Zahvaljujem ministre.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč?
Gospodin Milorad Buha? (Ne.)
Bajram Omeragić? Ne, ne možete sada vi. Vi možete kada završe izvestioci odbora.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Najpre narodni poslanik Siniša Stamenković, pa zatim Bajram Omeragić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, gospodo saradnici, najpre ću ispred strategije razvoja naše elektro energije pročitati jedan citat: "Društvena sposobnost donošenja odluka koje se tiču budućnosti i od suštinskog su značaja za razvoj energetskog sektora uopšte".
Imajući u vidu dug životni vek energetske infrastrukture i uticaj koji na njega ima može se kvalifikovati kao uprava, kao razvoj, kao održivost i privredni razvoj u budućnosti. Korisno je da se krupne odluke čije će se posledice osećati dugo u budućnosti donose na temelju najboljih raspoloživih informacija uz široku društvenu saglasnost. Potrebno je da se detaljne informacije o raspoloživoj infrastrukturi, proizvodnji i potrošnji energije, uticajima na životnu sredinu, društvenim uticajima i druge prikupljene, obrađene i dostupne javnosti informacije koriste na pravilan način. Bilo bi dobro da postoji zainteresovana, kvalifikovana i obaveštene javnost koja može da učestvuje u procesu donošenja odluka.
Konačno, potrebno je da problemi budu izneti pred takvu javnost, kada su sve ili mnoge opcije za rešenje na raspolaganju i kada je učešće javnosti u ovom procesu svrsishodno. Isto tako, potrebno je da postoje društveni mehanizmi za postizanje konsenzusa i donošenje odluka o jasno definisanom vremenu.
Program "Evropa 2020" ili "Energija 2020" podrazumeva ove okolnosti, a ostvarenje tih okolnosti u Srbiji je tek u povoju, odnosno počinje ovim zakonom.
Poštovani gospodine ministre, ovim zakonom se na osnovu člana 97. stav 1. tačke 6), 7) i 8) Ustava Republike Srbije uređuju svojinski i obligacioni odnosi, a i zaštita svih oblika svojine, posebno pravni položaj privrednih subjekata koji su u sistemu obavljanja pojedinih privrednih energetskih delatnosti i u zaštiti prirode, u zaštiti na radu i u svoj zaštiti koja tu postoji. Podsećam sve narodne poslanike, kao i građane Srbije da svu nacionalnu imovinu i prirodna bogatstva mogu koristiti pravna i fizička lica samo pod uslovima utvrđenim zakonom. Posebno je članom 84. stav 2. Ustava zabranjeno donošenje akata kojima bi se omogućio monopolski ili nekontrolisani dominantni položaj pravnih i fizičkih lica koja po poverenom poslu raspolažu nacionalnom imovinom i prirodnim bogatstvima.
Od 1990. godine pa do 26. aprila 2004. godine ovako konstituisanu obavezu izvršavale su hidroelektrane i drugi elektroenergetski objekti prema opštinama koje su pretrpele najveće štete gubitkom obradive kvalitetne zemlje, gubitkom egzistencije građana, kroz gubitak privrednih delatnosti kao što su ribarstvo, brodarstvo, povrtarstvo, saobraćaj, poljoprivreda, itd. Opštine koje su najveće pogođene i koje dan danas trpe ogromne štete zbog eksploatacije vode, mineralnih sirovina, nafte ili prirodnog gasa, a za potrebe elektroenergetskih elektrosistema jesu Pirot, Surdulica, Kladova, Negotin, Majdanpek, Golubac, Veliko Gradište, Požarevac, Smederevo, Grocka, Palilula, Savski venac, Novi Bečej, Zrenjanin, Pećinci, Ruma, Vladimirci, Šabac, Novi Sad.
Naknada za korišćenje dobara od opšteg interesa u proizvodnji električne energije, nafte i prirodnog gasa u periodu od 1990. do 2007. godine isplaćivala se u mesečnim iznosima od 42.658 dinara u opštini Pirot, pa do 3.439.467 dinara u opštini Kladovo. Podsećamo narodne poslanike i građane Srbije da se navodno nalazimo u postupku decentralizacije Srbije i posebno u postupku ravnomernog razvoja, pre svega marginalnih opština. Opštine koje sam naveo, kao i druge nepomenute na čijoj se teritoriji nalaze najveći prirodni i posebno energetski objekti naše zemlje veliki su poreski obveznici. Sada su umesto bilo kakvog stepena razvijenosti postale marginalne, siromašne i nerazvijene opštine. Sa jedne strane, najrazvijeniji elektroenergetski objekti, sa druge strane, nerazvijene opštine.
Navedene opštine, kao i granične opštine istočne Srbije usled brojnih geopolitičkih i internih razloga zaostaju u razvoju već nekoliko decenija, uz izrazite depopulacione procese koji ukazuju na ozbiljnu pretnju u budućnosti.
Dosadašnji kapaciteti opštinska istočne Srbije, uprkos činjenici da se u njima nalaze najkrupniji energetski objekti naše zemlje nisu bili u stanju da iskoriste potencijalne sirovine, bilo da je u pitanju voda, ugalj, nafta, prirodni gas ili nešto drugo. Umesto toga, došlo je do stvaranja velikih poreskih obveznika koji su državna i javna preduzeća, dok je opštinama prepušteno da žive kako znaju i umeju. Zavisiće uvek od nekog centra moći, bez osnovnih poluga razvoja u svojim rukama, opštine jugoistočne Srbije doživele su tešku demografsku i posledično tome, ekonomsku deklinaciju zbog nedostatka politike regionalnog razvoja, uz ogroman egzodus i starenje stanovnika te istočne Srbije.
Poslanička grupa PUPS smatra da ministarstvo i Vlada moraju Zakonom o plaćanju i usmeravanju sredstava naknade za korišćenje dobara od opšteg interesa u proizvodnji električne energije, nafte i prirodnog gasa, odnosno renta, da stvore konstituisanu obavezu plaćanja te naknade koja se ne bi isplaćivala budžetima lokalnih samouprava, već direktno mesnim zajednicama koje su pogođene tom eksploatacijom.
U eri navodne decentralizacije Srbije, značajnog smanjenja transfernih sredstava iz Republike prema opštinama i gradovima u okruženju otpuštanja radnika iz administracije i javnih preduzeća u okruženju, značajnog smanjenja izvora sredstava lokalnih samouprava, kroz novi set zakona o zaštiti životne sredine i održivom razvoju, ovim zakonom se, čini mi se, stvara jedan težak udar na izvorna sredstva lokalnih samouprava, plus hidroelektrane, uz rudnike, uz elektroenergetske objekte.
Sve bi to dovelo do značajnog pogoršanja statusa jedinica lokalne samouprave i još teže platno bilansne situacije tih istih. Da li je potrebno reći da bi izostanak prihoda kojima su rešavani komunalni i infrastrukturni problemi u mesnim zajednicama i lokalnim sredinama doveo do nezadovoljstva, neartukulisane reakcije stanovništva, a uz sve to i do daljih štetnih posledica koje bi nastale nepoštovanje ovih odluka.
