Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovaj amandman je dobra prilika da se kaže nekoliko reči oko ove promene na koju nas je pripremala statistika već, čini mi se, tri godine. Pošto istovremeno sa rastom cena na malo iskazivali podatke indeks potrošačkih cena. Znate, kada bi se ovaj statički metod primenio od 1993. godine, od 2000. godine, 2001. i 2002. godine, onda u opšte rezultati, ekonomski pokazatelji onoga što se dešavalo kod nas ne bi bili tako crni kao što su ih i statistika i neki s pravom pokazivali, i tako crni rezultati su bili osnova da dođe do nekih političkih promena.
O čemu se radi? Kod ove metode indeks potrošačkih cena smanjen je uticaj onih cena koje su u nadležnosti države – energenti, struja, impulsi, farmacija. Ima još. Ima sedam grupa cena koje svake godine Narodna banka i Vlada dogovaraju. Zbog čega? Zbog makroekonomske stabilnosti. Ja to ne zameram, to je normalan put. Država se obavezuje da u onim oblastima gde ona reguliše te cene koristi neke parametre. Na bazi toga Narodna banka sagledava stanje i na taj način vodi makroekonomsku politiku, a pre sve politiku kursa dinara. To je sve u redu.
Vidite, kod indeksa potrošačkih cena smanjuje se i broj fondera, a samim tim i uticaj cena koje određuje država na rast cena na malo. Virtuelno se smanjuje stopa inflacije. Znači, smanjuje se stopa inflacije. Naša statistika se nekoliko godina pripremala da pređe na ovaj sistem. prešli smo praktično tek od 1. januara, ali poslednje dve godine smo imali paralelno iskazivanje i rasta cena na malo i indeksa potrošačkih cena i videli smo kakva je ta razlika, za koliko se ta razlika pokazuje. U statističkom sagledavanju to je velika razlika. U procentima, takođe, može da se vidi da ima neke razlike. Ali, kada se to vremenom sagledava, ta razlika u metodama se ništi, ništi i dolazimo na ovo gde čistom jednom matematičkom i statističkom metodom dobijamo pokazatelje o boljem, ako mogu tako da kažem, našem životu. Tu je na delu ona izreka – naša dika zvana statistika. Nije baš sve da baš može u statistici, ali, eto, vidite, ovo je jedan put.
Međutim, to stvara nesagledive posledice. Vidite, onako iskazivanje rasta cena na malo već 30-40 godina kod nas, bez obzira koju metodologiju Živković koristio, nekadašnji direktor i glavni metodolog kod nas, je omogućilo da se na potpuno drugačiji način iskazuje vrednost nekog dobra. Po osnovu toga mi smo došli u situaciju da možda i sa manje rada neko je prikazao mnogo veću vrednost, pa je po tom osnovu i sticao, pa su po tom osnovu nastali i uzajamno dužničko-poverilački odnosi. Mi danas imamo zvanični podatak da unutrašnji dugovi pravnih lica unutar Srbije su 20 milijardi evra. To je strašan iznos. Znači, multilateralna kompenzacija je nemoguća. Zašto? Zato što počinje i završava sa državom. Država je najveći dužnik, ali država i najviše potražuje, po različitim osnovama.
Indeks potrošačkih cena svakako će biti dobar za zadužene građane. To niko ne spori. Trebalo bi, očekuje se da blagotvorno deluje i na ovu razliku koja postoji između uvoznika i izvoznika, da smanji te antipode. Ali, sa gledišta ukupne vrednosti i prikazanog zatečenog stanja stvara nenormalnu glavobolju. Od 2001. godine mi smo imali tri multilateralne kompenzacije gde su raščišćavala unutrašnja dugovanja. Manje ili više su bile uspešne. Uvek je dobro kada se raščiste bilansi, da budemo načisto. Pravi se neka nova startna pozicija, sa mnogo manjim minusom ili sa mnogo manjih plusem ili nije bitno, ali ide se sa čistim računima.
