Izvolite gospodine ministre.
Ministar Žarko Obradović ima reč.

Hvala koleginici Đerić ali i koleginici Dimitrijević na onome što je malopre rekla. Želim da povodom ovog člana 17. pošto je bilo više amandmana na ovaj član 17., da kažem zašto mi neke od ovih amandmana nismo prihvatili. Razlog je sadržan u obrazloženju. Smatramo da predloženi amandmani jesu, apsolutno, na liniji onoga što očigledno svi želimo  da vrlo precizno definišemo ovu oblast, odnosno ovo pitanje.
Prihvatili smo amandman narodnog poslanika kolege Miletića Mihajlovića, kojim je, po našem mišljenju, preciznije definisano da u vaspitno-disciplinskom postupku učenik uz prisustvo roditelja, odnosno staratelja, kao i svi ostali učesnici i svedoci u postupku, moraju biti saslušani, s tim da se može dati pismena izjava. Takođe, skraćeni rok za pokretanje vaspitno disciplinskog postupka na 30 dana, kako bi se omogućilo izvršavanje obaveza ustanova propisanih članom 113. stav 1. Zakona, pojačan vaspitni rad i koji se mora preduzeti pre nego što se učeniku izrekne vaspitno-disciplinska mera, član 115. stav 3. Zakona. Prihvaćenim amandmanom određeno lice koje pokreće postupak, to je direktor, i povećan je nivo zaštite prava deteta.
Ovo sam vam pročitao obrazloženje nas iz Ministarstva. Sada se vraćam na suštinu ovih izmena. Ako se sećate šta smo govorili pre nekoliko dana, deo kritike koju ste vi poslanici uputili nama, predlagaču, Vladi, nama iz Ministarstva jeste baš bio, čini mi se, vezan za onu odredbu koja je stajala u tekstu izmena i dopuna – da učenik mora biti saslušan. Sad smo utvrdili da može. Čini mi se da je to bila primedba nekoliko poslanika različitih, možda je i to bio deo ovog razgovora koji ste vi imali u ponedeljak ujutro sa predsednicom na Odboru za ravnopravnost deteta, bar sudeći prema onome što sam čuo od potpredsednice.
Znači, evo vidite da smo mi izašli u susret tome, kao što smo izašli u susret i sa pitanjem oko obaveza učeničkog parlamenta. Mi smo predložili Odboru juče da se briše taj član 13. zakona, kao što smo i predložili, s obzirom da je bila kritikovana reč "blagovremeno", a možda nisu dovoljno svi upoznati. U Zakonu o osnovnoj školi stoji da je to osam dana, onda smo mi predložili juče Odboru da to bude amandman Odbora i da se onda potvrdi taj rok od osam dana, vezano, takođe, za ovaj sadržaj zakona.
Ovo vam govorim da bi znali da, pošto je bilo više amandmana na ovaj član 17. Mi smo prihvatili amandman kolege Miletića Mihajlovića, ali smo nastojali kroz druge amandmane da ovaj zakon unapredimo preuzimajući i delove amandmana nekih koje ste vi, kao narodni poslanici, predložili nezavisno o kojoj poslaničkoj grupi je reč, kada smo ocenili da to unapređuje sadržaj ovog zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Srboljub Živanović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Nikola Savić.

Dame i gospodo narodni poslanici, moj kolega Srboljub Živanović podneo je amandman na član 17. ovog zakona. Mogu da primetim da na ovaj član zakona ima negde sedam-osam amandmana, koji su, manje-više, slične sadržine i tretiraju jednu te istu materiju. O dobrom delu ovoga je govorio, u ovom prethodnom izlaganju, gospodin Žarko Obradović, ministar prosvete. Međutim, ovde takođe moram da primetim da se amandman gospodina Srboljuba Živanovića razlikuje od svih ostalih amandmana i da je njega svakako trebalo prihvatiti, jer bi on  u pravom meri otklonio sve probleme koji mogu da jave prilikom uzimanja izjave i pravdanja izostanaka i vođenja, pre svega, vaspitnog disciplinskog postupka.