Mere za zaštitu životne sredine u oblasti rudarstva i elektroenergetike su delom regulisane u zakonu iz ekologije, a ne smeta da se ovim zakonom utvrdi kontinuirana potreba za zaštitom, pre svega za vreme korišćenja, po zatvaranju eksploatacionih polja, mineralnih sirovina i prema njihovoj daljoj upotrebi.
Činjenica je da do sada Republike Srbija nije uspela da iskorišćenu eksploataciju na polja rekultiviše i natera korisnike da iste dovedu u pređašnje stanje iz ko zna kojih razloga. Ova obaveza ovim zakonom mora biti ne samo utvrđena, već i konačno primenjivana na sve korisnike elektroenergetskih mineralnih sirovina.
Ako se ima u vidu da su mineralne sirovine potrošno bogatstvo i da nisu obnovljiva kategorija, po našem mišljenju potrebno je da se ovim zakonom odredi pravilan i regularan pristup otklanjanju posledica po prestanku eksploatacije određenih mineralnih sirovina i nestvaranju obnovljivih izvora.
Podržavamo sva rešenja koja su data u ovom zakonu o obnovljivoj energiji. Svi amandmani podneti su od različitih političkih grupa. Treba da posluže tome da se nezaobilazni ljudski resursi iskoriste na pravi način. Navodim primer, i treba imati na umu da danas Hidroelektrana "Đerdap" proizvodi oko 7.154 gigabajta sati električne energije, što je još uvek svrstava među 100 najuspešnijih privrednih objekata Evrope, kao i to da bi se po osnovu rente iz hidroelektričnih kilovat sati svim opštinama koje sam naveo, a njih je 36, trebalo da se isplati svega oko 300 miliona kilovat časova, što je smešno malo u odnosu na ovako veliki prihod.
Trideset šest opština jugoistočne Srbije, kao i opštine u drugim delovima Srbije u kojima se nalaze važni energetski objekti naše zemlje podržale su amandman koji treba da reguliše pitanje rente. On bitno odražava platno-bilansnu situaciju tih marginalnih opština. Logično bi bilo da ovaj amandman podrži i Republika.
Poštovani gospodine ministre, ukoliko vi deklarišete ovaj amandman u novi zakon o enenergetici, što i jeste najava i time vratite rentu najsiromašnijim marginalnim opštinama Srbije, najsiromašnijim građanima u mesnim zajednicama, onda ste poslali lepu, jasnu i dugo očekivanu poruku da se ispravlja nepravda i vraća renta onima koji su ostali bez zemlje, bez zanimanja i bez prihoda. Vraća im se i dostojanstvo i pravo na egzistenciju dostojnu čoveku.
Gospodine ministre, verujem u vas, verujemo u vaša dela. Znamo da ste vrlo odgovorni u izvršavanju planiranog i dogovorenog i u ime građana iz 36 opština istočne Srbije molimo vas da renta bude regulisana kako zakon promoviše.
S druge strane, podneli smo veliki broj amandmana na koje očekujemo vaše rešenje. Amandmane imaju pre svega zadatak da tehnički unaprede određena rešenja koja su u zakonu predložena. Mi ćemo u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala.

Narodni poslanik Bajram Omeragić ima reč. Izvolite.

Poštovani ministre, poštovani narodni poslanici, želim danas da kažem nešto što sam više puta govorio u ovom parlamentu, s obzirom da govorimo danas o energetici, o jednom ključnom zakonu. Želeo bih da ukažem na jednu stvar za koju smatram da u regionu Sandžaka bi mogli da uradimo jednu značajnu stvar i u energetskom i u industrijskom i u infrastrukturnom smislu, a to je  da država obrati pažnju i uloži napor, finansije da se proširi kapacitet rudnika Štavalj, s obzirom da onoliko koliko sam upoznat, sva istraživanja koja su rađena pokazuju da ovaj rudnik može da proširi kapacitet i da može da bude jedna vrlo važna energetska osnova za razvoj celokupnog regiona Sandžaka.
U tom smislu država mora da stavi u prioritet ovu vrstu investicije, a ponukan sam na ovu diskusiju i prekjučerašnjom izjavom gospođe Angele Merkel, koja je ovih dana govorila u Nemačkoj o potrebi intenziviranja gašenja nuklearnih elektrana u Nemačkoj i nešto što je bila i politika EU, da se i prema termo-elektranama zauzme jedan stav, da se u njih ne ulaže, upravo ovo što se dogodilo u Japanu, juče je gospođa Merkel rekla da će Nemačka ponovo početi da ulaže u razvoj termoelektrane. Mislim da je većina medija to prenela, čak i štampani mediji.
Mislim da je to signal i za nas. Rudnik Štavalj je jedna šansa. Pozivam Vladu Republike Srbije da onako kako je to uradila prema rudniku i prema Boru sa 130 miliona, da proceni šta je to potrebno da se uradi da se ovaj kapacitet tamo poveća. On će uticati i na industrijalizaciju ovog regiona i na obezbeđenje energije i na zapošljavanje.
Kada negde uputite neku investiciju, to je uvek dobra poruka, što bi se reklo good mesagge za one druge investitore koji tu trebaju da dođu. Zato apelujem na Vladu da po receptu Bora krene u jedan projekat investiranja u Štavalj, jer je to opravdano, a to zaslužuje ovaj kraj, građani Sjenice, Štavlja i Sandžaka.
Na ovu ideju se nadovezuje nešto što je inače posao i nadležnost ministra Mrkonjića, a to je da kroz Štavalj prolazi put Tutin – Novi Pazar - Sjenica – Aljinovići, koji, kao što znate, ratifikovali smo ugovor sa Turskom od 30 miliona evra. Iako je prošlo dve godine, ni dan danas nismo taj put počeli da rekonstruišemo. On prolazi kroz Štavalj i direktno je povezan sa ovom pričom. Koristim priliku da tražim od Vlade Republike Srbije i nadležnog ministra Mrkonjića, da ako do sada nismo mogli to da lokalizujemo, gde je konačno taj problem, bilo je nadležno Ministarstvo NIP, pa posle neko drugo, ekonomije, pa infrastrukture, pa Putevi Srbije, da lokalizujemo problem, rešimo.
Imam i praktičan problem. S obzirom da vi imate čitavu Srbiju, imate mnogo puteva, mnogo mostova, mnogo železnica, predlažem vam, to je i praksa svuda u svetu, ako imate ministra bez portfelja, da se taj posao rekonstrukcije dodeli da ministar bez portfelja, Sulejman Ugljanin, u Vladi se bavi ovim poslom, s obzirom da može da posveti veliko vreme ovoj investiciji.
