Reč ima gospodin Žutić po istom amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo bih se zahvalio gospodinu ministru što je usvojio ovaj vrlo važan amandman SRS. Kolega Nikola je upravo u svom obrazloženju naveo sve ključne argumente iz našeg stranačkog obrazloženja ovog amandmana. Hvala.

Reč ima gospođa Vjerica Radeta.

Hvala. Zašto govorim o amandmanu koji je prihvaćen, amandmanu poslaničke grupe SRS? Zato što treba da skrenemo pažnju javnosti, kakva je zapravo bila namera Vlade Republike Srbije i kako su i ovde hteli da promakne ovako katastrofalan tekst zakona. To je ono što treba da bude tema razgovora u ovom parlamentu.
Ako ste vi prihvatili ovaj amandman i dobro je da je prihvaćen. Dobro je, ne zbog SRS već zbog srpskih nacionalnih interesa, zbog države Srbije, ali je pitanje na koje nemamo odgovor – kako je moglo Vladi da se desi da ne vodi računa o ovome? To je zaista veliki problem i veliki propust u radu Vlade Republike Srbije.
Nije neko opravdanje – prihvatili smo amandman, pa dobro. Šta bi bilo, da nije bilo amandmana? Zamislite koliko bi opasan tekst ovog zakona bio, odnosno ovog člana 6. i stava 5. da nije bilo amandmana poslanika SRS.
Mi apelujemo na vladu da vode računa, pre svega Vlada je tu da vodi računa o državnim interesima i o nacionalnim interesima. Vlada sve više to zaboravlja. Dakle, ovo može da bude nastavak onog amandmana kolege Ljubomira Kragovića, o kojem sam govorila pre nekih pola sata. I nismo imali odgovor ministra kada je u pitanju taj amandman.
Sve je neodgovornija vlast i sve otvorenije predstavnici režima, sve otvorenije nastupaju suprotno interesima Republike Srbije. Evo da napomenemo šta se desilo pre nekoliko dana na Parlamentarnoj skupštini OEBS. Ona gospođa delegat iz nemačke delegacije stavi amandman na Predlog rezolucije Republike Srbije, naše parlamentarne delegacije, a rezolucija se, da podsetimo javnost odnosi na ispitivanje trgovine organima na KiM, srpskim organima. Stav SRS kada je u pitanju istraživanje tog zločina jeste da to moraju da rade pravosudni organi Srbije i Albanije uz pokroviteljstvo tako da kažem UN. Vlada, odnosno parlamentarna delegacija Parlamentarne skupštine OEBS iz Srbije je predložila da to rade UN. Šta se desilo? Ta gospođa iz Nemačke je stavila amandman i onda pred usvajanje amandmana licemerno kaže da se ona pokajala i da nije dobro što je to uradila. Šta mi onda imamo? Imamo predstavnike vlasti koji kažu – da mi smo hteli nešto drugo, ali ako će to da istražuje Euleks u saradnji sa Unmikom, ni to nije loše, bolje išta nego ništa.
Prestanite više sa tim bolje išta nego ništa, prestanite sa slepim slušanjem EU. Evropska unija je neprijatelj države Srbije, neprijatelj srpskih nacionalnih interesa. Mi ćemo svakodnevno skretati pažnju Vladi Republike Srbije da se okani tog lošeg puta kojim nas vode. Hvala.

Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Žutić. Izvolite.

Dame i gospodo, amandmanom na član 7. tačke 4. tražim da se dopišu reči – bokeljske i da se briše reč Hrvatskoj. Po zakonskom predlogu ostaje jezička formulacija, pripadaju srpskoj kulturi. Dakle, dubrovačko kulturno stvaralaštvo pripada srpskoj kulturi.
U obrazloženju sam naveo da su bokeljska i dubrovačka književnost nerazdvojno povezane zbog srodnog tematskog književnog stvaralaštva Srba pravoslavnih i Srba rimokatolika Boke i Dubrovnika i povezanog selilačkog boravka jednih i drugih na tim prostorima.
