Naravno, ja neću ulaziti u ovu vrstu gramatičke diskusije, prepustiću tehničkoj redakciji sve elemente koji se budu ticali zakona i unapred se izvinjavam ukoliko ima tehničkih grešaka, ako je to nešto što vređa osećaj za jezik poslanika, ali ja i dalje ostajem pri tome da je 11 opštih ciljeva.

Reč ima narodni poslanik Nebojša Ranđelović, a posle njega narodni poslanik Miroslav Markićević. Na raspolaganju vam je tri minuta i 30 sekundi.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovana gospođa ministar, poštovani poslanici, kada smo u poslaničkom klubu dogovarali kakav ćemo stav zauzeti i ko će govoriti o ovom zakonu, ja sam mislio da ne pričamo o ovom zakonu. Svake godine dobijem oko 700 brucoša i onda sebi kao pedagogu postavljam pitanje  smem li da im kažem istinu o dezorijentisanom društvu gde nemaju perspektivu  i na drugoj strani, imam li pravo da im to prećutim.
Neki moji studenti su me pitali, kažu, čuli smo da zakon o mladima ide, da će biti u Skupštini, hoće li on doneti neka poboljšanja i hoćemo li imati neke koristi i hoće li nam biti bolje. Moj odgovor je bio – neće.
Naravno, želim da pozdravim entuzijazam gospođe ministarke, ona se zaista trudi odgovorno vršeći svoj posao da da i objašnjenje ovakvog jednog zakona koji je samo skup načela koja nikoga ni na šta ne obavezuju.
Moram da se osvrnem i na izlaganje koleginica i kolega, posebno iz G17 plus, jer je tamo nešto praksa, da kada se kod njih ideja rodi, da o tome moraju da se pričaju isključivo hvalospevi. Onda i pitanje za koleginice i kolege, znaju li oni uopšte šta je zakon? Zakonom se nešto reguliše i taj akt sadrži pravne norme koje sadrže dispoziciju i sankciju.
Ovo što mi imamo pred sobom je deklaracija. Ako ste želeli da kažete skup želja koje u našoj državi ne prate mogućnosti, onda je trebalo da napišete deklaraciju, jer ako zađemo u sam meritum zakona, vidimo da nas zakon uči tome ko je mlad i da proklamuje načela koja su već proklamovana Ustavom. Čemu zakon kada već piše u Ustavu. Dalje, da se vratim na ono što sam rekao o prirodi jednog takvog akta, treba tome i da služi, a ne da u kratkim crtama prepričava Ustav i ne donosi ništa novo.
Recimo, reč "može", to je opet ono pitanje koje sam postavio i sebi i ostalim koleginicama i kolegama, na šta ovaj zakon obavezuje?
Dakle, jedinice lokalne samouprave mogu a i ne moraju da urade nešto po ovom zakonu. Da li je odgovorno stavljati takve zakone pred Skupštinu? Mi smo, naravno, pokušali da amandmanima nekako to poboljšamo i promenimo, ali jednostavno, nekada je nešto nemoguće promeniti, jer što se grbo rodi, vreme ne ispravi. Hvala na pažnji.

Reč ima, Miroslav Markićević nije u sali, narodni poslanik Jovan Nešović, a posle njega narodna poslanica Gordana Pop-Lazić. Vreme ne raspolaganju poslaničkoj grupi je 23 minuta i 45 sekundi.

(Ne čuje se, ne radi mikrofon.)

Narodni poslaniče, moje izvinjenje, proverili smo i signalizacija u sali pokazuje da je sve u redu, međutim, u prenosu se ne čuje ton. Mogu samo da vam se izvinim u moje lično ime, pa da se prebacite i da pokušate ispočetka.
(Jovan Nešović, s mesta: Pokušaću ovako.)
Molim vas da pokušate u drugu poslaničku jedinicu. Još jedno izvinjenje, ali prosto ne čujete se u prenosu. Izvolite.

Da li je sada bolje? (Da.)