To bi bilo jako značajno, da ovaj posao dovedemo do kraja, jer to je zapravo jedina investicija koja je krenula prema Sandžaku, a ni nju ne možemo jednostavno, zbog birokratskih i nekih drugih razloga, da dovedemo do kraja. Ovo je druga godina, pa apelujem da jednostavno to uradimo.
Naravno, na ovu priču odnosi se i novo ministarstvo, mnogo puta govorim, iako krenemo prema investiranju, pa se nadam da posle Bora, Štavalj treba da bude jer građani Sjenice i Štavlja su isto građani kao i građani Bora i država Srbija mora da misli kao i o Sjenici, tako i o Boru, tako i o drugim delovima Srbije, da jednostavno onih 20 i nešto kilometara pruge od Raške do Novog Pazara koji stoji već, kako to obično kažem, taj voz putuje tih 20-ak kilometara, s obzirom da je Raška dobila prugu pre 100 godina, taj voz ravno 100 godina putuje prema Novom Pazaru.
Ponovo tražim od gospodina Mrkonjića i Vlade Republike Srbije da vidi CIP, postoji idejni projekat, postoji ta ideja, čak je i eksproprijacija urađena pre gotovo 30 godina, da i ono malo privrede što imamo u Novom Pazaru olakšamo njima jer je transport železnicom najjeftiniji transport, a tu bi i zaokružili tu priču ako bi intenzivirali ove radove jer bi verovatno i deo izvoza i plasmana uglja išao preko te buduće železničke stanice u Novom Pazaru i tako bi napravili neku priču da građani Sandžaka dobiju nadu da su ravnopravni sa drugim delovima Republike Srbije, jer je to jedinstven primer da nemamo nikakvu investiciju, ni stranu ni domaću u regionu Sandžaka.
Podržaćemo ovaj zakona kao što smo podržali ratifikacije onog ugovora gde smo obezbedili sredstva za Bor, gde smo obezbeđivali zaduženja za druge delove Srbije. Građani Sandžaka očekuju da se krene u jedan praktičan posao, s obzirom da podržavamo investiranje u sve delove Srbije, da to uradi Vlada i prema Sandžaku, u ovom slučaju prema Novom Pazaru, Sjenici, Tutinu i drugim delovima.

Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, najpre, gospodine ministre, jasno sam čuo da govorite o Zakonu o energetici. Devedeset pet posto ovoga o čemu govori gospodin Omeragić nema apsolutno nikakve veze sa Zakonom o energetici, eventualno ima veza sa Zakonom o rudarstvu ili za Zakonom o Vladi i ministarstvima. Čuo sam da treba vi prenesete ovlašćenja na gospodina Ugljanina, koji nema svoj resor, ali vodi Kancelariju za razvoj nedovoljno razvijenih područja. To je, manje više, uobičajen folklor da u skupštini vi vaše koalicione dogovore ili razgovore vodite u načelnim raspravama o ovako važnim zakonima. Teško da se u narednih godinu dana, do izbora, može očekivati druga praksa.
Vratio bih se na zakon. Dva ili tri dana je u ovom parlamentu trajala ozbiljna rasprava o ovom zakonu na Odboru na industriju i juče na javnom slušanju. Želeo bih da zahvalim vašim saradnicima u ministarstvu koji su u tome učestvovali. To je retka praksa u Srbiji. Mislim da treba svaki put pohvaliti takvo ponašanje Vlade, odnosno ministarstva koje je spremno da izađe u susret ovom parlamentu i da, prosto, otvoreno razgovara o svim mogućim problemima koji prate usvajanje i implementaciju zakona.
Ima dosta problema kada je u pitanju ovaj zakon. Neću ulaziti u neka preterana konkretna rešenja, o tome ćemo govoriti u raspravi u pojedinostima. Vaše ministarstvo i vi, kao i gospodin Škundrić, koji je vodio onaj deo ministarstva koji je sada vama zapao u resor, imaju ogromne probleme u ovoj oblasti. Praktično imate jedan značajan deo privrede ili ekonomije koji ne možete direktno da kontrolišete preko ministarstva, praktično je u rukama ili javnih preduzeća i državnih preduzeća s jedne strane i sa druge strane ograničen, normiran čitavim nizom međunarodnih ugovora koje imamo tom ozbiljnom zavisnošću koju imamo u uvozu i trgovini energentima pre svega, kada su u pitanju prirodni gas, a onda i nafta i derivati i derivati nafte. Zbog toga ovaj zakon, bez obzira na tu neku liberalnu orjentaciju koju ima na svom početku, čitav niz ovih problema nije uspeo da reši. To sami navodite i priznajete na nekoliko mesta u obrazloženju. Neki drugi zakoni koje imamo, pre svega Zakon o javnim preduzećima i Zakon o javnim nabavkama, makar u ovom trenutku, ne dozvoljavaju potpunu liberalizaciju tržišta i nešto što bi u krajnjoj liniji bio apsolutni interes krajnjih potrošača, odnosno građana.
Čini mi se da zakon sve vreme pokušava da lavira između tog jednog interesa koji se uobičajeno naziva državni interes ili javni interes obično vezivan za Vladu, ministarstva i javni sistem javnih preduzeća. Sa druge strane, ono što dolazi kao norma ili kao zahtev EU koja se pre svega posmatra kao neka tehnička obaveza bez preteranog povezivanja sa onim koristima koje bi to imalo za našu privredu i građani, s treće strane, taj interes građana koji se posmatra u svetlu ovih problema o kojima sam govorio, odnosno te potrebe da se sačuva postojeći položaj javnih preduzeća.
U ovom načelnom izlaganju ću govoriti o najvećim problemima u tim oblastima. Nema nikakve sumnje da je najveći problem energetskog sektora u ovom trenutku prirodnim gasom odnosnom pozicija i upravljanje još uvek javnim preduzećem "Srbijagas".
U ovom, manje više, tehničkom obrazloženju zakona kada govorite o tome kako su nekad veliki sistemi deljeni na čitav niz manjih kompanija ili zavisnih društava u okviru većih javnih preduzeća. Govorite o preduzeću "Srbijagas", koje je nastalo podelom stare NIS, kao javno preduzeću koje je osnovano za obavljanje delatnosti transporta prirodnog gasa skladištenja prirodnog gasa, distribucije prirodnog gasa, trgovine gasom i trgovine gasom radi snabdevanja tarifnih kupaca. Iako je to i dalje kor delatnosti, osnovna delatnost "Srbijagasa" i vi i ja znamo da se "Srbijagas" poslednjih nekoliko godina mnogo više bavi drugim pitanjima odnosno drugim delatnostima, onima za koje njegov sadašnji menadžment, koji predvodi gospodin Bajatović veruje da može da donese jedinu zaradu, s obzirom da na osnovnoj svojoj delatnosti "Srbijagas" pravi ogromne gubitke.