Dakle, kulturno u potpunosti isprepleteno jedinstveno područje. Sve se to ogleda u jedinstvenoj arhivskoj dokumentaciji koja se čuva s jedne strane u Boki Kotorskoj u Kotoru i Herceg Novom i u samom Dubrovniku. S druge strane, hrvatstvo u Dubrovniku počinje se stvarati tek u drugoj polovini 19 i početkom 20 veka, pa izdanja dubrovačke književnosti zaključno sa 1867. nikako se ne mogu povezati sa hrvatskom kulturom. U obrazloženju Vladinom stoji da se amandman ne prihvata zato što izdanja iz člana 7. stav 2. tačka 1) Predloga zakona ne pripadaju samo srpskoj kulturi.
S druge strane hrvatstvo se u Dubrovniku počinje stvarati tek u drugoj polovini 19 i početkom 20 veka, pa izdanja dubrovačke književnosti zaključno sa 1867. Dakle, nikako se ne mogu povezati sa hrvatskom kulturom. Prema austrijskom popisu stanovništva iz 1850. godine u Dalmaciji, pa tako i u Dubrovniku nema ni pomena hrvatskog imena. Samo se ističu Srbi rimokatolici i Srbi pravoslavni i nekoliko hiljada Latina tj. budućih Talijana.
Da podsetim, u osnovi ideologije srpskog nacionalizma SRS je nacionalno iznad verskog, pošto su verske deobe kroz istoriju samo delile i time smanjivale broj pripadnika srpskog naroda. Srpski narod je stariji od perioda verskog hrišćanskog pokrštavanja tokom 19 veka, pa postoji predhrišansko pagansko prastaro srpstvo.
Moja diskusija nije nikakav politički predizborni marketing nas pripadnika SRS. Sve što govorim i što sam govorio u načelnoj raspravi o rasprostiranju srpskog naroda od juga i na zapadu do severa Istre i Slovenačkih međa i naučni marketing, naučna podloga srpskog nacionalizma postoji egzaktno iz više izvora i ozbiljne literature utvrđena granica zapadno istorijsko rasprostranjenih Srba pravoslavnih i rimo-katolika.
U načelnoj raspravi sam istakao da srpske stare i retke knjige obuhvataju prostor od juga Dalmacije do mornarskog primorja Istre i do slovenačkog etičkog prostora. U svojoj knjizi Srbi i rimo-katolici tzv. hrvati u izdanju SRS, egzaktno sam istražio, konsultujući austrijski popis stanovništva iz 1850. godine, da zapadne srpske istorijske etnološke međe, idu linijom simbolično. Severna Istra, gradić Peroj, srpske Moravice, gorski Kotar, pa prema Žumberdu. Prema tom popisu Istre i Kvarnerskim otocima živelo je precizno 134555 Srba, rimo-katoličke i Srba od pravoslavne vere, oko 60 hiljada Latina, budućih Talijana i oko 30 hiljada Slovenaca. O Hrvatima i hrvastvu nema ni pomena. Još uvek su Srbi rimo-katolici, nisu počeli nositi hrvatsko ime, ali međutim odrednici Istra u Krležinoj enciklopediji Jugoslavije piše da su u Istri živeli Slovenci, Talijani, Hrvati i tu se pominje ovaj broj Srba iz 1850. godine 134555 Hrvata. Dakle, srpsko ime je jednostavno zamenjeno sa valjda modernijim imenom Hrvati.
