malo i uvoznika. Zna se kolika je ta naknada. Za svaki maloprodajni objekat je bila 8.000, pa se to usklađuje. Kaže se da to nije neki veliki iznos, pa i neka pogodi ove koji se bave tim poslom. Međutim, moramo da se vratimo na metodologiju naše stvarnosti.
Ako se uzme da je ta popularna najmasovnija cena cigareta 100 dinara, poštovani građani da znate, 78 dinara uzme država i kroz akcize, i kroz poreze i kroz sve. Ostaje otprilike onih 22 dinara. Nema ga Lapčevića da mu objasnim, 19 dinara ide "Filipu Morisu", a tri dinara ide svima onima koji su u prometu.
Onda nije ni čudo što se u cisternu od 20 tona nafte sipa pet tona nafte, a ostatak bunkeriše i popuni cigaretama. To nije čudo. Zašto nije čudo? Pa 78 dinara po paklici cigareta se uzme. Tamo gde su velika opterećenja to je vrlo stimulativno za organizovani kriminal, a ova cela rubrika je vrlo interesantna.
Gospodine Đeliću, pošto znam da pratite sve, kako reče Đinđić za vas – vi ste čudo od čoveka, drži laptop na sedištu i 16 poslova istovremeno radi, da li znate kako vaša statistika knjiži ili proknjižava ili vodi ovo što mi danas pričamo?
Recimo, lična potrošnja domaćinstva, mesečni prosek, zvanični izveštaj Republičkog zavoda za statistiku, pa prvo se kaže ukupno, pa onda hrana i bezalkoholna pića, druga kategorija su alkoholna pića, duvan i narkotici. Kada naša statistika vodi podatke o prometu narkotika ili je to samo onako statistički, ajde da ubacimo, tako se zove ta divizija, ta grupa, ta klasifikacija. Vidite, ovi vode evidenciju o narkoticima. Verovatno sarađujete sa Bijom, oni imaju precizne podatke o tome, ili sa Darkom Šarićem. S kim sarađujete?
Kasnije ću da vam pričam o siromaštvu, kako je došlo zbog vaše statistike.
Cene na malo imaju tri načina obračuna: preko indeksa cena na malo, preko indeksa troškova života i preko indeksa potrošačkih cena. Dosad su ova prva dva sistema bila prisutna u našem sistemu, praktično do 31. 12. 2010. godine. Zasnivali su se, pre svega, na klasifikaciji roba i usluga.
Imali su neki svoj obuhvat, imali su svoje izvore za izračunavanje pondera, metodologija je imala i svoj način izračunavanja prosečne cene i indeksa. Koja je bila osnovna namena ovog indeksa cena na malo? Slušajte, osnovna namena je bila da se izmeri inflacija, a kada se ta inflacija meri, ona je potrebna da se preko nje izvrši revalorizacija novčanih iznosa, da se usklade penzije, plate, socijalna i ostala davanja i ona je korišćena kao deflator nacionalnim računima.
Kako se to radi? Tri do deset cena za svaki proizvod, 15 gradova Republike Srbije i 606 proizvoda i usluga, i u osnovi za ponder, a to je struktura prometa na malo, 10.000 pondera je plafon, pa se on razvrstava po robama i uslugama, znači glavni izvor za pondere su bili prometi u trgovini na malo i anketa o potrošnji domaćinstva. Sada to ostavimo po strani.
Sada je došlo nešto novo što se zasniva na metodologiji i standardima Eurostata. Sada ćemo to da merimo na drugi način, pa se kaže ovako – indeks potrošačkih cena, meri se prosečna promena cena fiksne korpe roba i usluga, koje domaćinstvo kupuje u cilju zadovoljavanja svojih potreba.
Tako se sada izbaci građevinski materijal, više on nije interesantan. Sada ćete da vidite zbog čega se cela ova operacija vrši. Samo zbog kontrolisanih cena u nadležnosti države, jer njihov uticaj u indeksu potrošačkih cena je daleko manji nego kod indeksa cena na malo i kod indeksa troškova života.
Idemo dalje, i jedna i druga metoda i ova treća zasnivaju se na tipu indeksa, to je neki Lespero sistem. Šta je osnovna namena ovog sistema - indeks potrošačkih cena? Meri se inflacija, a koristi se kao deflator finalne potrošnje domaćinstva.