U ovoj situaciji, ne znam ko je uopšte zamislio da se to uradi u 2011. godini koja je krizna godina po svim parametrima. Ova godina će biti mnogo teška. Mi ćemo ovu godinu završiti sa negativnim rezultatima, bez obzira što će biti neki rast od 1,2% BDP. Ali, svi naši podaci o rastu BDP su – baci ruku, u pola šest da se dogovorimo. Oni nemaju realno pokriće. Godinama nemaju realno pokriće. Nemaju realno pokriće 30-40 godina. Mi pričamo samo o tim nominalnim efektima, gde inflacija možda i najviše utiče da naduvava taj iskaz, a mi imamo realno pad fizičkog obima proizvodnje u svim oblastima.
Izvinite molim vas, dokle god postoji strmoglavi pad realnog obima fizičke proizvodnje, mi negativno poslujemo. Što bi prenaglašavali značaj finansijske transakcije koje vuku neku vrednost? Prenaglašavamo značaj zdravstvenih usluga. Imamo multiplikaciju nekih usluga po više osnova koje ulaze u BDP i fiktivno se pravi jedan balon koji se naduvava. Mi realno nemamo robe. Mi realno nemamo rad. Naš osnovni problem jeste što se malo radi u Srbiji. To pokazuju naši rezultati. Kako da povećamo rad? Kako da povećamo obim robe i usluga? To je centralno pitanje. Tome treba sve da podredimo, a onda sve finansijske stvari da usmeravamo ka tome.
Danas imamo firme koje se otvaraju da bi neko popio kaficu, realno se ništa ne radi. Imamo bezbroj privatnih firmi, koje se pretežno bave trgovinom, uslugama i da ne ređam dalje. To je naš problem. Rad treba podsticati. Ono deluje malo u šali, Mlađan Dinkić daje 10000 evra za otvoreno radno mesto i koju je od fabrika otvorio? Gde će on da otvori fabriku, on samo može da potroši pare i više ništa drugo.
Drugo nešto, pošto očigledno ovo neće da se usvoji zato što je ovo ipak neki, kako vi kažete euro stat standard itd. a vi imate nagon da se upoređujete sa EU, pogrešno, ali ajde de, krenuli ste tim putem pa šta da vam radim.
Gospodine Petroviću, nemojte da se ugledate na Hrvatsku, molim vas. Na Hrvatsku nikako nemojte da se ugledate i nemojte da povećavate proizvodnju sardina, molim vas jer, nažalost, još uvek nemamo pod kontrolom ni jedno more.

Sedam minuta i 50 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč?
Na član 5. amandman je podnela grupa o 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman, sa ispravkom,zajedno su podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Bojan Kosreš, Aleksandra Jerkov, Olena Papuga i Radovan Radovanović. Na član 6. amandman je podnela grupa o 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 6, slična je situacija kao u članovima 4. i 5. zato sam i preskočio javljanje na jedan od ovih amandmana, s tim da je u članu 6. predviđeno da lica koja ne plaćaju porez, odnosno poslodavac ne plaća porez za lica koja su novozaposlena, a navršila su 45 godina života, pa opet imamo ono isto ograničenje, ukoliko je koristio jednu pogodnost itd. nismo utvrdili po kom drugom pravnom aktu, nego po ovom zakonu, došli smo do zaključka da je to po ovom zakonu nemoguće, za jedno isto lice po dva puta izvršiti istu subvenciju, odnosno poresku olakšicu.
Međutim, ono što u celoj ovoj priči pomalo i smeta jeste - lica sa navršenih 45 godina života koja su ostala bez posla su popularno u narodnu prozvani – gubitnici tranzicije. Znate, ostali su bez posla zbog preduzeća koja su privatizovana, koja su otišla u stečaj. Mnogima je ostalo malo do penzije, pa eto, da uspeju da ostvare bilo kakv radni odnos da bi ostvarili to pravo na penziju.
Sa druge strane, država vrši jednu izuzetno represivnu politiku po pitanju i zapošljavanja, ali bogami i odlaska u penziju. Sada imamo situaciju, kada je u pitanju odlazak u penziju, da lice koje ima 40 godina staža ne može da ode u penziju ako ima manje od 59 godina života, pa smo čak išli i na, ova Skupština je donosila zakon i povećavala tu starosnu granicu da bi se, eto, popunile rupe u budžetu, da ne odlaze radnici u penziju. Koji su to profili zanimanja gde neko može da ima 40 godina radnog staža i manje od 59 godina života. Najčešće su to najteža zanimanja i to su najčešće rudari.
