Najpre narodni poslanik Balint Pastor, a zatim Dragan Stevanović.

Gospodine Stevanoviću, mene su učili da poziv treba prihvatiti, pa pošto ste me vi javno pozvali u goste, javno želim da kažem da prihvatam poziv. Vrlo rado ću doći na jug Srbije, pogledaću u kakvom je stanju železnica. Ali, problem je u tome, gospodine Stevanoviću, što je železnička infrastruktura na teritoriji AP Vojvodine nekada bila mnogo razvijenija nego što je danas. U tome je problem.
Verujem vam da je i u Vladičinom Hanu još gore, ali verujte mi da je u Vojvodini nekada bilo mnogo, mnogo bolje, a kad je bilo mnogo, mnogo bolje, tada je železničkom infrastrukturom upravljala AP Vojvodina. Zbog toga želimo da se ovo sadašnje stanje promeni. Verujte mi da su naše namere iskrene. Želimo da damo doprinos poboljšanju železničke infrastrukture na teritoriji AP Vojvodina.
Govorio sam pre dva dana, skoro sam siguran da se vi sećate, da ste slušali da je u Vojvodini železnički saobraćaj krenuo još 1869. godine. Danas smo od gospođice Jerkov mogli čuti podatak da se pre 90 godina od Beograda do Subotice stizalo brže nego danas. Ne mislim da je to normalno. Mislim da je za to neko odgovoran, sigurno nisu organi AP Vojvodine odgovorni.
Sa druge strane, meni je drago, gospodine Stevanoviću, da ste vi shvatili suštinu finansijske decentralizacije i opravdanosti postojanja autonomnih pokrajina na teritoriji Republike Srbije. Predlažem vam da krenete sa kampanjom za formiranje AP na jugu Srbije. Ne mislim da će Vladičin Han ili Surdulica, da će se otcepiti od Republike Srbije, ali ćete videti da ćete imati više novaca, videćete da ćete bolje živeti. Zbog toga za tu ideju imate podršku SVM. Hvala.

Narodni poslanik Dragan Stevanović ima pravo na repliku.

Koristiću i repliku, a ako mogu i posle vreme poslaničke grupe, ako ne stignem sve da odgovorim, što sam imao nameru da kažem.
Gospodine Pastor, ne može se problem Vojvodine ili problem Bačkog Petrovca ili Bačke Palanke ili Zrenjanina rešiti u Vojvodini, kao što ste problem Vladičinog Hana, Trgovišta, Vranja, Bosilegrada i Preševa ne rešava dole, nego se rešava u Beogradu. Tu nije ništa loše i to je čak dobro. Kada bi bilo manje tih tendencija i ambicija lokalnih, da se ne izrazim onako kako bih rekao, i regionalnih paša i bimbaša ili subaša, mislim da bi Srbija bila zdravija i kao nacionalno tkivo i kao nacionalna ekonomija ili kako god hoćete. Poziv ostaje otvoren. Drago mi je što ćete da dođete i što ćete da vidite.
Moja ambicija nije da se sa vama uveravam gde je bolje, nego da dokažem da nam je svima isto loše. Hajde da i vi i mi zajedno smenimo one zbog kojih nam je loše. Vi ste ih izabrali za koalicione partnere i to ne možete meni da osporite.
Problem su oni koji su vam danas koalicioni partneri i sa kojima sve ređe pokušavate ili uspevate da iznađete zajednički jezik, zato što ste i vi shvatili ko su i kakvi su, i čime se rukovode. Ali oni sa kojima možda i pokušavate da nađete srećnu budućnosti, samo su druga strana jedne te iste medalje. Srbija mora da raskine sa politikom za koju ste i vi verovali da ima smisla, da je racionalna i da građanima ove države od Subotice do Surdulice može da se ponudi nešto bolje i nešto izvesnije.
Što se tiče gospođe Čomić, zaista ne mislim da smo bilo šta loše razumeli i ona, ili ja. Smatram da su ovi amandmani isto tako opasni, kao što ona smatra da su neke izgovorene reči za ovom skupštinskom govornicom, ili za bilo kojom drugim mestom, opasne. Moja namera da bilo kome zabranim, niti je moguća, niti ja to mogu da sprovedem.