Pomenutu etnološku, zapadnu srpsku granicu koju sam naveo u svojoj knjizi, povukao je daleke,1873. godine, Kosta Atanasković Šumenković u svojoj istorijsko, etnografskoj, geografskoj mapi Srba i srpskih zemalja koja je rađena prema istraživanju istoričara Miloša Milojevića, koji nažalost, inače anatemisan u srpskoj nauci. Prethodno je Vuk Karadžić 1846. godine u Beču objavio svoj čuveni za Istoriju i jezike običaje Srba sva tri zakona, a to je zakon rimskog, turskog i pravoslavnog. U Vukovom čuvenom radu Srbi svi i svuda, napisan 1836. godine utvrđeno je da su Srbi svi oni koji govore pa bili oni u Žumbertu ili Vranju, štokavskim narečjem. Po Vuku naziv Sloveni nije bio adekvatan jer se radilo o Srbima koji su tražili da se konkretno tako i ne zovu.
Malo je poznato široj javnosti da je pre Vuka, standardizaciju srpskog jezika započeo književnik i lingvista iz Srpske Krajine Sava Mrkalj, rođen 1773. godine u Sjeničarku kod Karlovca na Kordunu, a umro je u Beču. Kopitar i Vuk su ga vrlo cenili zbog njegovog stava debelog JERA u kome je na osnovu pravila "piši kao što govoriš" i sa onoliko slova koliko je u jeziku glasova, reformisao ondašnju srpsku azbuku i predložio novu, koju je Vuk uzeo za osnov svoje azbuke. Započeo je i pisanje gramatike i jeziko pretres.
Na etnografskoj i filološkoj i lingvističkoj liniji Mrkalja, Vuka, Milojevića i Koste Atanaskovića bio je čuveni lingvista Aleksandar Belić, naročito sa svojom knjigom "Dijalektološka karta srpskog jezika" objavljena na ruskom jeziku u Sankt Petersburgu 1905. godine i koja je preporučena za štampanje od imperatorske Akademije nauka ruske u septembru 1905. godine. U svojoj knjizi o dijalektima srpskoj jezika Belić je priložio geografsku dijalektološku kartu srpkog jezika po kojoj je srpski jezik prostorno dopirao do pomenute linije, zapadno od srpskog prostiranja tj. linije severna Istra, Gorski Kotar, Žumberak.
Uvaženi filolog Belić ublažio je kasnije svoje učenje o srpskim dijalektima u Jugoslovenskoj fazi monarhističkog bratstva i jedinstva posle stvaranja Kraljevine Jugoslavije zbog naučnog opstanka i potrebe državne da se stvar hipoteza o jugoslovenstvu kao spoju tri stara naroda, Srbi, Hrvati i Slovenci.
Dakle, u Kraljevini Jugoslaviji bio je pod određenim ideološkim i političkim pritiskom, pa je u tom periodu tridesetih godina počeo govoriti o srpsko-hrvatskom jeziku. Dakle, više ozbiljnih, naučnih izvora dolazi do istih zaključaka, do iste geografske linije rasprostiranja srpskog jezika, srpskih dijalekata, srpske ćirilice i srpske glagoljice i pa tako srpske retke knjige. Opšti srpski jezik Velić je, da istaknem, delio na štokavski, čajkavski dijalekat, koji je dalje delio na ikavski i ekavski i jekavski izgovor. Kao srpsku odrednicu je odredio čakovsko-ikavsku varijantu i štokvasku-ikavsku varijantu izgovora. Poznato je da je kasnije od mnogih autora čakavština odbačena od Srba i pripojena jedino hrvatskom kulturnom prostoru.
Dakle, ovo je obrazloženje mog amandmana i naročito stava Vlade da u ovom predlogu zakona, da dubrovačka kultura ne pripada samo srpskoj kulturi već i hrvatskoj kulturi. Hvala.

Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.
Da li neko želi reč? (Da.)
Izvolite.

