Hvala gospodine Rogoviću.
Na član 57. amandman koji su, sa ispravkom, zajedno podneli poslanici Meho Omerović, Munir Poturak i Bajram Šehović.
Vlada je prihvatila.
Da li neko želi reč? Ne.
Ovim smo završili pretres o svim amandmanima.
Zaključujem pretres Predloga zakona, u pojedinostima.
Obavili smo pretres predloga zakona u načelu i u pojedinostima, a Narodna skupština će u Danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O STAROJ I RETKOJ BIBLIOTEČKOJ GRAĐI, u pojedinostima.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Nikola Žutić, Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Zoran Antić, Veroljub Arsić, Zoran Babić, Igor Bečić, Jelena Budimirović, Stefan Zankov, Oto Kišmarton, Milan Knežević, Saša Maksimović, Zoran Mašić, Predrag Mijatović, Ljiljana Miladinović, Borislav Pelević, Mileta Poskurica, Gojko Radić, Mićo Rogović, Vučeta Tošković, Dragan Čolić, Dragan Šormaz, Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Aleksandra Jerkov, Olena Papuga, Radovan Radovanović, Ljubomir Kragović, Milorad Buha, Goran Mihajlović, Filip Stojanović, Nikola Savić, Zlata Đerić, Srđan Spasojević, Miroslav Markićević, Aleksandra Ilić, Aleksandar Martinović, Svetlana Stojanović, Meho Omerović, Munir Poturak i Bajram Šehović.
Primili ste izveštaj Zakonodavnog odbora i mišljenja Vlade o amandmanima pre prelaska na pretres u pojedinostima podsećam vas da je narodni poslanik Gorica Mojović, pisanim putem povukla amandman koji je podnela na član 24.
Narodna skupština je obavila načelni pretres pa saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima. Narodni poslanik Nikola Žutić podneo je amandman na naziv Predloga zakona i dobija reč. Izvolite gospodine Žutiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na naslov Predloga zakona i predložio sam da se zakon izmeni, da se reč – bibliotečka građa, briše i zameni rečju – knjizi.
Već sam i u načelnoj raspravi istakao – bibliotečka građa, podseća na nekakav graditeljski drveni materijal i da je to potpuno neprimeren termin u bibliotekarstvu, a do sada je bio u upotrebi samo u arhivskoj struci i nažalost, istorijskoj nauci, često istoričari i naučnici pominju upravo taj termin – arhivska građa, umesto arhivskog dokumenta.
Kao varijantu naziva ovog predloga zakona, predložio sam rešenje da se zakon nazove – zakon o staroj i retkoj knjizi i bibliotečkom materijalu.
Po meni je termin – materijal, ipak prihvatljiviji od termina – građa.
Predložio sam jezičku formulaciju bibliotečka građa, da je trebalo zameniti u svim članovima sa formulacijom – knjiga, ili knjiga i bibliotečki materijal. Hvala.

Na član 2. amandman koji je podnela grupa od 21 narodnog poslaničke grupe Napred Srbijo.
Vlada je prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman koji je podnela grupa od 21 narodnog poslaničke grupe Napred Srbijo.
Reč ima narodni poslanik Mićo Rogović.

Mi smo tražili izmenu člana 3. Predloga zakona i on bi trebalo da glasi – odredbe ovog zakona se jednako primenjuju na staru i retku i bibliotečku građu, koja je nastala na teritoriji Republike Srbije ili u javnoj svojini, ili u svojini fizičkih ili pravnih lica na koje imaju prebivalište, odnosno sedište na teritoriji Republike Srbije.
Šta smo hteli ovim amandmanom? Jasno proširenje i na staru i na retku bibliotečku građu na jezicima nacionalnih manjina i da se na tu građu primenjuju jednako odredbe ovog zakona.
Mislim i dalje iako sam rekao u načelnoj raspravi, da je ovde napravljen propust i da u članu 7. Predloga zakona o staroj i retkoj bibliotečkoj građi, propisuje se da staru i retku bibliotečku građu čine stare srpske knjige, knjige na srpsko-slovenskom i srpskom jeziku, slično, i mislim da nije dovoljno sve ono što je u članu 7. navedeno da bi se odnosilo na staru i retku bibliotečku građu koja je izašla, odnosno koja postoji na jezicima nacionalnih manjina.