Znate da je trenutno stanje kreditnih obaveza "Srbijagasa" nakon poslednje garancije koju smo dali pre nekoliko dana oko 600 ili nešto iznad 600 miliona evra, da "Srbijagas" ima ogroman akumuliran gubitak i da poslednjih nekoliko godina formalno ne pravi gubitak, odnosno ne iskazuje ga zbog toga što se napravi kao gubitak u poslovanju formalno pokriveno kreditom koje uzima "Srbijagas" za koji garantuje ova skupština odnosno budžet Republike Srbije i koje će i po samom priznanju direktora "Srbijagasa", kao i prethodne kredite, na kraju plaćati građani Srbije odnosno budžet Srbije.
"Srbijagas" je došao u tu situaciju da masovno ili redovno uzima kredite za refinansiranje. To je jedna gotovo bezizlazna situacija, začarani krug, u kome se vrlo često nalaze i naši građani koji su neprekidno u tom sistemu dozvoljenog minusa, pokrivanja troškova koja domaćinstvo ima i onda kreditom za refinansiranje toga. Građani, manje više, znaju da tom problemu nema kraja. Ono što važi za kućne budžete ili privatne budžete na kraju mora da važi i za "Srbijagas" osim što su relacije i veličine neuporedive. Današnji dugovi i gubici "Srbijagasa" su na onom nivou koji je država dobila kao najbolju ponudu za većinski paket akcija "Telekoma Srbije".
Dakle, najvrednije srpske javne kompanije koju imamo u ovom trenutku, jedno preduzeće, javno preduzeće, koje je osnovano da bi zadovoljilo neku drugu vrstu potreba, potreba građana, koje funkcioniše na taj način, praktično je za ovih nekoliko godina pojelo sve ono što je kapitalna vrednost, recimo, Telekoma Srbije.
Neće biti da su takve stvari proizvod sticaja okolnosti. Makar u poslednje tri godine bilo je toliko pogrešnih i političkih i ekonomskih odluka, kada je u pitanju upravljanje ovim preduzećem. To je važno sa aspekta države i sa aspekta vašeg ministarstva. Konačno i ovaj zakon se delimično, zapravo, vrlo iscrpno, bavi pitanjem tržišta gasa i svih učesnika na njemu, predviđajući i neke vrlo važne izuzetke, koji u narednih nekoliko godina treba da zaštite, praktično, postojeću situaciju Srbijagasa.
Problem sa Srbijagasom je što on, zapravo, iako to formalno jeste, nije u suštini, kako bih rekao, domaće, odnosno vladino preduzeće. On u svim svojim delatnostima zavisi od tzv. partnera koji ima, a to je ruska strana.
Na nekoliko mesta govorite i o realizaciji energetskog sporazuma sa Rusijom, odnosno izgradnji podzemnog skladišta Banatski Dvor. O tome smo nekoliko puta ovde govorili. Nadam se da ćete vi u ovim odgovorima na pitanja koja vam ovde postavljamo, delimično odgovoriti.
Vi znate da se Srbijagas, u preduzeću Podzemno skladište Banatski Dvor, nalazi u gotovo nemogućoj situaciji, da ima preko 99% vlasništva, odnosno unete imovine, ne novčanog kapitala, da sa druge strane, ruska strana do ovog momenta ima, čini mi se, 28.000 praktično minimalnog osnivačkog kapitala unetog preko svoje kompanije Gasprom-germanija, zavisnog društva u Nemačkoj. Sa druge strane, prilikom punjenja skladišta, pripremanja skladišta za ono što je njegova osnovna svrha, naša strana, Srbijagas, Vlada Srbije, apsolutno zavisi od tog istog partnera u preduzeću Banatski Dvor, a to je Gasprom, odnosno Gasprom-eksport, od koga se na kraju kupuje gas. Da ne pominjemo da u Upravnom odboru Banatskog Dvora podzemnog skladišta, ruska strana sa tako malim kapitalom ima većinu u upravljanju. Ima tri člana, za razliku od naše strane koja ima samo dva člana.
O problemu Jugorosgasa, njegove pozicije na tržištu, te potpune anomalije koja postoji smo toliko puta govorili. U obrazloženju zakona se jednom sumarnom rečenicom kaže – delatnost transporta prirodnog gasa obavlja još Jugoros gas a.d. Beograd.
Gospodin Banjac je na ovim prezentacijama predstavljao, praktično, sve kompanije koje se nalaze u energetskom sektoru, pominjući i Jugorosgas, iz čega bi oni koji malo manje prate situaciju, mogli da zaključe da je Jugorosgas domaća kompanija. Ona, naravno, to nije. U većinskom je vlasništvu, pogotovo pod većinskom operativnom kontrolom ruske strane. Uz čudnu svojinsku strukturu, to je kompanija koja je prošle godine bila deveta po uspešnosti u Srbiji, što je divno, ali nije mnogo ni teško, s obzirom šta radi ta kompanija. Ona praktično samo zaračunava naknadu, odnosno proviziju između 4%-5% na svu količinu uvezenog prirodnog gasa u Srbiju iz Ruske Federacije. Taj iznos, odnosno čist profit je prošle godine bio negde oko 20 miliona evra, čini mi se, sa 10 ili tek nešto više zaposlenih.
Kada gospodin Bajatović svaka tri meseca ima potrebu da teroriše javnost novom najavom zahteva za poskupljenje prirodnog gasa, nakon čega Vlada obično postupi kao spasilac i kaže građanima da neće biti poskupljenja, uvek posle sedam dana u ovaj parlament stigne novi zahtev za davanje garancije za kredit, da bi se ta razlika u ceni pokrila. U čitavom tom galimatijasu, gospodin Bajatović vrlo često govori o tome, da je ona krajnja cena po kojoj Srbijagas direktno ili preko drugih učesnika na tržištu prodaje prirodni gas kupcima, daje za 15%-20% jeftinija od one cene po kojoj se zapravo uvozi.
Ovih 4%-5% - ukinite konačno tog posrednika, ukinite Jugorosgas. Dovedite do kraja onu policijsku istragu o kojoj govorio predsednik vaše partije i ministru unutrašnjih poslova pre dve i po godine, pa će građani nekako lakše podneti taj teret. Ili da plaćaju skuplji gas, ili da plaćaju te rate kredita za Bajatovićevu holding kompaniju kojom uspešno rukovodi i kojom će rukovoditi i nakon što se sprovede ta velika ideja profesionalizacije i departizacije javnih preduzeća, kojoj se on doduše, vrlo otvoreno i javno protivi.
Mi smo, mislim, dve i po ili tri godine u ovom parlamentu stalno insistirali na ključnom pitanju – kolika je uvozna cena gasa? Jasno je da Srbijagas pravi gubitke zbog toga što prodaje po ceni koja je niža od one po kojoj kupuje. Za nas je pitanje – kolika je uvozna cena i zašto je ona tolika.
Gospodin Bajatović je pre nekoliko dana konačno priznao kolika je ta cena. Ona je nešto iznad 500 dolara za 1.000 kubnih metara gasa. Odnosno, 500 plus različite vrste drugih naknada. Pretpostavljam i ove naknade, odnosno provizije koje se plaćaju Jugorosgasu za ugovorenu, odnosno uvezenu količinu.