S pravom kolega Žutiću ukazuje na problem dubrovačke književnosti i pripadnosti te književnosti, da li hrvatskoj ili srpskoj. Međutim, u književnoj teoriji to nije sporno. Danas Hrvatska dubrovačku književnost svojata, bez obzira da li je ona stara dubrovačka književnost 17., 18. i 19. veka, 20. veka, a gde je mesto i pozicija u srpskoj književnosti dubrovačke kulture i dubrovačke književnosti. Nažalost, u periodu komunizma teoretičari književnosti su izostavili srpsku književnost Dubrovnika i jednostavno je nestala iz srpske književnosti. U srpskoj književnosti u sto knjiga u izdanju Srpske književne zadruge, nažalost, nema dubrovačke književnosti. U Srpskoj književnoj kritici izdano u 25 knjiga, takođe, nema dubrovačke književnosti. Devedesetih godina u izdanju Srpske književne zadruge i Matice Srpske u Novom Sadu izašla je srpska književnost, i ponovo nema ni u tom delu dubrovačke književnosti. Znači, mi smo svesno dubrovačku književnost izbacili iz srpske književnosti.
Zanimljivo je ovde napomenuti šta kažu srpski književnici Dubrovnika, Srbi pravoslavci i Srbi rimokatolici. Spomenuću jednog, Mato Vodopić, biskup, pripadnik Rimokatoličke crkve, inače pisac, sakupljač poznati narodnog blaga, koji se izjašnjava kao Srbin Rimokatolik. Kaže "Sile nas da budemo Hrvati i to valja biti, ako nećeš da te mnogi progone, premda ni mi u detinjstvu ni naši oci ni naši dedovi nisu znali za to ime". Znači radi se osamdesetih godina 19. veka. Hrvatsko ime u Dalmaciji, a posebno u Dubrovniku je nepoznato ime do Zagrebačkog Oncila 1900. godine, kad su odlukom rimokatoličke crkve svi Rimokatolici dobili zadatak da se izjašnjavaju kao Hrvati. To je jedan genetski inženjering koji je učinjen uz podršku Vatikana i Austrije, odnosno tada važeće države Austrougarske. Taj projekat je podneo i zbrisao je Srbe Rimokatolike i oni su posle toga dobijali pod pritiscima, pod terorom, dobijali obavezu, uputstvo i nalog da se izjašnjavaju kao Hrvati. Jedan od najznačajnijih književnika intelektualaca Dubrovnika druge polovine 19. veka je Ivan Stojanović, pesnik, istoričar, svešteno lice, koji sa ushićenjem kaže da je Srbin i po poreklu i po čulstvu. "Pa, ko mi je bliži od srpskog roda, katolička vera mi ne preti, ne zabranjuje da se izjašnjavam kao Srbin". Nažalost, u kasnijem periodu, posle Zagrebačkog Oncila 1900. godine, počeli su pritisci itd., koji su izazvali ovu genetsku promenu.
Zanimljivo je navesti mišljenje Srbina Rimokatolika Stjepe Kobasice koji kaže, kad god se govori o katoličkim Srbima, odmah se pomisli na starodrevni Dubrovnik, tu najveću oazu srpske kulture do pred Uranak 19. veka. Moramo spomenuti i Srbina Rimokatolika Antonija Strožilovića, pisca, istoričara, publicistu koji kaže "po istoriji mi smo čisti Srbi, krv u srpskim žilama koje su rađale i odnjihale u svim susednim srpskim zemljama, a prelila se preko brda ovamo do zidina Dubrovnika", itd., itd. Gledajte, genetski Srbi želeli su da se izjašnjavaju, branili su srpsko, branili su srpski identitet. Da li sadašnja vlast, posebno ona komunistička, a i ova 90-tih godina, pa i ova najnovija vlast ima moralno pravo da nekog ko je genetski Srbin i ko se bori za srpski identitet dozvoli da se izbaci iz srpske kulture, književnosti nešto što pripada toj književnosti. Vidite kakva je ova vlast i šta konkretno radi.
