Hvala, gospodine ministre.
Da li žele reč predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem načelni pretres.
Prelazimo na 7-10. tačke dnevnog reda: – PREDLOZI ZAKONA O POTVRĐIVANjU EVROPSKE KONVENCIJE O PREDELU, UGOVORA IZMEĐU VLADE REPUBLIKE SRBIJE I VLADE REPUBLIKE INDONEZIJE O IZBEGAVANjU DVOSTRUKOG OPOREZIVANjA U ODNOSU NA POREZE NA DOHODAK, SPORAZUMA IZMEĐU VLADE REPUBLIKE SRBIJE I VLADE DEMOKRATSKE NARODNE REPUBLIKE ALŽIR O UKIDANjU VIZA ZA NOSIOCE DIPLOMATSKIH I SLUŽBENIH PASOŠA I SPORAZUMA IZMEĐU REPUBLIKE SRBIJE I JAPANA O UKIDANjU VIZA (zajednički jedinstveni pretres)
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički jedinstveni pretres o predlozima zakona po tač. od 7. do 10. dnevnog reda, a pre otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa, podsećam vas da prema članu 170, a shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet sati, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe, i to: poslanička grupa Za evropsku Srbiju ima na raspolaganju jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; poslanička grupa SRS - jedan sat, osam minuta i 24 sekunde; poslanička grupa Ujedinjeni regioni Srbije, G17 plus i Zajedno za Šumadiju - 28 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa Napred Srbijo - 25 minuta i 12 sekundi; poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica - 24 minuta; poslanička grupa SPS - JS - 18 minuta; poslanička grupa LDP - 14 minuta i 24 sekunde; poslanička grupa Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa manjina - osam minuta i 24 sekunde i poslanička grupa PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika, u smislu člana 96. stav 4. Poslovnika.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovim tačkama dnevnog reda predstavljaju: DSS-Vojislav Koštunica narodni poslanik Milica Vojić Marković, SRS narodni poslanik Dejan Mirović.
Saglasno članu 170, a shodno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički jedinstveni pretres o Predlogu zakona o potvrđivanju Evropske konvencije o predelu, Predlogu zakona o potvrđivanju Ugovora između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Indonezije o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Demokratske Narodne Republike Alžir o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Japana o ukidanju viza.
Da li predstavnici predlagača kojih nema žele reč? (Ne.)
Da li izvestioci nadležnih odbora, Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora, žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.) Gospođa Milica Vojić Marković. Izvolite.

Stvarno ne znam kome da se obratim pošto na mestu predviđenom za predstavnike Vlade nema nikoga tako da ne znam da li je trenutak da možda sačekamo nekog ko treba da dođe jer ste pročitali ko je ovde danas ovlašćen da predstavlja Vladu.

Dobro, pošto izgleda nisam dovoljno jasna, da postavim pitanje koje je jednostavno: gde su predstavnici Vlade? Počeću da govorimo o ovom galimatijasu koji je sastavljen od četiri tačke, Predlogu zakona o potvrđivanju Evropske konvencije o predelu, što je jedna tačka koja se odnosi na zaštitu životne sredine i kulturu, zatim tri tačke koje su Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Indonezije o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Demokratske Narodne Republike Alžir o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Japana o ukidanju viza.

Dakle, namerno sam pročitale ove četiri stvari, pošto se potpuno jasno vidi da između prve i sledeće tri tačke nema ama baš nikakve veze, tako da ne znam po kom osnovu su one spojene.

Gospodin Đelić, potpredsednik, ministar u Vladi je ovde u prethodnoj tački ispričao ovo što se odnosi na tačku za koju su ga ovlastili da predstavlja, ovo Indonezija i zakon o potvrđivanju Ugovora između Srbije i Indonezije o izbegavanju dvostrukog oporezivanju u odnosu na poreze na dohodak, što je isto tako jedan zanimljiv slučaj kako se predstavnici Vlade odnose ovde prema Narodnoj skupštini, prema narodnim poslanicima i ne pričaju o tačkama koje su na dnevnom redu.

Dakle, s obzirom da se više puta ovde dogodilo da se zakoni iz oblasti životne sredine stavljaju u jednu zajedničku raspravu od po 17 zakona, od kojih su recimo 10 ili 11 sistemskih. O tome se nikad ne otvara adekvatna rasprava.

U ime poslaničke grupe DSS spremila sam priču koja se odnosi upravo na Predlog zakon o potvrđivanju Evropske konvencije o predelu, koja jeste delimično tačka koja se odnosi na zaštitu životne sredine, ali je istovremeno i tačka koja se odnosi i na kulturu. Volela bih da je ovde ministar kulture, koji voli da kaže da se bavi svojim poslom, i ministar zaštite životne sredine i prostornog planiranja, koji je takođe proglašen uz to i za najevropljanina, pa bi bilo zanimljivo da se malo bavi i poslom ministra zaštite životne sredine.

Dakle, Evropska konvencija o predelu je za Srbiju vrlo značajna jer je ona zapravo nastala pre deset godina i usvojena u Savetu Evrope, a u oktobru prošle 2010. godine u Firenci je bila upriličena proslava desetogodišnjice stupanja na snagu Evropske konvencije o predelu, naravno to obeležavanje tako značajnog datuma nije prošlo bez predstavnika Srbije. Tamo su bili predstavnici Ministarstva zaštite životne sredine i prostornog planiranja, zatim predstavnici Zavoda za zaštitu prirode i predstavnici Javnog preduzeća Vode Vojvodine.

Rekla sam već da je konvencija nastala u julu 2000. godine i to je prvi međunarodno priznat dokument koji je posvećen svim aspektima predela. Primenjuje se na celoj teritoriji država članica i obuhvata prirodne, urbane i ruralne oblasti. To je zapravo prvi dokument koji se odnosi na evropske predele i na njihovo očuvanje.

Cilj konvencije je, vrlo kratko rečeno, promovisanje zaštite predela u Evropi, kao i ono što je za nas naročito važno, upravljanje i planiranje predelom, ali i organizovanje međunarodne saradnje po svim pitanjima predela, sa posebnim akcentom na zaštićene oblasti, a Srbija je zemlja koja nije napravila nacionalni popis zaštićenih oblasti i bilo bi zanimljivo, da su ovde predstavnici Vlade, da o tome pričamo.

Srbija je potpisala ovu konvenciju 2007. godine i sada je konačno konvencija stigla na ratifikaciju u parlament, i meni će biti vrlo zanimljivo da posmatram koliko će se poslanika javiti da razgovaramo o ovoj temi, upravo zato što je napravljena jedna vrlo neformalna grupa zelenih poslanika u parlamentu, koju čine mnogi poslanici iz mnogih poslaničkih grupa, ali oni su samo tu kada se predstavlja ta grupa, ne kada se govori o zakonima za koje smo i oni i ja vrlo zainteresovani.

Zbog čega je Srbija zainteresovana za Konvenciju o predelu? Pre svega, moram da kažem da je ovo prvi dokument koji se smatra ključnim međunarodnim sporazumom i nosiocem evropskog standarda u procesu reformisanja politike zaštite i upravljanja predelima i kulturnim nasleđem.

Vrlo je značajno što ovaj dokument omogućava integralni pristup zaštiti predela i vrlo je značajno što uvodi predeo i kulturno nasleđe u politiku održivog razvoja. Politika održivog razvoja je nešto za šta se deklarativno Srbija jako mnogo zalaže, ali kada pogledamo zakone koje donosi iz ove oblasti vrlo smo skeptični da je to put kojim Srbija ide sa ovom vladom.

Ova konvencija govori o svim tipovima evropskog predela, i o onim koji su devastirani i degradirani, i onim predelima koji su zaštićeni i izuzetne lepote, o svim predelima, i urbanim i ruralnim i prirodnim, ali ono zbog čega je značajno da Srbija usvoji ovu konvenciju jeste to što ona govori o uvođenju mera zaštite, upravljanja i planiranja na nacionalnom nivou, što je jako važno, a što nama nedostaje, i saradnje na međunarodnom nivou.