Ako je neko u parlamentarizam Republike Srbije uveo i insistirao na slobodi govora, to je bio Vojislav Šešelj i Srpska radikalna stranka. Ali ako je neko gospođo Čomić, ne uzmite mi za zlo, da kažem, bio simbol zabrane govora, to ste vašom voljom ili ne, bili vi. Podsetiću vas, izbacili ste celu poslaničku grupu Srpske radikalne stranke, samo zato što nismo mogli da govorimo ono što vama nije prijalo. Da li ste vi bili inicijator toga ili Boris Tadić, a vi to sve sproveli, sasvim je svejedno, razlika ne postoji.
Zato, kako ste vi mene shvatili to je opet sad vaš problem. Što se nas tiče, mnogo je opasnije ono što prolazi kroz papire i što je pojedinci predlažu, jer je suprotno Ustavu i političkim i ekonomskim interesima Republike Srbije, a verujem da oko toga ne bi trebalo da se sporimo.
Ako ste vi, gospođo Čomić, ne znam da li me čuje, zalažete za sve ono za šta se i ja zalažem, duboko verujem da ćete u Demokratskoj stranci ostati samo do sledećih izbora. Vama očigledno nije mesto, jer je Demokratska stranka neko, ko je obezbedio da se sve ono za šta se vi i ja zalažemo obesmisliti - i pravda, i principijelnost, i pravičnost, i sloboda, i tolerancija, itd. U Srbiji svega toga nema, a na vlasti je Demokratska stranka. Vama definitivno kao poborniku svega toga nije tamo mesto, jer oni nisu sposobni da nam to obezbede. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Srđan Milivojević, po amandmanu.
Izvinite, replika. Prvo replika gospođe Čomić.

Dame i gospodo, na moju žalost narodni poslanik Dragan Stevanović i ja se ipak duboko ne razumemo. Ta dubina nerazumevanja, želim da verujem da je iz njegove obaveze da pomeša stvari koje nisu za mešanje.
Izjednačiti volju i želju da se krši svako pravilo i volju i želju da se smatra da samo jedno može biti u pravu, a da sve drugo može da bude poništeno, sa rečenicom treba zabraniti nečije mišljenje i nečije razmišljanje, je nemoguće.
Meni je iskreno žao, ali imam potpuno razumevanje za odgovor narodnog poslanika Dragana Stevanovića i to je vrednost parlamenta. Imam razumevanje za ono što vi morate da izgovarate, a znam da ne verujete da je parlamentarizam, psovke, laganje, vređanje, agresija, lupanje o nameštaj. Potpuno želim da verujem i znam da ne mislite da je parlamentarizam organizovano kršenje svakog pravila i svakog reda, zato što se tako procenjuje da je strategija političke stranke uspešna.
Parlamentarizam je poštovanje pravila i reda zajedničko. Parlamentarizam je moja volja, ko god ja bila, i želja da izgovorim slobodno reč. U saglasnosti sa pravilima, moja spremnost da saslušam onog ko govori različito od mene i spremnost onog drugog da takođe čuje ono što ja govorim različito.
Volja da se govori šta hoće, podrazumeva obavezu da se sluša šta neće. Kršenje pravila koje promoviše parlamentarac, nije dobar po parlamentarca, nije dobar po političku stranku. Najgore od svega nije dobar po instituciju. Pravila su dobra.
(Predsednik: Vreme.)
Da završim sa zajedničkom rečenicom, koju verujem da će razumeti i na jugu Srbije, u prelepom kraju u kojem vi živite, ja jesam iz Vojvodine i ja volim red. Ja i kada sam sama, stanem u red. Znam da je tako i na jugu Srbije. Hvala vam.

Vreme, gospođo Čomić.
Gospodine Stevanoviću, sa krugom replika smo završili.
Narodni poslanik Srđan Milivojević po amandmanu. Izvolite.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ne vidim strah i potrebu za strahom od nekog amandmana koji podnesu moje kolege iz Vojvodine. Mislim da je gospođica Aleksandra Jerkov vrlo dobro obrazložila ovaj amandman. U uvodnom izlaganju sam, govoreći o zakonu o železnicama, govorio da je prva pruga na teritoriji Srbije napravljena baš u Vojvodini, doduše, napravila ju je carevina Austrougarska.