Imate jednu sličnu situaciju - da lice koje je radilo u rudniku, površinskom kopu ili bilo čemu, već posle 20 godina efektivnog rada ima razoreno zdravlje, već je težak bolesnik. Nije lako raditi sa isparenjima sumpora, žive u jednom prašnjavom, prljavom okruženju i sačuvati zdravlje. Već posle 30-ak godina radnog staža, oni već imaju uslov za penziju od 40 godina radnog staža sa beneficijama, ali ne može, nema 59 godina života. Onda naša privredna društva, veliki sistemi, kao što su "Kolubara", "Kostolac" i slično, ne mogu te radnike da drže više na radnim mestima i u proizvodnji, a sa druge strane ne mogu da zaposle nove koji će da ih zamene. Jednostavno, umesto da vršite stimulisanje zapošljavanja, imate situaciju da vršite stimulisanje ne zapošljavanja u onim proizvodnjama, gde je vlasnik država i gde radnici nisu trošak, neko zarađuju novac za državu.
Imate sada situaciju da bi se obezbedio kontinuitet proizvodnje, da se angažuju omladinske zadruge. Ko tu najviše koristi ima? Vlasnik omladinske zadruge. Znate li koliko ima radnika preko omladinskih zadruga? Ja imam 42 godine, a neki koji rade preko omladinske zadruge stariji su od mene. Samo zato što idemo sa pooštravanjem zakonskih propisa, a ne gledamo bukvalno sve posledice koje će da se dese. Znači, nema subvencija osim u vojsci, policiji i u rudarstvu, koja može bez 59 godina ili 57 godina života da navrši 40 godina radnog staža. Ali, bitna je priča, kada se donosi takav zakon da se okrećemo ka štednji, a sa druge strane uvećavamo državnu upravu i otvaramo paralelne državne organe. O čemu se tu radi?
Mislim da Vlada neće sa ovim izmenama i dopunama zakona da obezbedi nešto veći priliv sredstava u budžet Republike Srbije. U raspravi u načelu sam rekao da svaki radnik ne puni samo budžet iz poreze koje plaća, puni budžet i kad kupuje dobra, puni budžet i kad koristi usluge, puni budžet kada plaća struju, vodu, komunalije, grejanje i svaka politika gde se zaposleni odnosno gde stimuliše zapošljavanje ili neka želja da se za neki sitan, mali novac ostvari neka ušteda u budžetu, naprotiv, samo smanjuje priliv novca u budžet i ništa više.
Zato sam maločas i kritikovao i ministra i Vladu. Ne može Srbija da se razvija zato što nemamo strategiju. Ne možemo da se razvijamo zato što naši ministri trče po Srbiji kao guske u magli i ne znaju šta će da rade. Nema ozbiljne strategije, hoćemo li da budemo poljoprivredna zemlja i da razvijamo poljoprivrednu industriju i prateću industriju uz nju ili da budemo industrijska zemlja, koja nikad nismo bili u svojoj istoriji. Voleo bih da možemo da budemo, ali zasad nismo niti ćemo u bliskoj budućnosti moći. Onda da se okrenemo onim stvarima koje donose boljitak građanima Republike Srbije a ne praznim pričama o boljem životu, koji sa ovakvom vlašću ko zna kada će da bude.
Iz svega ovoga poslanička grupa SNS u danu za glasanje neće glasati za izmene i dopune ovog zakona.

Četiri minuta i 50 sekundi je iskorišćeno od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević. Izvolite.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvek mi je interesantno kada neko usled nedostataka argumenata, kada brani neki amandman ili kada taj amandman objašnjava ili napada, ili sadržinom amandmana želi da možda popravi zakon, ali ne postoje iskrene namere da se zakon popravi, već postoji samo namera da se demagoški kritikuje, koristi termine poput da ministri Vlade Republike Srbije trče po Srbiji, kao guske u magli ili ministri ove vlade ne znaju kako narod živi ili ministri ove Vlade su otuđeni od građana i onda se postavlja pitanje kako ti ljudi, u stvari, prvo vide sami sebe, pa tek onda kako vide Vladu Republike Srbije i kako vide ministre.