Savet Evrope podstiče pojedinačno zemlje Evrope da preuzmu iste visoke standarde u zaštiti, planiranju i upravljanju predelom, što je logično, jer ne postoji ni jedan jedini dokument koji se na taj način bavi predelom, kao suštinskim faktorom za uspostavljanje ravnoteže između očuvanja prirodnog i kulturnog nasleđa s jedne strane, i njegovog korišćenja s druge strane, i nijedan dokument koji predeo ne vidi kao ekonomski vrlo važan resurs od koga zavisi i otvaranje radnih mesta.

Naravno, ova evropska konvencija o predelu je nastavak politike zaštite prirodnog i kulturnog nasleđa Evrope i ona se zbog toga oslanja na one dokumente koje je Evropa donela u ovom pravcu, to je Konvencija o zaštiti svetske, kulturne i prirodne baštine 1972. godine, Konvencija o zaštiti evropskih divljih vrsta i prirodnih staništa 1979. godine, Evropska konvencija o zaštiti arhitektonskog nasleđa 1985. godine i Evropska konvencija o zaštiti arheološkog nasleđa iz 1992. godine.

Naravno, u vezi sa ovim konvencijama koje sam navela i u vezi sa konvencijom o kojoj pričam tu je i niz međunarodnih inicijativa koje je Srbija delimično podržala.

Konvencija predstavlja delovanje Saveta Evrope u oblasti i prirodnog i kulturnog nasleđa, u oblasti prostornog planiranja, životne sredine i lokalne samouprave i zato je vrlo važno da pogledamo zakone koje je Srbija donela u ovoj oblasti. Ja ću kasnije da se vratim na te zakone da vidimo da li je baš u Srbiji napravljen teren za primenu Evropske konvencije o predelu.

Konvencija definiše predeo kao područje kakvim ga vide lokalno stanovništvo i posetioci, čije vizuelno obeležje i karakter predstavljaju proizvod delovanja prirodnih i/ili kulturnih faktora. Dakle, predeo je celina prirodnih i kulturnih faktora, prirodnih i kulturnih komponenti koje se ne mogu odvojiti, nego se posmatraju kao jedno i posmatraju se zajedno.

Predeo je značajna komponenta životne sredine i ljudskog okruženja, bez obzira da li se nalazi u gradu, selu ili se radi o prirodnom predelu i da li je to običan predeo, degradiran, devastiran ili predeo izuzetnih lepota.

Ono što je vrlo važno za Srbiju, a pre svega zato što je potpisnik Arhuske konvencije, koja javnost uvodi kao važan element donošenja odluka u oblasti zaštite životne sredine, jeste to što takođe ova konvencija govori o tome da treba podsticati javnost, kako bi se što aktivnije uključila i učestvovala u donošenju odluka, planiranju i upravljanju, i kako bi javnost konačno shvatila koliku odgovornost ona sama ima kod donošenja odluka i za ono što se događa u njenoj okolini.

Kada već govorimo o javnosti, ova skupština je imala jedan zanimljiv slučaj pri donošenju izmena i dopuna Zakona o zaštiti prirode, gde su se praktično nevladine organizacije i stručna javnost uključili u komentarisanja izmena i dopuna koje ovaj zakon nosio.

Naravno, DSS je podržala napore javnosti, napravili smo amandmane koji su potpuno podržavali ovo i praktično, tu je javnost izvršila onaj odlučujući uticaj i Ministarstvo je odlučilo da ipak ne ide sa takvim režimima zaštite, kako je nudilo, a koji bi bili katastrofalni i pogubni, nego da nešto poprave u tom smislu.

Drugi primer je skladištenje opasnog otpada po naseljenim mestima i gradovima Srbije i vrlo je zanimljivo da taj veliki projekat tih skladišta opasnog otpada, naš najevropljanin u oblasti zaštite životne sredine, predstavlja po Srbiji u okviru Zelenog talasa, tako da bi neko možda i mogao da pomisli da to što on nudi jeste za zaštitu životne sredine dobro po Srbiju.

Međutim, javnost se, hvala bogu, buni, nevladine organizacije, stručna javnost govori o tome, tako da ovaj naš veliki biznismen, koji jako dobro prodaje sa svojom privatnom firmom kompjutere širom Srbije, javnim preduzećima i ustanovama, ne nailazi uvek na dobar prijem, a pri tom ima problem sa popunjavanjem upitnika koji se odnosi na firme, ipak ima otpor u javnosti, što je dobro.

Sva sreća, javnost prepoznaje koliko je ova oblast važna za nju, postaje sve zainteresovanija i upućenija, i sva je sreća da javnost konačno preuzima ulogu koja joj je potrebna, a to je da inicira i da kontroliše.

Važnost ratifikovanja ove konvencije za Srbiju ogleda se i u činjenici da će države potpisnice ostvariti saradnju na tri nivoa, na nivou tehničke i naučne pomoći putem razmene iskustva, što je za Srbiju dragoceno, jer mi prolazimo neke početne korake koje su mnoge zemlje Evrope davno prošle i vrlo nam je značajno da dobijemo i njihova iskustva, ali i tehničku pomoć u tom smislu.

Druga oblast je razmena stručnjaka za ovu oblast, jer u Srbiji nemamo stručnjake tipa onih koji će se baviti samo ovim oblastima i zbog toga je potrebna razmena iskustva. Treća je razmena informacija o svim pitanjima sadržanim u odredbi ove konvencije.

Sada bih se vratila na ono što sam malopre obećala, a to je jedna kratka analiza zakona koji se odnose na ovu oblast koji su vrlo važni i koje bi trebalo komentarisati. Prvi od njih je Zakon o zaštiti prirode, izmene i dopune Zakona o zaštiti prirode. Zakon je zanimljiv zato što uvodi pojam predela i zaštite predela u cilju očuvanja njegovih osobenosti i raznovrsnosti i zato što uvodi jedinstvo i estetske vrednosti, kao i omogućavanje tradicionalnog korišćenja prirodnih vrednosti.

Zaštita, upravljanje i planiranje predela bi trebalo da se zasniva na identifikaciji predela i proceni njegovih karakterističnih i značajnih obeležja na osnovu jasnih i preciznih kriterijuma, koje nažalost ovo ministarstvo nije donelo, a koje bi trebalo da donese, i to bi trebalo da ih donese što pre.

Ono što takođe nemamo, a vrlo je važno da imamo i to što pre da imamo, jesu osnovne smernice zaštite unapređenja i upravljanja predelom, prostornim i urbanističkim planovima. Ove smernice treba uneti i u plansku i u projektnu dokumentaciju, kao i u programe upravljanja i korišćenja prirodnih resursa i dobara.

Kada je o ovom zakonu reč, a malopre sam pomenula da je predlog pratila opasno režirani režimi zaštite i da su amandmani koje je DSS napravili, koji su pratili zahteve stručne javnosti i 30 nevladinih organizacija, zaustavili praktično veliku štetu koja se spremala u oblasti zaštite zaštićenih područja.

Sledeći zakon o kome treba progovoriti pomalo je zakon o proceni uticaja, Zakon o strateškoj proceni uticaja i izmene i dopune Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu. Ovi zakoni, zapravo jedan zakon, bave se isključivo predelima izuzetnih odlika koji zavređuju visok stepen zaštite.

U ostalim slučajevima nema pomena o ozbiljnijim i dubljim analizama uticaja na karakter i strukturu predela i upućuje se samo na uočavanje vizuelnih promena, što je svakako više nego dovoljno našim suptilnim investitorima koje najčešće, da ne kažem u 100% slučajeva, vodi zarada i obavezno atraktivni predeli, ali ne da ih sačuvaju za pokoljenja. Ovo naravno treba da zvuči kao šala, iako je gorko ali i vrlo istinito.

Ako neko ozbiljan, a pod tim ozbiljnim smatra, ja bar smatram da taj ozbiljan treba da bude država, dakle, ako neko ozbiljan ne ograniči zakonom apetite investitora u zaštiti životne sredine i u proceni uticaja onoga što oni rade na životnu sredinu, bojim se da se Srbiji neće pisati dobro.

