Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre i saradnici koji ste prisutni, moraću da krenem sa jednom opštom zamerkom koja se danas čula. Svi mi diskutanti koji idemo iza prvog ešalona ovlašćenih predstavnika ćemo biti u riziku da se u nečemu ponovimo.
Naravno, najveća zamerka je to šta su suštinski menjamo ili ne menjamo i to zašto smo po hitnom postupku išli kada ovo nije zaista na listi, na agendi neophodnih koraka za EU. Ovo je ispravljanje brljotina iz vremena kada je zakon donet, kada smo mi, većina koji su danas ovde govorili, sedeli u skupštinskim klupama i govorili da rešenja koja se bazičnim zakonom, koja treći put menjamo, nisu dobra. Podnosili smo amandmane i sećam se mnogih ljudi koji su tada konkretno govorili o problemima koji će se iskazati kao realni. Evo, uzmite samo stomatološku zaštitu, kada ste nekako na veksteritorijalni način, kao nekada Berlin, sklonili iz službe, gurnuli u poluprivatne osnove time što ste smanjili pravo onih koji će o trošku kao osiguranici moći da izvrše određene stomatološke pregleda, intervencije itd. Sada to vraćate i čovek mora da kaže da je to pozitivno. Ko bi rekao da je to negativno kada su problemi bili i u populaciji, a problemi kod brojnih stomatologa, sećate se već u Siminoj ulici šta je bilo, odmah posle zakona su ljudi radili za evro i po, dva, nisu mogli platu da ostvare. Čak jedan Beograd, strogi centar, jedna Simina ulica, taj dom zdravlja nije mogao da "nabavi" klijentelu koja bi platila svoje usluge. Dakle, to je korektno što ste ispravili.
No, šta nije moglo da bude ispred ove hitnosti? Ova hitnost vuče drugi elementi koji je postao pravilo ponašanja vladajuće koalicije, a to je da opozicija ima što manje prilike da čita zakon, što ga kraće čita da bi što pre predala amandmane, a onda Vlada imala priliku da te amandmane čita i najčešće mizerno na njih i odgovara.
Dakle, koliko god puta više čitate zakon, sve više možete da vidite šta se tu može amandmanski ispraviti, tako da svi mi koji smo pisali amandmane sigurno bismo i mnoge dopisali, a onda se postavlja pitanje čemu taj trud, čemu otkrivanje karata šta sve ne valja kad zakon treba sistemski da se promeni, dakle, da se zaista uradi nešto novo.
Konceptualna je razlika između opoziciji i pozicije. Konceptualnu razliku ne možete amandmanskim intervencijama rešiti. Možda ste mogli, to bi bilo i korisnije, svi bismo to pozdravili, da ste kao čovek, kao ministar koji se javnosti predstavio kao neko ko zaista želi da uzme drugi kurs u zdravstvenom sistemu Srbije, da možda pokuša da popravi nešto što je u reformskoj deceniji, koja je iza nas, upropastila na terenu ekonomije, na terenu pravosuđa, na terenu obrazovanja, ali u vrlo osetljivom segmentu, kakav je zdravstveni sistem, sistemski uništen i doveden do mnogih dubioza, pokažate i izađete i jedno bilansno stanje nam prenesete.
Zašto moramo da se uključujemo u sajtove nevladinih organizacija, da čitamo po novinama, da se raspitujemo na ovaj ili na onaj način koliko je milijardi evra za 10 godina prošlo kroz Srbiju, koliko kroz kredite, koliko kroz donacije, koliko je u šta utrošeno, koliko su neki centri trebali da budu renovirani, koliko toga nisu, koliko je para otišlo na ove ili one načine, koliko se izgubilo u tenderima, koliko je tenderska dokumentacija nameštena. Dakle, mnogo je veliki broj nejasnoća koje smo možda mogli da čujemo, da prosto i vi imate befel ispred ovog tela, da znate da ste nam saopštili ono što ste saznali kada ste došli na to mesto, a Bogami i da otkrijemo ko je šta i gde radio, jer gotovo sedam-osam-deset godina mandata jedinstvenog sastava ministarskog kabineta zdravlja dovelo nas je dotle da sada ovaj zakon popravljate i sami svesni da nam za godinu ili dve treba sistemsko novo rešenje, nekakav drugačiji zakon.