U ona prva dva sistema nedostatak naše statistike je bio što se nije znalo koja je namena ta dva sistema. Šta želi time da se postigne? Da li samo da se meri inflacija? Da li da se zaštiti vrednost putem revalorizacije ili je bilo razvrstavanje potrošnje prema nameni – lična, zajednička, budžetska, državna itd?
Ne, sada se iz statističke metode izbacuju sve cene koje reguliše država. Njihov uticaj, njihov ponder je daleko manji. Recimo, kod derivata nafte sa 480 i nešto pondera skida se na 360 i nešto pondera. Mangupi, ljudi. Statistika, znate, naša dika. Nije kriva statistika za ovo.

Gospodine Krasiću, izvinjavam se.
(Zoran Krasić: O potrošačkim cenama pričam.)
Da li dozvoljavate da vas prekinem i da pozdravim goste na galeriji?
(Zoran Krasić: Da, izvolite. S kog časa su pobegli.)
Nastavićemo vrlo brzo rad, nakon što pozdravimo goste na galeriji. Deo današnje sednice sa galerije velike sale Doma Narodne skupštine prati grupa studenata Pravnog fakulteta iz Novog Sada, i to: Borinka Dobrnjac, Maja Kovačević, Tanja Milanović, Mila Drljević, Slađana Zekić, Nemanja Sabljić, Natalija Kočić, Milica Veselinović, Nikola Lazić, Danijela Knežević, Nemanja Anđelković, Branka Makević, Marko Rakar, Jelena Vajagić, Nemanja Ninković, Sara Kučlar, Marija Đukanović, Nemanja Galić, Aleksandar Simurdić, Tamara Jovanović, Edvin Bartoš, Milomir Vuković, Miloš Grujić, Marijana Kozomara, Suzana Topić, Snežana Urošević, Aleksandar Janjin, Jovan Ognjenović, Sandra Salaj, Milorad Pejić, Miloš Višacki, Tijana Šaldić, Stefan Radojčić, Dušan Spasić, Stefan Popadić, Timea Mužika Tot, David Guteša i Miloš Radić.
Dobrodošli u Dom Narodne skupštine, u vašu kuću.

Hvala, gospodine Novakoviću. Kolege, praktično prisustvujete nastavi iz krivičnog prava. Idemo dalje.
Znači, ova metoda podrazumeva, gospodine Đeliću, u vaše vreme kada ste vi studirali ovo se nije učilo, slušajte sada ovo dobro, da se izvrši klasifikacija roba i usluga individualne potrošnje po nameni, i to na jedan prilagođeni način, da ne komplikujem stvari.
Sve robe i usluge imaju ukupno 12 nivoa, 39 grupa i 93 klase. Nivo klase, najniži nivo na kome se indeks potrošačkih cena publikuje. To je razvrstano, to moram da vam kažem, evo kako je to razvrstano po ovim divizijama – prva grupa su hrana i bezalkoholna pića. Druga hrana, alkoholna pića i duvan. Sada ste ovde izbacili one narkotike, gospodine Đeliću.
Treća grupa su odeća i obuća. Četvrta stan, voda, električna energija, gas i druga goriva. Peta nameštaj, pokućstvo, tekuće održavanje stana. Šest zdravstvo. Sedam transport. Osam komunikacije. Devet rekreacija i kultura. Deset obrazovanje. Jedanaest restorani i hoteli. Dvanaest ostale robe i usluge.
Verovatno u okviru ostale robe i usluge možemo da svrstamo i ovu vašu naknadu za upis u registar. Jer, i ona ima neki nivo, odnosno i ona vuče odgovarajući broj pondera. Verovatno, kao što kod vas ponder za gitare i muzičke instrumente je nekada bio jedan, sada je pet od 10.000.
Sada idemo dalje. Radi se, pre svega, o robama i uslugama individualne potrošnje. Ovo je potpuno promenjena logika u statistici. Šta ima za posledicu ova promenjena logika u statistici? Sada je vrlo važna samo anketa o potrošnji domaćinstva. Više nije interesantan promet roba i usluga. Ta anketa gotovo da i ne mora da se sprovodi kada je u pitanju indeks potrošačkih cena. Naravno, onda dobijamo mesečne i godišnje izveštaje o rastu, odnosno o promeni u indeksu potrošačkih cena.
U ovom predlogu zakona to usklađivanje ove naknade se vrši dva puta godišnje. Onda se postavlja pitanje – kako će statistika dva puta godišnje da objavi, kada ona u svojoj metodologiji nema polugodišnje izveštavanje? Da li će ići preko lančanog indeksa ili bilo čega? Nije sporno, vrlo lako će statistika da promeni svoju metodologiju.
