Na član 15. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zlata Đerić, Aleksandra Ilić i Srđan Spasojević.

Reč ima gospođa Zlata Đerić.

Poštovani gospodine ministre, poslanička grupa Nova SRbija je podnela amandman na član 15. stavove 1. i 2, da se brišu. Vi ste u obrazloženju, odnosi se na neopravdane izostanke, rekli zašto ne treba prihvatiti ovaj amandman, jer ste preneli obavezu isključivo na roditelja, odnosno staratelja, da pravda učeničke izostanke.
Mi smo ovako obrazložili svoj amandman: "bez obzira što je novim stavom precizirano ko opravdava izostajanje učenika, nepotrebno se briše tačka 7) kojom je data mogućnost i obaveza učenika da i sam opravda izostanak o kome će morati da se izjasni i roditelj ili staratelj". Postoje okolnosti u kojima to neće biti uvek moguće da uradi roditelj ili staratelj i nepotrebno je da se ova tačka briše. Predloženi novi stav ovog člana precizno određuje i smanjuje mogućnost zloupotrebe instituta pravdanja izostajanja sa nastave.
Ono što je važno istaći ovim članom zakona i omogućiti ovim članom zakona, u situacijama kada učenik koji je maloletan ima poverenje razrednog starešine i ima autoritet u svojoj vaspitačkoj sredini da je on neko ko može da izostane i da se sam o tome izjasni, treba vaspitati kod učenika i mogućnost da sami stoje iza svojih izostanaka. To su slučajevi kada učenik nema možda roditelja ili staratelja ili ima staratelja koji nije u mogućnosti tog momenta da dođe, pa ga ne treba dovesti dodatno u nemogućnost da opravda svoj izostanak ili da mora da laže da bi otišao kod lekara i doneo neko fiktivno lekarsko opravdanje itd.
Dakle, institut poverenja kod pravdanja izostanaka ne treba potpuno ukloniti iz upotrebe samih učenika. Odeljenski starešina uvek zna ko od učenika zloupotrebljava ili ne zloupotrebljava. Treba vaspitati kod učenika i tu vrstu iskrenosti i odgovornosti da se pri izjasni o svom izostanku, a naknadno da konačnu reč kaže roditelj ili staratelj, odnosno da bude obavešten. Govorimo o tim izostancima koji su problematični. Govorimo, na svu sreću, o malom broju učenika, daleko manjem broju učenika koji će ovaj institut neopravdanih izostanaka koristiti, odnosno koji će imati štetu od takve vrste ponašanja, koji će trpeti kasnije sankcije zbog takve vrste ponašanja.
Kažem, treba uvek ostaviti mogućnost i onima koji jesu izuzetni i koji će se na pravi način odnositi prema svojim izostancima, da i oni mogu vrlo otvoreno i iskreno da se izjasne i da ta njihova reč ima specifičnu težinu, bude poštovana, vrednovana i bude prava. Hvala.

Na član 15. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.

