Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Dame i gospodo poslanici, pre svega nešto o samom amandmanu. Član 98. govori o organizovanju nadzora nad sprovođenjem ovog zakona. Tu se u prvom stavu predviđa da nadzor vrši ministarstvo, da inspekcijski nadzor vrši ministarstvo preko republičkog inspektora, u stavu 2, to je sve u redu, a onda se u stavu 3. predviđa sledeće – poverava se autonomnoj pokrajini vršenje poslova inspekcijskog nadzora nad primenom ovog zakona, podzakonskih akata donetih na osnovu ovog zakona, kao i zakona i drugih propisa i opštih akata kojima se uređuje bezbednost i inter-operabilnost u železničkom saobraćaju iz stava 1. ovog člana.
Mi smo dali amandman koji je vrlo jednostavan – da se član 3. briše. Naime, meni je potpuno jasno da se AP ili, ako hoćete, i lokalnoj samoupravi, mogu prepuštati razni inspekcijski poslovi u raznim sferama – trgovini i ne znam čemu. To je sve u redu. Ali, ako postoji oblast u kojoj je neophodna apsolutna državna kontrola, koja je vrlo osetljiva na moguće, ne daj bože, nesreće itd, to je železnica.
Razumem potrebu vladajuće većine da obezbedi glasove, 126 glasova, i razumem ucene kojima je izložena, ja to sve razumem, ali, ima neka granica koja se ne može preći. Ne možete donositi neka rešenja koja su van pameti i državnog interesa. Naprosto, inspekcija, kad je reč o bezbednosti železničkog saobraćaja, o sprovođenju propisa u železničkom saobraćaju, o koje-čemu, to naprosto mora da ostane apsolutni posao države. Nije železnica Alaj-begova slama. Nije turističko društvo. Železnica je ozbiljna stvar za svaku državu.
Čuli smo ovde, ne jednom, da ne postoji nijedna evropska železnica koju država ne dotira. Ne dotiraju Nemci svoju železnicu iz sentimentalnih razloga, nego zato što je to važno.
Naravno, i ovaj amandman je odbijen. Mrzi me da čitam obrazloženje, uostalom, bolje i da ne čitam, manje ćemo se nervirati.
Vratiću se sada ocenama i procenama zakona. Podsetiću da sam u ime DSS pre dva dana kazao, i moram priznati da sam sad još više uveren u to što sam kazao, da od svih zakona koje je ovo ministarstvo podnelo Skupštini je ovaj apsolutno najgori. To je jedan zakon pisan zato da bi se kazalo kako se mi prilagođavamo Evropi. Da stvar bude tragikomičnija, uopšte se ne prilagođavamo Evropi i pravilima igre u Evropi, nego upropaštavamo svoju železnicu, jer naravno da evropskim železnicama jedino što je važno to je da funkcioniše infrastruktura na Koridoru 10 i ništa ih drugo ne interesuje. Ne interesuju ih ni druge lokalne infrastrukture, s jedne strane, ni to da li mi imamo 50 vagona ili pet miliona vagona. Bolje da nemamo nijedan vagon, jer će onda oni za nas da obavljaju taj posao. To je normalno. Na njih se ne treba ljutiti, gospodine Krasiću. Oni, ljudi, štite svoje interese. Ja se ljutim na nas, jer mi ne štitimo svoje.
Pre dva dana, u drugom obraćanju, kazao sam da meni u ovom zakonu fale dve rečenice, u najmanju ruku, da ne kažem - dva člana, da ne kažem - malo više od toga, a to je, prvo, da će država dati garanciju da će neke pruge, neke trase, neka infrastruktura, profunkcionisati iako nema ekonomskog razloga, jer to, naravno, može biti državni interes. Tako na primer, tamo neki ljudi koji žive u nekom zabačenom kraju koji je inače retko naseljen jer nemaju dobre uslove za život, povežu se sa ostalim. Čak smo dobili obećanje od gospodina Mrkonjića da će takav amandman dati Vlada. Nije ga dala.
Drugo, u zakonu mora da stoji, drugačije ne vredi, ako to ne zapišemo da mi moramo da poradimo na Koridoru 10, u ovom slučaju misli se na železnički Koridor 10. To je u užasnom interesu naše države. Nezavisno od toga ko sedi u Vladi, i ko čini skupštinsku većinu, a ko skupštinsku manjinu. Jer, ako je sve relativno, ako mi šta više napišemo u zakonu, onaj kome baš nije rentabilna neka pruga, neka radi šta god hoće. Čak mu savetujemo da to radi u zakonu. To je najmanje, možda nešto drugo izmisle.
Prema tome, kažem nažalost sam još više uveren u to da je ovo jako loš zakon, ne slažem se sa gospodinom Savićem, on je kazao – pisaćemo izmene i dopune, nećemo pisati izmene i dopune, moraćemo da ga bacimo u đubre. On toliko ne valja da se ne mogu pisati izmene i dopune, mora se pisati nov. Žao mi je što više nije bilo sluha, bilo je pored svega što smo kazali, mi nismo podneli sedam amandmana, prihvatili ste jedan, indirektno ne naš, nego gospođe Đerić, ali prihvatili ste nekoliko amandmana nekih drugih stranaka, ali s obzirom na to kakav je tekst zakona, mislim da ste mogli da prihvatite 80% amandmana koji su ovde dati. Onih 20% su amandmani, da ne kažem koga.
Dakle, ostajem pri tome da će, nažalost, ova skupština, po svemu sudeći, izglasati ovaj zakon, da taj zakon ne valja ništa i da ćemo morati da pišemo uskoro novi. Zahvaljujem.