Kad govorimo o Dubrovniku, ne samo ovi Srbi Rimokatolici koji su naglašavali svoj srpstvo i svoj srpski identitet, u istorijskom smislu istoričari, ali sad ne Srbi, nego počećemo od Mavra Orbina, Dubrovčanina, koji kaže u svom delu "Kraljevstvo Slovena" iz 1601. godine, kaže da prostore Dubrovnika naseljavaju srpski narod sa područja Puma i Trivunije i on u svom delu od 400 i nešto stranica, 200 stranica posvećuje Srbima, 100 stranica Bugarima, jer govori o Slovenima i svega 10-ak rečenica o Hrvatima za koje kaže da je to daleki narod i daleka zemlja, da je bio Hrvat verovatno bi govorio o hrvatskoj istoriji daleko više. Jedan od najznačajnijih istoričara 19. veka Nemac Ivan Engel u svojoj istoriji dubrovačke republike kaže za Dubrovnik da je to područje koje naseljavaju Srbi i romanizirano stanovništvo nekadašnje velike rimske imperije koja je u periodu 8., 9., 10. veka, a posebno u 11. veku naseljavalo prostore Dubrovnika, ali je mešanje sa slovenskim plemenima, prevashodno srpskim plemenima izgubilo svoj identitet, kulturu, poprimilo je uglavnom slovensku, odnosno srpsko. Za Dubrovnik kaže da je nastao od reči "Dubrava", kad ovaj sinonim danas spomenemo, svaki Srbin kaže odmah Raguza, odmah ide na onu latinsku varijantu, odnosno italijansku varijantu naziva Dubrovnika. Takvi smo mi Srbi, odričemo se onog što etički pripada srpskom narodu i srpskom biću.
Francuski istoričar 19. veka Fuže, u svojim Putopisima sa Balkana kaže da stanovništvo Dubrovnika je uglavnom srpske rase, možemo spomenuti i hrvatskog istoričara Ratka Nodela koji kaže da u Dubrovnika od pamtiveka se govorio srpski i u javnim ustanovama i u porodici itd., da preovlađuje pored italijanskog i srpski itd.
Ovde sam spominjao Maticu Srpsku dubrovačku, ona je vrlo bitna i značajna, da se kaže, jer malo Srba zna o Matici Srpskoj dubrovačkoj, malo Srba zna da su jedino Srbi imali dve Matice, jednu u Novom Sadu, a koja je osnovana 1826. godine u Pešti, a druga je u Dubrovniku 1909. godine. Kad govorimo o ovoj naučnoj, kulturnoj, prosvetnoj ustanovi srpskog naroda, moramo reći da je jedna grupa entuzijasta, kulturnih radnika, političara i politikologa učinila napor da obnovi rad na stogodišnjicu njenog osnivanja 1. 8. 2009. godine.
Rad ove kulturne institucije je obnovljen. Ovde sam pokazao 16 reprezentativnih izdanja, dva zbornika radova itd.
Pored toga, jedna grupacija ljudi iz Pokreta za obnovu srbistike sa profesorom Milosavljevićem na čelu, učinila je napor i zajedno sa Vladom Republike Srpske Krajine u progonstvu 2007. godine, održala jedan naučni skup na kome smo skupili ogromnu građu o Srbima rimokatolicima, Srbima pravoslavcima na prostorima Republike Srpske Krajine, na prostorima Srpske Krajine. Objavljeno je četiri zbornika radova. Zašto je bitno naglasiti sve ovo? Da bi sačuvali sve ono što je srpsko biće i sve što je srpska tradicija, srpska kultura na prostorima koja danas, nažalost, teritorijalno nisu naša.
Međutim, moramo se vezati, to je iskonski naša zemlja, to je iskonski naša kultura i moramo učiniti sve da je spasimo, sačuvamo i da imamo sve ono što je vezano za srpsko biće na prostorima tih zemalja, sačuvamo za sva vremena. Upravo ove dve institucije, koje sam spomenuo, Vlada Republike Srpske Krajine, u progonstvu i Pokret za obnovu srbistike učinili su napor, skupili su ogromnu građu i dalje nastavljaju da objavljuju sve ono što je bitno.
