Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, u ime SRS podneo sam amandman na član 4. i predložio da se posle stava 1. u članu 4. doda stav 2. koji glasi – Republika Srbija obavezna je da se brine o doslednoj primeni međunarodnih konvencija o zaštiti materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa u regionu i inostranstvu.
Za SRS je vrlo značajno da se u jednom zakonu ugradi klauzula koja će obavezivati sve državne institucije da vode računa o kulturnoj građi, kako u Srbiji tako i u regionu, jer nesrećnim okolnostima 90-e godine do 95-e godine izgubili smo mnogo srpskih teritorija na kojima su Srbi gradili, radili i stvarali, gde su ostavili ogromnu kulturnu baštinu i obaveza državne institucije Republike Srbije je da zaštite sve ono što predstavlja kulturnu baštinu. Nažalost, odbili ste ovaj amandman sa nakaradnim obrazloženjem, gde kažete – amandman se ne prihvata zato što nije precizirano na koji način Republika Srbija ima obavezu da se brine o zaštiti materijalnog, nematerijalnog kulturnog nasleđa u inostranstvu. Onaj ko je dao ovaj odgovor da zna materiju onda bi video da u međunarodnoj pravnoj praksi, u međunarodnom pravnom životu postoji ogroman broj međunarodnih konvencija koje su donošene posebno posle Drugog svetskog rata od strane Organizacije UN, između ostalog osnovana je specijalizovana organizacija, Organizacija UN UNESKO, koji vodi računa da zaštiti kulturnu baštinu sveta. Da ova država, državna institucija Republike Srbije vode računa o tome, sve te konvencije i sva druga međunarodna pravila su ratifikovana u ovoj skupštini, odnosno prethodnim skupštinama i ona su u pravnom životu Republike Srbije. Obaveza državnih organa državnih institucija jeste da štite kulturnu baštinu ovako kao što ste vi naveli, ali da se striktno primenjuju međunarodne konvencije na koje mi imamo pravo, jer su to međunarodna pravila.
Šta je bio cilj pored toga, ovog amandmana? Jeste da se zaštiti kulturna baština Srba u onim delovima srpskih zemalja koje su danas etnički očišćene, gde Srbi danas ne žive ili žive u vrlo malom broju zbog etničkog čišćenja koje je usledilo u periodu od 90-e, 91-e godine. Prevashodno to misli na prostore Republike Srpske Krajine, gde je u periodu od 90-e do 95-e godine genocidnim aktivnostima Hrvatske države etnički očišćeni prostori Dalmacije, Like, Banije, Korduna, Slavonije i ostali prostori srpskih zemlja. Na tom području uništeno je, u tom periodu 78 pravoslavnih objekata sa ikonama, sa ikonostasima, sa duhovnim blagom koje se nalazilo u tim pravoslavnim objektima. Uništeno je 29 muzeja, sva imovina pokretna i nepokretna je uništena, zapaljena, devastirana. Uništeno je i zapaljeno 40 biblioteka, sva ćirilična izdanja koja su se našla u tim bibliotekama je zapaljeno, isto onako kao što je inkvizicija radila u srednjem veku, tako je to učinila Hrvatska država i hrvatske oružane policijske snage. Uništeno je 920 spomenika najviše onih iz Drugog svetskog rata. Isto ta država koja se kune u antifašizam, uništavala je sve ono što je obeležje borbe protiv fašizma. Uništeno je 3000 spomen ploča koji govore o srpskom životu, bitisanju srpskoj književnosti i srpskoj kulturi na prostoru Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske.
S pravom politikolog i uvaženi prof.dr Svetozar Livada u svojoj knjizi "Etničko čišćenje – ozakonjeni zločin stoleća" kaže da se radi o kulturocid i kaže: "kulturocid nije nastao usled ratnih sukoba nego je to deo strategije etničkog čišćenja bez ostatka. Na očigled sveta, kopni i nestaje krajiško duhovno i kulturno blago, muk i tišina zavladali su duhovnim bićem Srba Krajišnika. Strah, beznađe, nemaština, gubitak identiteta i nacionalnog dostojanstva pretvorio se u osećaj apsolutnog beznađa. Pasivan odnos srpskih institucija, znači davanje saglasnosti i odobravanje neprijateljske rušilačke politike".
Nezabeleženo da jedan narod izgubi svoju kulturu, a državne institucije Republike Srbije ne preduzimaju ništa da se preostala kulturna baština sačuva, da se stavi u neki odnos, da se zaštiti. Obaveza ove države i ovog naroda je da zaštiti ono što je preostalo tamo i da se sanira sve ono što se može sanirati. Nažalost, nema pomaka.