Pošto je iz početka, poštovana predsedavajuća, poštovani članovi Vlade, odnosno ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, rekao sam da je ovo jako važan zakon i zakon koji se prvi put donosi u državi Srbiji. Obuhvata populaciju mladih ljudi kojih danas u državi Srbiji ima negde oko 20%. Rekao sam, takođe, da neke analize pokazuju da će se broj ljudi, kako u EU u ukupnom broju stanovnika, tako i u državi Srbiji u narednom periodu smanjivati. To je veliki problem društva, zato jeste važno ulagati u tu mladu populaciju, zato što ta mlada populacija jeste budućnost ove države. Rekao sam, takođe, da je Vlada Republike Srbije to prepoznala i da je Ministarstvo omladine i sporta, čini mi se, dosta u proteklih nekoliko godina, kako postoji, uradilo, kako u oblasti sporta tako i u oblasti mladih.
Čini mi se da je velika hrabrost bila napraviti jedan ovaj zakon i danas da ga imamo u Skupštini. Mnogi su rekli da je to politički zakon, a ja hoću da vam kažem da politika ministarstva jeste da se vodi sistemski računa o mladima. Mi do izbora otprilike imamo nešto manje od godinu dana. Hoću da vam kažem da je 2008. godine, znači godinu dana posle formiranja tada Ministarstva omladine i sporta, doneta nacionalna strategija o mladima. Evo, posle toga, iz te nacionalne strategije donose se zakoni o mladima. Prema tome, Ministarstvo omladine i sporta se jednostavno problemom mladih bavi sistemski i ozbiljno i ne može niko reći da je ovo predizborni program određene političke grupacije. To nije u najmanju ruku korektno.
Ono što takođe hoću da kažem jeste da je javna rasprava dugo trajala. Trajala od lokalnih samouprava preko kancelarija za mlade, preko okruga, 29 ih je u Srbiji, na nacionalnom nivou. Ne samo što je važno pitati one na koje se zakon odnosi, nego je važno i izgraditi poverenje između institucija i onih koji jednostavno te institucije moraju da poštuju i da koriste njihove usluge. Potpuno sam siguran da je Ministarstvo omladine i sporta u ovih nekoliko godina koliko radi izgradilo poverenje prema mladim ljudima u ovoj državi Srbiji. Potpuno sam siguran da su određene diskusije danas usmerene na taj način da se pokaže da Ministarstvo omladine i sporta nije izgradilo poverenje. Ja sam potpuno siguran za sve ono što je radilo i u sportu i prema mladima da je izgradilo poverenje i siguran sam da će to biti jako važno kada se budemo u sledećim izborima obraćali ovoj populaciji, a to je zaista značajna populacija.
Ono što sam takođe hteo da kažem jeste da je doneta Nacionalna strategija za mlade. Učestvovalo je samo 16 ministarstava u pisanju Nacionalne strategije za mlade. Ne može te Nacionalnu strategiju za mlade posmatrati samo kao pitanje Ministarstva omladine i sporta. Bezbednošću se bavi jedno drugo ministarstvo. Zapošljavanjem se bavi jedno drugo ministarstvo. Zdravljem mladih se bavi treće ministarstvo. Jednostavno, 16 ministarstava se bavi ovom problematikom. Onda tražiti od ovog ministarstva da reši svu problematiku zaista u najmanju ruku je neozbiljno, a za ovo ministarstvo se tačno zna po Zakonu o Vladi čime se bavi, i mislim da taj posao jako dobro radi.
Ono što je takođe danas izazvalo određenu polemiku jesu kancelarije za mlade. Ja lično mislim da svaka opština treba da ima kancelariju za mlade. Ne zbog ministarstva, nego zbog mladih iz te opštine. Izvinite, postoji jedno pravilo, da je u ovom zakonu pisalo da mora da ima kancelariju za mlade, danas bi diskusija išla u sasvim drugom pravcu. To je način da se uzemljavaju partijski kadrovi. Svi bi rekli – moramo da uzemljavamo partijske kadrove. Izvinite, ako pitamo ko je koordinator kancelarije za mlade, to odlučuje lokalna samouprava. To je pitanje za političku elitu jedne lokalne samouprave. Ako želi da se sistemski bavi problemima mladih, mora da izabere najboljeg. Ako neće da se bavi sistemski problemima mladih, izabraće neku partijsku ličnost podobnu, imaće dobru saradnju na papiru, a neće imati u stvarnosti. To je onda drugi problem, da građani koji budu ocenjivali tu neku političku elitu koja je vodila taj grad, odnosno opštinu, da na sledećim izborima kazne zato što nisu vodili računa i nisu koristili određene mogućnosti koje im daje i lokalna samouprava i država, odnosno ministarstvo, druga ministarstva i sutra pristupni fondovi EU, da se rešavaju određeni problemi koji su u njihovom gradu.