Ovde ću pročitati iz knjige Laze M. Kostića, "Katolički Srbi", jedan deo njegovog govora. To je poznati pravnik, političar, politikolog, svestran intelektualac, koji je objavio mnoga dela. On govori upravo o Srbima Primorja, Istre, Dalmacije,Boke kotorske, Banije, Like itd. On kaže: "Katoličko srpstvo Dubrovnika predstavlja jednu od najsvetlijih tačaka našeg nacionalnog pokreta. Katoličko srpstvo otvaralo je nove vidike i širilo ideju srpstva i nacionalnog identiteta. Ja sam im se kao dete divio, u njima sam gledao apostole, patrijarhe, tribune. Svaki mi je izgledao beskrajno velik, nedostižan i srećan sam što mi se na kraju života pružila prilika da im se u ime srpstva malo odužim, da ih spomenem, da ih otrgnem od zaborava i da im izrazim posthumnu zahvalnost" i u tom pravcu je objavio ovu knjigu i još nekoliko knjiga, sada ne mogu, nemam vremena da govori o tome.
Upravo tu vidim veliki uspeh i napor koji je učinila Vlada Republike Srpske Krajine, u progonstvu, Pokret za obnovu srbistike, koji su sačuvali od zaborava 16 dela i učinili i finansijski iskorak u smislu obezbeđenja finansijskih sredstava bez ičije pomoći, bez obzira što ste se obraćali raznim institucijama, pa i Ministarstvu finansija i Ministarstvu kulture, koji su nas odbili sa zahtevom, odnosno prećutali su taj mega-projekat za nas, a to je mega-projekat i za državu, međutim, posle izvesnog vremena, mogli smo dobiti informaciju od Ministarstva kulture, da je Ministarstvo kulture dalo određena finansijska sredstva za paradu ponosa. Njima je važnija parada ponosa, nego očuvanje kulturne tradicije i svega što je vezano uz bitisanje Srba na prostoru Republike Srpske Krajine , Republike Srpske, Kosova i Metohije, BiH itd.
Moram ovde spomenuti, s obzirom da se radi o mega-projektu, ljude koji su zaslužni za sve ovo, koji su učinili ogroman intelektualan napor i finansijski su pomogli ovaj projekat, to su ljudi iz Pokreta za obnovu srbistike, dr Petar Milosavljević, dr Radmilo Marojević, dr Miloš Kovačević, dr Momčilo Subotić, dr Nikola Žutić, akademik Veselin Đuretić, Predrag Dragić, plejada intelektualaca koji su nesebično prionuli poslu da se sačuva sve ono što je između ostalog i obaveza države.
Ova država ne brine o kulturnoj tradiciji, i zato su naši amandmani, oni koje niste prihvatili i šteta je što ih niste prihvatili, jer su bili utemeljeni u našoj praksi. Naša praksa je jako loša, država ne brine, ne brine o ovoj državi, a još manje brine o državama u regionu.
Bio sam član jedne delegacije u Makedoniji koja je bila u poseti Srbima u Makedoniji i slušao sama vapaje naše braće iz Makedonije koja traže saradnju, podršku u smislu očuvanja naše kulturne tradicije.
Makedonija je iskonska srpska zemlja gde imamo ogroman broj spomenika, ogromna kultura je ostavljena sada na milost i nemilost silama globalizma koje rasturaju i razbijaju, jer žele uništiti srpsko biće.
Ova vlast mora napraviti iskorak, mora voditi računa o svemu tome. Do sada to niste učinili, žalosna je pozicija ove vlasti u smislu zaštite naše kulturne tradicije.
Na kraju ću spomenuti samo, odnosno napraviti jednu paralelu sa onim što čini aktuelna vlast.