Najbolji način za prevazilaženje ovakve situacije bio je da prihvatite amandman koji je SNS podnela. Zašto niste, to vi znate, ali nije dovoljno to što je navedeno u članu 7. gde u tački 2. govori se o starim stranim knjigama, ne moraju knjige na jezicima nacionalnih manjina da budu obuhvaćene samo ovim terminom strarih stranih knjiga rukopisa i štampanih knjiga.

Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Aleksandra Jerkov, Olena Papuga i Radovan Radovanović.
Niko ne želi reč.
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Ljubomir Kragović.
Reč ima gospođa Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Ljubomir Kragović je u ime poslaničke grupe SRS podneo više istovetnih amandmana na sva tri ova predloga i radi se o ozbiljnim amandmanima, pogotovo, s obzirom na okolnosti i činjenice koje su trenutno aktuelne na političkoj sceni Srbije, o čemu želim da kažem nekoliko reči, kao obrazloženje zbog čega smatramo da je Vlada Republike Srbije bila u obavezi da prihvati ovaj amandman.
Član 4. govori o tome o obavezama nadležnih organa, koji govori o organima Republike Srbije, AP i dalje jedinica lokalnih samouprava itd.
Amandmanom smo skrenuli pažnju da ne može da stoji jednina Autonomna pokrajina u ovom članu, i u svim članovima, zakonima, podzakonskim aktima i svuda gde se pominje Autonomna pokrajina, kada je u pitanju Republika Srbija, obavezno je da stoji – autonomne pokrajine.
Srbija ima dve autonomne pokrajine. Autonomnu pokrajinu Vojvodina i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija.
To što je KiM trenutno okupirana teritorija, to što pokušavaju da nam nametnu činjenicu da KiM nisu u nadležnosti Republike Srbije, to je stvar nekih drugih. Mi u Srbiji, na kojem god mestu smo, a vi iz Vlade prevashodno ste u obavezi, odnosno smo u obavezi da ne prihvatamo činjenicu da postoji ta lažna država Kosovo, jer ona nije međunarodno priznata. Nažalost, sve više se potkradaju ovakve stvari od raznih međunarodnih sporazuma do i naših zakona, gde se ispod žita pojavljuje samo jedna Autonomna pokrajina i na ovaj način Vlada Republike Srbije, takođe posredno priznaje lažnu državu Kosovo.
To što ćete, da je ministar ovde verovatno bi reagovao i rekao da nikome u Srbiji ne pada na pamet da prizna državu Kosovo, to je nešto što slušamo svakodnevno i niko to ne dovodi u pitanje i niko neće ni tražiti, niti je do sada tražio od zvaničnika u Republici Srbiji da priznaju Kosovo formalno, ali na ovaj način i na slične načine, vladajući režim pokazuje da prihvata da je na teritoriji Srbije formirana još jedna država, lažna država Kosovo.
Sve češće smo svedoci da zvaničnici raznih evropskih zemalja otvoreno govore da će uslov ulaska Srbije u EU, biti dobrosusedski odnosi sa lažnom državom Kosovom. To je veoma opasno i to takođe znači priznanje. To što neće da vam kažu, potpišite, Kosovo je država, to ne znači ništa. Ako vam kažu, potpišite dobrosusedske odnose sa Kosovom, onda to znači, traže od vas da je lažna država Kosovo, zapravo država i vi to iz dana u dan na ovaj ili onaj način prihvatate. Samo ćete jednog dana da se pojavite u javnosti medijima, i da kažete, to je faktičko stanje i mi moramo da uspostavimo dobrosusedske odnose, a sa kim, sa delom svoje države. Da li je to međunarodno moguće? Nije. Da li će te vi to da prihvatite? Hoćete, zato što ste vi zarad ulaska u EU spremni na sve.
Mi smo ovih dana svedoci i ovde je gospodin Borko Stefanović odgovarao poslanicima na pitanje, na temu koju je inicirala poslanička grupa SRS i zamislite čuda kako ste namestili da on odgovara na pitanja i ministar za KiM i ostali predstavnici Vlade, samo dva dana uoči potpisivanja nekakvog sporazuma sa Editom Tahiri i predstavnikom lažne države Kosovo.