Dakle, to bi možda bio logičniji red radnji, a ne da sada ulazimo u nekakve brze rasprave.
Ako pogledamo obrazloženje zašto idemo u urgentan postupak, za oba zakona pitko je napisano da će to dovesti do unapređenja ostvarivanja prava pacijenata. Pored takve formulacije svako klecne i kaže – dobro, to je ispravno, to je sasvim razuman razlog i sada taksativno krenete pa nešto se i jeste unapredilo, ali se suštinski nije daleko otišlo. Unapredilo se, recimo, pravo na skrining, mehanizam koji je predviđen, koji ne valja, pravo da će neko podići starosni nivo za osiguranje - sasvim se slažemo, uvođenje stomatoloških elemenata - i to je svojevrsno unapređenje itd, poštovanje pacijentovog vremena – vrlo dubiozno. Da niste možda na taj način regulisali pravo nekome da ide u zakazivanje koje možda i nije potrebno? Pacijenti se bore, pod navodnicima, i više ne poštujete vreme, nego da kada dođu da nešto urade, da urade odmah, a ne da dođu i da im se zakaže sve. Čak im zakazuju i u opštoj praksi, primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Kako može neko da predvidi kada će da se razboli?
Ministar prosvete govori o tome kako je čuo tadašnjeg ministra zdravlja, govori o neka tri dana sa 39 temperaturom i gripom da neko leži u kući, pa posle neka ide lekaru.
Ko bi od nas svoje dete, i ja sam lekar, držao tri dana sa temperaturom, a da baš budem siguran da je grip? Dakle, ovako, taksativno gledano, vidi se i deluje tako kao da se nešto tu pomaklo napred, ali, to su parcijalni pomaci. Suštinskih odgovora nema. Šta su suštinski odgovori? Moglo je i njih biti, ne u ovim članovima koje ste vi menjali, nego menjanjem drugih članova, da promenimo i neka druga stanja u srpskom zdravstvu.
Ja mislim da sam, ali vidim i čujem ovde da su i drugi poslanici, toliko puta ovde govorio i upotrebljavao izraze – strancizam, hijatus u struci, toliko puta upozoravao da na fakultetu na kome jesam, odlazeći profesori sa fakulteta, zbog penzije, ostavljaju subkatedre, subpopulacije, stručne subpopulacije praznim, a mi danas imamo deficit kardiologa, endokrinologa itd. na medicinskim strukama. Dakle, zašto je u Srbiji nastupio hijatus struke? Zašto je nastala praznina? Zašto su specijalizacije bile stvar političke privilegije stranke G 17 koja je još onda svog aktivistu u Kliničkom centru u Kragujevcu, devojku koja je bila na specijalizaciji, vrbovala i učlanila u stranku da bi dobila posao? Ja sam dao taj primer, vi možete da me demantujete, ali ja živim dole i znam kako je bilo. Bila je masa političke privilegije da se do nečega dođe, a zašto – jer nam treba struke.
Kakvi su ti planovi iz kojih vidite da imamo suviše lekara specijalista ili suviše subspecijalista? Tome ste mogli da se posvetite, definitivno iz tog Batuta, kome zaista gurate da rade sve i svašta, tako ste im stavili opis, oni ljudi rade, pišu, bombarduju sa nekim izveštajima, rade razne projekte i jednostavno lepo žive. U tom segmentu posla oni lepo žive i informacije koje oni nama šalju, pitanje je koliko su za Ministarstvo upotrebljivi itd. Gde je zdravstveni savet? Zašto zdravstveni savet i njihov direktor tamo pišu neka pisma, neke kolumne, ja i ne razumem šta hoće, šta hoće da odbrani, kakva se to velika gužva digla, protiv koga, neke neimenovane ličnosti? Nije se pojavio da prokomentariše ovaj zakon. Govori se da će zdravstveni savet promeniti, ili ima bar ideju da promeni način specijalizacije u Srbiji, ali vi sad predlažete neke uslove koji su prilično liberalni da do specijalizacije odnosno subspecijalizacije dođe, ali da se kandidat obaveže, što i jeste ispravno, a ne da pobegne u inostranstvo ili u susednu zemlju. Ali, vi mu limitirate ljudske slobode, a to ne radite ni fudbaleru niti ikom drugom, može da ode kad god hoće.