Ta cena je i dalje znatno iznad cena koje važe za druge kupce ruskog gasa u Evropi. Možete da pogledate nekoliko kategorija, pošto smo već navikli na klasične argumente povodom ovih pitanja. Znatno je niža cena i u zemljama u okruženju. Za neke od njih možete da kažete da imaju posebne političke odnose sa Rusijom i da je to zbog toga tako. Za neke ne možete da kažete, kao što je recimo slučaj sa Litvanijom, ili kao što je slučaj Ukrajine, u jednom trenutku, kao što je i delimičan slučaj Belorusije koja ima sve komplikovanije odnose sa Rusijom.
Zemlje u okruženju uglavnom plaćaju nižu cenu uvoznog gasa od Srbije. Ne mnogo, za nekoliko procenata, ali ipak nižu cenu. Da ne govorimo o zemljama EU, pre svega, o Nemačkoj koja ima specifične odnose sa Rusijom. Partner je u čitavom nizu energetskih projekata. Njihova cena je za 30% ili 40% niža nego ona koju plaćamo mi.
Na ovom pitanju ne možete da kažete da su to tržišni odnosi, pošto ništa u našem odnosu sa Rusijom, i u političkim i u ekonomskim odnosima, nije uspostavljeno na tržišnim osnovama. Mislim da nema potrebe da bilo koga ovde u to posebno ubeđujemo, a pogotovo nakon ovih nekoliko primera koje sam naveo, na koji način ruska strana, protiv koje mi inače nemamo ništa protiv, imamo samo protiv kako se ponaša naša državna politika i oficijelna javna ekonomija. Dakle, na koji način učestvuju na tržištu i u čitavom nizu sektora ostvaruju neku vrstu ekstra profita.
S druge strane, neko iskustvo iz te saradnje sa Ruskom Federacijom su vrlo pozitivne. Ono što se desilo na NIS-om, bez obzira na to koliko smo primedbi imali na način privatizacije NIS-a, ono je odlično iskustvo – kako privatni kapital i privatno upravljanje, korporativni pristup može jednu kompaniju koja je u poslednjim godinama pravila 100-150 milina evra gubitka tokom godine, da dovede u situaciju da u prošloj godini ima oko 160 miliona evra profita.
Nažalost, ova država i njeni građani neće mnogo videti od tog profita, kroz raspodelu onog dela dividendi koji nam pripada na osnovu tog zadržanog vlasništva od 21%-22% koliko je to danas, zbog toga što taj novac ide, uglavnom, na pokrivanje ranije napravljenih gubitaka, što je i obaveza prema Zakonu o privrednim društvima, a koji obavezuje i tu kompaniju.
Taj slučaj NIS-a ipak pokazuje kakva je razlika kada upravljaju vrhunski međunarodni stručnjaci, u ovom slučaju ruski, i kada upravljaju partijski postavljeni
direktori javnih preduzeća, koji ne moraju sami po sebi biti problem. Problem je kada dođete da upravljate tako velikom kompanijom, a ključna referenca vam je – ja mislim, mnogo manje visoka politička pozicija u partiji čiji ste i vi član, a mnogo više to što se u biografiji zove obrazovan i školovan za upravljanje velikim sistemima. I sa ovim novim bolonjskim sistemom nisam čuo da postoji relevantna škola u ovoj zemlji koja obrazuje ljude za tu vrstu sposobnosti, odnosno tu vrstu veština.
Da ne preterujem, iz načina na koji se opstaje na tom mestu, teško da možete da nađete nekog drugog direktora koji će napraviti tolike gubitke i tolike probleme, a da je sa druge strane, toliko moćan - izgleda da postoji nekakva nauka o velikim sistemima, ili makar korišćenju rupa u ovom našem velikom sistemu i opstajanja na pozicijama koje su na taj način dobijene.
Još nekoliko stvari u ovoj načelnoj raspravi. Neću završiti nekoliko minuta pre roka, žao mi je zbog toga, ali šta da radimo. Zakon uvodi i kategoriju operativnih rezervi. Pre svega, kod naftnih derivata, ovlaš spominjući onu drugu kategoriju koja se zove – obavezne zakonske rezerve. Samo bih želeo da razjasnimo tu situaciju i kakva je ta situacija.
Znate da imamo problem nakon prodaje, odnosno gubitka većinskog vlasništva u bivšem akcionarskom društvu NIS. Država Srbija sa aspekta propisa EU u ovom trenutku, ne može u svakom trenutku da garantuje obavezne rezerve za 90 dana prosečne potrošnje. Kakva je situacija oko toga, pošto se ovaj član zakona odnosi na obaveze koje imaju učesnici na tržištu, da drže rezerve koje su dovoljne za 15 dana, čini mi se u zakonu, i koje treba da se drže odvojeno od obaveznih zakonskih rezervi? Da li mi u ovom trenutku i mamo rezervu nafte i naftnih derivata za 90 dana? Da li imamo takve rezerve za prirodni gas, s obzirom na to da sada jeste jul i ovi energetski zakoni se obično u leto usvajaju, ali uskoro će zima, izborna zima u Srbiji i vrlko je važno kako ćemo je dočekati, u tom smislu energetske stabilnosti, odnosno energetske efikasnosti?
Konačno, na samom kraju zakona, pretpostavljam zašto se to radi, da bi zakoni lakše prošli i Ministarstvo finansija i sve one druge koji ga ocenjuju sa tog aspekta koštanja, kaže se da ovaj zakon neće proizvesti nove troškove u budžetu Srbije. nisam potpuno siguran u to i mislim da moramo da promenimo pristup i da govorimo o tome koliki će zapravo realan trošak biti. Javna preduzeća će, kada počne puna implementacija ovog zakona, naročito kada počne implementacija ove izmene zakona, koju očekujemo krajem ove i početkom sledeće godine, sa aspekta unošenja novih pravila EU, ipak koštati. Javna preduzeća neće moći da opstanu u sadašnjoj situaciji, neće moći da koriste otvoreno monopolski položaj, ili makar decenijama ustanovljavanu dominantu poziciju na tržištu i to će na kraju ipak biti trošak za ovu državu. Njihovi gubici će morati da se pokrivaju ili neposrednom subvencijom iz budžeta ili davanjem kredita za koje će opet budžet, odnosno Republika Srbija davati garancije. O tome moramo da vodimo računa. Ipak u ovoj zemlji sazreva ta svest, da građani razumeju, da kada država nešto plaća zapravo, oni plaćaju. To je ono što je kljuni problem.