Kako to ne namesti predsednik parlamenta da se o tome raspravlja posle toga? Sve vreme gospodin Borko Stefanović nas je ovde ubeđivao da neće biti onako kako smo mi tvrdili da će biti, nažalost. Mi nismo srećni što se to desilo. Mi nismo srećni što sve ono što mi kažemo, mi iz SRS, pokaže se za izvesno vreme kao tačno. Ali, činjenica je da smo mi jedini koji pokušavamo otvoreno i koji govorimo otvoreno o tome i koji skrećemo pažnju režimu Boris Tadića da moraju pod hitno da prekinu svaki kontakt sa EU. EU je neprijatelj srpskih nacionalnih interesa, neprijatelj države Srbije.
Šta je uradio gospodin Borko Stefanović, ne znamo u ime koga? Priznavanje ličnih dokumenata, ličnih karata, lažne države Kosovo, vozačkih dozvola, katastarskih operata. Gde je tu interes države Srbije. Gde je tu interes Srba sa KiM koji žive tamo? Nema ga. Pitajte te ljude. Kažu ljudi – pa, ništa on nije nama uradio, on je pomogao Šiptarima. Jer, Srbi znaju gde su za koju opštinu sa KiM privremeno izmeštene matične knjige, katastarski operati, odu lepo oni koji su sa teritorije Prištine u Kruševac i izvade tamo lična dokumenta. Ovo što radi režim, režim pomaže Šiptarima, da oni mogu, ne samo da dođu do ličnih dokumenata na teritoriji KiM, u delu koji oni nazivaju država, lažna država Kosovo, nego da mogu i da ih zloupotrebljavaju.
Zamislite šta će se desiti kada katastarski operati dođu u ruke šiptarskim tzv. vlastima, kada oni iscrtaju kako njima padne na pamet, pa kad jednog dana dođemo u situaciju da vidimo da Srbi nemaju uknjiženu imovinu na teritoriji KiM? Veoma opasno i zato je ovaj amandman da bismo skrenuli pažnju da morate na svakom koraku, na svakom mestu da vodite računa o tome, da nikad ne potpišete ni jedan sporazum i da nikad ne donesete ni jedan zakon gde nećete uvažavati činjenicu postojanja dve autonomne pokrajine na teritoriji Republike Srbije.
Kaže Borko Stefanović da to što je on priznao, opet pitamo, ne znamo u čije ime, jer ga Skupština nije poslala, a trebalo bi valjda nekoga Skupština da ovlasti, i da se tamo ponaša u skladu sa stavovima Skupštine i Rezolucije koja je doneta u ovom parlamentu, on kaže – ne priznaju se, zapravo, u Srbiji ni lične karte, ni vozačke dozvole, kako on kaže, kosovskih vlasti, a mi kažemo lažne države Kosovo. U terminologiji morate da vodite računa, nikada niko ne sme da kaže država Kosovo, vlasti na Kosovu, nego uvek moramo da govorimo da se radi o lažnoj samoproklamovanoj državi Kosovo, a da je to, zapravo, teritorija Republike Srbije i po Ustavu i stvarno i istorijski i kako god hoćete. On kaže, dakle, da se ova dokumenta neće priznavati na ostalom delu Republike Srbije, jer će se na liniji razdvajanja, na tzv. administrativnoj liniji, izdavati neka potvrda koja će se koristiti u Srbiji, u drugom delu Srbije, koji nije KiM. Pitamo mi sada predstavnike Vlade, možda će oni da pitaju Borka Stefanovića, na osnovu čega će da se izda na toj administrativnoj liniji taj neki papir? Na osnovu dokumenata lažne države Kosovo.
Dakle, iz dana u dan, korak po korak, gospodo iz režima, faktički i posredno priznajete lažnu državu Kosovo. Radite protiv Ustava Republike Srbije, radite protiv interesa Republike Srbije i građana Republike Srbije. Činite krivično delo koje ne zastareva, za koje ćete kad tad odgovarati, predstavnici režima, pre svega Boris Tadić, koji je glavnokomandujući u svemu ovome.
Za razliku od ovog amandmana, koji nije prihvaćen, dakle, ako ovo obrazloženje nije dovoljno, onda zaista ne znamo šta bi bilo pravo obrazloženje. Vi kažete – amandman se ne prihvata zato što se korišćenjem malog slova "a" podrazumeva da se formulacija iz Predloga zakona odnosi na obe autonomne pokrajine. To, naravno, nije tačno. Može da se odnosi i na šest autonomnih pokrajina, koje planira uskoro da formira Mlađan Dinkić, na osnovu ovog zakona koji je ovde usvojen, o tzv. decentralizaciji koja faktički nije decentralizacija nego novo cepanje Srbije. Ako je čak i ovako, a šta vam onda smeta da prihvatite amandman SRS, pa da jasno i glasno kažete – autonomne pokrajine? Da li to menja suštinu zakona? Ne. Ali, menja ono što vi morate da ispunjavate, i to je problem.