Gospodine ministre, vi morate biti svesni da nije uvek moguće uzeti izjavu od roditelja, odnosno staratelja, odnosno učenika koji je punoletan i nije moguće njegovo saslušanje iz razloga što ima, evo ministar me ne sluša, a vrlo je važno. Gospodine Obradoviću, vrlo je važno da vidite ovaj amandman. Vi ste ovde naveli – amandman se ne prihvata iz razloga koji su navedeni u amandmanu 24. Kad pogledamo amandman 24 on se poziva na ovaj amandman Miletića Mihajlovića, o kome

ste govorili. Nije sporno ono što ste vi govorili. Pogledajte dobro, recimo, ovaj amandman pod rednim brojem 24. a to je amandman grupe narodnih poslanika iz LDP, poslednji pasus, u disciplinskom postupku učenik mora biti saslušan i dati sam izjavu. Isto tako, pogledajte amandman pod rednim brojem 6. prihvaćenih amandmana Miletića Mihajlovića, svedoci moraju biti saslušani i moraju dati pismenu izjavu itd. Sada, amandman koji je podneo gospodin Živanović ne negira sve ovo o čemu se ovde radi, šta ovo stoji. Samo joj razjašnjava situaciju šta će se desiti ako nije moguće saslušati učenika i roditelja i uzeti njihovu izjavu. Verujte mi, iz prakse odlično to znam i to vrlo često nije moguće. To je karakteristično, pre svega, u srednjoj školi.

Upišu se učenici u prvi razred srednje škole, pođu nekoliko dana, deset dana, mesec dana, nije ni važno koliko, uzmu potvrde da su redovni učenici, te potvrde im služe za razne stvari, za dečije dodatke, za gradski prevoz, za porodičnu penziju, već nije bitno za šta, jer ima mnogo stvari i više se ne pojave.

Naravno, takvog učenika koji se ne pojavljuje do kraja školske godine, moramo sankcionisati na taj način što će mu prestati status redovnog učenika.

Da bi se to desilo, a i on je sam svestan, on je sam sebi taj status propisao time što ne dolazi u školu. Da bi se to realno desilo, mi moramo uzeti njegovu izjavu. Kako ćemo uzeti njegovu izjavu kada ga nigde ne vidimo, da li treba da ga jurimo, da izigravamo policajca i o tome se ovde govori u ovom amandmanu.

Doduše, ja nisam član Odbora za prosvetu, mada sam prosvetni radnik, nije važno, ali mislim da, gospodine ministre, niste možda dobro uradili što niste prihvatili ovaj amandman, on ne zadire u sve ove amandmane, već je ovo samo jedna nadgradnja na ovaj amandman. Hvala.

Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Vlada i Odbor za prosvetu prihvatili su amandman.
Na član 17. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da.)
Izvolite.