Reč ima narodni poslanik Milan Knežević.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, naš amandman se odnosi na član 15, po prethodnom zakonu član 112. i odnosi se na obaveze učenika. Tom članu su navedene sve obaveze učenika, a stvar je da je u tom članu pridodat stav 3. i sada ću ga pročitati, pošto je naš amandman baš vezan za stav 3. Dodaje stav 3. koji glasi: "Učenik, roditelj, odnosno staratelj učenika dužan je da
blagovremeno pravda izostanak učenika i dostavlja potpune i tačne kontakt informacije". Ovo čitam radi građana koji prate ovo razmatranje amandmana.
Naš amandman koji se odnosi na ovaj član, glasi: " Učenik, roditelj, odnosno staratelj učenika dužan je da blagovremeno pravda izostanak učenika i dostavlja potpune i tačne informacije o razlozima izostanka, a ukoliko je razlog izostanka zdravstveno stanje učenika, mora se priložiti potvrda lekara nadležne zdravstvene ustanove".
Mi smo hteli da u ovom pravdanju izostanaka, koje može da bude iz razloga takmičenja, sportskih aktivnosti i te obaveze koje proističu iz nekih aktivnosti učenika, značajnih za njih i za školu, su u redu, ali ono što je najčešće, to je izostanak iz zdravstvenih razloga i to mora na jedan obavezujući način i za roditelja, staratelja ili učenika da bude, a to je priloži potvrda lekara odgovarajuće zdravstvene ustanove da je gubitak časova, odnosno gubitak nekoliko dana iz zdravstvenih razloga, zakonski bi trebalo da se reguliše.
U odgovoru zašto ne prihvatate ovaj amandman sa ovim dodatkom, kažete: "amandman ne treba prihvatiti, jer učenik koji je bolestan ne mora obavezno i u svakom slučaju da zatraži pomoć lekara". Ova rečenica daje mogućnost kalkulantske manipulacije dece i roditelja, što je svakodnevica i u svakoj školi. Da li je u pitanju gradivo ili popravljanje ocena ili pismeni zadaci, uglavnom učenici na odgovarajući način pred pismene zadatke, pred popravljanje ocena izostaju iz škole. Ne kažem da je to uvek njihovom krivicom, možda su te nedelje ispitivanja iz više predmeta, što podrazumeva i veći napor za decu i onda oni, da bi došli spremni i popravili ocenu, imaju opravdanje, kako ste vi rekli, gde svaki učenik, roditelj ili staratelj može da dođe da opravda i da kaže da je bio bolestan.
Neću da ulazim u zdravstvene aspekte, koja su to oboljenje ili koje je to blago oboljenje koje bi jedan učenik sam trebalo da odleži dan, dva ili tri kući i da sam sebe leči, iako lekovi svih vrsta, za temperaturu ili grip, mogu da se kupe po apotekama. Kao doktor smatram da svako bolesno stanje bilo kog učenika, da li je prvi razred osnovne škole, srednje, zahteva odgovarajuću terapiju.
Ovo daje mogućnost kalkulacija i ne bi trebalo na taj način privikavati, a ovo je na neki način privikavanje i uvođenje u praksu da je dovoljna reč roditelja ili staratelja da je dete bolesno. Uvek kad postoje takve mogućnosti, gde postoje tumačenja koja su fleksibilnija, to stvara mogućnost "prave manipulacije", ali kalkulacije koja nije dobra. To bi isto bilo kao kad ja ili bilo ko drugi ne bi išao pet dana na posao i rekli direktoru da smo bili bolesni, ali da smo se sami lečili. Možda nije odgovarajuće poređenje, ali to je to.
Smatramo da bi trebalo u ovom delu, to je i pedagoški momenat i ne dovođenje u neugodnu situaciju razrednog starešine i škole, da se ipak ovaj deo pravdanja vezan za zdravstveno stanje učenika stavi u zakon i time daje mogućnost i ograničavanje da se taj deo zdravstvenog i bolesnog stanja zloupotrebljava na drugi način. Hvala.
Koristio sam vreme poslaničke grupe.

Reč ima ministar, gospodin Obradović.

 

Gospodine Kneževiću, opštim aktom škole utvrđeno je vreme, odnosno u rok u kome se roditelj može pojaviti kao neko ko opravdava izostanke učenika sa nastave. Podsetiću vas samo da je tu vrlo teško, da kažem, utvrditi neka opšta pravila vezano za lekara. Ako se sećate prošle godine kada je bilo ovaj grip, virus kad je harao, kad su lekari javno upozoravali decu da mogu ostati do tri dana kući, čak da se ne javljaju lekaru, nego da budu pod nadzorom svojih roditelja, pa tek ako se slučajno desi da se pojave neki simptomi za koje se smatra da mogu biti simptomi gripa, da se onda tek konsultuje lekar, tako da je ta granica vrlo relativna i zato se opštim aktima škole utvrđuje onaj rok koji služi kao osnov kad se javlja roditelj, a posle kog roka mora doneti opravdanje od lekara. Hvala vam.

Na član 15. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Donka Banović, Nikola Lazić i Milan Dimitrijević.

Ima reč gospođa Vojić-Marković. Izvolite.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika grupe.

Upravo smo mi ovako polako i neprimetno ušli u jednu oblast koja se zove prava deteta i učenika, obaveze i odgovornosti učenika, odnosno kako su ljudi koji su gledali ovo rekli to je oblast disciplinovanja učenika. Između onog zakona iz 2009. godine, koji je bio prozvan "teror učenika" smo ušli u drugi ekstrem, i to sam u načelnoj raspravi postavila pitanje ministru, a sad bih volela da mi odgovori, pošto mi očigledno tada nije odgovorio, da li su praćeni efekti primene zakona iz 2009. godine, kada se gleda oblast izostajanja učenika sa časova, opravdanih i neopravdanih, zato što imam rezultate da su ovi efekti poražavajući i da je dve godine bačeno u vetar neko mora da odgovori zbog čega? Volela bih da dobijemo taj komentar, ministre. Meni je potpuno jasno, istraživanja kažu da u Beogradu svaki prosečan učenik srednje škole iz izostane godišnje između 150 i 200 časova, a bilo bi dobro da znamo i neki podatak, koliko otprilike imamo u Srbiji, ovolikoj kolika je onih učenika koji imaju maksimalno onih 35 neopravdanih časova, koji su, što se nas iz DSS tiče, bili sporni i 2009. godine kada je zakon usvajan?