Sve je pitanje šta ste ovim zakonom postigli. Neke stvari su rešene. Kako, na koji način? Tako da je relativno mala lista čekanja na poluinvazivne interventne kardiološke metode. Čeka se do kraja ove godine. Nije to dobro. Ne bi trebalo da se čeka duže od nekoliko dana. Ali, smanjeno je. Kako? Otvoreni su novi centri i date enormno visoke plate ljudima koji to rade. Hoćemo li sada praviti selekciju i davati visoke plate tamo gde smo deficitarni, dakle, priznavati da smo napravili grešku? Zašto da imamo u jednoj instituciji samo nekoliko kardiohirurga? Zašto neko nije došao i učio pored njega? Ja sam i ranije govorio, a i sada kažem – specijalizacija je najjeftinija stvar za zdravstvo i moramo tačno znati šta ćemo usmeravati. Jasno moramo da kažemo gde su problemi – onko-hirurgija, kardio-hirurgija. Zašto ljudi nisu išli na specijalizacije? Neki su klinički centri bez kardio-hirurga, a otvorili su radiološku urgentnu invazivnu dijagnostiku?
Neke stvari su zaista izgubile priliku da budu regulisane. Možda bilansni prilaz tome bi nam bio od veće koristi. Ovaj zakon, ovi predlozi i izmene zakona ne vidimo na koji će način smanjiti obaveze države da interveniše makar tamo gde će iz budžetskih sredstava koja progresivno opadaju, ukupna kvota koja od Ministarstva zdravlja ide progresivno iz godine u godinu opada a broj korisnika kojima će iz budžeta morati da bude plaćeno osiguranje raste, možda i do milion.
Možda danas sto ili dvesta hiljada ljudi u Srbiji nema zdravstvenu knjižicu, a vi već uvodite nove modele oko te legitimacije i stvarate nove uslove da neko ko tamo nije izabrao lekara neće imati prava na zdravstvenu zaštitu, osim elementa hitnosti. Ne možete naterati nekoga da izabere lekara tamo gde nema koga da izabere. Neće da izabere. Jednostavno, ima pravo da se leči. Vama je to, naravno, bitno, jer ste tamo objasnili da sistem kapitacije, sistem plaćanja, sprovođenje skrininga traži da ima čovek lekara. Ali, kad je reč recimo o jednoj povredi, koleginica je dobro primetila, gde ste ukinuli put od posla i na posao, primenjujući valjda nekakve tuđe propisane standarde, moglo se i to racionalno ograničiti, da se nađe neko racionalno vreme, a ne da neko krene sa posla, zaglavi u kafani pa pijan pogine. To se zna da to nije to vreme i to vreme ne može da se računa. Ali, može se naći razumno i racionalno vreme za putovanje na posao. Jer, i taj traumatizam može biti značajan problem. Nije ovo detaljno definisano, nadam se da će biti podzakonskim aktima, procedura koja sada važi i u čemu će se buduća razlikovati.
Sledeće što smo hteli da istaknemo su vanstandardne usluge. Mi nismo izašli, nije mi poznato, da imamo nameru da definišemo pojam standardnih usluga prema nivou zaštite, definisani paket usluga koje će osiguranik dobijati džabe. Danas on mora da participira i ako hoće da ide u prevenciju, da meri masnoću u krvi, on mora da plati to u domu zdravlja. Ako ide na neke analize koje ne može u svom domu zdravlja da uradi, on će to morati da ode u sekundarni, tercijalni nivo, koje ustanove već raspolažu time i tamo će on to morati da plati. Da li će unutar filijale za to njemu biti plaćen putni trošak ili ne, ili će neku kilometražu definisati, čekamo zakonske i podzakonske akte. Ti podzakonski akti su mnogo toga upropastili u ranijem zakonu, što se nije moglo ni videti, ma koliko mi tražili loše elemente, kada on ode tamo u fond i napišu podzakonski akt da regulišete pravo, onda tek vidite koliko su ljudi prikraćeni. Verujem da ovo što se sad menja je proizašlo iz takvih iskustava, da smo videli da se naši pravilnici koje smo razrađivali nisu pokazali dobrim.