No, idemo dalje, da vidimo u čemu se ogleda razlika i šta se dobija kao efekat promene ove metodologije? Naravno, kod naknade za upis beznačajan je uticaj ove promene u zakonu. Ali, ovo je jedinstvena prilika da pričamo o promeni metodologije, koja je vrlo značajna i za merenje inflacije i troškova života, i svakodnevnog života, a ne slike o svakodnevnom životu. Slika o svakodnevnom životu preko medija pod kontrolom Đilasa, Šapera, Krstića, i ovih medijskih magnata je i te kako lepša i interesantnija.
Šta kaže vaša Narodna banka za promenu ovog sistema? Ne ovo što je rekla juče, kada je pod naletom ekonomista koji su uhvatili statistiku da je brljala sa procenom BDP, sada NBS hvali statistiku. Ovo sam uzeo iz perioda kada nije bila pohvala, ali se odnosi na indeks potrošačkih cena.
Vidite sad šta se dešava. Udeo cena regulisanih proizvoda je znatno manji nego u indeksu cena na malo i iznosi samo 35%. Gledajte sad šta to znači u praksi. Recimo, kod potrošačkih cena udeo naftnih derivata će biti 4,7%, a kod cena na malo do sada je bio 9,5%. Znači, oni matematički smanjuju inflaciju. Matematički smanjuju sve podatke koji bi ukazivali na katastrofalne posledice dosmanlijske vlasti od 5. oktobra do danas.
Gledajte, kod električne energije, građani, uticaj je bio 7,2 u indeksu cena na malo, sada po novom sistemu će biti 6,4. To znači sve regulisane cene, cene pod kontrolom države, cene koje određuje država, smanjuje se njihov uticaj u inflaciji, pravi se lažna slika i oni pokušavaju da izbegnu svoju odgovornost, jer sada ne ide više onaj broj pondera koji je bio u onoj drugoj metodologiji.
Idemo dalje. Kaže – komunalne usluge. U indeksu cena na malo to je učestvovalo sa 8,4% u procentu inflacije. Kod potrošačkih cena to će biti samo 2,7%. Vidite, tri puta su smanjili. Tako se amortizuju statistički posledice loše vladavine. To je krivično delo.
Ne znam šta čeka ovaj Miljko Radisavljević. Ima žandarmeriju, ima konjicu, ima rečnu policiju. Može slobodno da pokupi pasoše, kompletnoj vladi da pokupi pasoše i da se ovo pitanje razreši, jer od ovog pitanja zavisi kvalifikacija krivičnih dela koje je učinila Vlada.
Ako se primeni indeks cena na malo, onda je neuporedivo veća šteta koju su napravili. Ako se primeni indeks potrošačkih cena, onda se smanjuje i gubi se kvalifikacija. To onda više nije teško krivično delo, nego bi mogao čak da bude i prekršaj. Jedva bi čekali oni da bude prekršaj. Zato sam vam rekao – ovo je čas krivičnog. Znači podvlačimo crtu.
Naravno, potpuno sam svestan efekata ove diskusije, da Miljko Radisavljević ne sme to da uradi. Ovde se ukazuje potreba, jer ovde postoji sistemski kriminal, sistemski kriminal koji ima cilj da promeni život, sliku života, osećaj ljudi. Tome se mi danas suprotstavljamo.
Zato je gospodinu Đeliću bilo vrlo interesantno da kaže indeksacija akciza kod duvana. Nije to tema ovog zakona. To reguliše Zakon o akcizama. Ovde je obična naknada za upis. Ali, ovo je prilika da se vidi, da se razori ta metodologija i da se prikaže građanima kako se kreira i kako se oblikuje ovo što mi nazivamo stvarnošću. Onda nije ni čudo, sa ovakvom politikom ide samo apatija i depresija. Iz ovakvog načina organizacije ne vidi se put, ne vidi se izlazak.
Znači, gospodine Đeliću, ako ste danas uspeli da naučite dve stvari, da je bio na dnevnom redu zakon o izmenama Zakona o duvanu, a ne o akcizama, to je veliki uspeh, epohalan. Druga stvar, o Indoneziji ćemo pričati poslepodne. Sada pričamo samo o naknadama za upis i o njihovom usklađivanju. Molim vas, reč "indeksacija" izbacite, to ne odgovara srpskom jeziku, nego "usklađivanje". Sa čime? Sa rastom cena na malo, a ne sa indeksom potrošačkih cena. Hvala, gospodine Novakoviću.

