Mislim da ovaj član 7. daje prostora da se osvrnemo u istom tonu, odnosno u istom kontekstu kao što je i do sada bilo polemike i rasprava.
Na početku ću samo prokomentarisati da smo ovim amandmanom tražili da se bar bezbednost u kontekstu upravljanja železničkom infrastrukturom ne ispušta iz ruku Republike Srbije, odnosno iz državnog odnosno javnog preduzeća ili kako bi to pravnu formu preduzeća, ali u državnom vlasništvu imalo, sasvim je svejedno.
Naravno, oni koji su odbili ovaj amandman, to su sveli na priču o semaforima i o saobraćajnoj signalizaciji. Smatramo da je bezbednost na železničkim prugama nešto mnogo više i mnogo šire. Da nije tako, Vlada se ne bi opredelila da donosi zakon kojim se reguliše bezbednost na železničkom saobraćaju, ali to je nešto što možemo i da prihvatimo u kontekstu u kome ste odbili ovo i ne moramo.
Međutim, ono što bih takođe vezano za ovaj član 7. zakona hteo da prokomentarišem jeste da, malopre je gospođa Čomić predsedavala, rekla je da je jedna izjava ovde opasna. Gospođo Čomić ili kolege poslanici, izvinjavam se, za SRS amandmani o kojima smo govorili i o kojima govorimo nisu ništa manje opasni. Vreme koje je iza nas potvrdilo je da političke ambicije pojedinih političkih stranaka nisu ni malo naivne.
Svu vašu ležernost i indolentnost i nonšalantnost u odnosu na ovakve političke stavove kakve smo slušali i tako olako prihvatanje, Srbiju, srpski nacionalni korpus, sve one koji žive u ovoj državi mnogo košta. Aktuelno vreme i sve što se događa danas u Srbiji to apsolutno potvrđuje.
Gospodine Pastor, zamolio bih vas da budete moj gost na Jugu Srbije. Voleo bih da bar delimično pruge na Jugu Srbije liče kao vaše u Vojvodini, ne mora ništa drugo, ali neka pruge u Vladičinom Hanu, Kuršumliji, Medveđi i Preševu budu bar delimično kao vaše u vojvodini. Samo toliko mi sa Juga Srbije tražimo.
Jedno pitanje – kome da se obratimo mi iz Vladičinog Hana, Surdulice i Vranja, da nam kažu u koje smo to pruge mi ulagali, pa da tražimo da budu naše? Doći ćemo ovde u Skupštinu Republike Srbije i reći ćemo – znate, mi smo u to ulagali ili mi ćemo u to da ulažemo i biće bolje.
Ne možete kvalitet usluga na železničkoj infrastrukturi da tražite i da branite argumentima da tražite svojinu nad železničkom infrastrukturom. To su dve potpuno odvojene stvari. Ovde se jedna te isti ambicija brani sa tri različite stvari. Jedni viču – tražili smo svojinu, drugi viču – nismo tražili svojinu, jedni viču – loša infrastruktura, ništa se ne radi, mi bismo to bolje, a ovi kažu – pa, mi smo ulagali, mi smo stvarali, to nama pripada. Koga da slušamo? Da li neko od njih zna šta hoće u suštini? Jasan je odgovor šta se hoće i šta se traži. Sve ovo je jedan kontinuitet Statuta Vojvodine, prenosa nadležnosti itd.
Sva je sreća, gospodine ministre, što još ima bar malo razuma u toj Vladi, pa ovo nije prihvaćeno za sada.
Ako sam vas dobro razumeo, možda će se stvari promeniti kada se usvoji Zakon o javnoj svojini koji spremate ovde da pošaljete, to ste malopre rekli, pa ako se drugačije tim zakonom definiše, vi ćete ovaj zakon da izmenite. Nemojte to da radite, takav zakon ne treba da prođe ni u Vladi a kamo li u Skupštini. Ako takav zakon bude na Vladi, da Vlada padne. Ako imate iole nacionalne političke svesti i odgovornosti, vi ćete srušiti tu Vladu. Bar se jednom ponašajte onako u Vladi kako po nekad pričate i govorite ili promovišete se u Skupštini. Ne dajte im to da rade.