Prosto, kao da postoji trajni rivalitet budžetskog davanja i fondovskog ili republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, zovete ga fond. A i to što mu menjate ime u fond, koliko će samo da košta promena papirologije, logova, promena sajta zavoda? Zamislite da se neko odluči da da 10 hiljada evra, 20 hiljada evra da mu promeni sajt? Imamo primer da su u Vladi to radili ljudi, promene svoj sajt, daju nekoj ovlašćenoj firmi ogromne pare i to urade, a to bi ovi studenti i deca koja to rade beskrajno dobro uradili za mnogo manji honorar i sve bi savršeno funkcionisalo. Ali, tako to ide.
Participacija na preglede je jedna od stvari koje ste se dotakli. Vi ovde prosto želite da zabranite da neko uzme participaciju za nešto što ne sleduje. To je mnogo manji greh, često je verovatno previd, jer verujte, većina zdravstvenih radnika se neprijatno oseća kad mora da uzme 50 dinara za participaciju, ali se ne osećaju uopšte neprijatno u apoteci kada vam po svakoj kutiji uzmu 50 dinara. Kad god odete, za iste lekove da uzmete, vi otprilike za dva, tri meseca dobijete novu cenu učešća za lek a koristite potpuno isti lek. Dakle, farmaceuti se vrlo osećaju konforno kada vam uzimaju pare, a to su pare koje se cene na oko šest milijardi dinara, da godišnje na te usluge i te vrste lekova građani daju iz džepa, uprkos tome što jesu osiguranici, što daju i participiraju.
Pitanje procene odnosa šta će biti na listi odobrava Vlada. Pazite, sad i svima nama date da odobravamo. To je teško. Tu bi trebala struka nekako da se više upusti u to. Davanje lekova koji su u sistemu paralele – pa se jedno ime plaća, a drugo ime se ne plaća. Može da se nađe tu nekakva ponderacija, najniži nivo cene i doplata participacije u razlici leka, a ne da se potpuno plaća jedan lek, a drugi se potpuno oslobađa plaćanja. Onda to odgovara, da kažem, farmaceutskoj mafiji i industriji. Dačo ste o, priliku da utiču na donošenje različitih odluka.
Generalno posmatrajući ovakav koncept izmena u stranci, razmišljali smo kako da se u celoj toj priči postavimo. Neka rešenja koje ste dali, jednostavno zaslužuju da se zakon odbije. Prosto, izabrali smo metod, da nešto što će građanima biti od koristi, istaknemo da će biti od koristi. Zakon, kao takav, ne možemo ni u kojem slučaju da podržimo.
Pitanje kontinuirane medicinske edukacije je stvarno veoma važno pitanje. Amandmanom smo tu nešto menjali, kako bi se to na jednostavniji način definisalo, da se zna šta je sve to, pod jednom veoma razrađenom procedurom od strane zdravstvenog saveta. Dakle, tu su do minucioznih detalja razradili. Voleo bih da vidim kako su razradili taj program specijalizacije, ili je to spekulativa? Spekuliše se o tome da će državni ispit za lekare biti mnogo komplikovaniji. Zašto smo generalno u zdravstvenom sistemu prišli toliko velikoj papirologiji? Prišli smo i u obrazovnom sistemu velikoj papirologiji tekstova, provera, elektronskih skriniga, elektronskih varijacija na ovo čuveno "KME", itd. Pa sad, neke elektronske će se priznati, neke neće. Kako ja sad da uradim neku elektronsku stimulaciju, jer mene načelnica moje službe neće da pusti da idem u inostranstvo, da dobijem stručno usavršavanje kroz "KME", da idem na kongres, a ja sad moram elektronski da se vezujem tamo i da sad odnesem sertifikat da sam prošao test koji nije baš ni malo lak, moram priznati, ili nije baš ni malo lagodan kao neke naše edukacije koje slušamo po Srbiji, a u suštini sve to što slušamo je samo zato da se uzmu pare.
