Reč ima gospođa Vojić-Marković.

Pravo na repliku.
Pre svega bih prokomentarisala o konceptu. Pa, prepisali ste upravo, gospodine ministre, iz prethodnog zakona, koji je doneo ministar iz DSS ovo rešenje od 25 izostanaka. Dakle, koncept je bio jasan, postojao je zakon. Iz njega ste i sada prepisivali.
Drugo, jasno je meni sa kojim partnerima ste razgovarali. Iz zakona se to vidi kao iz aviona. Sa druge strane, ti partneri su govorili u medijima mnogo više nego vi o tome šta su tražili od vas, pa smo iz novina saznali da se spremaju izmene i dopune zakona, jer su partneri sindikati u stvari. Kada niste mogli sindikatima da ponudite ono što su od vas tražili, a to su adekvatne plate, onda su onda isposlovali da dobiju ovo što je izmena i dopuna ovog zakona, naročito ovaj deo koji se tiče disciplinovanja učenika. To je potpuno jasno.
To što mislim nekim čudom misli i zaštitnik građana. Znate, ne bi trebalo ali misli i zaštitnik građana i misle svi oni koji se bave ovom oblašću na način da vode računa o tome šta je dostignuće i šta moramo da poštujemo pre nego što izmenjujemo zakon.
Ne bi bilo sporno to šta ja mislim za vas, ali za vas treba da bude velika stvar kada zaštitnik građanina ukazuje vama na sve ove stvari koje vam je napisao poslanik DSS.
Naravno da je meni potpuno jasno da nećete prihvatiti moj amandman, niti je meni naročito stalo da kažete – evo, prihvatam amandman poslanika DSS, važno mi je da zakon kao takav izađe kvalitetniji.
To što kažete da iznosim velike zaključke a ne znate iz čega, pa da čitate istraživanja, znali biste iz čega izvlačim zaključke. Ta istraživanja koja govore o mnogim stvarima su verovatno potrebna da jedan ministar čita. Pročitaću vam i ta istraživanja o kojima govorim.

Reč ima ministar.

Ministarstvo prosvete i nauke Vlade Republike Srbije nije dobilo ni jedan amandman niti bilo koju konkretnu primedbu zaštitnika građana na sadržaj zakona. U javnosti se pojavilo jedno saopštenje od nekoliko rečenica koje govori ono što govori.
Voleo bih da smo i od zaštitnika građana dobili vrlo konkretne primedbe, pa da onda razgovaramo o tome šta je sadržaj tih primedbi, da bi jednostavno znali šta je to što smo uradili, a što dovodi u pitanje pravo deteta na obrazovanje. Čini mi se da je pravo na obrazovanje prvo i osnovno pravo, a ako neki deo zakona nije dobar Vlada i Ministarstvo su u obavezi da predlože odgovarajuće izmene.
Sem saopštenja u nekoliko rečenica, nismo dobili ništa. Naprotiv, tražili su od nas svu dokumentaciju, pa oni da vide. Izvinite, mi smo apsolutno odgovorni i prihvatamo i kada smo u pravu i kada nismo u pravu da smo odgovorni za to što jeste, a onda bi bilo ko kada govori o ovoj temi trebao da konkretno kaže na koji način se smatra da nešto nije dobro i zbog čega.
Što se tiče istraživanja, molim vas, navedite mi koje istraživanje, koji uzorak, ko je radio, da znamo da li su radile kompetentne osobe ili je to deo marketinga pojedinih udruženja ili nešto treće. Hvala.

Replika, gospođa Vojić-Marković.