Ovaj naš amandman se isto odnosi na ovaj član 17. o kome smo do sada diskutovali i gde je praktično u odgovoru Vlade u odbijanju svih ovih amandmana obrazloženje koje se poziva na amandman kolege Miletića Mihajlovića, a koji je prihvaćen.
Da ne bih čitao amandman u celini, uglavnom, naš amandman se malo razlikuje od ovih amandmana, a u kom delu? U ovom delu, u članu 17. u stavu 3. gde se govori o vaspitno-disciplinskom postupku, gde se kaže da se on pokreće najkasnije u roku od 60 dana, da treba da budu saslušani svi potrebni i relevantni učesnici i da se donosi na kraju rešenje.
Amandman kolege Miletića Mihajlovića jeste u delu prihvaćen, jer smo mi u našem amandmanu, pored toga što smo tražili da se ovaj rok od 60 dana skrati na 30 dana, dodali i rečenicu, jer smo smatrali i u celom ovom stavu i u ovim prethodnim amandmanima, pažnja je data na pokretanje disciplinskog postupka, na učesnike i ko pokreće.
Uopšte, u ovom stavu nema vremena kada će i u kom roku da se završi taj vaspitno-disciplinski postupak. Mi smo u našem amandmanu u stavu 3. pored toga što smo tražili da se rok od 60 dana smanji na 30 dana, dodali i rečenicu da – postupak mora biti završen pre kraja tekuće školske godine. Možda to izgleda ili je Vlada i donosioc ovog zakona smatrao da je logično da će postupak da se završi u toku školske godine, ali mi smatramo da to treba u ovom stavu i da stoji napisano da je rok okončanja disciplinskog postupka školska godina. Zašto?
Zato što u praksi može da se dogodi iz raznoraznih razloga, svesni da se disciplinski postupak prolongira i po završetku godine, a takve stvari se i potencijalno, pogotovu u slučaju tih težih prekršaja koji mogu da se dogode, da u tom slučaju on bude obesmišljen ako se završi školska godina i bude taj disciplinski postupak nedovršen ili okončan maltene u letnjim mesecima.
Smatramo da je trebalo u ovom stavu dodati još rečenicu okončanje, vremenski period, a to je školska godina kao krajnji rok da se okonča ovaj vaspitno-disciplinski postupak. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.

Poštovana predsednice, gospodine ministre i saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, ovde imamo zaista više amandmana na ovaj član, koji je svakako veoma važan u onome što jeste uloga škole u odnosu na učenike koje bi trebalo privoleti da redovno pohađaju nastavu i reč je o jednom postupanju škole kako da to učini. To je veoma složeno pitanje koje se uvek pojavljivalo u praksi – na koji način ta pitanja regulisati? Zaista nemam razloga niti nameru da glorifikujem bilo koje rešenje. Sticajem okolnosti dogodilo se da je prihvaćen moj amandman. Čitao sam i druge amandmane koji su po meni takođe više ili manje prihvatljivi i sa kojima se saglašavam. Za svaku je pohvalu da narodni poslanici aktivno učestvuju u raspravi i načelno, a i podnošenjem amandmana u cilju nalaženja najboljih rešenja.

Dakle, mislim da niti je mogla Vlada, prva Vlada posle 2000. godine, da donošenjem Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja reši na najbolji mogući način sva pitanja koja su u domenu tog zakona, odnosno ovog zakona, niti nadalje kroz izmene i dopune je to mogla sledeća Vlada Vojislava Koštunice niti mislim da će ova aktuelna Vlada čiji je ministar prosveta i nauke, gospodin Obradović, rešiti na najidealniji način sva ova pitanja. Po meni je mnogo važno da aktuelni ministar prosvete i nauke, posle jednog perioda od 2009. godine na ovamo, je našao razlog da ponudi izmene i dopune ovog zakona u cilju poboljšanja svih ovih rešenja koja su prethodna data, a koja su se pokazala možda neadekvatnim ili je praksa potvrdila da nisu najbolja rešenja koja treba da regulišu sva ova pitanja.

Ovde se pokazuje jedna fleksibilnost, jedno sagledavanje da jedan zakon ne može da bude idealan i to bi trebalo da bude zaista pravilo. Mislim da ne bi bilo loše da posle godinu dana ponovo mi dođemo ovde i da ponovo sagledamo kroz izmene i dopune ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Čak i ovaj član 117. da ponovo bude podvrgnut sagledavanju i pokušajima da se poboljšaju ta rešenja.