Naime, gotovo sve zemlje sveta imaju svoju naučnu disciplinu o svom jeziku, pismu i različito je nazivaju.
U Hrvatskoj je to kroatistika, u Nemačkoj germanistika, a u Bugarskoj burgalistika, jedino Srbi nemaju svoju nauku, zvanično definisanu kao naučnu disciplinu srbistiku. U pravilu naše naučne discipline zovu se katedre za srpski jezik.
Svi drugi imaju discipline o svom jeziku, o svom pismu, o svojoj pisanoj kulturi, jedino mi imamo katedre. Vidite dokle smo mi stigli?
Pokret za obnovu srbistike godinama ukazuje na ovaj problem, ali pomaka nema.
Globalistička gledanja na ovo razbila su našu intelektualnu elitu koja sve to prati, mirno prati i ne čini ništa da omogući institucijama da se uobliči jedna naučna disciplina, a od svega toga beži i SANU, Matica srpska u Novom Sadu, a o ministrima ne treba ni govoriti, jer oni su samo prolazni, dođu tu i tako dalje.
Sve ono što se iza kulisa dogovore ministri, to prolazi.
Žalosno je stanje u ovoj građi, ovim zakonom bi trebalo napraviti iskorak, ali mislim da će to kao i do sada biti mrtvo slovo na papiru.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini se, pre svega zbog javnosti da, dobro je da se što više govori upravo na ovaj način o ovoj temi i konkretno o ovom amandmanu i zakonima koji su na dnevnom redu.
Ovo jesu izuzetno ozbiljni zakoni, zato što je i kulturna baština jednog naroda jedna ozbiljna baština i nešto što mora da se čuva i neguje.
Nažalost, u Srbiji to nije primer i odlično su to primetili kolega Žutić i kolega Buha, i nažalost pored ovih zakona o kojima se danas raspravlja, i to se danas više puta čulo, da se predloži Narodnoj skupštini jedan mnogo bolji od postojećeg, zakon o kulturi.
Sećate se koliko se pričalo da nemamo taj zakon, kada ste ga usvojili, sada je zapravo isto kao i da ga nema.
Stav SRS o ovome je jasan i mi smo uvek zastupali mišljenje da se srpski nacionalni interesi čuvaju, pre svega, kroz poštovanje istorijskih činjenica, kroz poštovanje srpske kulturne baštine.
Naš predsednik prof. dr Vojislav Šešelj je deo svog naučnog rada i deo svog života posvetio ovoj temi i u tom smislu želim da podsetim javnost da je Vojislav Šešelj izdao "Sabrana dela Laze M. Kostića" i da je to opus od neverovatnog istorijskog značaja i interesa za sve građane Srbije, a pre svega za srpske nacionalne interese.
"Ideologija srpskog nacionalizma" Vojislava Šešelja takođe je dalo koje je neophodno da pročita svako ko se iole ozbiljno bavi i kulturnom baštinom i politikom i ko se uopšte bavi ozbiljno događajima u društvu. "Rimokatolički zločinački projekat hrvatske veštačke nacije", takođe je delo Vojislava Šešelja u kojem može da se pročita mnogo činjenica, mnogo podataka, i to upravo ovako kao što je kolega Buha citirao neke hrvatske naučnike i istoričare koji su se bavili ovom temom. Dakle, stav SRS je da je ovo izuzetno ozbiljna tema i da, ako želite da i vi budete ozbiljni u ovom poslu, a da ovo ne bude samo otaljavanje nekih predloga zakona, prihvatite i ovaj i ostale amandmane SRS, pa ćete moći da kažete da ste uradili nešto korisno u istorijskom smislu za srpske nacionalne interese. Naravno, ne možete to ni približno kao što je uradio naš predsednik Vojislav Šešelj, ali potrudite se bar da vam bude uzor. Hvala.