Samo mogu da kažem, pa znate i meni se čini da pojedini opozicioni lideri trče po Srbiji, malo štrajkuju glađu, malo bi da budu u redu za američku ambasadu, da se rukuju sa ambasadorom, malo bi da stoje na bini da gledaju kako ta američka ambasada gori, ali mislim da se na takav način neće popraviti kvalitet zakona, niti ću shvatiti razloge zbog čega treba ili ne treba podržati ovakav amandman.
Mislim da svakako ima svako pravo da kritikuje Vladu, ima pravo da kritikuje i nas poslanike i vladajuću većinu, ali obrazloženja, terminologija, pa čak i termini koji se koriste, pa čak i te metafore, nisu ni malo slikovite. Sa druge strane, ako neko baš toliko žarko želi da se vrati na vlast, imaće priliku na redovnim izborima sledeće godine da pokaže svoje znanje i ubedi građane i uveri građane.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas u skladu sa članom 106. o amandmanu.)
Zahvaljujem se. Čisto sam reagovao, nije mi jasno obrazloženje ovog amandmana, tako da ne mogu da podržim ovaj amandman. Zahvaljujem se.

Dva minuta i 15 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman sa ispravkom zajedno su podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Aleksandra Jerkov, Olena Papuga i Radovan Radovanović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podnela narodna poslanica Donka Banović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Milan Dimitrijević.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, odavno je jasno da se ne biraju sredstva da bi se popunio budžet. Niz poteza koje je učinila Vlada, a koja uporno tvrdi da je socijalno odgovorna, stvaraju potpuno kontra efekte o nekom boljem životu građana.
Neću vas podsećati na sva ona predizborna obećanja koje je davala ova Vlada o socijalnoj odgovornosti, ali ću vas podsetiti na ekspoze ministra finansija, odnosno predsednika Vlade, na dve reči koje su izgovorene na ovoj skupštini nedavno. Bolji život za sve građane Srbije sada i odmah.
Izmene ovog zakona pokazuju kako će taj život biti bolji. Onda kada poslanici opozicije podnesu određene amandmane koje trebaju tek malo nešto da poprave život i stanje mladih, onda to Vlada odbije, bez valjanog obrazloženja.
Podsetiću vas da smo krajem prošle nedelje raspravljali o Zakonu o mladima, gde se govorilo o politici prema mladima, kako da se to popravi za mlade u ovoj državi.
Amandman koji je podnela gospođa Donka Banović upravo to govori, o povećanju tog iznosa stipendije i kredita, da bi u ovom teškom vremenu nešto malo popravilo to stanje mladih. Izgleda da Vlada ne živi u realnom vremenu, živi u nekom virtuelnom svom vremenu, obećavajući, lagajući, obmanjivajući, a život u Srbiji je sve teži i sve gori.

Iskorišćeno je dva minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković i Milan Dimitrijević.
Da l i neko želi reč? (Ne.)
Na član 71. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Donka Banović i Milan Dimitrijević.
Da l i neko želi reč? (Ne.)
Na član 74. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Donka Banović i Milan Dimitrijević.
Da l i neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres o svim amandmanima, zaključujem pretres Predloga zakona, u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, u pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O REPUBLIČKIM ADMINISTRATIVNIM TAKSAMA.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Zlata Đerić, Srđan Spasojević, Miroslav Markićević, Milorad Buha, Dragan Stevanović, Vladan Jeremić, Sreto Perić, Gordana Pop-Lazić, Lidija Dimitrijević, Zoran Krasić, Vjerica Radeta, Milica Vojić-Marković, Donka Banović, Milan Dimitrijević, Nataša Mićić, Bojan Đurić, Ivan Andrić, Judita Popović, Marija Bugarčić, Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Zoran Antić, Veroljub Arsić, Zoran Babić, Igor Bečić, Jelena Budimirović, Stefan Zakov, Oto Kišmarton, Milan Knežević, Saša Maksimović, Zoran Mašić, Predrag Mijatović, Ljiljana Miladinović, Borislav Pelević, Mileta Poskurica, Gojko Radić, Mićo Rogović, Vučeta Tošković, Dragan Čolić, Dragan Šormaz i Jelena Trivan.
Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Primili ste izveštaje Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su zajedno narodni poslanici Nataša Mićić, Bojan Đurić, Ivan Andrić i Judita Popović i grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da l i neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zlata Đerić, Srđan Spasojević i Miroslav Markićević.
Da l i neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da l i neko želi reč? (Ne.)
Na član 21. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić
Da l i neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Vladan Jeremić je podneo amandman na član 21, koji se odnosi na tarifni broj 41. U načelnoj raspravi smo kritikovali ovo, jer smatramo da republičke administrativne takse, zakon kojim se one regulišu, nisu donete na adekvatan način, u meri u kojoj bi u potpunosti, u celosti odgovarale, bile pravične i bile korektne. Tom prilikom spomenuli smo da se u nekim tarifnim brojevima republičke administrativne takse predviđaju za zahtev za izdavanje jednog rešenja, a onda se rešenje koje se dobije za taj zahtev ponovo plaća i to cifrom koja je tri puta veća nego zahtev.
Kolega Buha je obrazložio koju to radnju radi država kada podnosim zahtev prema državi da mi nešto da. Pitanje je naše šta to plaćamo kao uslugu od strane države kada podnosimo državi zahtev?
Naravno, predstavnici Vlade su u tom trenutku ćutali, nisu ništa govorili. Ne znam koji je ministar bio, sasvim je svejedno, pretpostavljamo da su ćutanjem hteli da nam stave do znanja da nismo u pravu.
Onda smo došli do rasprave u pojedinostima i, recimo, dođete ovde u tarifni broj 41. i vidite da se kroz tarifni broj 41. stvari mogu rešiti racionalno i korektno. Nisam pravnik i ne znam kako se to zove, ali pogledajte, recimo u tarifnom broju 40, stoji ovako – za rešenje po zahtevu za dobijanje ovlašćenja za izdavanje itd. toliko dinara. Znači, ovde nemate za zahtev, pa za rešenje, nego imate za rešenje po zahtevu jednu taksu plaćenu. To je jedna stvar. To ukazuje koliko je ovo površno urađeno i koliko je ovo isključivo u funkciji punjenja budžetskih rupa,
Ni u prethodnom zakonu, gospodine Petroviću, ni u sada ovom ne možemo da prepoznamo opredeljenje države da se svojim poreskim prihodima bavi ozbiljno, kao i u svemu ostalom u državi, nešto čime se bavite za 10 godina vaše evropske priče. Evo, pitam vas, od kada ste dobili u poljoprivredi status preferencijalnog izvoza govedine u EU, od kada ste ga dobili do danas petinu izvoza i preferencijala, odnosno kvote niste u stanju da ispoštujete. Ne stavljam vama to na teret.
Ali, to vam ilustruje odnos države prema svojim poslovima i obavezama. Tako je isto bilo i sa zakonom od malo pre i evo sad opet dolazimo na tu istu priču. Ovde nema posvećenosti poslu.
Sad vas pitam – kako je moguće da u državi imate taksu koja se u poslednjih ne znam koliko godina plaća sa hiljadu ili dve ili tri hiljade dinara i da nam Vlada sad predloži da tu istu taksu plaćamo 60 i nešto hiljada dinara? Šta se to desilo u ovoj državi? Porastao je standard građana? Imamo mogućnost da tako izdašni budemo prema državi? Država nam kroz dobra i usluge to vraća? O čemu se radi? Ima li racionalnog obrazloženja za tako nešto?
U tarifnom broju 41, o kome govorimo, recimo, kaže se: "Za rešenje po zahtevu za dobijanje ovlašćenja za izdavanje registracione nalepnice, 70 hiljada, 69.850". To do sada uopšte nije postojalo. Ja mogu da razumem i da prihvatim da ste nešto od 2.000 popeli na 4.000 – nemate para, ništa ne funkcioniše, itd. Mogu da razumem zašto ste to uveli, ne mogu da opravdam. Onda u obrazloženju kad mi to izbacimo, znate šta nam napiše Vlada? "Ministarstvo je to predložilo". Šta nas briga šta je ministarstvo predložilo. Mi smo Skupština. Valjda mi određujemo šta će ministarstvo i kakvim će propisima i zakonima ministarstvo da se vlada i na koji način će ova država funkcionisati. Kažu – ministarstvo je predložilo. Mogli su da predlože i 200 hiljada, i 500 hiljada, i neko bi tu, i ne vodeći računa zašto podiže, podigao ruku. I šta onda? Dolazimo u situaciju da to ne možete da naplatite. Imate propis koji je u praksi potpuno neprimenjiv.