Na samom kraju, vi ste, kada ste govorili o velikim infrastrukturnim objektima ili kapacitetima koji će biti izgrađivani govorili i o tome da će na tim projektima biti velika prilika za angažovanje domaće industrije, domaće operative, kako obično voli da kaže vaš kolega ministar, ne kolega inženjer, Oliver Dulić, koji vodi taj sektor građevinarstva. Nisam siguran da će to biti tako, pre svega, zbog kapaciteta koji ima naša industrija u toj oblasti, a sa druge strane i zbog pravila EU, koja nas obavezuju. Mislim da o tome moramo da vodimo računa. Mi praktično do kraja ove ili sredine sledeće godine moramo da ukinemo sve vrste povoljnijeg položaja, preferencijala koje dajemo domaćim preduzećima i to je možda loša vest za ljude koji rade u domaćem građevinskom sektoru.
Mislim da nije to toliko loša vest, da ta iluzija o tome toliki sektor može u ovim okolnostima da opstane, treba konačno odbaciti, ali mislim da je to dobra vest za građane ove zemlje, pogotovu kada vidimo koliko su projektovani i na kraju plaćane razlike u ceni za različite infrastrukturne objekte, pa i onima kojima se vi bavite, ako poslušate ambiciju gospodina Omerovića, uskoro će vam jedan deo resora uzeti ministar bez portfelja, odnosno bez resora, ali čak i takvi oksimoroni su u Srbiji i srpskoj politici, očigledno mogući i realni, pa se nadam da se to neće učiniti, odnosno da ta vrsta kupovine koalicione lojalnosti neće pobediti, makar u ovih poslednjih nekoliko meseci i makar na ovom zakonu. O nekakvim detaljima o čitavom nizu pitanja koja su vezana za proizvodnju električne energije, korišćenju obnovljivih izvori, pretpostavljam da ćemo govoriti u nastavku rasprave, a pogotovu u raspravi u pojedinostima. Hvala.

Narodni poslanik Arsen Đurić ima reč.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas raspravljamo o jednom veoma važnom strateškom zakonu, Zakonu o energetici. Pre nego što otpočnem raspravu o samom zakonskom predlogu moram u nekoliko rečenica da se osvrnem na to šta je u oblasti energetike urađeno u periodu od 2004. do 2008. godine, za vreme vlade Vojislava Koštunice, kada je sektorom energetike upravljala DSS.
U tom periodu su stvoreni svi pravni institucionalni, strateški okviri, za kompletnu reformu sistema energetike. Donet je Zakon o energetici, usvojena Strategija razvoja energetike do 2015. godine, program sprovođenja Strategije, Nacionalni akcioni plan za gasifikaciju. U tom periodu potpisan je Ugovor o osnivanju energetske zajednice, kojim je Srbija već 2005. godine postala član Evropskog energetskog sistema. Takođe, u tom periodu je osnovana i počela sa radom Agencija za energetiku, kao jedno nezavisno, regulatorno telo, koje se bavi kontrolom primene propisa i pravila u oblasti energetike, obezbeđivanju redovnog snabdevanja krajnjih kupaca energijom, uz njihovu zaštitu i obezbeđivanje ravnopravnog položaja. Dakle, sprovedena je jedna sveobuhvatna i kompletna reforma u sektoru energetike i stvoreni preduslovi za razvoj energetike, kao jedne strateški važne privredne grane.
Od formiranja nove Vlade 2008. godine, energetska politika se sprovodi tako što se u velikom broju slučajeva ne poštuje strategija razvoja energetike do 2015. godine i ne poštuje se program sprovođenja te strategije.
Kao jedan od primera nepoštovanja tih dokumenta i netransparentnosti navešću sporazume i ugovore koji su potpisani sa određenim državama i stranim kompanijama kojima se daje pravo za izgradnju mini hidroelektrana u Srbiji i to ne bi bilo sporno da se tim sporazumima njima ne daje ukupna, odnosno sva energija koja se proizvede u tim elektranama, a samim tim i svi bonusi koji to podrazumevaju, koji se dobijaju putem zelenih sertifikata i povlašćenih subvencionisanih plaćanja, tako da Srbija kao potpisnica Kjoto sporazuma može doći u problem kada bude morala da ispunjava uslove o procentualnom učešću energije iz obnovljivih izvora u ukupnoj potrošnji. Posebno zabrinjava činjenica da tako olako predajemo svu energiju koja se proizvodi iz obnovljivih izvora stranim državama i kompanijama a da pri tom nismo napravili preciznu mapu sopstvenih potencijala i definisali naše interese i mogućnosti za izgradnju te vrste izvora energije.
Mi smatramo da je neophodno da se u najkraćem mogućem roku izgradi kompletna dokumentacija za sve naše potencijalne hidroelektrane, kako bi one koje su najprofitabilnije počele da se grade što pre, ali u sopstvenoj režiji, znači, kako to rade i sve druge države koje odgovorno razmišljaju o svojoj budućnosti.
Dakle, kao što sam već rekao 2004. godine je usvojen Zakon o energetici koji je uspostavio pravne okvire za reforme u srpskoj energetici i prilikom primene tog zakona u praksi uočeni su određeni nedostaci tako da je već 2006. godine formirana Radna grupa sa zadatkom da pripremi izmene i dopune Zakona kako bi ti nedostaci bili otklonjeni. Radna grupa je odradila svoj posao, napravila predloge i vi ste u ovaj zakon ugradili najveći deo tih njihovih predloga i primedbi. Međutim, ono što je apsolutno ne shvatljivo je da vam je trebalo tri godine da ovaj zakon dostavite Narodnoj skupštini na razmatranje.
Takođe, direktive EU na koje se pozivate u obrazloženju ovog zakona su usvojene 2009. godine i od tada su prošle pune dve godine, tako da ta sporost sa kojom vi donosite ovakav važan i bitan zakon je potpuno neshvatljiva i neprihvatljiva. No, to nije slučaj samo sa ovim zakonom, ova Vlada od svog formiranja zakasnelo reaguje posebno u uslovima ekonomske krize sa svim svojim merama koje bi trebale da spreče negativne efekte i posledice te krize. Te mere su uglavnom bile ne adekvatne i zakasnele i ne čudi podatak da se nalazimo na samom dnu evropske lestvice, gotovo po svim kriterijumima. Imamo najniže plate u Evropi koje su manje za sto evra nego 2008. godine; imamo penzije koje su manje 40 evra nego 2008. godine; u poslednje tri godine oko 400 hiljada ljudi je ostalo bez posla; imamo pad industrijske proizvodnje, drastičan pad životnog standarda; prekomerno zaduživanje države za oko četiri milijardi i ta sredstva su uglavnom potrošena za pokrivanje budžetskog deficita i to su rezultati rada ove vlade u prethodne tri godine. No, naravno mislim da će građani umeti to da odmere i da procene na nekim narednim izborima.