Kad kažem svaka ozbiljna vlada, ne govorim naravno o ovoj vladi koja se isključivo trudi da pokaže svima da Srbija nije ozbiljna država i da slučajno ne pomisle da je Srbija ozbiljna država. Zahvaljujući njima Srbija je jedna tužna država, u kojoj žive gladni i ljudi bez nade.

Ljudi koji nikako ne žive do Nove godine, kako im poručuje predsednik Boris Tadić, nego od danas do sutra; do Nove godine je pitanje da li će armija od 700.000 ljudi, koji žive ispod granice siromaštva, ili ona armija od milion i 300.000 onih koji su siromašni, ili se nalaze na samoj granici siromaštva; ili ona armija od 178.000 ljudi koji imaju više sreće od drugih pa primaju socijalnu pomoć.

To naravno ne treba da govorim o onim penzionerima kojih je 343.000 koji primaju penziju manju od 11.000 hiljada, što naravno ne smeta nekim mojim kolegama, koji vole da kažu da su oni jedini i isključivi predstavnici penzionera, a da jedna njihova plata vredi, ili ono što primaju mesečno, vredi kao 20 penzija ovih penzionera.

Dalje, ono što je zanimljivo i što treba prokomentarisati ovde, a nemeće se prosto je ono što je gospodin Tadić dalje izjavio Srbiji, građanima koji su nestrpljivi bez razloga, pa se građani pitaju da li je sam ovo pisao, jer su vrlo zabrinuti ako jeste: To vam je kao trudnoća. Mi se nalazimo u procesu sazrevanja tog ekonomskog ploda i prosto ne mogu da obećam da će majka Srbija roditi brže nego što je vreme. To nema veze sa izborima, nego sa prirodnim sazrevanjem.

Jasno vam je zašto se pitaju da li je sam pisao. Uz to moram da kažem još jednu činjenicu, gospodin Tadić bi morao da zna da trudnoća predstavlja nadu, da predstavlja donošenje ploda i novog života. Zahvaljujući njemu i njegovoj Vladi u Srbiji više života nema. U Srbiji je svaka nada i svaki život ubijen.

Hajde da se vratim na ovaj zakon o proceni uticaja na životnu sredinu. Zakon je definitivno pripremljen za promene, jer nije u skladu sa principom planiranja, upravljanja i zaštite koje uvodi Evropska konvencija o predelu. Očekujem da će on uskoro da se nađe pred poslanicima, pošto je vrlo težak i za primenu, a to smo govorili kad je o tom zakonu bilo reči.

Sledeći je Zakon o planiranju i izgradnji iz 2009. godine. Čovek zaista mora dobro da se pomuči da bi u ovom zakonu prepoznao koncept zaštite predela. Ovaj zakon se upravo i najavljivao kao onaj koji poštuje ovaj koncept i upravo se reklamirao, upravo na ovaj način na koji se i ova vlada koja je aktuelna i ova koalicija na vlasti govore o sebi da su reformatori, ali da su reformatori samo na rečima.

Dela im pokazuju nešto drugo. Pokazuju da zapravo o reformi nema ni reči. Evo jednog malog primera. Poslednji primer je Zakon o izboru narodnih poslanika, koji je ovde na ovoj sednici bio. U mandatu od deset godina nema većih boraca za ženska prava, za rodnu ravnopravnost, za politička prava žena od njih, za jezik koji je rodno senzitivan.

Onda ono što je demokratsko pravo ženama obezbedila Vlada Vojislava Koštunice Zakonom o izvoru narodnih poslanika da 30% žena mora biti na listama, oni odmah dovedu do potpunog apsurda time što govore da taj zakon treba da dovede do toga da će na listama biti 30% žena, a onda kažu da će svaka četvrta biti žena. Ako sto podelite sa 4, dobićete 25%.

Samo govorim, i govoriću o tome kad bude bilo došlo vreme, ali samo govorim sa onog nivoa gde je potpuno jasno šta govore, a šta rade, šta su reči, a šta su dela.

Naravno, ministar Dulić nam je, kad je govorio o ovom Zakonu o planiranju i izgradnji, predstavio zakon kao onaj koji podržava koncept zaštite predela zasnovan na zaštiti prirodnih, kulturnih i istorijskih vrednosti. Danas je potpuno jasno da elementi svega toga mogu da se traže mikroskopima, jer nema ih u realnom životu. Taj zakon je zapravo ubio svaku mogućnost da građevina bude ono što je nekada bila u ovoj zemlji.

Imamo zatim Zakon o prostornom planu RS 2010-2020. godine. Moram da kaže i zanimljivo je da se u ovom dokumentu pojavljuje pojam predela, koji je definisan na isti način kao i u Konvenciji.

Zahvaljujem. Vreme je isteklo. Očekujem veoma brzo da ovlašćenje za vas stigne, a 20 minuta je prošlo. Hvala.
Reč ima mr Dejan Mirović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS.