Hvala vam što sam dobila pravo na repliku.
Oko amandmana zaštitnika građana, volela bih da je gospodin Saša Janković sa svojim timom uradio te amandmane o kojima je govorio na Odboru za zaštitu prava deteta.
Naime, znate da takvo telo u skupštini Srbije postoji i da je njegov zadatak da se bavi zakonima koji dolaze, a koji pokrivaju oblast prava deteta.
Na kraju krajeva, gospođa Đukić-Dejanović je verovatno mogla da vas upozna, pretpostavljam da jeste, da vas je upoznala sa tim što je tada rečeno na Odboru, ona je predsednik tog odbora i predsednik skupštine. Bilo bi malo drugačije i verovatno bi ti naši amandmani bili drugačije tretirani ako bi bili slični tim amandmanima gospodina Saše Jankovića, jer je očigledno da je neko ko je jedno nezavisno regulatorno telo ima veću težinu nego poslanici koji to govore u skupštini.
Mislim da će sutra biti izveštaja gospodina ombudsmana ovde u parlamentu, pa ću govoriti i o tome zato što mislim da je neozbiljno da neko ko treba da se bavi zakonitošću ne napravi te amandmane. Naravno, niti nameravam da ga branim niti da govorim u njegovo ime, amandmana i nema i to je ono što nedostaje, ali su ovde amandmani koje smo mi podneli.
Dostaviću vam jedan impozantan spisak istraživanja koje sam imala da vidim i koje pretpostavljam da su videli i vaši saradnici, pošto su klimali glavom dok sam govorila o nekim stvarima. Zato mislim da jesu kompetentni ljudi jer se ni profesionalno ne bavim nekompetentnim ljudima. Hvala vam.

Reč ima ministar ponovo.

Voleo bih da smo bili u situaciji da čujemo šta zaštitnik građana misli o ovom zakonu sa stanovišta amandmana. To nismo dobili. Imamo informaciju da je predstavnik zaštitnika građana imao nameru da dođe na Odbor za prosvetu, ali nije dobio poziv. Mi u Vladi o tome ne odlučujemo. Hvala vam.

Reč ima gospodin Srđan Milivojević.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo državni sekretari, dame i gospodo narodni poslanici, sticajem okolnosti dosta mojih dobrih prijatelja radi u prosveti. Oni su profesori i vole svoj posao. Često mi kažu da su vrlo nezadovoljni kada ne mogu da rade kada se štrajkuje i kada ne mogu da daju pun doprinos vaspitanju mladih generacija u zemlji, ali oni zaista vole svoj posao koji rade. To mi kažu, a to vidim i iz njihovog ponašanja i onda sa njima često razgovaram oko zakona o obrazovanju.

Sticajem okolnosti, po nešto o obrazovanju znam i ja, ne samo iz razgovora sa ljudima, već malo ću napraviti jednu retrospektivu šta smo mi sve kao eksperiment imali kada je reč o obrazovanju u ovoj zemlji.

Rođen sam 1965. godine i pošao sam u prvi razred 1972. godine. Onda sam bio žrtva jednog eksperimenta koji se zove usmereno obrazovanje i, poređenja radi, tada, pre nekoliko desetina godina, kada sam pošao u prvi godinu srednje škole, 1981. godine, moglo je da se napravi 25 neopravdanih izostanaka.

Onda je nekom uredbom, nekim zakonom i nekim podzakonskim aktom, doneta odluka da učenik može da napravi stotinu neopravdanih izostanaka i da ne bude isteran iz škole. Govorim o godini 1981. i 1982. Onda smo imali razne oscilacije u Zakonu o obrazovanju, da bi na kraju to usmereno obrazovanje bilo ukinuto i nađen neki nov način srednjeg školovanja dece u Srbiji, da bi konačno, imali posle u vreme višestranačja, nekoliko zakona o obrazovanju, izmena i dopuna Zakona o obrazovanju.

Primera radi, samo DS je od uvođenja višestranačja, bila u periodu od 2000. do 2003. u prilici da odlučuje o upravljanju ovom zemljom, o načinu obrazovanja, o tome kako će se mladi ljudi u ovoj zemlji obrazovati. Ali primera radi, a istine radi, u ovoj sali nema političke stranke, koja na ovaj ili onaj način, nije mogla da da svoj doprinos obrazovanju. Neke političke stranke su čak imale i ministre obrazovanja, koji su upamćeni po raznim eksperimentima, po raznim činjenicama, po mnogom činjenju, po nečinjenju.