Hvala vama. Reč ima gospodin Đelić.

Samo bih hteo da kažem nekoliko elemenata.
Prvo, slika koju su pojedini poslanici prikazali o situaciji na tržištu duvana jednostavno nije spojiva sa onim što su činjenice. Daću nekoliko cifara za narodne poslanike i naše građane. Samo za poslednjih deset godina, suprotno onome što je rečeno, prihodi budžeta Republike Srbije na bazi akciza duvana su porasli sa 19 milijardi dinara na 60 milijardi dinara, od 2005. do 2010. godine. Znajući da, što je dobro, postepeno se konzumiranje duvana smanjuje u našoj zemlji, naročito u osetljivim grupama mladih, ali i dalje smo jedna od zemalja gde, nažalost, preveliki broj ljudi konzumira duvan.
Istovremeno, čuli smo apsolutno netačne cifre. Što se tiče proizvodnje sirovog duvana, ona je na 10.240 tona prošle godine. Pošto je 20.000 tona cigareta proizvedeno, vidimo da uopšte nismo daleko od onih 50% koji su proklamovani u zakonu koji sam i ja branio 2003. godine, onaj prvi Zakon o duvanu.
Suprotno onome što je rečeno, izvoz cigareta pre svega u region, ali i u zemlje EU, predstavljao je 2.000 tona, tj. 10% u ukupne proizvodnje. Znamo da tri ključna proizvođača u našoj zemlji, a privatizacija je omogućila da broj jedan, broj dva i broj tri u svetu uđu na naše tržište, imaju planove za dalje povećanje tog izvoza, što je dobro.
Mi smo s njima uložili određene proteste jer, primera radi, Republika Hrvatska dugo nije poštovala određene odredbe CEFTA sporazuma i štitila svoje tržište na jedan neprikladan način, što je prepoznato u izveštaju Evropske komisije prošle godine. Imamo uporedo borbu da što manje ljudi konzumira duvan, s jedne strane, a sa druge strane da oni koji se bave ovom profesijom imaju što veću moguću zaradu.
Imao sam prilike pre deset dana da budem u Atini, gde nekoliko proizvođača sirovog duvana su bili prisutni, neki iz Vranja, drugi iz Vojvodine i, naravno, pokušaćemo da ojačamo tu branšu. Nije nikakva tajna da zbog teškoća u budžetu nije bilo onoliko novca koliko je trebalo da bude za premiranje te proizvodnje, ali sigurno je da, pošto ona zapošljava nemali broj ljudi, svako povećanje agrarnog budžeta treba da bude praćeno i povećanjem tih naknada.
Još nekoliko elemenata. Prvo, što se tiče usklađivanja u pravu ste, ali samo što se tiče akciza to je već urađeno prethodnim izmenama i dopunama Zakona o akcizama. Ono je već usklađeno sa novim merilom. Ovoga puta bih samo da potvrdim da je sve to za naknadu za proizvodnju i promet duvana i duvanskih proizvoda, odnosno posebne naknade tzv. pušačkog dinara za naše zdravstvo. Umesto da se usklađuju sa stopama rasta cena na malo, prelazimo na indeks potrošačkih cena.
Samo bih rekao još nekoliko reči o nekim temama koje su evocirane ovde, mada sigurno je da poslednjeg četvrtka biće sigurno više priče o tome, kada premijer i ministri budu odgovarali na pitanja poslanika.
Juče u Luksemburgu je potpisan značajan sporazum sa Evropskom investicionom bankom. On ne opterećuje budžet, nego obezbeđuje 500 miliona evra garancija za investiciju "Fijata". To potvrđuje posle posete predsednika Tadića Torinu i inspekcija radova pre dve nedelje. U finansijskom smislu potvrđuje da se ta investicija odvija po predviđenoj dinamici.
U suštini, Republika Srbija, u skladu sa postignutim dogovorom sa tim velikim proizvođačem, obezbeđuje garanciju u vrednosti 200 miliona evra, "Fijat" obezbeđuje garanciju od 100 miliona evra i za račun zajedničkog preduzeća gde "Fijat" ima 70%, Republika Srbija 30%, italijanska specijalizovana agencija za osiguranje izvoznih poslova "SAČE" će obezbediti garanciju od 200 miliona evra.