Sa druge strane, mi u SRS smo bili vrlo iznenađeni podnošenjem jednog skandaloznog amandmana i prihvatanjem Vlade Republike Srbije tog amandmana. To je zaista neverovatno. Amandman se odnosi na član 2. Iako je Vlada prihvatila taj amandman u priličnom je kontekstu sa ovim amandmanom, i zato želim nešto da kažem i o tome. To je član 2. koji kaže da je stara i retka bibliotečka građa kulturno nasleđe od posebno državnog i nacionalnog interesa za Republiku Srbiju itd. Nekome je palo na pamet da iz ovog briše reči "državnog i nacionalnog". Nego koji je interes stara i retka bibliotečka građa, nego kulturno nasleđe od posebnog državnog i nacionalnog interesa za Republiku Srbiju? Neverovatno je da je Vlada prihvatila ovaj amandman.
Razumemo mi motive podnosioca amandmana. Podnosioci su, da podsetimo, tzv. poslanici, to su oni što su pre tri godine ukrali mandate SRS i koji pripadaju Naprednoj stranci. Njihovi motivi su jasni, jer njihov predsednik, Tomislav Nikolić, ponavlja više puta da je politika DS dobra, samo da bi je oni sprovodili brže. To, naravno, znači da bi se oni brže odrekli Kosova, oni bi ostavili još više ljudi bez posla i brže bi to radili, oni bi brže uništavali privredu i oni bi brže uništavali srpske nacionalne interese. Evo i dokaza. Oni, dakle, ne žele ni da u ovom zakonu stoji da je bibliotečka građa od posebnog državnog i nacionalnog interesa. Vi, naravno, pošto se režim i naprednjaci odlično slažu u svemu, pošto dele iste političke vrednosti, vi brže bolje prihvatiste ovaj amandman. Amandman gde tražimo da u ovom zakonu, kao u svim zakonima, ponavljam, i podzakonskim aktima, i u formalnoj i u neformalnoj komunikaciji, nikada ne sme da se izostavi da postoje u Srbiji dve autonomne pokrajine, to niste prihvatili.
Ovo zaista govori o odnosu vladajućeg režima, pre svega, prema Republici Srbiji, prema srpskim nacionalnim interesima i prema poštovanju Ustava. Naravno, ovo takođe ide korak po korak, koji će na kraju rezultirati menjanjem Ustava, a suština promene Ustava biće brisanje preambule koja garantuje da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. Vi zato donosite zakone koji su danas neustavni, ali planirate da jednog dana budu ustavni. Dakle, neustavno je ovo što radite. Hvala lepo.

Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.
Izvolite.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, u ime SRS podneo sam amandman na član 4. i predložio da se posle stava 1. u članu 4. doda stav 2. koji glasi – Republika Srbija obavezna je da se brine o doslednoj primeni međunarodnih konvencija o zaštiti materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa u regionu i inostranstvu.
Za SRS je vrlo značajno da se u jednom zakonu ugradi klauzula koja će obavezivati sve državne institucije da vode računa o kulturnoj građi, kako u Srbiji tako i u regionu, jer nesrećnim okolnostima 90-e godine do 95-e godine izgubili smo mnogo srpskih teritorija na kojima su Srbi gradili, radili i stvarali, gde su ostavili ogromnu kulturnu baštinu i obaveza državne institucije Republike Srbije je da zaštite sve ono što predstavlja kulturnu baštinu. Nažalost, odbili ste ovaj amandman sa nakaradnim obrazloženjem, gde kažete – amandman se ne prihvata zato što nije precizirano na koji način Republika Srbija ima obavezu da se brine o zaštiti materijalnog, nematerijalnog kulturnog nasleđa u inostranstvu. Onaj ko je dao ovaj odgovor da zna materiju onda bi video da u međunarodnoj pravnoj praksi, u međunarodnom pravnom životu postoji ogroman broj međunarodnih konvencija koje su donošene posebno posle Drugog svetskog rata od strane Organizacije UN, između ostalog osnovana je specijalizovana organizacija, Organizacija UN UNESKO, koji vodi računa da zaštiti kulturnu baštinu sveta. Da ova država, državna institucija Republike Srbije vode računa o tome, sve te konvencije i sva druga međunarodna pravila su ratifikovana u ovoj skupštini, odnosno prethodnim skupštinama i ona su u pravnom životu Republike Srbije. Obaveza državnih organa državnih institucija jeste da štite kulturnu baštinu ovako kao što ste vi naveli, ali da se striktno primenjuju međunarodne konvencije na koje mi imamo pravo, jer su to međunarodna pravila.