Ovakve takse, na koga god da se odnose, zaista su besmislene i neprihvatljive, u ovom i ovolikom iznosu. Ali, to je stvar kad se u državi od danas do sutra sve rešava. U državi koja nije posvećena projekciji države u naredne tri odnosno pet godina, nego od izbornog do izbornog ciklusa. Pa ćemo se danas vladati onim što će nam obezbediti da funkcionišemo do izbora, što nećemo naljutiti građane ili ćemo ih naljutiti ali ćemo, sa druge strane imati malo više koristi odnosno finansija na raspolaganju.
Ne možete promašaje Zakona o porezima na dohodak građana da krpite republičkim administrativnim taksama. Jer, Zakonom o porezima na dohodak građana o kome smo malo pre pričali suštinski se ništa neće promeniti. Čak, kažemo – biće manje prihoda u budžetu ali nisu to veliki nedostaci budžeta. Jer taj porez ne učestvuje u velikoj meri u prihodima. Ali, to ne možete kroz ovo da nadoknadite. Nego, lepo sednete u toj vladi, kao što ste obećali 2008. godine pred izbore i u izbornoj kampanji, obećali ste reforme, promene, standard, kvalitet života, pa izanalizirate vertikalnu, horizontalnu, ovu ili onu poresku pravičnost, pa vidite gde su problemi, šta su problemi, pa jednim sveobuhvatnim načinom rešite to. A ne ovako – ad hok, danas 2.000, sutra 69.000. I tražite da vas neko doživi ozbiljno. Da vas neko u državi Srbiji doživi ozbiljnim ili da vas neko sa strane, van granica ove države doživi ozbiljno. Ovo plaćaju i ljudi koji ovde dođu. Možda se opredele da dođu ovde, da žive, da rade i da investiraju. Pa se pitaju – da li je ovo predvidiv poreski sistem? Šta mogu da očekuju posle narednih izmena republičkih administrativnih taksi? Šta može da ih očekuje na početku naredne godine koja će u fiskalnom smislu biti teža nego ova? Opterećena kamatama, opterećena dugovima, opterećena poreskom i izbornom kampanjom, itd, itd.
Mi se bavimo republičkim administrativnim taksama. Malo pre smo završili raspravu o zakonu – 160 i nešto različitih poreskih osnovica imate u Srbiji na osnovu kojih se isplaćuju plate, pa na osnovu toga se obračunava porez na zarade. Time se niko ne bavi u ovoj državi. Nikog to ne interesuje. Za isti posao u jednom i u drugom sektoru, dva različita sektora u ovoj državi, i zarade drastično različite i porezi različiti, pa ste, ministre, dužni da donosite ovakve republičke administrativne takse.
To nije slika ozbiljne države i Srbija na izborima sa tim mora da raščisti. Da stavi tačku na ovu šumu i na ovaj haos. Politički i ekonomski haos. Nemate argumente da ubedite bilo koga. Rekli smo u načelnoj raspravi – nijedno lokalno rukovodstvo se ovako neozbiljno ne igra sa administrativnim taksama za usluge koja pruža lokalna samouprava. Takav luksuz ponajmanje ima Vlada Republike Srbije na koju te lokalne samouprave treba da se ogledaju. Kakvu poruku šaljete? Jel ovo briga o državi? Briga o platežnoj mogućnosti onih koji učestvuju u privrednom životu i uopšte koji ovde žive? Da li je ovo prošlo ozbiljnu analizu? Zaista nije.
SRS ovo ne može da podrži. Nismo nerazumni i smatramo da država ovlašćenja koja svojim zakonima nameće ili neke nove usluge koje pruža mora da naplati. Ali, to sve mora da ima meru. Dokle god ne budete spremni da se odreknete rasipništva na jednoj strani, ovo neće moći da vas zakrpi. Država će grcati u problemima. Ovo nije put da se finansije i fiskalna politika jedne države sređuju. Riba se čisti od glave, a ne od repa. Zahvaljujem.