Ali moram ponovo da to kažem zato što, ne zato što sam zlonamerna, što zlurado pamtim sve što je bilo te 2009. godine, nego zato što sam prvo majka, a drugo čovek iz škole i zato što mislim da niko nema prava da se igra sa tako jednim ozbiljnim procesom kao što je obrazovanje i vaspitanje, jer su neodvojiva ta dva procesa u školi iako ovaj zakon odvaja i čak rangira koje će biti prvo koje drugo.

Dakle, bilo je ovde poslanika vladajuće većine koji su tada 2009. godine i te kako hvalili kao veliki domet dat slobode učenicima tu mogućnost da imaju 35 neopravdanih izostanaka. Naravno, deca su vrlo komotno koristila to, čak roditelji komentarišu, neki su mi telefonske poruke slali - nisam preneo svom sinu, niste ni morali, zato što su se to kao legende prenosile s generacija, generacija dece koja su polazila u neki razred u srednjim školama.

Dakle, prosto, šteta je napravljena, jasno mi je zbog čega se sada interveniše u ovom pravcu, ali to pooštravanje kaznenih mera, kada se tiče bar ovih neopravdanih izostanaka, ide samo u tom delu da se to vraća na ono što je bilo do 2009. godine, znači do 25 neopravdanih izostanaka.

Ali, mi generalno imamo jedan problem koji se otvara i koji znam da je teško o njemu govoriti zato što je težak i za praćenje, pre svega, a taj problem se zove - šta ćemo sa opravdanim izostancima. Vi ovde u članu 112. starog zakona, odnosno to je član 13. sada, navodite obaveze učenika, menjate taj stav i kažete ovako: "učenik, roditelj, odnosno, staratelj učenika dužan je da blagovremeno pravda izostanak učenika i dostavlja potpune i tačne kontakt informacije". Prvo, DSS nikada nije bila zagovornik termina "blagovremeno", "odmah" i sličnih stvari u zakonu, zato što je to termin koji može, manje blagovremeno znači za 7 dana. Vidim da ste usvojili amandman kolege kome blagovremeno znači 8 dana, nekom će značiti 10 dana. Prosto, smatramo vrlo uputno odrediti koliko je to zakonski blagovremeno, u kom terminu roditelj, odnosno staratelj, treba da dođe u školu i opravda izostanke svoje dece.

Mi smo namerno izbrisali ovde učeniku pravo, odnosno ovo što ste vi napisali da sam pravda svoje izostanke. Imali smo u vidu da postoje situacije kada dete živi samo u nekom gradu, školuje se u gradu u kome ne žive njegova porodica i njegovi roditelji i da je toj porodici teško da dođe da opravda izostanke, ali smo imali i podatak i činjenicu u vidu da vi ovog trenutka imate mogućnost da ako jednom učeniku dozvolite to, onda će i svi drugi učenici imati isto pravo. Onaj ko izostaje neopravdano, on će isto tako imati pravo u zakonu da dođe i da opravda. Nećete moći to da sprečite.

Sa druge strane, šta smo mi ustvari želeli da postignemo, šta je bio naš cilj? Mi smo želeli da i roditelje i učenike i nastavnike konačno stavimo na istu stranu, kada je proces izostajanja u pitanju, da odgovornost za izostajanje u školi podele učenici, nastavnici i roditelji učenika. Vidim da vi, gospodine ministre, volite ekstreme i posle kad uđemo u ovo dalje disciplinovanje, navešću vam gde vi pravite ekstreme, ali DSS ne voli ekstreme u obrazovanju na ovakav način, zato što mislimo da se između jednog i drugog eksterma otvara strašno širok prostor u kome treba škola da živi i da iste saradnike, učitelje, odnosno profesore, nastavnike, učenike i roditelje stavi da idu ka istom cilju, da obrazovanje bude sa što većim kvalitetom i da učenici zaista shvate svoje odgovornosti.