Šta je bio cilj pored toga, ovog amandmana? Jeste da se zaštiti kulturna baština Srba u onim delovima srpskih zemalja koje su danas etnički očišćene, gde Srbi danas ne žive ili žive u vrlo malom broju zbog etničkog čišćenja koje je usledilo u periodu od 90-e, 91-e godine. Prevashodno to misli na prostore Republike Srpske Krajine, gde je u periodu od 90-e do 95-e godine genocidnim aktivnostima Hrvatske države etnički očišćeni prostori Dalmacije, Like, Banije, Korduna, Slavonije i ostali prostori srpskih zemlja. Na tom području uništeno je, u tom periodu 78 pravoslavnih objekata sa ikonama, sa ikonostasima, sa duhovnim blagom koje se nalazilo u tim pravoslavnim objektima. Uništeno je 29 muzeja, sva imovina pokretna i nepokretna je uništena, zapaljena, devastirana. Uništeno je i zapaljeno 40 biblioteka, sva ćirilična izdanja koja su se našla u tim bibliotekama je zapaljeno, isto onako kao što je inkvizicija radila u srednjem veku, tako je to učinila Hrvatska država i hrvatske oružane policijske snage. Uništeno je 920 spomenika najviše onih iz Drugog svetskog rata. Isto ta država koja se kune u antifašizam, uništavala je sve ono što je obeležje borbe protiv fašizma. Uništeno je 3000 spomen ploča koji govore o srpskom životu, bitisanju srpskoj književnosti i srpskoj kulturi na prostoru Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske.
S pravom politikolog i uvaženi prof.dr Svetozar Livada u svojoj knjizi "Etničko čišćenje – ozakonjeni zločin stoleća" kaže da se radi o kulturocid i kaže: "kulturocid nije nastao usled ratnih sukoba nego je to deo strategije etničkog čišćenja bez ostatka. Na očigled sveta, kopni i nestaje krajiško duhovno i kulturno blago, muk i tišina zavladali su duhovnim bićem Srba Krajišnika. Strah, beznađe, nemaština, gubitak identiteta i nacionalnog dostojanstva pretvorio se u osećaj apsolutnog beznađa. Pasivan odnos srpskih institucija, znači davanje saglasnosti i odobravanje neprijateljske rušilačke politike".
Nezabeleženo da jedan narod izgubi svoju kulturu, a državne institucije Republike Srbije ne preduzimaju ništa da se preostala kulturna baština sačuva, da se stavi u neki odnos, da se zaštiti. Obaveza ove države i ovog naroda je da zaštiti ono što je preostalo tamo i da se sanira sve ono što se može sanirati. Nažalost, nema pomaka.
Bili smo svedoci u zadnjih desetak godina zahteva od strane Hrvatske da im se vrati njihova kulturna baština. Treba da se vrati kulturna baština. Međutim, radi se ipak i srpskoj kulturnoj baštini. Iz pravoslavnih crkava u Vukovaru, u Dalju itd, koje su prenete ovde, koje su čak ovde i sanirane, u smislu sanacije onih oštećenja koja su nastala u toku rata itd, sve je to vraćeno.