Bili smo svedoci u zadnjih desetak godina zahteva od strane Hrvatske da im se vrati njihova kulturna baština. Treba da se vrati kulturna baština. Međutim, radi se ipak i srpskoj kulturnoj baštini. Iz pravoslavnih crkava u Vukovaru, u Dalju itd, koje su prenete ovde, koje su čak ovde i sanirane, u smislu sanacije onih oštećenja koja su nastala u toku rata itd, sve je to vraćeno.
Kakva je sudbina, konkretno govorimo o bibliotekama, svih onih biblioteka koje su zapaljene tamo, kulturne baštine koja je nestala u plamenu, koja ja izgorela? O tome moramo govoriti. Ovaj parlament mora da se uokviri u sve ono što predstavlja međunarodno pravo. Međunarodno pravo, međunarodne konvencije daju nam za pravo da štitimo i čuvamo sve ono što predstavlja deo naše istorije, deo našeg bitisanja na prostorima Republike Srpske Krajine, Republike Srpske, Kosova i Metohije itd. Poslednjih mesec dana mogli smo videti nasrtaje na kulturnu baštinu i kulturne spomenike na KiM. Od koga? Od strane međunarodne zajednice, to moramo jasno reći. Ko nasrće? Nasrću Francuzi i Amerikanci, jer iza aktivnosti Albanaca stoje oni i oni guraju to da naše svetinje postanu i preoblikuju se kao deo kosovskog identiteta, kosovskog bića i kosovske zaostavšine. Na sreću, to još nije učinjeno, ali nije isključeno da nećemo doživeti u budućnosti takve nasrtaje, gde će nam otimati i uzeti sve ono što predstavlja deo srpskog identiteta.
Ono što je bitno naglasiti, to je da država nije u funkciji. Izneću konkretne činjenice, gde sam svedok i gde su svedoci određeni kulturni radnici koji su učestvovali u aktivnostima spašavanja kulturnog blaga srpskog Dubrovnika. Ono što je bitno naglasiti to je da vrlo mali broj Srba zna da je na prostoru Dubrovnika početkom prošlog veka delovala Matica srpska dubrovačka. Osnovana je 1. avgusta 1909. godine, vrlo značajna kulturna, prosvetna i naučna institucija Srba, rimokatolika i pravoslavaca. Ova kulturna institucija je objavljivala knjige, časopise, naučne radove i imala je vrlo bogatu izdavačku delatnost. Pored toga, brinulo je o prosveti, o mladim kadrovima, školovala je omladinu na srpskim prostorima, u Beču, Rimu itd.
Matica srpska dubrovačka je u periodu svog delovanja, od 1909. do 1914. godine, objavila 16 značajnih dela Srba rimokatolika i Srba pravoslavaca. Znači, pre sto godina. Kada je jedna grupa intelektualaca pokušala da nađe te knjige koje je izdala Matica srpska dubrovačka naišli smo na probleme kako doći do njih, ukupno 16 izdanja. Zašto je teško doći do njih? Zato što je uništeno kulturno blago Srba. U Dubrovniku je Matica srpska dubrovačka imala biblioteku, negde u ratu, da li u Prvom ili Drugom svetskom ratu je uništena, nestala je i pitanje je gde sada u kulturnim institucija Republike Hrvatske postoje ta dela. Jedan deo građe našli smo u Matici srpskoj, drugi smo našli u drugim kulturnim ustanovama u Republici Srbiji, a li ni jedna instituciji u Republici Srbiji nema 16 knjiga, da ne govorimo o časopisima, na stotine časopisa koje je objavila ova kulturna ustanova.
Obećao sam ministru, kao i kolegama, Momiru Markoviću, da ćemo predati izdanja ove značajne naučne ustanove srpskog naroda. Sačuvali smo od zaborava 16 knjiga. Održan je jedan naučni skup ovde u Beogradu i moram da se kritički osvrnem na mesto i poziciju predsednice Skupštine i administracije sekretarijata Skupštine, jer smo tražili da se u maloj sali ove skupštine održi naučni skup čiji je cilj da sačuvamo kulturnu baštinu i kulturno biće i da sve ono što je vezano za Srbe rimo-katolike i Srbe pravoslavce u smislu očuvanja srpskog identiteta Dalmacije i Dubrovnika sakupimo na jednom mestu i objavimo.