Naravno da je ovde veoma složeno pitanje kada je reč o izostajanju učenika i kada je reč o sankcionisanju takvih postupaka i treba težiti onome što je pedagoška praksa, a to je uključivanje u ovaj proces i roditelja i učenika i nastavnika, odnosno škole, znači kao tog pedagoškog trougla, i ta stalna komunikacija u tom trouglu kako bi se na najbolji način snimila situacija i došlo do odgovarajućeg rešenja. Po meni je mnogo važno da se roditelj zaista u pravom smislu uključi u ova pitanja. Mada je to stvar i njegove volje i zainteresovanosti, nažalost, jer i to je vrlo često pod znakom pitanja.

Dakle, ja sam imao, iz prakse sada govorim, jer sam i ja radio u prosveti i kao nastavnik i kao direktor, situaciju da mi je roditelj govorio – nemoj da dozvoliš da kada se bude išlo na matursko veče da deca idu kolima. Ja sam odgovorio – ja sigurno ključeve od svojih kola neću dati učeniku ni jednom, prema tome, nisam ja vlasnik ni tih ključeva, ni automobila, to moraš sam da rešavaš itd. Ovaj primer ilustruje zapravo pokušaj nekih roditelja, naravno, da ne generalizujem, da se svi problemi koji se pojavljuju u tom procesu prebacuju na školu. Škola, naravno, da nije subjekt koji je isključivo nadležan za vaspitavanje, čak i za obrazovanje učenika, već je to sigurno jedna složenija relacija koja treba da se ispuni saradnjom između različitih subjekata.

Drugo, mi ne možemo da pretendujemo na nalaženju takvih rešenja da će škola kao vaspitno-obrazovna ustanova biti jedino mesto i idealno mesto za realizaciju svih ciljeva i zadataka koje treba da se ostvare u procesu obrazovanja i vaspitanja. Nadalje, škola ne može da bude drugačije od društva i od države kakvo je već to društvo i kakva je ta država. Mi se nalazimo u tom procesu trancizije, nalazimo se u procesu traganja za mnogim rešenjima, nalazimo se u procesu menjanja svesti po mnogim pitanjima i mi sami primećujemo zapravo da nismo dostigli određen stepen odgovornosti i svesti po mnogim pitanjima kompletno kao društvo. Zapravo, u tom procesu približavanja EU postoji ta težnja menjanja te svesti, a dok svest ne promenimo mi često i zakonima, koje donosimo na papiru, ne možemo da dosegnemo taj nivo.

Dakle, zaista duboko cenim ono što su pokušaji narodnih poslanika, bez obzira da li pripadaju opoziciji… Koristim vreme ovlašćenog predstavnika, pa molim predsednicu da to uvaži. Dakle, duboko cenim pokušaje svih poslanika, bez obzira da li su iz pozicije ili opozicije, da kroz amandmane i kroz raspravu poboljšaju ovaj zakon. Ali, naravno, moram da konstatujem da sa druge strane ministar sa svojim saradnicima pokazuje veliku fleksibilnost i da je prihvatio 11 amandmana koji nisu samo amandmani pozicije, odnosno poslanika iz redova pozicije, nego i iz opozicije. Nadalje, na sednici odbora je prihvaćeno još sedam – osam amandmana, čini mi se, tako da i to pokazuje okrenutost onome što jeste stvarni cilj i što je naša zajednička želja.

Kada je reč o Zaštitniku građana, moram da priznam da tekstovi koji su se pojavili u međuvremenu nisu baš jasni do kraja, u smislu onoga šta je to zaštitnik građana želeo da kaže. On je morao to decidnije i mnogo jasnije da objasni, ako je već davao neka saopštenja. Svakako da je imao priliku da i lično sam preko svojih saradnika na jedan adekvatan i detaljan način predloži konkretna rešenja, koja bi sigurno pomogla i sa te strane da se ovaj zakon i ova ponuđena rešenja poprave. Dakle, ne verujem da Zaštitnik građana ima istipovane neke narodne poslanike ili poslaničke grupe preko kojih on deluje na posredan način. Prosto, to je neprihvatljivo i to je prazna priča koja nema nikakvog smisla.