Kakva je sudbina, konkretno govorimo o bibliotekama, svih onih biblioteka koje su zapaljene tamo, kulturne baštine koja je nestala u plamenu, koja ja izgorela? O tome moramo govoriti. Ovaj parlament mora da se uokviri u sve ono što predstavlja međunarodno pravo. Međunarodno pravo, međunarodne konvencije daju nam za pravo da štitimo i čuvamo sve ono što predstavlja deo naše istorije, deo našeg bitisanja na prostorima Republike Srpske Krajine, Republike Srpske, Kosova i Metohije itd. Poslednjih mesec dana mogli smo videti nasrtaje na kulturnu baštinu i kulturne spomenike na KiM. Od koga? Od strane međunarodne zajednice, to moramo jasno reći. Ko nasrće? Nasrću Francuzi i Amerikanci, jer iza aktivnosti Albanaca stoje oni i oni guraju to da naše svetinje postanu i preoblikuju se kao deo kosovskog identiteta, kosovskog bića i kosovske zaostavšine. Na sreću, to još nije učinjeno, ali nije isključeno da nećemo doživeti u budućnosti takve nasrtaje, gde će nam otimati i uzeti sve ono što predstavlja deo srpskog identiteta.
Ono što je bitno naglasiti, to je da država nije u funkciji. Izneću konkretne činjenice, gde sam svedok i gde su svedoci određeni kulturni radnici koji su učestvovali u aktivnostima spašavanja kulturnog blaga srpskog Dubrovnika. Ono što je bitno naglasiti to je da vrlo mali broj Srba zna da je na prostoru Dubrovnika početkom prošlog veka delovala Matica srpska dubrovačka. Osnovana je 1. avgusta 1909. godine, vrlo značajna kulturna, prosvetna i naučna institucija Srba, rimokatolika i pravoslavaca. Ova kulturna institucija je objavljivala knjige, časopise, naučne radove i imala je vrlo bogatu izdavačku delatnost. Pored toga, brinulo je o prosveti, o mladim kadrovima, školovala je omladinu na srpskim prostorima, u Beču, Rimu itd.
Matica srpska dubrovačka je u periodu svog delovanja, od 1909. do 1914. godine, objavila 16 značajnih dela Srba rimokatolika i Srba pravoslavaca. Znači, pre sto godina. Kada je jedna grupa intelektualaca pokušala da nađe te knjige koje je izdala Matica srpska dubrovačka naišli smo na probleme kako doći do njih, ukupno 16 izdanja. Zašto je teško doći do njih? Zato što je uništeno kulturno blago Srba. U Dubrovniku je Matica srpska dubrovačka imala biblioteku, negde u ratu, da li u Prvom ili Drugom svetskom ratu je uništena, nestala je i pitanje je gde sada u kulturnim institucija Republike Hrvatske postoje ta dela. Jedan deo građe našli smo u Matici srpskoj, drugi smo našli u drugim kulturnim ustanovama u Republici Srbiji, a li ni jedna instituciji u Republici Srbiji nema 16 knjiga, da ne govorimo o časopisima, na stotine časopisa koje je objavila ova kulturna ustanova.
Obećao sam ministru, kao i kolegama, Momiru Markoviću, da ćemo predati izdanja ove značajne naučne ustanove srpskog naroda. Sačuvali smo od zaborava 16 knjiga. Održan je jedan naučni skup ovde u Beogradu i moram da se kritički osvrnem na mesto i poziciju predsednice Skupštine i administracije sekretarijata Skupštine, jer smo tražili da se u maloj sali ove skupštine održi naučni skup čiji je cilj da sačuvamo kulturnu baštinu i kulturno biće i da sve ono što je vezano za Srbe rimo-katolike i Srbe pravoslavce u smislu očuvanja srpskog identiteta Dalmacije i Dubrovnika sakupimo na jednom mestu i objavimo.
Na tom naučnom skupu koji, nažalost, nije održan ovde, nego u Zemunu, objavljeno je 25 naučnih radova i sve se to nalazi ovde. To ćemo vam dati, kao što smo dali i SANU, Biblioteci Srbije, Marici srpskoj u Novom Sadu, a daćemo i Ministarstvu, jer Ministarstvo mora da zna.
U ime inicijativnog odbora za sazivanje ovog naučnog skupa, obavestio sam Ministarstvo finansija, Ministarstvo kulture, kao i nadležne druge institucije, Akademiju i Maticu srpsku, međutim, niko se nije odazvao. Toliko njih interesuje baština i tradicija, zaštita stare i retke građe, da niko nije došao.
Ono što je bitno naglasiti a to je da je aktivnost nekolicine entuzijasta sačuvana od zaborava, izdavačka delatnost Matice srpske Dubrovačke, sačuvano je sve ono što je bilo vezano za identitet Srba na prostorima Dalmacije, Dubrovnika, Boke Kotorske, Banije, Like, Korduna itd. Znači, ukupno 18 knjiga, bez ičije materijalne podrške i pomoći.