Oni su ovu državu institucionalno onesposobili da se bavi svim onim što hoćete da se bavimo kroz ovaj zakon. Mi ne znamo šta hoćemo da sačuvamo kao nacionalni resurs od infrastrukture u vlasništvu države. Mi to ne znamo ni od putne infrastrukture, od železničke infrastrukture, elektroenergetske infrastrukture. Oni to ništa ne znaju. Ovo je stihija, haos, pa će od zakona do zakona Vlada, u skladu sa potrebama i interesima onih koji čine tu vladu i većinu da se određuje prema svojini.
Sada će Zakon o komunalnim delatnostima. Tu ćemo isti problem da imamo. Ovi će da traže – vojvođanska kanalizacija, treba da bude naša. To su vojvođanski vodovodi, treba da bude naše.
Pripada li nešto nama sa Juga Srbije ili ovima sa zapada ili sa istoka? Evo, koleginica je iz Lučana, da li i ona nešto da traži? Ne možemo se igrati sa onim što je u vlasništvu države. To sam vam rekao i u načelnoj raspravi. Tu ste da branite, a ne da popuštate.
Bio bih srećan, zaista, gospodine Pastor, kada ne biste glasali za ovaj zakon, zbog ovog amandmana i da ne prođe. To bi bilo najidealnije rešenje.
Gospodin Mrkonjić je u načelnoj raspravi rekao da smo rekli u SRS – zakon je loš. Evo, sada ću reći, neka vam je najbolji zakon, ali kakav je smisao kada je neprimenjiv? Neprimenjiv je zato što su uništili institucije. Ovaj zakon je neprimenjiv, jer institucije nisu spremne da uvedu tržišne principe u ovaj sektor.
Vama nije problem da prodajete saobraćajnu infrastrukturu, ali vam je problem da obezbedite tržišnu utakmicu. Koga ćete vi da dovedete da ovde obezbedi i podigne kvalitet usluga? To je problem. To traži institucije i zdravu državu. Ali, da prodajete javnu svojinu i da to dopuštate i da dajete svakom, to je lako, a uz to drpne se i neki dinar ili dolar ili evro.
Zato ne možemo da razumemo što radite, niti hoćemo da prihvatimo ovo što radite. Potpuni besmisao. Tražili smo da bar bezbednost, kada je u pitanju železnička infrastruktura, ostane u vlasništvu, odnosno da to potpuno kontrolišu državna preduzeća, bar to ako ništa drugo.
Nije tačno da ako se promeni status svojine da će se lakše obezbeđivati pare. Ne postoji institucija ispod republičke koja će lakše ili imati veći kredibilitet da obezbeđuje pare za ulaganje u infrastrukturu. Najkredibilnija i najlegitimnija za to je država Srbija, ali je problem ono što je gospodin Krasić rekao, problem je politički profil i vrednost onih koji upravljaju onim što im je država poverila da rade. To je problem. To treba da se menja. I stari zakon je bio dobar. Mogli smo da imamo vozove od 160 km na sat i sa starim zakonom, mogli smo da imamo bezbedne pružne prelaze, mogli smo da imamo kvalitetnu saobraćajnu signalizaciju i sa prethodnim zakonom. Nismo, jer smo opterećeni bolesnom politikom. Dok ne promenimo politiku, ne okrenemo se za 180 ili 360 stepeni, sve će ostati isto.
Pazite sada, mi pokušavamo da uvedemo privatni sektor u upravljanje železničkom infrastrukturom. Ko to danas u Srbiji može da radi? Železnica je nešto što inicijalno traži ogromne investicije i ulaganja i kod železnice nema populizma. Ne možete da lažete od godinu do dve birače, kada je železnica u pitanju, nego ulažete pet ili 10 godina da biste narednih 10 godina prihodovali. Ko danas u Srbiji može da se bavi ovim poslom? Zamislite, gospodine Mrkonjiću, to danas mogu da rade samo Mišković i Beko, tajkuni, oni koji finansiraju Vučića i Nikolića, kako "Vikiliks" piše. To su ljudi koji bi danas trebali da se bave upravljanjem železničke infrastrukture. Ko je lud da im to poveri? Zamislite njihov odnos prema delatnostima od opšteg interesa. Baš njih briga i za opšti interes. Podredili su Srbiju sebi, svom ličnom interesu i svojim budžetima.
Zato ovaj zakon nije dobar i zato je SRS protiv njega i opakih i bolesnih političkih ambicija koje bi mogle da se projektuju kroz zakon ako neke od amandmana prihvatite. Hvala.