Nadalje, mislim da, kada je reč o pravima učenika, odnosno pravima deteta, ovim zakonom ničim nisu ugrožena, ovde zapravo postoji jedna tendencija kroz donošenje ovih izmena i dopuna da se definišu obaveze učenika, koje u pravnom smislu daju prostor i okvir za korišćenje prava deteta, odnosno učenika. To je jedan uređeni sistem koji treba da funkcioniše u svim delatnostima i u svim sferama života i rada. Mi prava ne možemo da shvatamo toliko liberalno u smislu zalaženja u sferu destrukcija, anarhije itd.

Dakle, naravno da se i ja saglašavam da prethodno rešenje od 35 časova neopravdanih nije bilo dobro, ali možda su okolnosti u tom periodu kada smo donosili zakon 2009. godine bile takve da je to prihvaćeno kao rešenje koje se pokazalo da nije dobro. Zaista nije bilo dobro, ali rešenje koje smo mi usvojili 2009. godine nije proizvod ministra ili bilo kog, već je proizvod jedne široke rasprave i u tom trenutku je to tako odlučeno na osnovu neke većine. Neka mi bude dozvoljeno da sa svoje subjektivne strane kažem da je ta većina pogrešila. Eto, ja to tako mislim. Neka mi neko i zameri, nemam ništa protiv. Ali, eto nama prilike da to ispravimo i u ovom članu i u nekim drugim članovima. Zato ja još jednom na kraju svog izlaganja u ime poslaničkog kluba SPS-JS odobravam takav jedan čin da se pred Narodnu skupštinu iznesu problemi koji jesu u okviru jednog zakona i da ga popravimo. Neka to bude i sledeći put, ako treba i ranije, ako praksa pokaže da možda i ovom prilikom nisu u nekim stvarima bili u pravu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Na član 17. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Donka Banović, Nikola Lazić i Milan Dimitrijević.
Gospođa Donka Banović ima reč.

Mi smo imali praktično dva amandmana na ovaj isti član. Prvi amandman koji je potpisao kolega Željko Tomić se odnosi na stav 2. i mi predlažemo da taj stav 2. glasi – u vaspitno-disciplinskom postupku učenik mora biti saslušan obavezno uz prisustvo roditelja, a bez obzira na uzrast, a o toku i efektu saslušanja vodi se pismena beleška.
Odnosno, naša želja je bila da se iz ovog stava potpuno izbriše postupak davanja pismene izjave od strane učenika. Uopšte nismo zadovoljni što ste kao nekakvo srednje rešenje, ali i nije srednje rešenje, zato što suština ostaje ista, vi ste, kako reče kolega Mihajlović, sticajem okolnosti prihvatili njegov amandman i ostavljate potpuno isto otvorenu mogućnost, zato što se u njegovom amandmanu kaže da moraju biti saslušani i mogu dati pismenu izjavu.
Dakle, čim ste vi ostavili mogućnost – mogu dati pismenu izjavu, to će verovatno 90% direktora škole, jer oni će odlučivati o tome ko će da daje pismenu izjavu, verovatno će pribeći rešenju da opet učenik da pismenu izjavu, tako da uopšte ništa niste time rešili. Valjda ste hteli da nas malo prevarite. Prihvatili smo ovaj zato što je isti kao vaš, a nije isti. To je prvo.
Ovo drugo rešenje, mi smo predložili da se skrati ovaj rok vođenja vaspitno-diciplinskog postupka, sa vaših predloženih 60 mi smo na 20. U redu, vi ste prihvatili to 30. Uglavnom se skraćuje postupak, pa sada da li je 30 ili 20 dana, to toliko nije bitno. Ali, ovo drugo rešenje gde ste ostavili u ovom članu mogućnosti i kažete – može da da pismenu izjavu, to je potpuno isto i uopšte niste morali onda da prihvatate ničije amandmane.