Ako malo analiziramo rad Ministarstva kulture i ovih naučnih ustanova, onda vidimo da su im važnije neke druge aktivnosti nego stvarno čuvanje stare građe. Tako će sudbina i ovog zakona biti stavljena negde u stranu i stvarna materijalna zaštita kulturnih dobara i kulturne baštine neće biti onakva kako je to predviđeno ovim zakonom. Prevashodno nemamo strategiju u smislu zaštite, nemamo pisane planove o tome šta nam je prevashodni zadatak da učinimo u smislu zaštite, nemamo obezbeđena finansijska sredstva, tako da je ovaj zakon samo mrtvo slovo na papiru i on kao takav neće imati svoju materijalizaciju, a donosimo ga baš zato da bi materijalno zaštitili sve ono što se mora štititi.
Kada govorimo o zaštiti, onda moramo reći da pored državnih institucija, Ministarstva kulture, postoje značajne kulturne institucije koje moraju biti u funkciji, prevashodno SANU, koja predstavlja temelju i osnovu znanja, struke, iskustva i svega onoga što je vezano za našu kulturnu tradiciju. Međutim, SANU takođe je van funkcije. Matica srpska u Novom Sadu, kao značajna kulturna institucija je takođe skrenula sa puta. Prevashodno, nemaju novčanih sredstava. Sa druge strane, deo rukovodnog osoblja vodi jednu politiku koja nije nacionalna. To se prevashodno odnosi na pitanje srpskog jezika, pitanje mesta i pozicije srbistike u svemu tome. Glavni kočničari u nacionalnom smislu, u smislu održivosti srpskog jezika i srpskog pisma su upravo predstavnici Matice srpske u Novom Sadu.
Gde je mesto i pozicija drugih naučnih institucija, prevashodno biblioteke? Biblioteke nemaju adekvatan prostor za čuvanje građe. Nemaju dovoljno prostora za smeštaj svega onoga što treba zaštititi, štititi itd, kako ste vi ovde naveli u ovom članu 4 – da brinu, štite, čuvaju i brinu o staroj i retkoj bibliotekačkoj građi. Ne može se štititi, ne može se čuvati, ne može se brinuti, ne može se vršiti prava obrada ukoliko nemamo adekvatan prostor. Država Srbija i državne institucije države Srbije bibliotekama nisu dale adekvatan tretman i adekvatno mesto, a nemaju ni adekvatna sredstva.
Bio sam svedok, u periodu kada sam bio direktor jednog komunalnog preduzeća u Novom Sadu, kada su me predstavnici Matice srpske molili i kumili da im pomognem, jer im prostorije nisu okrečene 30, 40 godina. Pojedini ljudi koji su imali toliko godina radnog staža su rekli da nikada nisu videli da je tamo iko radio bilo kakve građevinske radove. Posle 30 i nešto godina određene kancelarije, u organizaciji mog preduzeća gde sam bio rukovodilac, izašle su na lice mesta i sanirale već narušene prostorije i ugrožene prostorije, čak i po život opasne prostore u Matici srpskoj.
Ako je takva situacija u Matici srpskoj, postavljam pitanje kako je u drugim kulturnim institucijama, kako je u bibliotekama? Poznata nam je priča i to možemo u medijima pronaći i videti šta se sve dešava u tim institucijama u pogledu zaštite, čuvanja, da se ta stara i retka građa, vrlo bitna sa aspekta očuvanja identiteta jednog naroda, da se zaštiti i čuva na adekvatan način. Toliko i hvala.

Reč ima narodna poslanica gospođa Donka Banović.

Hvala, gospodine Novakoviću.
Htela bih da podržim amandman kolege Milorada Buhe na član 4. To je član u Predlogu zakona, gde su ove osnovne odredbe. Taj član govori o obavezama nadležnih organa, kada je u pitanju zaštita stare i retke bibliotečke građe.
Prvi stav u predlogu glasi – Republika Srbija, AP, odnosno jedinica lokalne samouprave obavezna je da štiti i čuva staru i retku bibliotečku građu kao kulturno nasleđe od opšteg interesa, da obezbedi za nju adekvatne objekte, stručno rukovođenje i pružanje usluga građanima.