Lično smatram, a i vi ste to u obrazloženju Zakona naveli, jer ste u obrazloženju više govorili o zakonu iz 2004. godine nego o ovom zakonu, da je osnov ovog zakona upravo Zakon o energetici iz 2004. godine, sa svim primedbama i predlozima koje je Radna grupa predložila. Mi u tom delu nemamo posebnih primedbi i to je za nas prihvatljivo. Međutim, u ovom tekstu postoji dosta pojmova i uslova koji nisu precizno definisani i izazivaju određene dileme a takođe postoji i opterećivanje odnosno, produžavanje nekih rokova i komplikovanje određenih administrativnih procedura. Mada u obrazloženju zakona piše suprotno da se ovim zakonom eliminiše te procedure, međutim one se ovim zakonom komplikuju i produžavaju. U narednom delu diskusije govoriću o tome.
Evo da krenemo redom – u članu 13. se navode energetske delatnosti i energetske delatnosti koje su od opšteg interesa i tu je u odnosu na važeći zakon predloženo da se proizvodnja električne energije više ne smatra delatnošću od opšteg interesa.
U obrazloženju takvog predloga i takve vaše odluke stoji da je to ispunjavanje direktive Evropske unije i usklađivanje našeg zakona sa tim direktivama. Lično smatram da Srbija u ovom momentu nije spremna da električnu energiju izbriše sa liste delatnosti od opšteg interesa, odnosno da nismo spremni za tu vrstu tržišne utakmice i mislim da bi prilikom donošenja zakona, ne samo ovog, nego i svih drugih zakona prvenstveno trebali da vodimo računa o ekonomskim interesima naše države, a tek kasnije da ispunjavamo određene uslove koji se pred nas postavljaju.
Dalje, u članu 18. vi pravite razliku između operatora i distributivnog sistema električne energije i prirodnog gasa, pravite razliku između onih operatora koji imaju manje od 100.000 krajnjih korisnika i onih koji imaju više.
Mi smo predložili amandmanom da se taj član zakona briše, jer smatramo da pravila i uslovi iz ovog zakona treba da važe za sve operatore jednako, bez obzira na broj krajnjih kupaca, mi smo predložili da se odredbe članova 15. i 17. zakona ne odnose na one koji imaju manje od 100.000 kupaca, ali mislimo da svi treba da konkurišu i da rade pod istim uslovima i to smo amandmanom koji smo podneli i predložili.
Ono što je posebno interesantno, to je status povlašćenog proizvođača. Naime, u dosadašnjem i trenutno važećem zakonu, gornji limit da bi neko mogao dobiti status ovlašćenog proizvođača jeste da ima elektranu do 10 megavata, vi ste ovim predlogom zakona predložili da se taj limit podigne na 30 megavata i mi mislimo da to nije prihvatljivo i da je to neprimereno.
Smatramo da status povlašćenog proizvođača treba da potpiše male proizvođače kako bi se podstakla gradnja malih hidroelektrana, a ne da se stimulišu proizvođači koji grade elektrane srednje veličine, jer ukoliko bi se prihvatio ovako predložen tekst zakona da neko ko ima hidroelektranu do 30 megavata, može da dobije status povlašćenog proizvođača, to bi u značajnoj meri opteretilo finansijsku državu, odnosno krajnje korisnike koji ustvari plaćaju tu povlašćenu cenu i mi bi u narednih 12 godina morali tom proizvođaču, da po povlašćenim cenama otkupljujemo tu električnu energiju, a to su ogromni finansijski izdaci i mislimo da hidroelektrana od 30 megavata nije mala hidroelektrana, tako da smo amandmanom predložili da se zadrži izvršenje postojećeg zakona, odnosno da taj limit bude deset megavata.
Sada bi nešto rekao o ovim administrativnim procedurama, za koje ste vi u obrazloženju naveli da se ovim zakonom eliminišu još neke barijere, prepreke, da se u administrativnom smislu olakšava investitorima dobijanje određenih dozvola. Mislim da to apsolutno nije tačno. Sad ću navesti nekoliko konkretnih primera da se te administrativne procedure komplikuju i da se administrativni rokovi produžavaju. Kao prvo, rok za izdavanje energetske dozvole u važećem zakonu, taj rok u kome je Ministarstvo bilo dužno da izda energetsku dozvolu je bio 30 dana, a vi ste ovim predlogom zakona predložili da taj rok bude 60 dana. Znači, duplirali ste rok Ministarstva u kome on ima obavezu da izda saglasnost, iako svi pričamo o neophodnosti da državna administracija treba da bude efikasnija i da bolje radi. Smatramo da je neprimereno da se duplira taj rok. Predložili smo amandmanom da se zadrži postojeće rešenje, odnosno smatramo da je rok od 30 dana krajnji, optimalan i primeren i da Ministarstvo u tom roku može da izda tu energetsku dozvolu.
Zatim, zahtev za izdavanje i izmenu energetske dozvole, to je, takođe, jedna nova obaveza koja do sad nije postojala. Mi smo amandmanom predložili da ukoliko postoji potreba za izdavanjem, odnosno podnošenjem zahteva i izdavanjem izmene energetske dozvole, predložili smo da investitor nema obavezu plaćanja takse za izmenu energetske dozvole, osim nekih administrativnih taksi, koje se koriste za pokrivanje troškova administracije. Prilikom izdavanja energetske dozvole, investitor plaća određenu taksu, koja se procentualno određuje u odnosu na visinu investicije. Smatramo da nije primerno da ukoliko dođe do izmene energetske dozvole da ponovo plaća tu taksu. To zakonom nije bilo precizno definisano, pa smo mi amandmanski reagovali i na precizan način to izdefinisali.
Takođe, jedna od novina koja komplikuje tu administrativnu proceduru jeste da se uvodi obaveza za traženje saglasnosti Ministarstva za energetske objekte do jednog megavata. Ta vrsta obaveze do sad u zakonu nije postojala. Znači, preko jednog megavata Ministarstvo je izdavalo energetsku dozvolu, a do jednog megavata nije postojala obaveza da se traži bilo kakva saglasnost. Vi ste u zakonu predvideli da sad i objekti do jednog megavata moraju da traže saglasnost od Ministarstva, a bez iakakvog utvrđenog roka, odnosno obaveze Ministarstva u kom roku bi trebalo da izda tu saglasnost. Postoji mogućnost da Ministarstvo uopšte ne izda tu dozvolu i da spreči investitora da investira.
Vaše obrazloženje da se ta obaveza uvodi zbog toga da se iskontroliše da li na optimalan način se koriste kapaciteti tehnički i ekonomski, jednostavno ne stoji. Investitor koji želi da investira ogroman novac u izgradnju hidrocentrale, on će zbog sebe i svog interesa da na najoptimalniji način iskoristi sve te resurse i kapacitete koji postoje. Tako da mislimo da nije potrebno da se na taj način komplikuje ova procedura, ali smo amandmanom predložili da je taj investitor obavezan predložiti Ministarstvu na uvid projektnu dokumentaciju i da Ministarstvo u roku od sedam dana mora odgovoriti ili mu se dati mišljenje ili saglasnost na osnovu te podnete dokumentacije.