Na tom naučnom skupu koji, nažalost, nije održan ovde, nego u Zemunu, objavljeno je 25 naučnih radova i sve se to nalazi ovde. To ćemo vam dati, kao što smo dali i SANU, Biblioteci Srbije, Marici srpskoj u Novom Sadu, a daćemo i Ministarstvu, jer Ministarstvo mora da zna.
U ime inicijativnog odbora za sazivanje ovog naučnog skupa, obavestio sam Ministarstvo finansija, Ministarstvo kulture, kao i nadležne druge institucije, Akademiju i Maticu srpsku, međutim, niko se nije odazvao. Toliko njih interesuje baština i tradicija, zaštita stare i retke građe, da niko nije došao.
Ono što je bitno naglasiti a to je da je aktivnost nekolicine entuzijasta sačuvana od zaborava, izdavačka delatnost Matice srpske Dubrovačke, sačuvano je sve ono što je bilo vezano za identitet Srba na prostorima Dalmacije, Dubrovnika, Boke Kotorske, Banije, Like, Korduna itd. Znači, ukupno 18 knjiga, bez ičije materijalne podrške i pomoći.
Ako malo analiziramo rad Ministarstva kulture i ovih naučnih ustanova, onda vidimo da su im važnije neke druge aktivnosti nego stvarno čuvanje stare građe. Tako će sudbina i ovog zakona biti stavljena negde u stranu i stvarna materijalna zaštita kulturnih dobara i kulturne baštine neće biti onakva kako je to predviđeno ovim zakonom. Prevashodno nemamo strategiju u smislu zaštite, nemamo pisane planove o tome šta nam je prevashodni zadatak da učinimo u smislu zaštite, nemamo obezbeđena finansijska sredstva, tako da je ovaj zakon samo mrtvo slovo na papiru i on kao takav neće imati svoju materijalizaciju, a donosimo ga baš zato da bi materijalno zaštitili sve ono što se mora štititi.
Kada govorimo o zaštiti, onda moramo reći da pored državnih institucija, Ministarstva kulture, postoje značajne kulturne institucije koje moraju biti u funkciji, prevashodno SANU, koja predstavlja temelju i osnovu znanja, struke, iskustva i svega onoga što je vezano za našu kulturnu tradiciju. Međutim, SANU takođe je van funkcije. Matica srpska u Novom Sadu, kao značajna kulturna institucija je takođe skrenula sa puta. Prevashodno, nemaju novčanih sredstava. Sa druge strane, deo rukovodnog osoblja vodi jednu politiku koja nije nacionalna. To se prevashodno odnosi na pitanje srpskog jezika, pitanje mesta i pozicije srbistike u svemu tome. Glavni kočničari u nacionalnom smislu, u smislu održivosti srpskog jezika i srpskog pisma su upravo predstavnici Matice srpske u Novom Sadu.
Gde je mesto i pozicija drugih naučnih institucija, prevashodno biblioteke? Biblioteke nemaju adekvatan prostor za čuvanje građe. Nemaju dovoljno prostora za smeštaj svega onoga što treba zaštititi, štititi itd, kako ste vi ovde naveli u ovom članu 4 – da brinu, štite, čuvaju i brinu o staroj i retkoj bibliotekačkoj građi. Ne može se štititi, ne može se čuvati, ne može se brinuti, ne može se vršiti prava obrada ukoliko nemamo adekvatan prostor. Država Srbija i državne institucije države Srbije bibliotekama nisu dale adekvatan tretman i adekvatno mesto, a nemaju ni adekvatna sredstva.
Bio sam svedok, u periodu kada sam bio direktor jednog komunalnog preduzeća u Novom Sadu, kada su me predstavnici Matice srpske molili i kumili da im pomognem, jer im prostorije nisu okrečene 30, 40 godina. Pojedini ljudi koji su imali toliko godina radnog staža su rekli da nikada nisu videli da je tamo iko radio bilo kakve građevinske radove. Posle 30 i nešto godina određene kancelarije, u organizaciji mog preduzeća gde sam bio rukovodilac, izašle su na lice mesta i sanirale već narušene prostorije i ugrožene prostorije, čak i po život opasne prostore u Matici srpskoj.
Ako je takva situacija u Matici srpskoj, postavljam pitanje kako je u drugim kulturnim institucijama, kako je u bibliotekama? Poznata nam je priča i to možemo u medijima pronaći i videti šta se sve dešava u tim institucijama u pogledu zaštite, čuvanja, da se ta stara i retka građa, vrlo bitna sa aspekta očuvanja identiteta jednog naroda, da se zaštiti i čuva na adekvatan način. Toliko i hvala.