Ove tzv. kaznene mere, represivne mere koje vi volite u ovom zakonu da ovako promešate sa raznih strana iz raznih zakona, nikad nisu bile dobre u školama, pre svega što stvaraju jedan naboj, jednu energiju koja nije dobra i kaznene mere nikada nisu bile pedagoški metod koji daje rezultate u vaspitanju. Naprotiv, uvek su bile kontraproduktivne. Zato vas molim da razmislite o ovome. Vi uvek imate jako veliki broj roditelja u školi koji drži vrlo ozbiljno obrazovanje svoje dece i jako se korektno ponašaju. Naravno da postoji jedan veliki broj roditelja koji zajedno sa svojom decom, upravo rukovodeći se vašom logikom da smo mi suprotstavljene strane, pa mi branimo, kao roditelji, svoju decu od besnih profesora koje ministar ne uvažava mesecima dok štrajkuju, dakle, upravo se rukovodeći tom logikom, oni dolaze u školu i opravdavaju izostanke za koje znaju da su čista kalkulacija.

Ako zatvorimo oči, mi ćemo reći – to ne postoji, ali svako ko radi, svako ko je roditelj suočio se sa tim da mu dete u jednom trenutku kaže – zašto sam stavljen u situaciju da moram da idem u školu, kada se moj drug dogovara sa svojom mamom da mu opravdava časove kada ima pismeni, kada mu se ne ide u školu itd?

To je proces koji je javan, to će vam reći u svakoj školi. Zato smatramo da taj proces, prvo moramo da pričamo o tom problemu, jer taj problem je evidentan, a drugo, on se može jedino sprečiti i jedino se njemu izaći u susret onda kada korektno otvorimo taj problem i govorimo sa svim akterima vrlo otvoreno.

Mi smatramo da je svakom cilj da njegovo dete što manje izostaje, jer su i deca bila najveće žrtve primene ovog zakona. Oni su nastaradali zato što su koristili pravo koje im je dato zakonom. Mada, na prvi pogled to su nastavnici, izostajali su im učenici, škola nije imala regularan proces, ali nije, deca su ta koja su stradala. Zato mi i smatramo da je vrlo važno da u ovom trenutku ovo blagovremeno prvo rešimo, da mu damo rok koliko je to dana i da zatim izbrišemo mogućnost da učenik sam opravdava svoje izostanke.

Pazite koliko suprotne stvari radite u istom zakonu. Ovamo u Učeničkom parlamentu dajete mogućnost da govori o kvalitetu udžbenika iz koga deca uče, to je nešto što je njegov alat za učenje, a sa druge strane dajete mogućnost da opravdava svoje izostanke.

Razmislite da li je to u redu. Smatramo da smo ponudili jako korektan amandman. Možda on ne ogovara vašem konceptu, ali smo spremni da argumente ukrstimo. Hvala vam.

Reč ima ministar. Izvolite.

Gospođo Vojić-Marković, zaista ne znam na osnovu čega i kojih argumenata i činjenica izvlačite tako krupne zaključke i o meni kao ministru i o radu Ministarstva i o politici DSS i o svim ovim aspektima kada počnete da analizirate neko pitanje.
Ono što je činjenica, imali ste ministre koji su pet godina vodili ovu oblast i da su za pet godina doneli samo jedan zakon koji smo morali da menjamo 2, 3 puta. Znači, da ste imali koncept, mi bismo ga primenili. Ako ga nismo primenili, postavlja se pitanje da li ste imali koncept, jer je to pitanje od slučaja do slučaja. Taj koncept nisam video, skupština ga nije videla, možda postoji, ali nije bio predmet razmatranja u skupštini. Onda imate potpuno pravo kao poslanik da kritikujete sve ono što vladajuća većina predlaže, samo je pitanje da li ste u pravu.
Ova skupštinska većina se nikada nije plašila rasprave o sadržaju zakona. Ne kažemo da smo uvek u pravu, jer po nekad praksa pokaže koliko su neka rešenja dobra ili ne. Zato i menjamo zakon, da bi bio bolji nego što jeste, jer je reč o kvalitetnom zakonu i radićemo ubuduće na sličan način. Uvek je parlament taj koji daje sud o sadržaju svakog zakona na osnovu prakse.
Prema tome, predvideli smo određena rešenja kojima mislimo da ćemo rešiti probleme koji su se pokazali u toku sprovođenja ovog zakona u protekle dve godine i mislimo da je to dobro za obrazovni sistem. Razgovarali smo sa različitim partnerima. Reaguju na drugi način nego vi. U redu, to je deo života, svako razmišlja na svoj način ali videli ste i kada raspravljamo o pojedinim amandmanima i vi, poslanici, u odnosu na sadržaj, potpuno različite aspekte, ugao gledanja i opet, to je deo našeg života.
Poenta je – koje je rešenje najbolje i rukovodimo se praksom, ali i konceptom većine. Hvala.