Suština je u sledećem. Stomatologija je to pravila, stigne određeni broj kotizacija, po tri hiljade, pet hiljada dinara, uzmu se pare a to deset ljudi ne sluša. Dakle, kao koncept je to nešto što ste menjali, što je imalo ranije - stručno usavršavanje radnika, bili su ranije jasno definisani kongresi, seminari, skupovi, opšta praksa, uža oblast subspecijalistička, itd, već samo potvrda o tome da je bio i nije se to tada plaćalo, sem učešća na kongresu i smeštaja koji je imao.
Ovo je toliko razuđeno, da li taj program i rokove kad šaljete, kad se to ne šalje. To će postati samo jedna mašinerija skupljanja novca, budite sigurni i istinski do saznanja se neće doći. Zašto? Jer i ono što je osnovno, a to je bazična uprava koja se bude formirala, šalje sada organizuje edukaciju i šta ja znam, obučava izvršioce posla koji na tom delu su izabrani lekari – lekar opšte prakse i ginekolog, dojka, cerviks i akutno krvarenje za karcinome. To student medicine ne može proći na internističkom ispitu ili hirurškom, ako ne zna da govori o tome šta su dokazi ili sumnje da neko ima, možda, malignu bolest debelog creva i da od toga krvari. Ovim će se razviti hijerarhija i mašinerija.
Danas vam je problem, kada već sprovodite od strane EU ili nekog drugog, finansirane projekte, da se žene odazovu na pregled dojke. Pitanje ko će da pošalje poziv da dođe to i da uzme. To je opšta jurnjava. Za neku sitnu paricu, ginekolozi i medicinske sestre jure te žene. Niko neće. Gradska uprava kod nas u Kragujevcu neće da štampa te pozive. Zato se sada želi da to budu projekti, kako ste vi ovde predvideli, da se štampaju pozivi, formalni obrasci, pa će biti medijske propagande, pa će da bude promocija, i razni plakati.
Da li ste analizirali koliko to košta? Nacrtom predviđate, da kada uđete u dom zdravlja, vidite kako medicinska sestra pere ruke. Koji to ministar sada nama govori u 21. veku, u putu ka EU da moraju da se operu ruke kada se pregleda pacijent, i to je nalepljeno po plakatima? Umesto da bude nekih vodiča, neki izvodi iz vodiča, da se lekar podseti, oni zalepili plakate po domovima zdravlja – peri ruke kada pregledaš pacijenta, stavi rukavice kada pregledaš bolesnika.
To je sada plakat koji košta. Neko ga radi, neko je interesno uključen itd. Zašto mi sada medicinsku sestru koja je diplomirana, učimo da pere ruke? To nas košta, znate. Rade se neverovatne stvari. Bojim se da će i oko ovoga tako ići, jer će se silne pare potrošiti i probrati se ljudi, a to je deset do 15 racionalnih rečenica. Vi sada šaljete bolesnika u kitoven, da pregleda stolicu na akutno krvarenje, pa tri uzorka, pa sad će on da nosi lekaru, znate koliko to može jednostavnije. Da bi overio knjižicu on mora da ima dokaz o sistematskim pregledima, u tom rasponu i on će to da uradi. Ko je mogao i kakva uprava? Stručne komisije? Već ih imate na milion u Ministarstvu, ma za sve postoji komisija, šta god hoćete, čega god se setite, negde su i bračni parovi u komisijama. Znači moglo je i bez toga, moglo je to da se reši jednostavnije.