Ukratko sam naveo neke od primera na koje mi imamo primedbe. Moje kolege će kasnije, u raspravi, govoriti nešto više o tome. Naravno, podneli samo i 15 amandmana, kao poslanička grupa, a to zaista suštinski i korektni amandmani, a sve u cilju popravljanja predloženog teksta zakona. Tako da vas pozivam da do rasprave, u pojednostima, razmotrite naše amandmane i da ih prihvatite, kako bi predloženi tekst postao kvalitetniji. Hvala.

Trinaest minuta i 40 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević, izvolite.

Zahvaljujem gospođo Čomić, poštovani ministre Mrkonjiću, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku želim potpuno jasno i potpuno precizno da kažem da će poslanički klub SPS-JS u Danu za glasanje podržati Predlog zakona o energetici. Najpre, smatramo da je ovakvim zakonskim predlogom se nastavlja harmonizacija zakonodavstva našeg sa zakonodavstvom EU, a što je od izuzetne važnosti. Uvode se neka nova rešenja. O tome je već bilo reči. Nastavlja se jedna uspešna, rekao bih, reforma energetskog sektora. Ubeđeni smo da će ovaj zakonski predlog poboljšati uslove za investicije i na taj način ojačati energetske kapacitete u Srbiji.
Ovaj zakonski predlog uređuje odnose kako bi došlo do jačanja energetskog sektora i energetskog tržišta. Tačno je, on, kao što sam već rekao, predstavlja ispunjavanje preuzete međunarodne obaveze i, rekao bih, otklanja, pre svega, sve one uočene nedostatke kad je reč o važećem zakonu, koji je usvojen 2004. godine. Mi želimo da verujemo kako smo više puta mogli čuti i kako je više puta rečeno u javnosti, kad je reč o ovom zakonskom predlogu, da on zapravo predstavlja jedna krovni regulatorni okvir za razvoj energetike u Srbiji u narednih deset godina.
Ono što, takođe, želim da kažem i što smatram da je izuzetno važno, a čini mi se da su i kolege iz opozicije to potvrdile i da je vođena jedna kvalitetna javna rasprava, da je vođena rasprava i unutar Republičkog parlamenta, odnosno unutar resornog Odbora u Republičkom parlamentu. Ono što je, takođe, važno je da je, čini mi se, duži niz godina, tri godine unazad rađeno na ovom zakonskom predlogu radili eminentni stručnjaci iz zemlje, ali i iz inostranstva.
Šta je to što ovaj zakonski predlog, po našem mišljenju, konkretno donosi sa aspekta građana, sa aspekta kad je reč o građanima Srbije? mi želimo da verujemo da su to, pre svega, niže cene, a potom i veća sigurnost, odnosno stabilnost u snabdevanju energijom i energentima. Kako doći do nižih cena? Kroz otvaranje tržišta u svim energetskim sektorima. Kad je reč o dodatnom povećanju sigurnosti u snabdevanju, ubeđeni smo da ćemo do toga doći uvođenjem obaveznih i, kao što je već, između ostalog, bilo reči, operativnih rezervi nafte i goriva i uvođenjem kontrole i boljeg kvaliteta goriva u Srbiji.
Ovaj zakonski predlog, po našem mišljenju, poboljšaće i urediti tržište gasa u Srbiji i garantovati veću sigurnost korisnicima. Najvažnija novina kada je reč o trgovini gasom je pravo pristupa trećeg i to jeste obaveza evropskog energetskog zakonodavstva. Mi smatramo da ovde imamo jednu ravnotežu, odnosno prihvatljiv model koji će zadovoljiti, sa jedne strane, interese evropskih partnera, ali i naše nacionalne i državne interese kada je reč o projektima koji su planirani da se realizuju kada je u pitanju snabdevanje ovim energentom.
Dakle, suštinski najvažnija novina, još jednom ću ponoviti, koju donosi ovaj zakon jeste liberalizacija svih segmenata energetskog tržišta Srbije. Sve grane energetike otvorene su za ulaganje i za jednu otvorenu tržišnu utakmicu. Mi smatramo da je to od izuzetne važnosti. Energetika pored poljoprivrede svakako jeste najisplativija grana i veoma je važno iskoristiti sve njene prednosti, kao što je važno i to da Srbija dobije efikasne kompanije u ovoj oblasti, koje će u neku ruku biti osnov za oporavak srpske privrede. Da bi došli do realizacije tog cilja, ono što je po našem viđenju neophodno jeste stvoriti mehanizme kojima ćemo eliminisati one interesne grupe, a prednost će imati struka, svakako.
Formiranjem agencije za energetiku kao nezavisnog regulatornog tela smatram da smo napravili jedan ogroman korak unapred i ogroman korak dalje u realizaciji tog cilja. Takođe, podržavamo i slažemo se da obnovljivi izvori treba da budu jedan od prioriteta i da ovaj sektor zaslužuje posebnu pažnju. Investitorima, naravno, treba garantovati veću pravnu sigurnost, a procedure za realizaciju investicija moraju biti dosta jednostavnije. To je nešto što mi takođe očekujemo od ovog zakonskog predloga.
Mislim da je u zakonskom predlogu dosta dovoljno prostora za obnovljive izvore energije, a definiše se i status povlašćenih proizvođača, kao i dodela privremenog statusa povlašćenog proizvođača koji bi investitorima trebao da omogući da obezbede kredite. To je takođe od izuzetne važnosti. Dakle, još jedan pozitivan segment, odnosno segment ovog zakonskog pregleda koji mi ocenjujemo kao izuzetno pozitivan.
Pre nekoliko dana sam imao prilike da čujem neke podatke u javnosti i imam potrebu da ih saopštim, a vi me demantujte ukoliko nisam u pravu, ali čini mi se da je to neko iz resornog ministarstva saopštio. Naime, pojavili su se u javnosti podaci koji kažu da je u Srbiji godišnja potrošnja energije 8,4 miliona tona ekvivalentne nafte, da se najviše energije troši u poljoprivredi i domaćinstvima – 40%, u industriji 32%, u saobraćaju 26%, iz domaće proizvodnje, koliko mi se čini, se obezbeđuje 58% energije, a uvozi 42% energenata, najviše tečnih goriva – 55%, gas 29% i da postoji tendencija povećanja unosa. Čini mi se da su to bili neki podaci koji su se mogli čuti u javnosti. Ne znam koliko su precizni i koliko su tačni, ali ovo sam rekao iz prostog razloga što smatram da nam je potreban zakon o racionalnijom upotrebi energije. Smatram da je to nešto što je od izuzetne važnosti.
Dakle, zakon o kojem danas govorimo, najpre u raspravi u načelu, a potom i u raspravi u pojedinostima, ubeđen sam stvara uslove i jedan osnov za bolje regulisanje oblasti energetske efikasnosti, ali potrebno je da ova oblast bude uređena posebnim zakonom. Još jednom na samom kraju želim da kažem, poslanički klub SPS – JS u danu za glasanje će podržati ovaj zakonski predlog. Zahvaljujem.