Interesantno je po kom osnovu su spojeni ovi zakoni i predlozi zakona. Pored većeg napora, nismo uspeli da vidimo nit koja povezuje ove zakone. Pokušaćemo da obrazložimo naš stav, stav SRS, pre svega o Predlogu zakona o Evropskoj konvenciji o predelu, o ukidanju diplomatskih viza sa Alžirom i o dvostrukom oporezivanju sa Indonezijom.
Što se tiče ove konvencije iz 2000. godine, koju je doneo Savet Evrope, osnov te konvencije i to se vidi već u obrazloženju je tzv. održivi razvoj. Nažalost, do dan-danas nema neke definicije tog održivog razvoja koja bi bila opšteprihvaćena, može se samo nešto u okvirnim konturama reći da se radi o jednoj definiciji koja uključuje, kao što piše u obrazloženju ovog predloga zakona, i ekonomske i socijalne i kulturne komponente, naravno i ekološke, koje su osnov ove konvencije.
Međutim, treba biti realan i treba imati u vidu da ipak održivi razvoj, pre svega, zavisi od privredne snage jedne zemlje, od njene ekonomske moći i on se uglavnom u nauci i teoriji vezuje za rast BDP, za prihod po glavi stanovnika. Videli smo pre nekoliko dana da su to kod nas varijabilne kategorije, dan-danas se ne zna koliki je bio pad BDP. Po nekim podacima bio je 3%, a po nekim podacima 6%, ali to je druga tema.
Što se tiče održivog razvoja, teško da će taj održivi razvoj imati konsekvence i na ekološki razvoj, ako se zna da je spoljni dug dostigao oko 22,9 milijardi evra, što je ogromna cifra, priznaćete za ovakvu populaciju od 7,5 miliona ljudi.
Taj dug će svakako uticati i na ove ekološke zakone i na svu tu ekološku ofanzivu ministra Dulića, za koju mi ne tvrdimo da iza nje stoji loša namera, već naprotiv. Ali, znate, teško je u jednoj zemlji, kojoj BDP padne 6 ili 3 procenata, donositi neke zakone koji su u skladu sa ovom konvencijom o zaštiti predela.
Takođe, kada pogledamo ova konvencija je dosta apstraktna i dosta ima opširnih članova. Međutim, njena konkretna primena će biti veoma teška u ovoj situaciji. Navešću vam jedan konkretan primer. Žao mi je što tu nije ministar ili gospodin Đelić, da mi odgovore na nekoliko konkretnih pitanja u vezi primene ove konvencije o predelu, tj. ekološkog zakonodavstva.
Kako nameravaju da se izbore sa očiglednim štetnim delovanjem "US steel" u Smederevu, koji je navodno najveći srpski izvoznik a, priznaćete, ipak je to firma u vlasništvu SAD, tj. tamo ide i profit i sve? Imamo i podatke koji su javni, koji su izneti u januaru ove godine, na primer, da je prekoračena ta granice nedozvoljenih čestica u toj oblasti gde je "US steel". To je, na primer, izneto u izveštaju Zdravstvenog centra "Sveti Luka" u Smederevu.
Takođe, u članu 2. ovog predloga zakona o primeni ove ekološke konvencije se nešto malo bliže definiše područje primene. Evo, kada to primenimo na Sartid, kada primenimo na seoska područja, koja se takođe pominju u ovoj konvenciji, svakako bi trebalo obići i sela kao što su Vranovo, Ralja itd, koja su ugrožena od štetnog i neekološkog delovanja Sartida tj. "US steel".
Sada ovde neću ulaziti u to kako to je prodato, kako je to bilo, to su već teme za neke druge zakone. Ovde je, pre svega, fokus na ekološkoj štetnosti navodno najveće i najbolje investicije u zadnjih ne znam koliko godina, decenija.
Međutim, mi tvrdimo da nije tako i da je ta firma, da je to preduzeće "US steel" Srbija zaštićeno, ne samo u medijima, nego je zaštićeno i od strane ove vlasti, koja ne pokazuje ni delić želje da bude oštra i da primenjuje zakone kao što se to primenjuje u slučaju NIS.
Takođe, što se tiče člana 2, morske oblasti, to jednostavno za našu zemlju nije primenjivo posle referenduma koji je organizovan od strane EU u Crnoj Gori, ali to je već druga tema.
Čl. 5. i 6. se navode kao najvažniji članovi ove konvencije o predelu i tu se govori o ''podizanju svesti''. Verovatno se misli na ekološku svest, na svest građana i na delovanje na najširu javnost, što piše u 5. i 6. članu i što je dobro.
U tom smislu treba ponovo navesti da je upravo primer koji će pokazati da Vlada Republike Srbije, nadležna ministarstva i tzv. nevladine organizacije, koje se bave ovim temama, pokažu svoju doslednost, principijelnost i brigu za zaštitu građana, upravo na primeru "Sartida" i na primeru ovog zagađivanja, koje je kulminiralo početkom 2011. godine, sa konkretnim primerima koje sam naveo.
U tom smislu preporučio bih, i žao mi je što niko od ministara nije tu, jedan primer iz svetske prakse, koji pokazuje kako jedna odgovorna vlast, koja brine o građanima, koja brine o ekološkoj svesti u javnosti, rešava ovako značajne probleme.
Godine 2006. na jednom sastanku, koji je održan u gradu Tomsku u Sibiru, odlučeno je da se naftovod, koji je trebalo da poveže istočni Sibir sa Kinom i sa SAD, radi se o jednoj investiciji koja se meri milijardama evra, izmesti od jezera Bajkal 350 do 400 kilometara. Prvobitnim projektom je bilo planirano da taj naftovod prolazi negde na 40-ak metara od obale jezera koje se smatra svetskom baštinom.
Vi sigurno znate da je Unesko uvrstio to je jezero kao jedan, da tako kažem, ekološki dragulj u svoju listu zaštićenih svetskih dragocenosti. Međutim, ruske vlasti su pokazale jednu vrstu ekološke svesti i, bez obzira na velike gubitke koje će imati ta trasa, koja je 300 do 450 kilometara pomerena od Bajkalskog jezera, oni su primenili taj drugi projekat i tako su izašli u susret regionalnim vlastima, "Grinpisu" i svim ekološkim udruženjima i organizacijama koje su se bavile ovim problemom.
Prema tome, kada s jedne strane uporedite ovaj veliki projekat i veliko skretanje trase jednog ogromnog naftovoda i ovu nemoć, nezainteresovanost ili ne znam kako da to objasnim kada se radi o Sartidu, koji je ovde blizu, mislim da se radi o jednom primeru koji mora biti podsticaj za vlasti, za resornog ministra i za sve one ljude koji će raditi na primeni ove konvencije, protiv koje mi nismo u principu, iako smatramo da je ona okvirna, jedan primer kako treba raditi u praksi i kako treba primenjivati ovu konvenciju.
Takođe, mogu navesti i jedan međunarodni primer. Vi sigurno znate da je već završena prva trasa gasovoda "Severni tok" i da je za taj gasovod, pre svega, bio problem, ne u tehničkom smislu, polaganje tih cevi kroz Baltičko more, već ekološke dozvole Danske, Finske, Švedske, Nemačke i Rusije.
Nekoliko godina su rađene studije i rađeni su projekti koji bi uspeli da tu ekološku ravnotežu Baltičkog mora dovedu u istu ravan sa ekonomskim interesima, koji su nesumnjivo veliki, jer to je projekat negde u vrednosti od preko sedam milijardi evra, i tek kada su bili doneti svi dokumenti u ekološkom smislu, što se tiče teritorijalnih voda, što se tiče dna Baltičkog mora, taj projekat je pokrenut u tehničkom smislu, i to tek 2009. godine.
Znači, četiri godine je trebalo da se donesu sve dozvole u ekološkom smislu i da to krene. Videli ste, posle godinu dana je to završeno i u rad će biti pušteno krajem ove godine. Dakle, to je još jedan primer za ministarstva, za ministra, za Vladu i za sve one koji hoće da primenjuju ovu konvenciju o predelu, da jednostavno ekologija nije jedna vrsta propagande, već jedna vrsta potrebe koja ide uz ekonomske interese i koja nije manje važna od ekonomskih interesa.