Kada smo govorili o tome, u uvodnom izlaganju o zakonu o železnicama, nisam primetio da postoji bilo kakva potreba za ovakvo nerazumevanje bilo kakve inicijative koja dolazi i od SVM, mojih dobrih prijatelja, i od LSV, i bilo kog drugog poslanika iz Vojvodine.
Javio sam se baš zbog toga što sam često bio u Vojvodini i često putovao vozom kroz Vojvodinu. Javio sam se zbog toga što su pomenuti Bačka Palanka i Bački Petrovac, a pored mene sedi moj prijatelj iz Bačkog Petrovca.
Mislim da kada govorimo uopšte o tome šta je čije u ovoj zemlji, i Vojvodina, i KiM su sastavni deo i neotuđivi delovi Republike Srbije. Niko neće ništa da natovari na leđa, pa kada natovari sebi na leđa, odnese nešto i iz Vojvodine i iz Srbije. Taj vaš strah je bezrazložan.
Kada ste govorili o nekim drugim argumentima vezanim za ovaj amandman svakako ste bili duboko u zabludi. O tome vam je ukazala i gospođa Čomić. O tome su vam ukazali i birači na izborima. O tome će vam ću vam ukazati i ja. Tek će vam, kao što me upozorava moja koleginica, tek će vam ponoviti na izborima. To kada vam budu ponovili na izborima, možda će biti mnogo jači argument od mojih reči. Tada se ljutite na sebe, ne na narod. Jer, ko u potok upadne, na sebe da se ljuti a ne na vodu. Hvala.

Po amandmanu gospodin Velimir Ilić.
Izvolite, gospodine Iliću.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, želeo bih da razgovaramo o ovim problemima koji su danas na dnevnom redu.
(Poslanici SRS dobacuju.)
Zamolio bih vas za malo pažnje i ako može da se govori o ovoj temi koja je na dnevnom redu. Svi koji žele i koji imaju drugačija mišljenja, neka izvole i neka iznesu svoje mišljenje.
Meni je drago danas da Nova Srbija poboljšava zakon ukoliko je moguće. Imali smo 11 amandmana koji su usvojeni. Jedanaest amandmana na ovaj zakon su usvojeni, na naš predlog, jer smo želeli da se maksimalno uključimo na ovaj posao i da dobijemo što bolji zakon, da taj zakon bude primenljiv koliko je moguće.
Ne može sve biti idealno, ali bih želeo da govorim o jednoj temi koja je vrlo interesantna i koja se vrlo često pokreće u Srbiji. To je pitanje železnica. Železnica je jedan sistem koji je barometar stanja srpske privrede. Ako privreda radi, ako privreda funkcioniše, ako su vagoni puni, ako ima da se vozi i železnica bolje stoji, bolje zarađuje, manje trebaju subvencije od strane države itd.
Ako ima da se izvozi, železnica je u boljoj situaciji, ako je stanje u privredi loše, ako nema šta da se vozi, ako firme ne rade, ako nema da se prevozi, ako su industrijski koloseci u fabrici zarasli u korov i godinama nisu pokrenuti, onda je problem i u železnici. Ne možete vi sada šetati prazne vagone i lokomotive da voze, ne možete sada koristiti železnicu i imati sredstva za bilo kakvo pokriće u investicijama, ako određeni pružni delovi nisu uopšte u eksploataciji.
Meni je žao što je stanje železnica u Srbiji izuzetno teško. Evo, sad smo čuli, na jugu Srbije je veliki problem, kao i u Vojvodini. Mnoge železnice su zarasle u korov i godinama se ne koriste. Mogu reći, slušao sam diskusiju mog zemljaka Milivojevića, da jedna od ključnih pruga spoji istočnu Srbiju od Niša preko Stalaća, koji je bio okosnica, jedno čvorište železničkog saobraćaja, sa prugom Beograd-Bar ne funkcioniše. Glavno čvorište iz Stalaća prema Baru, prema Požegi nije u funkciji. Propala infrastruktura i obustavljen je saobraćaj.
Nema para, izuzetno je skupo investirati ovog puta u Železnicu. Bile su duge sankcije, bilo je problema i oštećena je železnička infrastruktura. Vi znate da su brzine vozova bile po 10 km na sat, i ko će ih koristiti ako idu 10 km na sat? Znači, jedan veliki problem u državi je Železnica, koja mora da se rešava, u nju mora da se ulaže, ali prvenstveno privreda mora da proradi.
