Evo ja ću da poštujem Poslovnik, isto kao i ministar. Član 73. bukvalno rečeno kao da je nešto palo sa Marsa. Nikada se nije dešavalo kod nas ili možda sad dešava se u ovo novije vreme, u ovo proevropsko vreme, gospođo Čomić ja ovo antievropsko vreme rasprave koristim, nadam se, slobodno popijte vodu nećete da se zagrcnete, imamo tih 20 minuta da reklamiramo ideologiju SRS koja je u suprotnosti sa ideologijom EU.
Evo ja ću poštovati Poslovnik isto kao ministar Petrović. Član 73. bukvalno rečeno kao da je nešto palo s Marsa. Nikada se nije dešavalo kod nas ili možda se sad dešava u ovo novije vreme, ovo proevropsko vreme, gospođo Čomić, ja ovo antievropsko vreme rasprave koristim, nadam se, slobodno popijte vodu, nećete da se zagrcnete. Imamo tih 20 minuta da reklamiramo ideologiju SRS, koja je u suprotnosti sa ideologijom EU. Dobro…
(Predsedavajuća: Član 106. i tema dnevnog reda.)
Da, dobro. Evo ovako, kako je ovo palo s Marsa? Pa evo da vam kažem iskreno, ovo je u suštini član koji reguliše indeksaciju. Onda se postavlja pitanje, da li je indeksacija moguća kod propisa koji regulišu taksene marke, sudske takse, administrativne takse itd.? Nije moguće, znači, nije moguće. Pre desetak dana sam pričao, to je gospodin Labus ovde izmislio u ovoj sali još tamo 1993. godine, kad je bila ona ludačka inflacija, itd., a od tad se to zaledilo i svake godine se to menja sa rastom cena na malo koje su bile merilo za inflaciju. Sad smo mi žrtve jedne, eto navike, bukvalno rečeno navike. Član 73. kaže otprilike sledeće, vi ste doneli Zakon o administrativnim taksama po tarifnim brojevima odredili ste norminalne iznose taksi, da se ne bi u budućnosti menjao zakon, da se ne bi menjali novčani iznosi u tarifnim brojevima, član 73. govori o jednom svojevrsnom automatizmu po kome će svake godine da se pomera taj novčani iznos administrativne takse.
Da budemo onako iskreni, ako to prati inflaciju, ni po jada, bukvalno rečeno, ni po jada nije bio neki veliki problem. Međutim, ovi iznos su strašno veliko. Kod ovih propisa o administrativnim taksama, moram da skrenem pažnju, padaju u vodu svi izgovori, to je otprilike neka cena usluge. Nije cena usluge. Uzima se materijalno stanje, ekonomska mogućnost podnosioca zahteva, ne ide, to je kod poreza i od akciza. Kod ovog ne ide. U načelu podnosilac zahteva ima taj status i ne sme da bude diskriminacija podnosilaca zahteva. Postoji neka toleracija, kad su u pitanju pravna lica, to moram da kažem. To da postoji neka toleracija za selektivno sagledavanje jednog istog zahteva, fizičko lice, pravno lice, treba stvarno restriktivno da se tumači i izuzetno. To je druga tema ove priče, bukvalno rečeno.
Međutim, ovo ne rešava našu glad za parama. Ne rešava, čak i ne ublažava. Sad ne znam koliko su tačni podaci, da li je to samo pet milijardi u toku ove godine ili je manji iznos ili veći iznos. Ako je i veći iznos, to je neznatno veći iznos. Znači, ne rešava. Ono što je mnogo važnije jeste da takse ne mogu da budu prepreka koja onemogućava pristup organu, dostupnost organa našem državljaninu, našem pravnom licu. Tu može opravdano da se kritikuje ovakva koncepcija. Pričamo o koncepciji, ne pričamo o iznosima, jer ovde iznosi kreću od 260 dinara do, čini mi se jedna taksa je bila 170.000 na prirodna blaga i ispitivanje nekog. Ne može da bude opravdanje i ne traži svaki građanin ovo rešenje za koje je propisana taksa 10.000 dinara. Nešto pokazuje da ne valja.
Da je ovo zbrda zdola pisano, vidi se u samom obrazloženju. Pogotovo ovaj policijski deo. Kaže, za izdavanje lične karte za strance koje je odobreno stalno nastanjenje, kažem, imamo već tarifni broj 36, čini mi se, 37. To već postoji. Izdavanje privremene lične karte za strance, znači samo su dodati ovo – lična karta za strance, odnosno privremena lična karta za strance i tu je 3100 dinara ta taksa. Drugo, ovaj deo obrazloženja, kaže "takođe predloženo je i da se za izdavanje viza na kraći boravak za jedan ulazak, rok važenja te vize sa 30 dana na 15 dana", pa ne menja se ovim zakonom ovaj rok, on je promenjen Zakonom o strancima, tako da je malo pobrkano ovo obrazloženje. U krajnjem slučaju, u članu i ne stoji i može tako da stoji.
