Dame i gospodo uvaženi građani Srbije, pred nama je jedan stvarno mali zakon, svega dva člana, ali sa aspekta SRS smatramo ga nepotrebnim, neracionalnim, nefunkcionalnim i nepotrebnim ovog trenutka u zakonskoj formi. Zašto?
Zato što se radi o statističkoj promeni podataka, koju je do sad radio državni organ – Republički zavod za statistiku, koji je na temelju zakonske regulative prikupljao podatke i objavljivao statistički podatak – porast cena na malo. Umesto tog statističkog podatka sad imao indeks potrošačkih cena.
Radi se o istoj kategoriji, samo drugi pravni naziv, drugi statistički naziv, ali u osnovi ista stvar. Šta je sa aspekta SRS nepotrebno? Nepotrebno je to da mi, ne samo kroz ovaj zakon, nego kroz nekoliko zakona dosad, a sad ću ih nabrojati: Zakon o budžetu, koji je, takođe, imao odredbe o ovoj promeni, Zakona o budžetskom sistemu, Zakona o zateznoj kamati, sad imamo ovaj zakon, a ko zna koliko će još zakona biti, a radi se o istom finansijskom podatku statističkom, sa elementima finansijske kategorije, i nepotrebnom u ovoj formi.
Šta je potrebno? Potrebno je jednim zakonskim propisom finansijskog karaktera promeniti sve odredbe u svim zakonima. To je pravno moguće i to je pravno najispravnije, najpotpunije i najcelishodnije. Zašto to ne radite? Nema niko u ovoj vladi da sagleda celinu ovog i predloži ovakav zakon kojim će se menjati svi zakonski propisi, a što je uobičajena pravna praksa i jedno od pravnih pravila.
Sad gledajte, ne vodite računa i ne samo o ovom, nego koje su finansijske posledice ovakvog vašeg rada. Mi ćemo izgubiti jedan dan, izgubićemo još jedan dan u raspravi o amandmanima i izgubili smo otprilike pola dana ili dan kod Zakona o budžetu, pa jedan dan Zakona o finansijskom sistemu, pa jedan dan kod Zakona o zateznoj kamati itd.
Pitanje je koliko će se ovakvih zakona pojaviti u praksi. Onda imamo otprilike mesec dana i hrpu zakonskih propisa koje smo doneli i koji su nepotrebni u pravnom sistemu i komplicirali smo situaciju, množili smo pravne propise itd., a izgubili smo vreme, izgubili smo novac, finansije.
Imali smo nekoliko desetina, možda čak i stotina miliona. Vidite koliko ne vodite računa o trošenju državnih sredstava. Umesto da ste jednim propisom to regulisali, sve ove zakone izmenjali kroz jedan pravni propis finansijskog karaktera, vi ćete potrošiti sredstva, umesto da ta sredstva uložite u premije za finansiranje proizvodnje duvana. Da ste tih desetine miliona dinara uložili i dali proizvođačima duvana, danas bi imali daleko više proizvođača duvana, jer bi bili stimulisani za tu proizvodnju.
Šta je još bitno kod ovog zakona? Bitno je to da razgovaramo faktički o jednoj finansijskoj kategoriji. Porast cena na malo sada se kategorizira u finansijskom smislu, u statističkom smislu potpuno na drugi pravni način i dobićemo situaciju istu kao što smo imali pre ovih izmena, izgubili smo vreme.
Umesto da je to stanje bilo jasno već 1. januara, danas je 17. maj, dok stupi na snagu biće negde već šesti mesec. Šta je sa ostalim zakonima, gde se takođe govori o ovoj kategoriji? Ko zna kad ćemo menjati i da li ćemo menjati? To govori samo o karakteru ove vlasti, o nebrizi itd.
Ono što je bitno sa aspekta SRS je sledeća situacija. Mi razgovaramo o efemernom podatku, da li je jedan naziv ili drugi naziv, u osnovi je to ista finansijska i statistička kategorija, a ne razgovaramo o suštini.