Dakle, to je pitanje odnosa sa privatnom praksom, ovde nije nigde dotaknuto, znači uopšte mesto u ovom sistemu zdravstva, privatna praksa ide teško. Pitanje uzimanja lekova bez recepta i to kakvi god hoćete u privatnim apotekama. Što to nije išlo i mora da ide na recept? Hajde da presečemo jednu stvar, da se to jednom raščisti, ko će sklopiti ugovor, da li će taj recept biti plavi, da li će biti ovaj drugi, ovaj službeni, zvanični recept, ali je recept. Da niko ne može bez recepta da izda lek, da se ne bi dešavale i polifragmazije. Narod je već naučen da plaća, više nema dileme da ga isto košta. Kako to da nije ništa jeftinije u državnim apotekama nego? Da li to toliko mora biti velika marža? Toliko velika participacija, da sada i državna apoteka nije konkurent. Apotekari, direktori apoteka, generalno finansiraju lokalne samouprave, zato su i postavljene. To je decentralizacija kako je vi vidite. Finansiraju raznorazne projekte uz dobite apoteka, obiđoše kontinente, na kamilama, safari itd. To je masovna pojava jer farmaceuti rade svoje. Ministarstvo ih pritiska da daju jeftinije lekove da bi prošli oni traže tamo na izvršnom nivou gde će u apotekarskoj ustanovi da prođe njihova paralela, njihov lek. Mnogo nerešenih stvari ima koje bih možda, mislio sam da bi možda bilo logičnije i trebalo rešavati pre nego što smo se dohvatili ovih za neke ljude korisnih promena. Mora se priznati, za neke ljude i neke profesije poput stomatologa, korisnih promena.
Retke bolesti, mi smo umorni od toga da ljudi mole preko televizije da se težak slučaj i sreća da ima retkih i dobrih sponzora i donatora poput tog mladog košarkaša, čijeg se imena ne sećam, iz Novog Sada odakle je. Tog čoveka treba pozdraviti, koji je za razliku od mnogih drugih uspešnijih i bogatijih sportista neprekidno izdvajao za lečenje osoba. Ali smo umorni i zbunjeni, šta to sad znači da se na državnoj televiziji i drugim sredstvima informisanja pojavljuju molbe roditelja da im se dete može jedino izlečiti u Rusiji, Engleskoj i Francuskoj i da se preko tog i tog telefona skuplja pomoć. Recimo taj problem ovde nigde nije razrešavan. Ne razumem ono lečenje u inostranstvu, verovatno situaciono se zadesi čovek u inostranstvu jer ne bi onda ovo sve što ste predložili, mislim da se ne tiče ovoga lečenja, onih neobičnosti.
Kotizacija hroničnih bolesti, pazite sad. Ko će sad da dokaže da neko nije kotizivao makar kod kuće svoju asmu, svoju alergiju, i da li će trudnica koja je otišla ne znam zbog čega, poroditi u osmom mesecu ili itd. To je jako teško. Uveli ste tu neke promene i neke bizarne promene koje ste uveli sa participacijom od 65% , ali dobro možda to zbog nečega i treba tako da se stavi.
Imalo je, dakle, šta da se uradi da to bude ozbiljnije, da to bude temeljnije. Vi ste ocenjeni u javnosti kao čovek koji će se boriti protiv korupcije. Očekujemo da saznamo nešto više o toj korupciji u Srbiji i više niko i ne negira da ima ga u zdravstvu to čak i Evropa govori. Evropski poslanici su bili na ovoj ne vladinoj organizaciji "Doktori protiv korupcije" i istakli su sa čime se sve ne slažu. Liste čekanja su velike, korpucija, pare uzimaju ne samo lekari, uzimaju se pare u korupciji kod nabavke opreme, to je čuvena provizija, masa stvari je ostala ne rešena. Ne znam koliko mi je još ostalo vremena da to zaključim.
(Predsednik: Imate još četiri minuta, ali kolegi Kneževiću ostaviti ništa.)
Kolega Knežević je prisutan i daje mi vreme tako da mogu da završim, tako da je lakše njemu da ne čeka pauzu.