Međutim, moram da vam kažem da je u tarifnom broju 44. za obezbeđenje lica i mesta, održi uviđaj saobraćajne nezgode u kojoj je nastala samo manja materijalna šteta, taksa 10.500 dinara. To je sad u skladu sa nekom novom logikom. Kad je mali udes, nema nekih većih posledica po život i zdravlje, imamo onaj evropski zapisnik, izveštaj, znate ono, da se dogovore itd., ali znate kako je kod nas. Mi smo inadžije. Ti si mene udario od pozadi, zakačio si me, ovamo i onamo, napravi se čak i gužva, izađe policija, a ja ne znam šta rade na tom uviđaju, to nešto sitno traje. U Beogradu to mora da traje pet, šest minuta da se oslobodi saobraćaj, jer ako se ne oslobodi saobraćaj biće gužve itd. To je nova taksa koja je ubačena prosto ne vidim zašto je ta taksa ubačena, kad policija u suštini po službenoj dužnosti mora da završi tu radnju. Po službenoj dužnosti ona mora da završi tu radnju.
Još jedna primedba, to će ovi iz Ministarstva verovatno da protumače, a zašto su vam ove takse za prekršajni postupak ostale ovde? Zašto? Imamo prekršajni sud. Ne možete više administrativnim taksama upravnim da regulišete nešto što je sudsko. Mi nismo hteli da vam pišemo ove amandmane, zapamtite jednu stvar, o čemu se radi. Morate da regulišete to onim zakonom, iako prekršajni postupak vodi organ uprave, zapamtite. To što carinski organ vodi prekršajni postupak radi efikasnosti itd., ne može da ništi osnovni princip koncepta. Nemojte to da stavite u ovaj zakon. Ide u onaj zakon, pa će tamo isto kao izuzetak da se primenjuje kod carinarnice. Ako pričamo koncepcijski, kako treba da izgleda zakon. Ako hoćete da trpaj gde šta stigne, samo da uzmemo pare, onda je to druga stvar i druga koncepcija. To moram da vam kažem.
Mislim da ova vrsta indeksacije, mi smo samo malo zahvatili ovim članom 73. odmah može da se vidi da je ovo rešenje referentna stopa itd., i to baš nije zlatno rešenje. Mora i to da se kaže. Znate kako je NBS te referentne stope određivala, dođe za vreme Jelašića, pa to je bilo i 15%, 17% je bilo isto. Znači, ako ste definitivno odredili indeks potrošačkih cena, kao neku relativno trajnu kategoriju, onda molim vas dosledno zastupajte taj princip. Evo da vam dam nekoliko primera. Ako indeks potrošačkih cena treba da omogući revalorizaciju ili da spreči gubitak na supstanci ili da što pravilnije iskaže vrednost nečeg, pa se ide sa primenom tog indeksa da bi se u datom trenutku posle izvesnog vremena to izravnalo i dobilo istu vrednost, onda molim vas, taj princip da važi i kad je država dužnik i kad država potražuje. Da budemo načisto. Nemojte da mi se bunite. Imate u čitavom nizu poreskih stopi sa šire posmatrano poreskih propisa.
Kad neko duguje državi, da li znate koje se kamate tamo zaračunavaju? Prilično liče na ove zelenaške, a naročito obračunao porez i nije platio porez i taksimetar mu radi. Tu mu je veća stopa poreza, stopa koja se primenjuje nego ovde. Šta to sad znači? Potraživanje koje ima država je mnogo značajnije nego potraživanje koje građanin ima prema državi. Sećate se kad kasnite sa penzijama, sa dečijim dodacima i sa drugim stvarima, nema kamate. Moli se bogu ako dođe. Znate, nešto može da bude princip, pa može da bude i pogrešan princip, ali najbolje je kad se on primenjuje. Ako imamo selektivne principe, pa se različito primenjuju, onda nastupa katastrofa. Država naravno ima apsolutnu moć, država tom svojom apsolutnošću treba da bude svesno, jer ima ozbiljan posao, da obezbedi suverenitet, teritorijalni integritet i da na ovom prostoru vlada država. Mora da se nađe neka mera. Ovo možda malo iskače iz ove diskusije, ali je dobro da se čuje. Jednostavno da se skrene pažnja na neke stvari.
Znate, i danas, a ne samo danas već od možda od 1992, 1993. godine nemoguće je neke stvari upoređivati. To moram da vam kažem. Godine 1988, 1989, Direkcija za robne rezerve imala je dve do tri milijarde dolara slobodnih sredstava za intervencije, u onom delu gde ona interveniše, gde otkupljuje viškove da bi sačuvali cenu, interveniše takođe da bi sačuvala neku cenu.