Takođe, jedna stvar koju hoćemo da kažemo. Mnogi kažu – nema dovoljno para. Tačno. Mi smo pre nekoliko dana razgovarali o tome da lokalne samouprave nemaju dovoljno para. Pre nekoliko dana smo rekli da lokalne samouprave treba da dobiju više para. Eto, od tih para koje budu dobile lokalne samouprave zakon koji su predložili Ujedinjeni regioni Srbije možda je deo sredstava da se iskoristi i za politiku lokalnih samouprava prema mladima. To je faktički umeće i znanje lokalnih ljudi, odnosno lokalnih lidera, odnosno predsednika opština, odnosno političkih grupacija koje vode tu lokalnu politiku.
Mislim da je jako važno da postoji Nacionalni savet za mlade. Potpuno sam siguran, ako je ozbiljna pokrajinska vlada i lokalne samouprave, da ćemo imati i lokalni savet za mlade i pokrajinski savet za mlade, jer, iskreno ako govorimo, da svi u ovoj sali, a siguran sam i u celoj državi, se zalažemo za mlade, onda nema ni jednog razloga da nemaju savete, jer svaka lokalna samouprava mora da ima svoj lokalni akcioni plan za mlade i da kaže šta je to njima potrebno. Potrebe mladih u Beogradu i potrebe mladih u Kraljevu ili potrebe mladih u Leskovcu su različite. Zato jeste važno da jednostavno postoje ti lokalni akcioni planovi koji će se sprovoditi kroz neku politiku lokalnih samouprava, a država će kroz ministarstva sprovoditi nacionalnu politiku za mlade.
Ono što je takođe važno jeste i finansiranje javnih interesa u oblasti omladinskih politika. Meni je drago da Ministarstvo omladine i sporta ono što radi radi transparentno. Svaki konkurs koji izlazi je javan, pojavi se na sajtu, objavi se u "Službenom glasniku" i svi mogu da konkurišu, od udruženja za mlade, od udruženja koja se bave potrebama mladih, od lokalnih samouprava itd. Javan je konkurs i ovde je pitanje samo kvaliteta. Dolazimo do jedne stvari koja jeste važna. Potpuno sam siguran da Ministarstvo omladine i sporta može svakoj lokalnoj samoupravi koja želi da ima dobru kancelariju za mlade da pomogne. Pitanje je da li lokal hoće to. Potpuno sam siguran da to nije problem ministarstva, nego da je to problem lokalnih samouprava.
Vraćam se na onaj početak. Ako su lokalne samouprave zaista zrele i žele da pomognu mladima, onda sam potpuno siguran u komunikaciju sa ministarstvom. Bez obzira koja je opcija u tim lokalnim samoupravama, ministarstvo je to koje može da im pomogne da jednostavno iskoriste sredstva i od ministarstva, od određenih fondova i od lokalnih budžeta, da jednostavno na taj način pokušaju da rešavaju problematiku mladih u svojoj lokalnoj sredini.
