Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poslanička grupa NS je podnela amandman na član 17. koji glasi: "U vaspitno-disciplinskom postupku učenik mora biti saslušan i dati pisanu izjavu, a ako je maloletan, postupak se vrši u prisustvu roditelja ili staratelja. Roditelj ili staratelj potpisom potvrđuje prisustvo".
Ovo je jedno osetljivo pitanje u prosveti i obrazovanju. Svesni smo vremena u kom živimo i mogu reći da svako vreme nosi svoje breme. Naša prva obaveza je da vaspitamo naraštaje koji dolaze iza nas, jer su oni na ovaj svet došli ne svojom voljom nego našom voljom i mi prema njima imamo obavezu, a njihova prava o kojima svi ovde rado govorimo i sa kojima se, kada su u pitanju dečija prava, bojim se mnogo više koketira nego što se stvarno radi, proizilaze, pre svega, iz obaveza i dužnosti. To je ono što mi njih moramo naučiti.
Ovde je nešto što uređuje problematično ponašanje učenika. Ja sam neko ko dolazi iz prakse, usput sam i roditelj pa na svu sreću mogu da vam kažem da to nisu česti slučajevi. Na našu veliku žalost, ponekad, za takvu decu škola učini više nego roditelji. Iz sopstvenog iskustva ću vam reći da, kada sam imala drastičan vaspitni problem sa učenikom, prvi kontakt sa roditeljem mi je uvek ukazivao da je roditelj mnogo veći problem. To je praksa iza koje stojim kao neko ko je 25 godina proveo za katedrom. Dakle, smatrali smo da baš ovaj deo u zakonu treba najpreciznije urediti, da školu, kao instituciju, treba zaštiti da sačuva svoje dostojanstvo i uticaj, najvažniji uticaj.
Prosveta je jedan od tri sveta stuba svake države i beskrajno navijam za misiju prosvetnih radnika, koja uvek ide zajedno vaspitanje i obrazovanje. To su dva nedeljiva procesa. Ponekad nam se dešavaju ove ekstremne situacije. One zakonom moraju biti uređene. Mora biti zaštićena škola, mora biti zaštićeno dete, mora biti zaštićena budućnost. Zakon tu mora preventivno da deluje, da bi oni koji slučajno žele ili su navedeni na bilo koji način da se o njega ogreše, na vreme znali da to ne treba da čine.
Usput, mnogo se govori o tome šta je trebalo da se uradi, šta je još moglo da se popravi. Ovaj zakon može da se popravi. Moramo mi mnogo toga da popravimo. Moramo mi prvo sebe da popravljamo svi zajedno svagde, da bi ovoj deci koja treba da naslede od nas breme o kom sam govorila i koje nije nimalo lako, bar malo olakšali. To je naša dužnost. Ne vidim, zaista, dovoljne napore društva, pa i tu neka Ministarstvo prosvete malo samo porazmisli. Sugerišem da maloletnici, ovde govorimo o srednjoškolcima, ne treba da izlaze uveče u jedanaest i vraćaju se kući u pet. Tu, doduše, škola nema velike ingerencije ali roditelji imaju. Celo društvo o tome mora da razmisli, prvo sa zdravstvenog stanovišta, o kom niko neće ni na jednom mediju da govori, a znamo šta to znači. Samo da se ugledamo na te zapadne demokratije, ako već ka njima hrlimo u Evropu, recimo u Nemačkoj onaj ko je maloletan posle osam sati uveče ne može da bude u gradu bez roditelja ili staratelja. To se kažnjava. Dakle, o tome, samo jednim ovako drastičnim članom koji bi, bog zna kako, promenio mnogo bi se toga doprinelo celom društvu.
Dakle, ono što se tiče prihvatanja, odnosno neprihvatanja našeg amandmana, mogu da kažem, zahvaljujem gospodinu ministru, prihvatio je možda celishodniji amandman. Nadam se da će ovaj član dati neki rezultat u praksi. Hvala vam.