Naravno, očekuje se da na bazi proizvodnje nekih 200 do 300 hiljada vozila na godišnjem nivou zajedničko preduzeće obezbedi, kroz izvoz koji se očekuje na nivou koji neće biti manji od 1,3 milijarde evra na godišnjem nivou, da to preduzeće, naravno, vrati taj kredit.
Drugi deo, tj. prva tranša koja je potpisana juče, od 150 miliona evra, a dogovorena je i druga tranša od 100 miliona evra za sledeću godinu, skoro je u potpunosti okrenuta ka potrebama naših domaćih izvoznika. Taj aranžman je pripremljen u veoma tesnoj saradnji sa njima.
Od "Simpa" u Vranju, Valjaonica bakra i aluminijuma u Sevojnu, konditorske industrije "Pionir" i "Jaffe", pa sve do "Tigra" u Pirotu i mnogih drugih naših izvoznika, na pitanje, vi koji ste uspešni, šta vam je potrebno da izvozite više, odgovor je bio da po regulativi našeg finansijskog sistema i njihovom raspoloživom kapitalu, naročito u momentu krize, ograničavajući faktor jeste investicioni kredit koji omogućava proširenje kapaciteta, plasman robe u inostranstvo.
Zbog toga, veliki deo tih 250 miliona evra zapravo je destiniran za prvih sto neto izvoznika Republike Srbije, sa izuzetkom multinacionalnih kompanija koje su prisutne na našem tržištu. Drugim rečima, taj aranžman nije za Filip Moris, nije za US Steel, već za firme koje sam pomenuo i mnoge druge koje su među prvih sto neto izvoznika iz naše zemlje.
Time omogućavamo da umesto da imaju kredite kod poslovnih banaka na tri do pet godina sa kamatama i do 10% izraženih u evrima, dođu do sredstava koje će ići i do 12 godina sa četiri godine počeka i kamatom koja je od 4-5% na godišnjem nivou.
Na taj način dobijaju sredstva da grade fabrike, da proširuju asortiman i da se bore sa istim finansijskim uslovima protiv njihove regionalne i evropske konkurencije. Mogu reći da je ovaj aranžman očekivan, sa puno nestrpljenja, sa strane naših najkvalitetnijih preduzeća i to je jedan konkretan način na koji će Vlada Republike Srbije i nadam se veoma u ovaj cenjeni dom kada dođe momenat i za ratifikaciju tako postignutog sporazuma, da podrži prelazak Srbije na novi model rasta zasnovan na izvozu.
Istovremeno evocirana je statistika, neću ući u detalje, mogu samo da kažem da u dogovoru koji je postignut na sednici Vlade Republike Srbije prošle nedelje, usledio je jedan sastanak statističara sa Narodnom bankom Srbije, gde je konstatovano da se naša statistika usklađuje sa evropskim standardima.
Istovremeno, ovlašćen sam od strane naše vlade, i to ću danas uraditi, da pošaljem jedan dopis Statistici, gde će nas obavestiti o tome dokle je stigla u usklađivanju njenog rada sa evropskim standardima, šta se predviđa sa daljim statistikama koje se tiču ne samo bruto domaćeg proizvoda nego i drugih veoma bitnih agregata.
Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, kao što je ova kriza pokazala, nije moguće voditi jednu ekonomsku politiku, a zapravo ne ići dalje u evropskim integracijama ukoliko nemamo predvidivu i pouzdanu statistiku. Naša statistika je mnogo napredovala, to ne znači da ne može dodatno napredovati. Mi vidimo na slučaju i nekih zemalja u susedstvu da kada se izgubi poverenje u statistiku gubi se poverenje i partnera.
Zbog toga Vlada Republike Srbije će uložiti dodatne napore da naša statistika ne samo poštuje uobičajene evropske standarde, nego i da budemo ta zemlja koja će u tome prednjačiti. Zapravo, jedan od naših predloga, koji je dobio podršku celog zapadnog Balkana i koji smo predstavili nedavno na sastancima sa EU, jeste da uđemo i u sistem tzv. evropskog polugodišta koje je Evropa odredila sama za sebe i da za predstavljanje Nacrta budžeta, ukoliko oni budu održivi, dobijemo i finansijske garancije za izlazak na tržište kapitala.
To je sve suvoparno, ali zapravo iza te mogućnosti kriju se mogućnosti uštede na stotine miliona evra za naš budžet i samim tim za naše građane, ali to nije moguće ukoliko Srbija ne bude imala u svakom momentu pouzdanu i verodostojnu statistiku. Hvala puno na vašoj pažnji.