Što se tiče tog dopunskog rada, ranijih noćnih smena. Većina ljudi je na stanovištu da ovo nije dobro, nije dobro regulisano. Postoji banalni primer od toga da će neko svesno skretati pacijenta i uraditi to u nekim drugim satima, do činjenici da još nisu neke ustanove stigla uputstva kako bi mogao lekar koji je recimo sada u privatnoj praksi da dođe i radi svoj posao u bolnici. Da se obrne dopuna radnog vremena i to neke ustanove zaista nisu stanju da regulišu. Neke ustanove su otišle dalje, korak dalje i uvele su nekakve interne čipove za obeležavanje pacijenata. To će, verovatno, nešto da košta samu ustanovu. Zdravstvena knjižica, kako predviđa se, ta elektronska dokumentacija, medicinska, na svim nivoima je dostižno stanje.
To verovatno treba uraditi, možda i predugačko je čekati tri godine. To će biti veoma skup projekat. Mnogo toga će trebati da se uloži, verujem više u značaj zdravstvene legitimacije u kojoj bi možda moglo da se vidi da li bolesnik preterano često uzima jedan isti lek, da li stvara kućne zalihe, nego što verujem da će se kompletno formirana dokumentacija sa tim nalazima biti od nekakve preterano velike koristi. To je mnogo skuplja tehnologija, nego ova bazična intencija koja tu stoji.
Hteo bih da posvetim pažnju, a o čemu je i ovde bilo govora, o načinu gde ste regulisali način izbora direktora ustanova i konkursa itd., organa upravljanja, organa vlasti u zdravstvenim ustanovama. Mi smo amandmanom dali jedno rešenje koje je dosta tipsko i moglo bi da se primeni, izbeglo bi politizaciju pri izboru. Zaista često nismo razumevali zahteve nekih da ministri daju ostavke onda kad neki doktor, negde u nekom domu zdravlja napravi stručnu grešku. Taj ministar nije birao doktora u domu zdravlja i nema odgovornost, birao se načinom na koji se zakonom predviđeno bira. Ministar je odgovoran za krupne i strateške događaje, za strateške odluke. Jedna strateška odluka je način kako birati, kako i na koji način izabrati rukovodstvo, upravni odbor, direktora, nadzorni odbor u zdravstvenim ustanovama, a pre svega, sekundarnog i tercijalnog nivoa i biraju po političkom uticaju, i to je do kraja jasno.
Bojim se i da ovo ne bi bilo pod političkom i pitanje rada komora bih jako aktuelizovao. Mi nemamo izveštaj, ne znam i od vas nismo čuli, koliko para je potrošeno u zdravstvenoj komori, Lekarskoj komori Srbije, koliko se para steklo posle uvođenja komore, šta se sa tim parama radi, šta je sa Stomatološkom komorom, zašto ste predvideli da Komora farmaceuta sama donosi Kodeks dobre farmaceutske prakse, kad to Lekarska komora ne radi? To rade stručni timovi. Zašto ta različitost u svemu tome? Pretpostavljam onda kad i amandmani kojima smo to hteli da rešimo budu na redu.
Apelujem da zaista delujete preko ovog Zdravstvenog saveta, da se ne eksperimentiše više u Srbiji i sa specijalizacijom i stručnim ispitima. Često lucidna volja jednog člana, evo uradi ti to, dovodi nas do opskurne situacije u kojima ćemo imati neobičan način polaganja ispita i ljudi možda posle završenog fakulteta neće dobit pravo da se završe strukom i licencom, ako taj državni ispit tako kao sam čuo, kuloarski se priča, ali pričaju ga ljudi koji su kompetentni, se završi nekim testiranjem i nečim tamo što će na kraju ispasti da neko ne može da dobije svoju diplomu.
Nemojte menjati uhodane stvari. Imali smo zdravstveni sistem u kome nismo plaćali, u kome su ljudi bili oslobođeni plaćanja, u kome su samo oni koji danas najviše daju, zaposleni ljudi davali skromne, simbolične participacije. Imali smo dobar obrazovni sistem, pretvorili smo ga u Bolonju. Imali smo bolji pravosudni sistem, sada svi ispravljaju pravosuđe. Nemojte baš sve do kraja da raubujemo. Imali smo ono što smo imali od privrede, prodali smo u nekoj čudnoj privatizaciji. Tako da, spasite ono što možete da spasite, makar i ovakvim minimalnim izmenama zakona.