Šta je suština? Suština su finansijski podaci koji proizilaze iz proizvodnje duvana, odnosno fiskalni podaci iz svega ovoga i sama proizvodnja, da vidimo gde se nalazimo u proizvodnom smislu. U odnosu na godine posle Drugog svetskog rata, šezdesete i sedamdesete godine, kada je preko 100.000 domaćinstava uzgajalo duvan i uglavnom živelo od proizvodnje duvana i prerade u jednom delu duvana, mi smo to sveli sada na otprilike 6.000 domaćinstava.
Od 20.000 ljudi možda jedno 10.000 sezonaca se bavi ovom proizvodnjom, u odnosu na 400-500 hiljada ljudi koliko je direktno živelo od proizvodnje duvana šezdesetih i sedamdesetih godina.
Gde je ta proizvodnja? Gde su ti ljudi koji su se bavili ovom proizvodnjom? Gde su oni nestali? Nestali su u monopoliziranom tržištu. Posebno posle prodaje velikih prerađivača i proizvođača cigareta 2006-2007. godine, kada smo prodali tržište.
Ono što je najpogubnije, što nijedna država ne čini, to je učinila Republika Srbija i aktuelna vlast u tom trenutku. Ne samo uz prodaju golih fabrika, prerađivača i proizvođača cigareta, nego smo prodali i tržište, a to je evidentno iz svih onih postupaka koji će uslediti do danas.
Kada je ova skupština negde pred kraj godine menjala Zakon o akcizama, onda smo tek videli šta znači monopolizacija tržišta, šta znači prodaja tržišta i koje je probleme imala aktuelna vlast i tadašnji ministar finansija da nagovore proizvođače cigareta da se povećaju akcize.
Kakve veze imaju proizvođači cigareta i prerađivači duvana sa akcizama? Akcize su prihod države u svim sistemima. Zašto bi to smetalo proizvođačima? Ali, postoje određene ugovorne obaveze, ugovorne klauzule koje sprečavaju državu da menja akcize, da menja bilo šta na tržištu koje se zove – proizvodnja i prerada cigareta. Takve su klauzule ugrađene u te ugovore.
Zašto ti ugovori o prodaji duvanske industrije nisu transparentno, kao što vi to kažete, izloženi javnosti, da se zna o čemu se radi? Šta smo mi to sve prodali? Ministre Đeliću, te ugovore treba transparentno, kao što vi to naglašavate, izneti u javnost, da vidimo šta smo mi to sve prodali. Pogubnija je politika, ono što sam rekao, u finansijskoj sferi.
Otprilike, proizvodnja duvana za godinu dana u državi donosi prihod državi, proizvođačima, distributerima, otkupljivačima i proizvođačima negde oko 120 milijardi dinara. Preko 65% od ove sume je prihod države, po raznim osnovama, kroz porez, kroz akcize, kroz poreze i doprinose koji se uberu u postupku proizvodnje, u postupku prerade i proizvodnje cigareta, kao i drugi prihodi države. Znači, 65% na onih 120, onda vidite o kojoj sumi se radi.
Samo je 772 milijarde dinara prihod po osnovi akciza od prometa i transfera duvana, odnosno proizvodnje i prometa cigareta. Tridesetak posto je prihod proizvođača i distributera i svega 5% je učešće proizvođača. Učešće u BDP duvanske industrije, baš zbog visokih akciza, poreza i drugih naknada koje se plaćaju u postupku prometa, jeste negde oko 3,5%.
Ako taj podatak kompariramo sa učešćem proizvođača, neposrednih seljaka koji proizvode duvan, to je svega oko između 0,3 i 0,4% u BDP. Onda tek vidimo koliko je malo učešće proizvođača duvana, samo zato što država nema stimulanse, nema premije, nema…