Gospodo narodni poslanici, najveća investicija u istoriji Srbije bila je izgradnja pruge Beograd-Bar i veza Srbije i srpske privreda i one stare Jugoslavije sa pomorskim putevima preko luke Bar. Ta pruga nema sad eksploataciju koja bi trebala da bude. Zašto? Ne rade fabrike. Koliki je izvoznik bio samo "Magnohrom", "Valjaonica", "Viskoza", da ne nabrajam velike gigante koji su radili, "Srbijanka", "Budimka" itd? Sada te firme ne rade. "Železnik" iz Beograda je izuzetno bio veliki korisnik železnica. Toga danas nema i to je veliki problem.
Znači, stanje u privredi oslikava se na Železnicu i vi ne možete sada da uradite pomak u Železnici ako imate katastrofalno stanje privrede i ako nemate šta da vozite. Prema tome, ovde se mora ulagati. Naravno, EU je zainteresovana za koridore. Njih interesuje koridori kroz Srbiju. Njih ne interesuje lokalni naš saobraćaj. Zato se kroz ovaj zakon želelo da se lokalna železnička infrastruktura da lokalu. Ako je lokal zainteresovan za određenu prugu, da ide šinobus, da koristi, da im to treba u opštinama, oni mogu to dobiti, koristiti, ulagati i, naravno, država će pomagati koliko može. Ali, ako lokal nema nikakav interes, a i država nema interes, onda će ti vozovi stati.
Mi trenutno imamo u Srbiji u eksploataciji 50 samo vagona. To je katastrofalno stanje. Trenutno ispravnih vagona ima 50, koji mogu da se koriste. Znate koliko treba uložiti? Da li vi znate da je, na primer, 2003. godine isečeno u jednog godini 2000 vagona jer su propali, nije imalo sredstava za održavanje, isečeni i prodati na kilo. Dve hiljade vagona je privreda Srbije izbacila jer ih nije koristila, oni su propali i prodati su u staro gvožđe na kilo. Kako zanoviti? "Goša" je bila puna posla, Smederevo, Kraljevo itd, a sada nema potrebe, ne radi privreda. To su dve stvari koje treba posmatrati povezano i zato kažem – država može uložiti izuzetne napore da dobije povoljne kredite. Danas se daju povoljni krediti državama, ali treba uložiti u železničku infrastrukturu i treba raditi na tome. Mi moramo proširiti tunele, uložiti za kombinovani prevoz prema Baru.
Vi ne možete da budete svesni koliko je uloženo u prugu Niš-Dimitrovgrad, da se prošire tuneli, ja znam to odlično, i da se onih 18 mostova izgrade ponovo, jer nisu zadovoljavali evropske kriterijume. To je bila ogromna investicija. Zato ovde ima problema. Ovo nije za neko političko prepucavanje, ovo je problem države i ovde svaka politička opcija koja sutra dođe na vlast, ili je sada na vlasti, ili je bila na vlasti, imaće ovaj problem ili je imala ovaj problem. Ovo bez države sa svojim institucijama ne može se rešiti tek tako. Ovo je veliki problem, jer je problem zapušten. Ovaj problem je zapušten jer smo dugo imali sankcije i niko nije obraćao pažnju na Železnicu, na stanje u Železnici. U Železnicu se nije ulagalo dvadeset godina i zato sada treba mnogo da se uloži da se to postigne.
Mi smo neki dan posetili jednu državu i vozili se vozom 431 kilometar na sat, ali kako? Ta država je uložila u železnicu i imaju brzinu 431 kilometar. To možete da vidite kako funkcioniše. Da mi imamo te brzine i takve pruge, niko ne bi koristio automobile, svi bi koristili železnicu. Koliko treba uložiti da bi se to postiglo? Prema tome, ponavljam, svugde je problem u Železnici, u svakom delu države, i u Somboru, i u Subotici, na jugu Srbije, svugde, svugde. Niko neće iz Novog Sada da putuje pa poći železnicom, bolje stopom, pre ćete stići. Zašto? Zato što treba uložiti. Beograd kao glavni grad ne rešava problem Železnice. Ko god dođe iz svega, znam dok sam bio ministar, krsti se da mi u 21 veku obilazimo prugom sa opasnim zapaljivim i eksplozivnim materijalima oko Kalemegdana i da smo blokirali celu Savu, da ne možemo da napravimo obilaznicu oko Beograda i kada kažemo da kroz srce Beograda prolaze materijali koji mogu da unište 100 ili 200 hiljada ljudi.