Imali smo prilike da imamo za vreme mandata tih političkih stranaka, tog ministra, samo jedan Zakon o obrazovanju, neki su ga kritikovali kao vrlo štur, neki su ga kritikovali kao vrlo loš, neki su za njega glasali. Imali smo prilike da raspravljamo o Zakonu o obrazovanju, za vreme ove vlade, da vidimo šta ne valja u ovom zakonu i da to probamo da popravimo amandmanima.

Meni je žao što nismo dobili primedbe Zaštitnika građana, kada je reč o amandmanima na ovaj zakon. Ali je činjenica, da kada razgovaram sa svojim prijateljima koji su profesori, oni mi kažu da se prilično promenilo vreme kada smo mi, koji sedimo, većina nas u ovoj sali, išla u školu i današnje vreme. Jer danas je vrlo teško učenika isterati iz škole. Danas profesori dolaze u situaciju da se plaše svojih učenika, jer mogu da im prete. Danas, ne po zakonu, danas se, da ne govorim šta je bilo po onom zakonu, kada me već vučete za reč, kada je ukidana Darvinova teorija, da ne pričam šta je bilo po onom zakonu, kada su mnoge negativne pojave obeležile obrazovanje i vaspitanje mladih ljudi.

Prema tome, lično mislim da, kada je reč o obrazovanju, uvek valja slušati, pre svega struku, sindikate, prosvetne radnike, ljude koji te zakone svakodnevno primenjuju, da je vrlo važno uvažiti sve argumente koje struka daje. Lično mislim da ovde postoji dobra namera da se ovim amandmanima otklone određene nepravilnosti i negativne pojave koje smo uočili u prošlosti.

Vidim dobru nameru Ministarstva da se školi vrati ugled da se izgradi sistem obrazovanja koji će vaspitavati ljude, koji će sutradan morati da pokažu šta znaju, a ne koga znaju, da će na osnovu toga šta znaju moći da dobiju posao, a ne na osnovu toga koga poznaju, ali pre svega će omogućiti ljudima koji vole svoj posao, a to su prosvetni radnici koji vaspitavaju ove generacije koje dolaze, da ih vaspitavaju da se u ovoj zemlji nagrađuje rad, da se nagrađuje angažovanje na radu, da se nagrađuje znanje a ne da se nagrađuje način da se eskivira rad, da se eskivira odgovornost, da se izbegne da se, da se pokaže šta se zna, i na kraju, vratiće dostojanstvo profesorskoj profesiji.

Zato bih ja podržao sve ove zakonske predloge i još jedanput izrazio …

Molim?

(Vjerica Radeta sa mesta: Samo jedan je na dnevnom redu.)

Govorim o amandmanima i zakonu. Amandmani su takođe zakonski predlozi. Te zakonske predloge, neke ne bih podržao i ne bih ni glasao za njih, a neke ne razumem. Sa druge strane, razumem predloge ministarstva.

(Vjerica Radeta sa mesta: O kojem amandmanu pričate?)

(Predsedavajući: Molim vas, nemojte ometati govornika. Hvala.)

Zato vam kažem, uvek je važno saslušati šta kaže struka. Uvek je važno pogledati malo unazad šta je ko imao prilike da uradi kada je upravljao ovom zemljom i vladao ovom zemljom, u zavisnosti od toga kako je shvatao vlast. Važno je pogledati i kroz šta je sve prošlo obrazovanje u Srbiji u poslednjih 50 godina, pa ćete videti da smo ovde gde jesmo i zbog nekih loših zakonskih rešenja i zakonskih predloga. Zahvaljujem vam se.