Na kraju, verujući da će ovaj zakon pomoći da se u narednom periodu stvore uslovi da mladi žive bolje u celoj Srbiji, jer danas mladi lošije žive sigurno u Trgovištu i Leskovcu nego što žive u Beogradu, danas kad govorimo ovde, mi govorimo samo o tome koliko ljudi ode iz države Srbije u inostranstvo, a ne kažemo koliko ljudi iz siromašnih sredina dođe danas u Beograd ili neki drugi veliki centar. Stvarno verujući da će ovo ministarstvo dati doprinos zajedno sa Vladom da mladi u celoj Srbiji žive bolje, verujem da smo onda uspeli svi mi ovde, i u lokalnoj samoupravi, i Narodna skupština, i ministarstvo, ako treba da bude cilj svih nas. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Narodna poslanica Gordana Pop-Lazić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, htela big, pre svega, da se obratim predsedniku Skupštine i verovatno sekretaru Skupštine, koji nam je dostavio ovaj materijal koji nam je pomogao u radu i sagledavanju uporedno-pravne materije u drugim zemljama kada su u pitanje mladi. Međutim, imam utisak da je ovo, što bi mladi rekli čist "kopi-pejst", da ste uzeli ovo od BiH i iskopirali, jer, verujte mi, ponižavajuće je to da, recimo, spelujete na srpskom jeziku naziv međunarodnih institucija. Moram to da pročitam, prosto da biste imali u vidu da nas više ne ponižavate na taj način. Evo piše ovako, pozivajući se na međunarodne izvore prava iz ove oblasti "universal declaration on human rights". Znate na šta se misli, pretpostavljam, i "convention on the rights of the thilt". Mislim stvarno, narodni poslanici smo, ako ste hteli prevod, trebalo je da nam prevedete naziv ovih međunarodnih institucija, a ne da nam ovo spelujete na srpskom jeziku, jer me to zaista podseća na jedan video klip koji se može videti na ju-tjubu od pre nekih mesec i po dana, gde ismevamo jednog visokog funkcionera upravo zbog toga što ne znajući engleski čita neki materijal koji je spelovan na srpskom jeziku i ćiriličnim pismom.
Ali, da se vratimo ovom zakonu o mladima koji, ako ništa drugo, bar bi trebao da se zove predlog zakona o zaštiti mladih. Ovaj zakon je za SRS potpuno neprihvatljiv, zato što on, pre svega, nema nikakva obeležja zakona, on je jedna deklaracija, on je produžetak onoga što ste svojevremeno 2008. godine uradili donoseći strategiju i 2009. godine kada ste tu strategiju razređivali akcionim planom. Sad je trebalo doneti neki zakon koji će pokazati veliku brigu ove vlade za mlade ljude.
A šta je, u stvari, trebalo da uradite? Trebalo je da, na osnovu tih akata koji su već doneti 2008. i 2009. godine, pogledate svaki zakon koji je Vlada slala parlamentu i da vidite gde su tu mladi, kako se ti zakoni održavaju na mladu populaciju, odnosno na ovu populaciju koju vi tretirate, od 15-30 godina. To bi bio vaš posao i to bi morao da bude posao vašeg ministarstva, jer svaki zakon koji dođe u ovu skupštinu i koji se izglasa, on se na neki način održava na mlade ljude. Mladi ljudi neće živeti ni bolje ni gore od njihovih roditelja. Dakle, kakvo je stanje u društvu, kako živimo mi, tako žive i naša deca. Kakve vrednosti promovišemo mi, takve vrednosti promovišu i naša deca i kraj priče. Srednje klase nema. Do skoro smo mogli da vidimo onu tužnu sliku kako penzioneri otvaraju beogradske kontejnere. Sada, verujte mi, pre neki dan u Takovskoj ulici, u sred Beograda, vidim dete sa rancem koje ide u školu i otvara kontejner. Eto, dotle smo došli nakon deset godina vaše vlasti, a sve smo bliže Evropi i sve smo bliže nekim ostvarenjima, navodno nekih obećanja o boljem životu, a mi sve više i više tonemo.
Kada govorimo o mladima, hajde da se prisetimo šta to mladi traže. Sada ćemo mi kao da osnujemo neki savet ovim zakoni, pa će u tom savetu da bude jedna trećina mladih, pa će oni nama da kažu šta njima treba, kao mi ne znamo šta mladima treba. Eto, to je njihovim rečnikom rečeno, mislim da nas svi razumeju. Znamo mi šta njima treba, jer oni izađu na ulice i pa kažu - hoćemo da se upišemo na budžet na fakultet, jer smo položili sve ispite, a vi im kažete ili ministar za prosvetu im kaže – ne može, jer nemate toliko tih ostvarenih bodova, a dali sve ispite, po toj novoj Bolonji, recimo. Ili školarina od 125 hiljada do 240 hiljada. Hajde roditelji platite, a ovde ste nam naveli da svi imaju jednake mogućnosti. Jeste Bog stvorio čoveka slobodnim i sa jednakim mogućnostima, ali su ga onda društvene stege i to kako smo mi uredili sistem, na neki način podelili.