Kada se desi da propaganda i politički interesi nadvladaju nad tim ekonomskim potrebama, onda imate jednu vrstu manipulacije. Mogu da vam navedem, u tom smislu dovoljno je da pogledate politiku koju vodi frakcija Zelenih u Evropskom parlamentu i videćete da se oni više zalažu za rat, za bombardovanje od SRJ pa do Libije, nego za neke ekološke standarde.
U tom smislu bih vam preporučio, žao mi je što ministar nije tu, jedno vrlo interesantno izlaganje u vezi ekologije i politike, koje je održao češki predsednik Klaus u Srpskoj akademiji nauka, pre nekoliko meseci, kada je bio u zvaničnoj poseti Srbiji.
Tako da ne treba idealizovati sve ono što dolazi iz EU što se tiče ekoloških zakona. Treba kritički i, pre svega, u smislu tog pominjanog održivog razvoja videti šta je dobro za naše interese, šta je dobro za naše građane i šta koristi tom održivom razvoju, podizanju standarda, podizanju socijalnih, kulturnih i drugih prava naših građana.
Takođe, što se tiče ovih ekoloških zakona koji se obrađuju u smislu ove konvencije, treba navesti, mi tu imamo jasan stav, da mi nismo protiv konvencija Saveta Evrope i da mi odvajamo Savet Evrope kao jednu krovnu organizaciju, u kojoj je i Ruska Federacija i druge države, od EU.
Dakle, mi pravimo razliku između konvencija Saveta Evrope i direktiva i uredbi, a može se reći u praksi i pojedinih ultimatuma EU. Smatramo da su to dve različite organizacije i dve organizacije koje se ipak za nijansu drugačije ponašaju prema nacionalnim, ekonomskim i svim drugim interesima Republike Srbije.
U tom smislu, navešću vam jedan konkretan primer. To pokazuje da je ipak to zakonodavstvo Saveta Evrope na jednom humanijem nivou od EU, od Aki komunitera, a to je jednostavna činjenica da Evropska socijalna konvencija, koja je doneta 1961. godine u Torinu, već decenijama primenjuje se u Savetu Evrope.
Međutim, Evropska zajednica i EU nije ratifikovala tu konvenciju i nije je na direktan način uvela u Aki komuniter, iako je upravo ta konvencija direktno povezana sa ovom konvencijom koju mi sada razmatramo, jer govori o uslovima zapošljavanja, o zdravlju radnika i svim onim činjenicama koje idu uz jedno ekološko zakonodavstvo.
Takođe, u članu 7. Konvencije se navodi, taj član ne potire ovo što smo mi sada izneli, da treba promovisati razmenu stručnjaka i mi protiv toga nismo. Mi smo protiv toga da se dobijaju donacije i da se obučavaju stručnjaci koji su došli iz inostranstva, uglavnom iz EU. To je ta vrsta zloupotrebe, jer se u članu 6. navodi da se obuka stručnjaka vrši u skladu sa ovom konvencijom.
Mi upozoravamo, i pre nekoliko dana je bila rasprava o Zakonu o privrednim društvima, gde se u obrazloženju zakona videlo da su taj zakon, u stvari, pisali stručnjaci iz Nemačke, što je, priznaćete, ipak, u smislu ove vrste prava, gde svaka zemlja ima posebno zakonodavstvo i gde "Aki komuniter" nije toliko usaglašen, više nego čudno.
Postavlja se pitanje da li se neki zakon, da li se neke konvencije donose samo zato da bi se dobijale donacije, koje će ići upravo tzv. ekspertima iz EU. Mislim da zato taj član 6. konvencije treba vrlo pažljivo primeniti, treba doneti i podzakonske možda propise koji bi to bolje regulisali.
Takođe, što se tiče člana 10. opet ćemo reći da mi nismo protiv tog prava Saveta Evrope, a što se tiče definicije, one opet kažem moraju da budu jasnije i da budu primenjene u samoj proceduri, jer podsetiću vas da je u Davosu februara 2009. godine održana jedna konferencija, gde je opet već pominjani češki predsednik Klaus pomenuo da se radi o zloupotrebi ekološkog zakonodavstva upravo od strane EU.
Što se tiče zakonodavstva UN, znate da je pre dve godine održana jedna velika međunarodna konferencija i da je došlo do nesuglasica, jer zakonodavstvo nije bilo precizno određeno i precizno formulisano. Šta hoću da kažem? Znači, ovu konvenciju treba primeniti u skladu sa onim uslovima koji postoje u Republici Srbiji i ne treba praviti fetiš od toga ili, kao što kaže gospodin Klaus, neku novu religiju, jer radi se o interesima naših građana.
U članu 12. Konvencije, i upravo u kontekstu ovoga što smo pričali, postoje definicije koju omogućuju strože odredbe i njih treba primeniti upravo na "Sartid". Treba tu pokazati jednu vrstu hrabrosti, i političke, i ekološke, i ekonomske i bilo kakve, jer je to priznaćete navodno najveći srpski izvoznik, to nije tačno, nego je to najveći izvoznik na teritoriji Srbije, koji ima izvoz negde oko 700 miliona evra, što, ako uzmete da samo 1% od tog ogromnog izvoza, koji je zasnovan između ostalog i na preferencijalnom tretmanu što se tiče struje i drugih pogodnosti koje ima "Sartid", treba primeniti da bi se ove ekološke štete predupredile, kao što se desilo početkom 2011. godine.
Što se tiče ovih drugih zakona koji se ovde danas razmatraju, mi smatramo da treba razvijati odnose sa Indonezijom. Postoji, naravno, velika geografska udaljenost, ali treba naglasiti da to dvostruko oporezivanje je jedna tekovina koja treba da se primeni u saradnji sa ovom zemljom jer, pre svega, radi se o najvećoj muslimanskoj zemlji na svetu, koja ima preko 200 miliona stanovnika.
Za razliku od tzv. prijatelja iz Ankare i drugih zemalja koje se ovde forsiraju kao navodni prijatelji, ona nije priznala tzv. tvorevinu Kosovo, tako da, u tom smislu ovo je jedan korak, ne kažem da je to sudbonosni korak u saradnji sa jednom ovako dalekom zemljom, ali svakako to je korak u dobrom smislu.
Što se tiče Alžira, to je takođe muslimanska zemlja koja nije priznala Kosovo i koja je u ekonomskom smislu vrlo značajna, jer vi sigurno znate da je to prvi proizvođač tečnog gasa u svetu, četvrti proizvođač gasa u svetu i to je zemlja koja pokazuje jednu vrstu dobronamernosti i u Organizaciji islamske konferencije i u Pokretu nesvrstanih.
To nije u ovim trenucima bez značaja kada vidimo da je, što je svojevrsni apsurd, EU mnogo više neprijateljski raspoložena prema Srbiji u smislu priznanja Kosova nego Organizacija islamske konferencije, što pokazuje svu besmislenost i apsurdnost fraze da EU nema alternativu i da su tu, navodno, neki prijatelji i neko tržište koje će nam omogućiti prosperitet.
U tom smislu i kao jedna vrsta zaključka, mi smatramo da treba razvijati, pre svega, ekonomske odnose sa našim prirodnim i ekonomskim partnerom, kao što je Ruska federacija, naravno, i sa ovim značajnim zemljama kao što je Alžir, koje su prebogate, imaju prirodna bogatstva.
Upozoravamo javnost u okviru rasprave o ovim konvencijama da, kada jednog dana, ne daj bože, Srbija bude članica EU, prema članu 133. Ugovora o osnivanju Evropske zajednice, tačnije Ugovora iz Rima, svi ugovori o slobodnoj trgovini neće moći da se primenjuju.
Dakle, kada se desi taj dugo očekivani dan za neke, Srbija će morati da izađe iz ugovora o slobodnoj trgovini sa Rusijom, sa Ukrajinom, sa Belorusijom i sa svim onim zemljama gde postoji tržište za naše proizvode.