Danas pričati o tome, mislim da bi stvarno bilo neobjektivno, kao što je bilo neobjektivno i 1992, 1993. godine pričati, gde je naša direkcija sa dve-tri milijarde dolara. To samo može lepo da zvuči, ali u praksi teško da je ostvarivo, čak je direktor te direkcije bio Ivan Stambolić, da znate, vi što mislite na neki problem itd.
Da li mi možemo da sprečimo te poremećaje na tržištu? Ako smo programski opredeljeni možemo, ako Republička direkcija za robne rezerve postane garant za sve situacije, kada se mogu javiti viškovi i manjkovi to je moguće. Da li možemo da dođemo do te situacije? Kamo sreće, ali teško idemo. Verujte mi. Ajde sada da vam pomenem vama dragu EU. Ona je postala malo ozbiljnija onog momenta kada seljaci više nisu bacali paradajz, krompir i ove druge stvari. Kada je obezbedila prehrambenu stabilnost, ona je mogla da se okreće na drugim poslovima i već 15 godina oni se bore samo za subvencije.
Cela poljoprivreda je borba za subvencije, kako nacionalne, tako i evropske. Ali, zaboravite tu priču.
Oni su 500 godina harali po celom svetu, krali, pa su postali bogati a nas su 800 godina svi krali, pa smo siromašni. Ne mogu, "Fića" i "Mercedes", ne mogu na istu crtu nikako. Možemo mi našeg "Fiću" da budžimo, ali dalje od abarta ne može da bude. Hajde to sada da svedemo na ove normalne stvari. Evo dve stvari za Ministarstvo poljoprivrede koje mogu značajnu da pomognu – 250.000 hektara se ne obrađuje u ovoj zemlji, od kada smo dobili traktore.
Kaže se, kada bi se tu organizovala proizvodnja uljane repice, imali bi biodizel, verovatno najveću količinu u Evropi.
Znači, iskoristili bi sve ono što se ne koristi. Za ova brdsko-planinska mesta od 400 metara nadmorske visine, pa na gore, gde se intenzivno ljudi iseljavaju, evo gospodine Petroviću, razmislite, projekat se zove – krava-tele, slobodna ispaša, ne treba veterinar za telenje, glavni proizvod je tele i samo se menjaju parcele. Sa jedne se skida trava, jedna za ispašu, pa sledeće godine obrnuto. Tri puta dnevno treba čovek samo da obiđe, da se lepo organizuje državni otkup i sva ta naša sela možemo da vraćamo ljude. Ne kažem nešto epohalno, ali može neki pokušaj da se napravi.
Znači, biomasa ne propada, ipak ima neku funkciju, ekološki ispravna hrana se proizvodi, najskuplja može da bude brend Srbije, pošto je Srbija najlepša država, to verovatno znate. Ako niste znali, ne postoji za kugli zemaljskoj bolja država i lepša država nego što je Srbija. Što se smejete? Ne verujete mi. Nema. Kažite mi koja država je lepša od Srbije? Ne postoji? Najlepši smo. To je valjda vama jasno.
Znači, postoje mogućnosti. Mislim daje mnogo važnija volja i mnogo je važnije izbaciti ove posrednike i ove sve što ulaze u te poslove. Ne bih ja sada vama da zagorčavam, na ovaj lepi današnji dan, koje se sve firme pominju, koje su sve monopolisti, u čemu se ogleda taj njihov monopol itd. itd. Dosta više tih crnih stvari. To svi znaju ne treba više ponavljati.
Mislim da je potrebna temeljna reforma ovog propisa o republičkim administrativnim taksama, ako ovi principi SRS mogu da vam pomognu, bilo bi dobro. Ako mislite da terate dalje na ovaj način, onda verujte, sledeći put mogu da se pojave neke republičke administrativne takse, pa neki tarifni brojevi sa nekim velikim ciframa, pa će pola nas otprilike da mislim da je u pitanju štamparska greška sa onim nulama.
Treba to da se izbegne, mislim da generalno te takse treba da budu stvarno simbolične, da omoguće princip i komunikaciju između građana i države. Treba da se omogući taj pristup da bude što efikasniji, što jednostavniji i Evropski sud za ljudska prava, kada razmatra ove pritužbe, podneske i kada ulazi u ovaj postupak obavezno ceni i kakva je varijanta sa tim pristupom itd. Evropski sud za ljudska prava, to nema veze sa EU da znate, ima veze sa Savetom Evrope, Srbija je član Saveta Evrope, kao i mnoge druge države, koje su članovi Saveta Evrope, a nisu članovi EU, a neki nikada neće ni biti članovi EU, kao što je situacija sa Srbijom. Manite se tih popisa, tih datuma, pregovora i tih nekih stvari.
Rešavajte ove konkretne stvari, jer od konkretnih stvari zavisi život, a ovih imaginarnih čak ni rejting više ne zavisi.