Oni se prekrste, kažu – ljudi, to nije normalno. Hoće svi da daju kredit, da bude prioritet da se to napravi, da se zakovana Sava, koja je izlaz Beograda, okolo železnicom, mislim da je sto godina ta pruga u eksploataciji i mi je koristimo. Zamislite da nitroglicerin prošetate kroz srce Beograda, cisternu, amonijaka itd. Nema para to da se uradi.
Zato bih vas zamolio, resornog ministra, kad se prave budžeti, da interveniše i da ubedi neke druge da ćemo lako zasejati drveće, lipe, doterati parkove, farbati fasade, ali ovo je važno pitanje za Srbiju, važno za Beograd, da se napravi obilaznica oko Beograda, železnička, da izbacimo opasne materijale iz srca Beograda.
Gospodo, kroz ovaj zakon se želelo da se povede pitanje imovine železnice. Železnica poseduje negde oko 14 – 15% imovine Republike Srbije, zemljišta. Neko je nekada pola Rakovice prepisao železnici. Da li sada treba cela Rakovica da stoji, da se ne razvija, jer je železničko zemljište, ili Karaburma, Topčider itd?
Šta je problem? Kako to zemljište vratiti u funkciju? Mi držimo 20 godina železničku stanicu u srcu Beograda, sa 86 ha zemlje, najbolja lokacija u Beogradu. Ne možemo da napravimo prokop zato što grad Beograd i Republika Srbija ne mogu da se dogovore čije su ingerencije nad prokopom. Zašto? Znam taj problem odlično. Grad Beograd traži da mu se uplati ponovo sva infrastruktura koja treba da se uradi na prokopu, a ona je završena za vreme pok. Branka Pešića. Oni sada po zakonu traže da im po kvadratu sve to uplatite ponovo, a investitor koji dođe, kaže – kako vam plaćam trafostanicu, ako je ona već ugrađena, kanalizacija ugrađena, sve je ugrađeno? Ako bi se našao sporazum, to bi se brzo rešilo i mi bismo u srcu Beograda, na sadašnjoj železničkoj stanici imali 86 ha najbolje lokacije, jer bi došli investitori, uložili milijarde i zaposlili preko 100.000 ljudi u Beogradu, na toj lokaciji. To su pitanja oko kojih svi treba da budemo složni da se to reši.
Zamolio bih određene strukture u ovoj državi da pokrenu ovo pitanje i da kažemo – ljudi, mi ovo pitanje moramo da rešimo, ne može gradonačelnik Beograda, ne može niko da bude toliko tvrdoglav i da jedno pitanje, koje je pokrenuto pre 20 godina, stoji nerešeno zato što neko želi da ušićari u toj priči. Država ima interes da to pitanje razreši.
Zato sam želeo da, kroz ove amandmane i kroz sve ovo, doteram ovaj zakon, da ubrzamo neke procese, da završimo neke procese i da ih rešimo, a ne da se sada prepucavamo da li je bolja pruga tamo ili ovamo. Nigde ne valja. Svugde je loša, svugde je dotrajala. Ovo malo što smo remontovali Beograd – Bar, do Valjeva, to je dobro, ovo kod Šida je dobro, prilazi Beogradu su dobro remontovani i ovaj deo koji je urađen, svaka čast, ali treba još mnogo para da se to završi.
Želeo sam da damo naš doprinos ovom problemu, da se bolje reši, da damo podršku onima koji ovaj problem treba da rešavaju i da uklonimo one koji stalno problem koče i železnicu stavljaju u neko čoše i na margine i kažu da železnica za Srbiju nije važna. Železnica je motor razvoja jedne države, motor razvoja mašinogradnje. Železnica pokreće ceo metalski kompleks i zato železnica treba da ima subvencije od države. Ako nema pokretanja železnice, ceo mašinski kompleks u jednoj državi staje. Hvala.