Hvala, gospodine Miroviću.
Saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele su poslaničke grupe DSS – Vojislav Koštunica i SRS.
Dajem reč narodnom poslaniku Milanu Dimitrijeviću.

Dakle, i pored toga što nemamo ovlašćenog predstavnika Vlade vi, gospodine potpredsedniče, imate istu košuljicu koju smo mi dobili pred ovu raspravu i vaša je dužnost bila da kažete na početku rasprave o ovoj objedinjenoj tački: da li predstavnici  predlagača, gospodin Božidar Đelić, potpredsednik Vlade, želi reč; da li gospodin dr Oliver Dulić, ministar životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, želi reč; da li gospodin Predrag Marković, ministar kulture, informisanja i informacionog društva, želi reč i da li gospodin Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova, želi reč?
Pretpostavljam da su tri nabrojana ministra, na čelu sa potpredsednikom Vlade, bili zaduženi da kažu koju reč o ovoj tački dnevnog reda, dakle, o Predlogu zakona o potvrđivanju Evropske konvencije o predelu, a da je gospodin Vuk Jeremić trebalo da kaže nešto o sporazumima i ugovorima o ukidanju viza, o dvostrukom oporezivanju itd. Nažalost, vidimo da nijedan od nabrojanih ministara i potpredsednika Vlade nije u sali.
S druge strane, vidimo da imamo predstavnika Vlade. Gospodine potpredsedniče, mogli ste da nam predstavite gospodina predstavnika Vlade, da znamo ime i prezime, da znamo iz kog ministarstva je gospodin, koju funkciju obavlja u tom ministarstvu, da ne nagađamo. Možemo da pomislimo da je gospodin iz Ministarstva unutrašnjih poslova, možda iz Ministarstva zdravlja ili Ministarstva finansija. Prosto, ne znamo o kome se radi, tako da bi trebalo da znamo te stvari, ako već raspravljamo o jednom ozbiljnom zakonu.
Sada ću reći par stvari o ovom zakonu, svakako smatrajući da je ovo vrlo važan zakon, ali ovaj zakon je jedna multidisciplinarna oblast. Dakle, on bi trebalo da obuhvata, zbog toga je bilo bitno da budu različiti ministri tu, životnu sredinu, kulturu, obrazovanje, poljoprivredu, obuhvata i evropske integracije.
S obzirom na tu činjenicu, malo je degutantno da mi sada raspravljamo bez predstavnika Vlade, da ne znamo ko nas sluša, da li će moći da prenese sve te informacije u svim ovim nabrojanim ministarstvima ili će to biti samo informisano jedno ministarstvo, a koje, to u ovom trenutku ne znamo, zato što ne znamo iz kog ministarstva je gospodin predstavnik.
Zbog čega je to bitno? Bitno je zato što kada govorimo o Ministarstvu za zaštitu životne sredine i prostorno planiranje, a elem i rudarstva, u ovom zakonu se pominju nekoliko vrlo bitnih zakona koje je ova skupština donela, pa je u međuvremenu bilo izmena i dopuna određenih zakona.
Pobrojaću ih, dakle radi se o Zakonu o zaštiti prirode, Zakonu o planiranju i izgradnji, Zakonu o proceni uticaja na životnu sredinu, Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu, i trebalo bi da se nađe tu još jedan zakon, koji je vrlo bitan, a koji nažalost nije u nadležnosti Ministarstva za zaštitu životne sredine, to je Zakon o vodama. To je prebačeno u Ministarstvo poljoprivrede.
Zato je bilo dobro možda da se pojavi, da je ovde bio prisutan i gospodin Dušan Petrović, koji je aktuelni ministar poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, možda bi mogla da se pojavi jedna čuvena firma "Interkop", možda bi ona mogla da da neki komentar o ovom zakonu.
Stvari stoje kako stoje i osnovni problem predloga ovog zakona što nije usaglašen sa našim osnovnim zakonima. Dakle, o ovoj temi se u Evropi govori od daleke 90-e godine i vrlo je važna ta tema. Mi sada u 2011. godini, već je polovina godine, donosimo ovaj zakon iako smo potpisnici te konvencije još 2007. godine. Dakle, nije bilo vremena, a možda nije bilo ni sluha da se ranije pristupi donošenju jednog ovakvog zakona.
Kada su donošeni ovi zakoni iz oblasti životne sredine, koji su išli u paketu od 17 zakona, pa je to bilo navrat-nanos, što pre da se odradi, bez kvalitetne rasprave, bez kvalitetnog razmatranja amandmana, mi smo imali određene primedbe na Zakon o zaštićenim područjima. Tada smo vodili jednu vrlo žustru polemiku sa gospodinom Dulićem.
Pošto sam čovek koji čuva, a i pamti određene reči određenih ministara, prosto se ta naša polemika odnosila na članove 37. do 57. tog zakona, izmene i dopune Zakona o zaštićenim prirodnim dobrima.
Kada smo govorili gospodinu ministru da ministar ne može imati tu ekskluzivno pravo da on odlučuje da li će se u tim zaštićenim životnim dobrima graditi ili ne graditi, da to ni u jednom zakonu na svetu ne postoji da je ministar vlastan da donese jednu takvu odluku, ministar nam je odgovarao na sledeći način. Pročitaću vam samo jednu neverovatnu rečenicu.
Dakle, na našu primedbu ministar kaže ovako – šta ako se desi da se pronađu u zaštićenom privrednom dobru zlato i dijamanti ili bilo šta drugo što je bogata ruda koja može da pomogne ovoj zemlji? Vidite, s obzirom na tu rečenicu, tada nisam shvatio težinu svih tih reči, ali kasnije kada je došlo do rekonstrukcije Vlada i kada je gospodin Dulić preuzeo resor rudarstva, bilo mi je potpuno jasno zašto je on to izgovorio. Dakle, u zaštićenim privrednim dobrima pronaći ćemo zlato i dijamante, zato je gospodin Dulić uzeo resor rudarstva.
To je samo jedan primer kako se izvršna vlast bahato odnosi i prema Narodnoj skupštini, a i prema građanima Srbije.
Kada sam spomenuo zbog čega je bitno da ovde bude i ministar obrazovanja, gospodin Žarko Obradović, vidite, gospodine potpredsedniče, u članu 6. ovog zakona pod a) postoji podnaslov "Podizanje svesti", pod b) "Obuka i obrazovanje". U toj tački b) treća podtačka kaže: "Školske i univerzitetske programe iz odgovarajućih oblasti koji se bavi vrednostima vezanim za predele i pitanjima koja proističu iz njihove zaštite, upravljanja i planiranja".
Bilo bi dobro da je gospodin Obradović tu da vidimo da li kod njega postoji ideja, da li je razgovarao u svom ministarstvu, da li je uopšte upoznat sa ovim zakonom, sa ovim članom, da li ima nameru da u programe fakultetskog, srednjeg, osnovnog obrazovanja uvede edukaciju, da vidimo zašto je to bitno, a vrlo je bitno.
Bitno je da je tu i gospodin Dušan Petrović, jer se to tiče i problema voda. Sećate se, pre mesec dana u celoj Srbiji je bila uzbuna. Jedan amater je slikao kako izgleda vodotok južne Morave, a to nije jedini vodotok koji tako izgleda. Nažalost, u Srbiji su svi vodotoci u sličnoj situaciji. Imamo da nam se na sva zvona trubi, da ide preko sredstava javnog informisanja priča "očistimo Srbiju". Mnogo buke, a efekat mali ili nikakav.
Kada se ne primenjuju zakoni i kada se zakoni donose da bi ministar imao ekskluzivna ovlašćenja, onda je sudbina zakona takva, a sudbina zakona i ovog će biti vrlo slična. Dakle, radi se o jednoj neodgovornosti, o jednoj bahatosti, o neinteresovanju za probleme koji se ovde raspravljaju u Skupštini, to pokazuje neprisustvo ministara koji su uredno pozvani na ovu sednicu. Sve u svemu jedno katastrofalno stanje, u Vladi jedno kompletno rasulo.
Važan zakon o kome treba da razmenimo mišljenje, da ukažemo na određene probleme, mi nemamo sagovornika. Jedina nada za građane Srbije je da će ovo vrlo kratko trajati, da je taj rok upotrebe ovako neodgovorne Vlade prošao i da su vrlo, vrlo blizu vanredni parlamentarni izbori.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić. Umesto gospodina Jojića reč ima gospodin Dragan Stevanović, izvolite.

