Dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama Predlog zakona o zaštiti poslovne tajne. O ovom zakonu raspravljamo po hitnom postupku. Osnovni razlog za donošenje ovog zakona po hitnom postupku je, Vlada je navela, usklađenost i ispunjavanje međunarodnih obaveza i usklađenje propisa sa propisima EU. Pitamo – sa kojim propisima EU to trebamo da uskladimo, što se iz ovog predloga zakona ne vidi? Znači, nema navedenih propisa u ovom zakonu.
Takođe, u obrazloženju, Vlada Republike Srbije je navela da donošenje ovog zakona proizlazi iz neophodnosti zakonskog usklađivanja zaštita poslovne tajne, član 39. Sporazuma o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine, tzv. "Trip" sporazum. Radi javnosti da kažem da je "Trip" sporazum jedan od sporazuma koje su usvojile članice Svetske trgovinske organizacije. Jedino u regionu jugoistočne Evrope Srbija, Crna Gora i BiH nisu članice ove organizacije. Bez obzira što po izjavama funkcionera EU Srbija ruši rekorde u brzini odgovaranja na upitnik EU, ispunjava sve zadatke koje EU pred njom postavlja, a neki put i u većini slučajeva na štetu građana, EU konstantno pomera datum mogućeg prijema u EU. Građanima Srbije je već odavno jasno da je priključenje Srbije u EU nedostižan cilj vladajuće koalicije, a i građani Srbije sve manje to žele.
SRS zahteva od vladajućeg režima da odmah povuče proces kandidovanja Republike Srbije za ulazak u EU i time zaustavi ovu samoubilačku politiku razbijanja srpske države. Očigledno je da je ovakva politika doživela totalan poraz. SRS je sve vreme upozoravala na nameru Brisela i Vašingtona koji nam otvoreno otimaju KiM. Delegacija SRS će na severu Kosova biti i 16. 09. i podržati Srbe koji hrabro brane ono što je naše, jer će toga dana Hašim Tači, uz podršku Brisela i Vašingtona, pokušati da otme srpske prelaze Jarinje i Brnjak.
Ovaj zakon ima mnogo manjkavosti, mnogo nedostataka, o čemu su govorili moji prethodnici, ali, ovaj zakon, između ostalog, i ne prati proceduru koju ovih dana prati "Vikiliks". Svakodnevno smo svedoci, što potvrđuje "Vikiliks", da ono što je naš predsednik, gospodin Vojislav Šešelj govorio, i sve što su srpski radikali govorili u ovom parlamentu, da se to i ostvaruje i ostvarilo. Videli ste da praktično svaki susret u američkoj ambasadi protekne uz spominjanje imena dr Vojislava Šešelja i Haškog tribunala.
Napomenula bih još jednu aferu "Vikiliksa", pored svih ostalih, a to je da je Francuska rekla da Srbija ne može u EU dok ne prizna nezavisnost KiM. Ovo je objavio gospodin Vilijam Kenart iz američke ambasade još 11. januara 2010. godine.
Preći ću sada na zakon i reći da nema sumnje da odredbe ovog zakona o zaštiti poslovne tajne mogu da se zloupotrebe na najgori mogući način, i to pre svega od strane državnih organa, javnih preduzeća, ali i od strane stotinak agencija koje je Vlada osnovala.
Građani i novinari se veoma često pozivaju na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja od organa javne vlasti i traže informacije od tenderske dokumentacije i ugovora o javnim nabavkama robe i usluga koje su ti organi sproveli. Potom će rukovodilac organa, uz prozivanje na Zakon o zaštiti poslovne tajne, odbiti zahtev tražioca informacije i uskratiti mu pravo na kopiju, traženje dokumentacije koja, prema načelima Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, predstavlja informaciju koja se mora obelodaniti javnosti. I ranije je bilo slučajeva da nadležni organi ne poštuju zakone koji su postojali i pre ovog predloga zakona.
Kako se to radi? Tako što se u ugovore unese klauzula da se tekst ugovora ne može javno obelodaniti, bez saglasnosti druge strane, odnosno preduzeća koje je ugovorna strana i koje je pobednik na tenderu. Takav postupak je suprotan duhu i načelima Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i iz dosadašnje prakse rada Povernika za informacije moguće je videti da on takva rešenja u drugostepenom postupku veoma često poništava kao nezakonita.