Takođe predlažem da se doda i ovaj stav 2. koji glasi:"Republika Srbija obavezna je da se brine o doslednoj primeni međunarodnih konvencija o zaštiti materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa u regionu i inostranstvu". U praksi se dešava da se preko UNESKO-a krše konvencije o zaštiti kulturnog nasleđa, prisvajanjem srpskog materijalnog i nematerijalnog nasleđa, pa je neophodno da država preko ovakve odredbe i u ovom zakonu na zakonit način spreči agresivno otimanje srpskog nasleđa i kulturnog blaga, kako u Hrvatskoj, tako i na prostoru KiM.
Kada je ministar kulture, predlagač, u raspravi u načelu, na početku rasprave između ostalog, kada je govorio i o ovom zakonu, onda je on govorio da je pre svega namera ovog zakona da obezbedi zaštitu svoj građi i to bez obzira na vlasništvo. Zatim nam je rekao, recimo, nisam znala podatak da, on je to ovde nazvao nelegalnim izvozom, odnosno to je krijumčarenje ili šverc kulturnim blagom sa ovog područja, da su ti kriminalci u prethodnoj godini zaradili više od onih kriminalaca koji su švercovali narkotike. Govorimo o jednoj strašnoj pojavi i bojim se da smo uveliko i zakasnili, kada je u pitanju zaštita našeg kulturnog blaga, jer ako nije postojala i do sada evidencija, osim u institucijama, gde jeste postojala evidencija, odnosno nismo imali podatke o tome koliko je tih predmeta u recimo vlasništvu privatnika, odnosno u privatnom vlasništvu, tako da mi, pretpostavljam, možemo da dajemo neke procene, ali verovatno nismo svesni koliko je naše kulturno blago bilo predmet šverca i koliko su pojedinci i kriminalci zaradili upravo baveći se tim kriminalnim delatnostima.
Drago mi je što se ministar vratio, mada su tu i predstavnici Ministarstva, oni bi mu preneli, htela bih ministra da podsetim, a bogami i sve građane šta se dešavalo krajem juna, odnosno početkom jula u Parizu ove godine. Znate da je održano 35. zasedanje Komiteta UNESKO-a. O tome su mnogi izveštavali naši mediji, pogotovo pisani, da je srpska delegacija bila izložena, da kažem, odnosno naše kulturno nasleđe na Kosovu i Metohiji jednom beskrupuloznom pokušaju otimanja onih svetinja i četiri manastira koja se nalaze upravo na listi zaštićenih spomenika, ugroženih spomenika i to od 2006. i upravo se ta četiri manastira se nalaze na listi zaštite UNESKO-a, tako da je neverovatno da je upravo na sednici te organizacije došlo do pokušaja i to od strane nekih naših velikih prijatelja iz Evropske unije, da se Visoki Dečani, Gračanica, Pećka Patrijaršija i Bogorodica Ljeviška uvrste u srednjovekovnu kulturnu baštinu Kosova.
Znate, u novinama su išli naslovi - Francuska pokušava Srbiji da otme manastire. Dakle, iz tih naslova, nisam bila na toj sednici, čitala sam izveštaj u novinama, kao i vi, je jasno da je upravo Francuska, koja je bila i domaćin ovog skupa, pokušala da te manastire uvrsti u srednjovekovno nasleđe Kosova.
Pitanje ili molba ministru kulture jeste da obrati pažnju na rad, odnosno nerad Ministarstva spoljnih poslova, jer da je Ministarstvo spoljnih poslova svoj posao radilo kako treba, onda valjda ne bi Srbija došla u takvu jednu situaciju ili priliku da mora da dokazuje kako je Gračanica ili kako je Pećka Patrijaršija upravo srpsko srednjovekovno nasleđe ili srpsko kulturno nasleđe, a ne nekakvo kosovarsko. Dakle, u Vladi Srbije niko ne radi svoj posao.
Obratite pažnju šta radi ministar spoljnih poslova, naravno od turnira, do turnira valjda nešto radi, osim toga što samo izjavljuje kako Srbija nikada neće priznati nezavisnu državu Kosovo.
Upravo čovek iz njegovog Ministarstva kroz nekakve pregovore, on ih naziva dijalozima, a to su vrlo ozbiljni pregovori, praktično delimično, deo po deo,iz pregovora u pregovore priznaje nezavisnu državu Kosovo. Obratite pažnju, molim vas, da Borko Stefanović ne stavi na dnevni red tih pregovora kulturnu baštinu Srbije.