Poštovane kolege poslanici, gospodine Novakoviću, nećete mi uzeti za zlo, u diskusiji ću se obraćati vama s obzirom da je gospodin lobista Brisela u Beogradu otišao, suprotno Poslovniku Narodne skupštine.
Razgovaraću s vama i duboko sam ubeđen da ćete se oko nekih stvari, stavova SRS, a tiču se ovakve avanture, a vezano za konvenciju o predelu, složiti s nama, ne zato što smatramo da konvencija nema smisao. Konvencija ima smisao, ali oni koji treba da se bave njome, koji se na nju obavezuju zaista su neozbiljni i onda i to što ima smisao dovedu na jedan ozbiljan način u pitanje.
Naravno, moram da se osvrnem na ono što je malopre ovaj gospodin, lobista Brisela u Beogradu, rekao, a to je da je on obišao srpske izvoznike i dobre kompanije, da ih je pitao – šta je to njihov problem, i oni su mu rekli – nedostatak investicionih kredita. Naravno, Srbiji poslednjih 10 godina možda je svega falilo, samo nije falilo kredita. Nažalost, ti krediti nisu bili investicioni, krediti su bili isključivo ili u najvećoj meri za likvidnost.
To indirektno ukazuje na činjenicu šta je problem u Srbiji, a problem je da nemamo bonitete, problem je da nemamo kreditnu sposobnost, problem je da smo nelikvidni, a to nije stvar imanja ili nemanja kredita, to je stvar poslovnog ambijenta, koji ova Vlada stvara poslednjih 10 godina u Srbiji.
Što se tiče ovog ugovora sa Indonezijom, zaista bih se tu pridružio stavu mog kolege, ovlašćenog predstavnika, gospodina Dejana Mirovića. Mi zaista ne možemo, ako ništa drugo, da imamo nikakvu štetu od ovakvog ugovora ili sporazuma sa Indonezijom. Ono što jeste činjenica jeste da na toj lestvici ekonomskih partnera Republike Srbije Indonezija zaista nije na nekoj zavidnoj poziciji i to je ono što nije dobro.
Smatramo da je i tu u pitanju neodgovornost Vlade, jer da je Vlada zaista htela da se bavi unapređenjem ekonomskih odnosa sa Indonezijom, mi smo uvereni da bi joj tržište od 200 miliona stanovnika, koliko ima jedna jedina država, bilo jedan interesantan cilj ili fokus, predmet pažnje.
Umesto da se bavimo njima ili pokušavamo da uspostavljamo saradnju sa takvim državama mi se, nažalost, bavimo državama koje direktno dovode u pitanje naš ustavni poredak, 22 države EU priznale su nezavisnost KiM. Za razliku od njih, Indonezija to nije uradila, a to tržište 27 zemalja EU ima 450 miliona stanovnika, dok s druge strane, kod jednog prijatelja imamo koncentraciju od 200 miliona stanovnika, koji, morate priznati, predstavljaju jedno vrlo dobro i ozbiljno tržište.
S druge strane, standardi Indonezije, koji bi se u smislu robe koja ide tamo na to tržište uspostavljali pred našu privredu mislim da su na mnogo nižem nivou od onih koji nam se postavljaju iz EU. Nama nije drago što te standarde ne možemo da ispunimo. Žao nam je što ste državu uništili i upropastili.
Upropašćavajući državu, upropastili ste privredu i privreda danas, 10 godina posle vašeg dolaska na vlast i promocije održivog razvoja, zaista nije spremna da uspostavi ili obezbedi standarde u proizvodnji onih roba koje bi, eventualno, mogle da završe na evropskim tržištima.
Prema tome, Indonezija, ponavljam, nije priznala nezavisnost KiM i Srbija, ukoliko bi postala konačno odgovorna država, trebalo bi zaista da unapređuje i podiže odnose sa Indonezijom i svim ostalim državama koje se vladaju i poštuju norme međunarodnog prava i ne uskraćuju Srbiji pravo na takve norme i takve odredbe.
Ono što je ovde jako interesantno jeste ova Konvencija o predelu. Kolega Mirović je vrlo interesantno rekao da ste vi majstori da od svega napravite propagandu, ali kad od ekologije pravite propagandu o zaštiti prirode, zaštiti životne sredine, onda to šalje jednu odvratnu sliku ove države u svet, naročito onih koji se time na jedan neukusan i neodgovoran način bave.
Pokušaću malo kasnije na jednom vrlo konkretnom primeru da pokažem koliko ste vi za ovih 10 godina pokazali da strateški interes Srbije u kontekstu njenog prostora ne razumete, ne prepoznajete, da za 10 godina svoje vlasti niste ni na jedan način svoj odnos prema održivom razvoju promenili, a naročito prema prostoru Republike Srbije.
Republika Srbija nije država koja raspolaže ogromnim količinama određenog resursa, ali ono što je bogatstvo i prednost Srbije jeste činjenica da ima disperziju resursa, da su različiti, istina ne veliki, ali su različiti resursi kojima raspolažemo.
Ono što je ozbiljan resurs Republike Srbije jeste prostor, ne samo da ste ga unapredili ili da ste njegovo propadanje zaustavili, vi ste doprineli da slika Srbije bude danas takva kakva jeste, a kada je prostor u pitanju, pokušaću da ilustrujem ili da na konkretnom primeru pokažem kakva je danas situacija u Srbiji.
Ono što jeste degutantno, to je kad pročitate – šta su ciljevi ove konvencije? To je zaštita, upravljanje, planiranje svim tipovima evropskih predela, ni manje ni više, bilo da su urbani, seoski, degradirani ili oni izuzetne lepote.
Kasnije ću pokazati kakav je vaš odnos prema predelima izuzetne lepote, kako je država Srbija na jednom vrlo konkretnom primeru manifestovala odnos prema predelima izuzetnih odlika.
Ono što takođe iritira jeste dalje tekst ovog obrazloženja, u kome piše, pazite ovo – prihvatanjem Konvencije Republika Srbija će se pridružiti zemljama koje su pokazale razumevanje za vrednost evropskog kulturnog i prirodnog nasleđa kao temelja evropskog identiteta. Pa kaže – sprovođenje politike prostornog razvoja, koja ima za cilj zaštitu, upravljanje i planiranje predela, kao dela evropskog nasleđa, biće omogućeno putem efikasne međunarodne saradnje utemeljene u Konvenciji koja se isključivo bavi predelom.
Na strani ispred ove napisano je u pet pasusa, navedena su imena pet zakona koji su u ovoj državi usvojeni i koji predstavljaju adekvatnu normu da država Srbija konkretno, odgovorno upravlja svojim prostorom i predelima izuzetnih odlika, a onda dođete u situaciju da čitate poražavajuću statistiku.
Kad čitate ovo, steknete utisak da živite u Švedskoj, ali kad uzmete parametre koje Republički zavod za statistiku objavi, koje objavi naša nauka u kontekstu donošenja Prostornog plana Republike Srbije, vidite da i 10 godina posle dolaska vas na vlast svega 4% otpadnih voda ide u preradu u Srbiji.
Vi ste imali u raspravi o Prostornom planu ovde da svega 13, 14 ili 15% domaćinstava na području grada Beograda ima organizovanu kanalizaciju, da ne govorimo kakva je presija u ruralnoj sredini, kakva je situacija sa vodovodima i sa kanalizacijama u seoskoj sredini u 21. veku danas u Srbiji, dok istovremeno oni koji su dužni da se time bave truju građane o evropskim standardima i evropskoj perspektivi Srbije.
Sa takvim standardima ne možete ni u nesvrstane ili ne znam gde, ni njima ne možete da pravite društvo, a kamoli jednoj Švedskoj koja je ovde, a 95% svog otpada prerađuje ili reciklira.
Ono što jeste takođe interesantno jeste da nikada veće regionalne razlike nisu bile. Da li je to vaša razvijena svest o održivom razvoju? Da li u tome treba da je prepoznamo?
Žalosno je kada neko iznutra nije sposoban da prepozna interes kako se štiti prostor, kako se razvija održivi razvoj, kako se neguju vrednosti koje će nama da obezbede i omoguće da lakše živimo, kad to moramo da radimo na ovakav način. Pa čak i da verujemo da će ova konvencija na nešto da vas natera i obaveže, možda bi nam bilo lakše. Ali, kao što reče moj kolega Dejan Mirović – ovo je puka propaganda, trošimo skupštinsko vreme, trošimo vreme građanima Republike Srbije, umesto da raspravljamo o ozbiljnim stvarima.
Rekao sam, gospodine Novakoviću, na jednom vrlo konkretnom primeru ću da vam ilustrujem kakav je odnos države prema predelima izuzetnih odlika. Predeli izuzetnih odlika su nacionalni interesi Republike Srbije. Jedan od takvih prostora ili target, ako mogu da kažem, nalazi se na teritoriji opštine Surdulica, iz koje dolazim. To je Vlasinsko jezero. Vlasinsko jezero je proglašeno za predeo izuzetnih odlika, predeo od strateškog nacionalnog interesa za Republiku Srbiju.
Na svu sreću, u periodu prethodne lokalne samouprave radikali su prepoznali smisao i značaj tog prostora i uz nadljudske napore doneli sve neophodne strateške dokumente koji su u skladu sa ovom vašom konvencijom, na koju se vi tek danas obavezujete.
Doneli smo prostorni plan predela izuzetnih odlika. Taj predeo je proglašenim zaštićenim prirodnim dobrom. Proglašen je ramsarskim područjem. Na osnovu tih dokumenata, gospodine potpredsedniče, donet je master plan za razvoj turizma. Ne postoji nijedan strateški planski dokument koji je do 2008. godine mogao da se donese i usvoji, a da nije usvojen.
Lokalnom rukovodstvu koje nas je nasledilo ostalo je u obavezi da donesu prijavu četiri urbanistička plana i da zaokruže tu celinu. Tri godine posle uspostavljanja nove lokalne samouprave taj posao nije završen.
Ono što je tim projektima i programima, gospodine Novakoviću, bilo predviđeno jeste da Vlasinsko jezero bude jedan od najznačajnijih turističkih brendova ne samo Republike Srbije, nego celog ovog regiona, pre svega Bugarske, s kojom se graničimo, a onda i Republike Srbije.
Projektovano je bilo da 10.000 ljudi dnevno u toku cele godine boravi, da gore troši novac, a da građani juga Srbije, jer je projekat regionalnog karaktera, od tog turizma žive, da tamo proizvode, da se tamo zapošljavaju, pošto ovde čitamo da je jedan od razloga donošenja ove konvencije ostvarivanje mogućnosti za otvaranje novih radnih mesta kroz održiv razvoj i izgradnje standarda u sferi zaštite životne sredine, odnosno turizma.
Pa smo onda pokušali da to implementiramo. Preduslov za tako nešto jeste izrada kanalizacionog prstena kako bi se ta voda na zaštićenom području zaštitila. Stotine miliona kubika čiste vode je gore.
Ovo govorim da bi nekom u Vladi, ko eventualno ovo sluša, proradila sijalica iznad glave i da se ne zaklinje samo u priču o regionalnom razvoju nego da nešto konkretno u tom smislu učini.
Izrada projektne dokumentacije je koštala 250.000 evra. Taj projekat su radile najeminentnije i najozbiljnije arhitektonske građevinske institucije u Srbiji kroz programe odnosno ugovore o poslovno-tehničkoj saradnji. To kao dobar projekat prepoznale su međunarodne institucije i isfinansirale.
Sada neko tamo van granica Srbije prepozna to kao smisleno i dobro, a onda dođe lokalno rukovodstvo koje učini sve da to obesmisli i formira se vlada koja u tome ne prepoznaje interes da radi i podiže privredu i život na tom delu Srbije.
Projekat koji bi trebalo da se realizuje, 10 miliona dolara kroz partnerske, sufinansirajuće, kakve god hoćete odnose to može da se realizuje. Vlada Republike Srbije ukoliko želi zaista da pokaže da hoće da se bavi regionalnim razvojem, da se bavi održivim razvojem i da štiti zaštićena dobra i predele izuzetnih odlika, za tako nešto mora da ima sluha.
Vlada Republike Srbije, u svom slepilu i opterećenosti koalicionim i političkim odnosima unutar sebe same, finansira dole besmisao. Novac se troši ni u šta, troši se u beton, u popločavanje centra grada, u rekonstrukciju zgrada opštinske uprave, od čega niko neće imati nikakvu korist.
Srpska radikalna stranka je pokušavala, ko zna koliko puta i ko zna na koliko vrata je zakucala, da se to prepozna kao interes juga Srbije, opštine Surdulica, opštine Crna Trava, opštine Bosilegrad, opštine Vladičin Han. To su opštine koje u statistici i u odnosima najnerazvijenijih područja sa najrazvijenijim čine katastrofalne brojke.
U opštini Vladičin Han, to sam iks puta rekao, prosečna plata po glavi stanovnika je dve i po hiljade, a u opštini Savski venac 91.000 dinara. Ako država nema interes dole da investira i da kroz odgovoran odnos prema području od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju angažuje, uposli i stavi u funkciju ljude i istovremeno, u skladu i sa ovom konvencijom, štiti svoj nacionalni interes, šta je to ova vlada sposobna, spremna, može ili hoće da uradi.
Do dana današnjeg gore se ništa ne menja, gore sve stoji. To je potencijal koji Srbija može da koristi cele godine za razvoj svih formi, oblika i modela turizma, kako je strateškim planskim dokumentom predviđeno.
Ova moja priča išla je s jedne strane ka tom kontekstu da pokažem kako će Vlada svojim ne činjenjem ili činjenjem naopakih stvari obesmisliti jednu ovakvu konvenciju koju je ratifikovalo 33 države, ali pristupilo joj je svega sedam. Sada će Srbija, u kojoj državni organi traže da se suprotno Zakonu o legalizaciji legalizuju objekti zaštićenim prirodnim dobrima, gde nas uverava kako će da se obavezuje na Konvenciju o zaštiti predela.
Vladini službenici traže da se, suprotno zakonu koji je Vlada predložila, većina usvojila, legalizuju objekti u prirodnom dobru od nacionalnog značaja za državu Srbiju. Koga vi folirate, to građani moraju da znaju? Vi se sa svime poigravate i od svega pravite cirkus i zaista nismo država koja može da kaže da u bilo kom smislu ima kredibilitet.
To mora da se promeni. Kada neko pokaže odgovornost i svest prema opštem i javnom interesu, prema nacionalnom dobru svoje države, njemu ne trebaju konvencije iz Brisela. Gospodine Novakoviću, i vi i ja se slažemo da je to tako, treba samo malo više odgovornosti, svesti, posvećenosti Srbiji, srpskim nacionalnim interesima i sve bi postalo drugačije.
Da bi se tako nešto desilo u Srbiji, ne treba da se usvaja konvencija o predelu, treba vi da odete sa vlasti, da Srbiju prepustite u ruke odgovornih, ozbiljnih, savesnih i nacionalno svesnih ljudi.