Šta je to što sada karakteriše naše društvo, a šta najviše pogađa mlade ljude? Rekli smo – nezaposlenost. Milion nezaposlenih. Nepismenost. Koji je procenat nepismenih? To je pitanje za "milionera". Ima 20% nepismenih u ovoj državi. Mi smo se davno bili izborili sa tim, pa sad ponovo uđosmo u tako visok procenat nepismenih ljudi. Nema elementarne pismenosti, a imamo, navodno, sada u školama mogućnost korišćenja računara i hoćemo da našoj deci omogućimo što bolje uslove za školovanje, a nemamo ono elementarno.
Pre četiri godine je bila akcija broj jedan u Srbiji, da se izgradi ne znam koliko toaleta u osnovnim i srednjim školama, u 21. veku. O čemu mi pričamo? Da ne govorimo o salama, o opremi, o uslovima u kojima će da se radi itd. Moramo da budemo svesni, pre svega naše stvarnosti. Dok mi ne stavimo ovu državu na zdrave noge, jer ako ovako nastavimo pući ćemo kao Grčka. Dok privreda ne počne da funkcioniše tako da imamo pozitivan trend i dok ne prestanemo da se uzaludno zadužujemo, ne stvorimo ponovo tu srednju klasu, ne omogućimo ljudima da rade, da žive od svog rada, mi ćemo imati problem i sa mladima i sa starima i sa onima koji su se tek juče rodili, jer i oni koji se rode, posle godinu dana majka pođe na posao, a ta mlada majka koja ima 28, 29, 30 godina, kad ode na porodiljsko odsustvo, ima 65% primanja u prva tri meseca i ne može da joj bude niže od minimalnog ličnog dohotka, a posle tri meseca može da bude i ispod minimalnog. Da ne govorim o onima koji rade na crno. Koliko je mladih koji rade na crno, koji neće nikada da odu u penziju? Mi ćemo možda nekada i da odemo, oni nikad. Čemu da se nadaju? Šta su im modeli, na koga se gledaju? Kad malo bolje razmisle, uče, rade, roditelji ih se odriču, oni se odriču svega i svačega, završe fakultete ili neke škole, ono što su oni odredili da je njihov životni cilj i šta posle toga? Nemaju posao, a onda vide da je tamo neko, ko je tako blizak nekim krugovima, koji je spreman da igra na ivici kriminala, jer putevi droge prolaze ovde, ima tu svega i svačega, taj je došao do velikih para, vozi se raznim džipovima, motorima, živi luksuznim životom.
Ovde bi, između ostalog, trebalo da se tretira i ono vreme kako da mladi provedu kreativno svoje slobodno vreme. Izvinite, čovek radi da bi mogao od svog rada da živi i da organizuje svoju dokolicu, što je sastavni deo života, jer nismo životinje nego smo ljudi, humana bića koja umeju da razmišljaju i uživaju u tim stvarima. Šta radi naši mladi? U njihovom žargonu, oni gluvare. Zašto gluvare? Zato što nemaju šta da rade, nemaju gde da rade. Da oni rade, oni bi to svoje vreme i te kako kreativno iskoristili, ne bi bili u kockarnicama, ne bi sedeli do tri, četiri sata u raznim kafićima nego bi išli kući da spavaju, da sutra ustanu i idu na posao.
Sve je to jedna uzročno-posledična veza koju je teško rešiti jednim zakonom, čak da ste ga napravili da je idealan, a daleko je od idealnog. Kažem vam kao pravnik, ovo nema nikakve osobine zakona, ima osobine deklaracije, ali tu su neki članovi, pa sad izgleda to kao zakon. Ne, to su samo neka vaša opredeljenja kako organizovati nešto.
Lepo je moj kolega Radovanović rekao vezano za socijalističku omladinu nekadašnje Jugoslavije, samo čekamo da se formira socijalistički savez radnog naroda i da ponovo organizujemo štafetu za predsednika Tadića i evo neokomunista, da svima bude jasno da su neokomunisti na vlasti.
Srpska radikalna stranka može da vam priča o problemima sa kojima se mladi susreću do sutra, a i vi verovatno znate, ako hoćete da budete iskreni da o njima pričate. Ali, vama je u ovom momentu bilo važno da svoju partijsku strukturu poboljšate, da je bolje organizujete, naravno, o trošku države, odnosno o trošku budžetskih korisnika, jer evo vam dokaza i protivdokaza za ono što ste malopre izneli - šef Kancelarije za mlade u Loznici je na vašem bilbordima i promoviše URS.
O čemu pričamo? Vi ako niste sposobni da formirate stranku i stranačku mrežu nemojte preko naših leđa i preko leđa poreskih obveznika, radite to nekako drugačije. Kažete - mladi imaju mogućnosti i prava da se udružuju, da neguju neke svoje vrednosti, volonterski rad, kulturne vrednosti, ne znam ni ja šta.
Evo, pre petnaestak minuta smo dobili obaveštenje – tri autobusa mladi se samoorganizovali, krenuli na Gazimestan, šta ih je dočekalo dole? Kamenovanje. Jedan momak je prebačen u bolnicu. Zaustavljeni su autobusi, jedan potpuno uništen. U kakvoj državi živimo? Malopre kažete ima 167, 170 opština. Koliko opština ima u Srbiji? Nijedan ministar za milion dolara ne može da mi kaže, jer će mi svi reći onoliko koliko opština u Srbiji ima ili približno tačno bez KiM­? Pitam vas - koliko po Ustavu ima opština, na osnovu Zakona o teritorijalnoj organizaciji? Ima 186, ja ću da vam kažem. Tu brojku nisu u poslednjih 10 godina čuli iz usta ni jednog ministra.
Mi mladima želimo dobro, ali nemojte vi da branite mlade od nas, nego kad dođe bilo koji zakon, a mi često to spominjemo i svi se kao pozivamo na tu našu decu koja dolaze iza nas, ali slabo ima sluha u Vladi Srbije.
Nije dovoljno da se donese samo jedan zakon koji će da se zove zakon o mladima. Mene juče deca ismevaju. Kažu – šta to mama čitaš? Kažem – zakon o mladima. Kažu oni – a sutra, zakon o starima. Ja kažem – prekosutra ćemo verovatno zakon o ženama u pertilnom dobu, pa zakon o ženama u menopauzi itd. Nemojte da nas ismevate.
Zaista, mladi će se osetiti veoma povređeno ovim zakonom. Misliće da ih stvarno da ih tako pogrešno shvatamo, da je dovoljno da imamo zakon koji se zove zakon o mladima, a imamo i Zakon o rakiji. Tom zakonu smo dali ozbiljan značaj, da zaštitimo rakiju i kvalitet rakije.
Ovde mi ne štitimo mlade, ni od čega ih ne štitimo. Mi im kao dajemo neke mogućnosti. Šta će oni mučeni da uredi, kada je sistem taj koji određuj kako će oni da žive, kojim će putem da krenu. U najskorije vreme učešće na kredite za kupovinu stana, koji itekako tangiraju mlade ljude, povećan je na 20%. Odakle da skupe ta deca te pare, da dođu do bilo kakovog stana? Evo, i za automobile isto. Automobil danas nije luksuz, nego potreba. Kako vi dolazite na posao? Autom. Dobro, ja idem autobusom, ali ja nisam ministar.
Koliko košta vrtić? Da li može svako da smesti svoje dete, pa i mladi čovek, u državni vrtić? Ne može, a onda mora da plati 250 ili 300 evra za privatni vrtić. Koliko je to kada plati 500 evra za stan, pa još troškove, a kolike su plate i kolika je prosečna plata, koliko njih radi na crno, koliko njih za minimalac? I tako u krug možemo da pričamo satima, ali meni je već 15. minut, a rekli su mi samo 10 minuta mogu da govorim, da bi ostale kolege stigle. Izvinjavam se.
Još jednom, SRS ovakav zakon, ne zato što se ovako zove, nego zbog toga što ništa ne rešava, nema namere da podrži.

Dajem reč narodnom poslaniku Paji Momčilovu.