Pre nego što nastavimo rad, dozvolite da vas obavestim da deo današnje sednice sa galerije Velike sale Doma Narodne skupštine prati grupa učenika i nastavnika Osnovne škole "Svetislav Golubović Mitraljeta" iz Batajnice, i to učenici: Maša Zukanović, Uroš Repac, Nada Jelić, Ružica Alavanja, Ivana Božić, Jovana Dukić, Vesna Prijović, Zoran Nestorović, Veselin Jovanović, Strahinja Draganov, Marija Nadoveza, Momčilo Peović, Mina Đurić, Dragana Arnaut, Sergej Šurlan, Sandra Gočmanac, Danijela  Pavlović, Jovana Rović, Jovana Bajić, Jana Romčević, Marina Bilinac, Mile Grubor, Milica Malić, Dejan Dragaš, Stefan Nešković, Aleksandar Matijević, Stefan Mrđen, Marija Vojnić, Svetozar Kuzman, Nikola Petrović, Tijana Lovrić, Isidora Maksić, Đurđica Romanić, Nina Dragić, Milan Andrić, Milivoj Nedimović, Dragutin Radosavljević, Borjanka Simićević, Dragana Kemera, Tamara Đukanović, Jelena Stojanović, Milinko Špica i Nikola Šaranović, te nastavnici Ivana Pušica, Ljiljana Komazec, Aleksandar Danilović i Stevo Janjanin, direktor škole.
Dobrodošli u vaš dom, Dom Narodne skupštine. Pozdravimo aplauzom drage i cenjene goste. Primećujem da sam pročitao više imena nego što vas ima, ali pozdravite one koje nisu tu i kažite sledeći put da i oni obavezno dođu.
Po Poslovniku se javlja gospođa Vjerica Radeta. Izvolite.

 Gospodine Novakoviću, prekršili ste i u kontinuitetu kršite član 27. Poslovnika Narodne Skupštine, a u vezi sa članom 89. koji obavezuje da u radu Narodne skupštine,  pored narodnih poslanika, učestvuju i ovlašćeni predstavnici predlagača.
Naravno, nemamo mi ambiciju da je tu gospodin Đelić da bismo uspeli da ga ubedimo u ovo šta mi govorimo, jer mi, pre svega, govorimo da bi građani Srbije znali i kakva je ova vlada, i kakva je skupštinska većina i šta su rešenja za bolji život građana u Srbiji, ali jednostavno je nedopustivo da na ovaj način pokazujete da je Narodna skupština apsolutno podređena Vladi Republike Srbije, pa kada ministar može da dođe, da prošeta, nema šta drugo da radi i onda je u Skupštini, a kada ne može onda ta obaveza ne postoji.
Osim toga, sami ste nas više puta, vi koji predsedavate, ubeđivali da ne postoji poslovnička obaveza, a mi tvrdimo da postoji, da predstavnik predlagača bude ovde prisutan kada se govori i raspravlja o nekom predlogu, ali ste takođe rekli da ste vi toliko širokogrudi pa ste tu uspostavili neku praksu, ako nema predstavnika predlagača, da se o određenoj tački ne raspravlja.
Više puta ste pravili pauzu ne samo od jednog sata nego nekad i od celog dana zato što ovlašćeni predstavnik nije bio u mogućnosti, iz ko zna kojih razloga, da učestvuje u radu parlamenta i zato, pre svega radi javnosti, upozoravamo da je ovo što radite ponižavajuće za Narodnu skupštinu i da ste u obavezi da obezbedite prisustvo ovlašćenog predlagača.