Ovaj zakon će biti samo vetar u leđa javnim preduzećima koja će još više prikrivati svoja poslovanja, a pre svega nabavke koje se mere u milijardama dinara. Jasno je da tu nema transparentnosti u poslovanju i to je suprotno onome što ovih dana najavljuje Vlada Srbije i pojedine stranke režima, kada kažu da će izvršiti depolitizaciju i departizaciju javnih preduzeća.
Ali, da ne kažete kako SRS priča samo priče, bez argumenata i činjenica, ja ću ukazati na konkretan primer koji može skupo da košta ovu državu i sve njene građane ukoliko se slučaj preseli u sud u Strazburu. Ovih dana poslaničkom klubu SRS obratio se sa svom mogućom dokumentacijom građanin koji je od državnog preduzeća "Telekom Srbija" zatražio još 2009. godine određeni ugovor kojim se regulišu prava i obaveza "Telekomovog" servisa "Mondo" i firme Dragana Đilasa "Emoušn produkcija".
"Telekom" je odbio zahtev za pristup informacijama, uz skandalozno obrazloženje da je reč o poslovnoj tajni i da ugovor ne može biti dostupan javnosti, jer bi se time ugrozili interesi "Emošena", odnosno firme Dragana Đilasa. Postupajući po žalbi, poverenik za informacije je ovakvo rešenje poništio i doneo novo, kojim se "Telekomu" nalaže dostavljanje ugovora u roku od tri dana. "Telekom je odbio da izvrši rešenje poverenika i kažnjen je sa 20.000 dinara prvo, a zatim sa 180.000 dinara, znači ukupno sa 200.000 dinara i da apsurd bude još veći, do dana današnjeg, rešenje poverenika nije izvršeno.
Vlada Srbije, koja je u zakonu obavezna da izvrši ovo rešenje, prinudnim putem, godinu dana po tom pitanju neće mi ništa, a "Telekom" i dalje zastupa pogrešnu i nezakonitu tezu, gde je reč o poslovnoj tajni. Dakle, ovo je bio samo jedan živi primer, kako se u Srbiji, odnosno preduzeću "Telekom Srbija", kojim rukovode Branko Radujko, Demokratska stranka, tretira pitanje poslovne tajne.
Na kraju, stav Srpske radikalne stranke je da treba da postoji jedan zakon o poslovnoj tajni, ali ovaj zakon u ovom obliku ne, jer je ovaj zakon neprecizan, nejasan i neprimenljiv u praksi. Hvala.

Devet minuta iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta, posle nje narodni poslanik Dragan Jeremić.

Dame i gospodo, negde je skoro pisalo da je Srbija u obavezi da u okviru te takozvane agende evropskih zakona donese zakon o zaštiti kitova. Zaista, zdravorazumski čovek se pita šta će nam taj zakon kada nemamo kitova u Srbiji i onda dobijemo zakon o zaštiti, o kojem danas raspravljamo, zakon o zaštiti poslovne tajne, koji se kako ovde piše uglavnom odnosi na zaštitu industrijske poslovne tajne. Onda, pošto je jasno da u Srbiji imamo industrije koliko i kitova, jasno nam je da Vlada Republike Srbije ne donosi, odnosno ne predlaže skupštinska većina ne usvaja zakone sa namerom da se poboljša bilo šta u ovoj državi.
Vi ministre rekoste malopre da vine donosite, ne predlažete ovaj zakon zato što to od vas neko traži, nego zato što to treba nama. To jednostavno nije tačno, a uostalom, ovo što ste nam napisali, što je crno na belo, kažete – razlozi za donošenje ovog zakona po hitnom postupku su radi ispunjenja međunarodnih obaveza i usklađivanja propisa sa propisima Evropske unije.
To je ono, što nas prati već duže vremena i vi nikako ne možete ili nećete da shvatite da nema ništa od tog takozvanog evropskog puta, nećete da shvatite da je taj evropski put poguban za srpske nacionalne interese, za građane Srbije, za državu Srbiju, vi i dalje srljate i ovde se bavimo nekim zakonima koji na sve liče, ali ne liče na zakon. Ovo nije prvi zakon, gospodine ministre, potpuno je u pravu kolega Stevanović, kada je skrenuo pažnju da je ovo suviše uopšteno. Nema nijedan od ovih članova, nema karakteristike pravne norme. Vaša koleginica vrti glavom, ali zaista je tako, evo da pretpostavljam da je pravnik, neka mi kaže neki pravnik kao bi primenjivao ovu strategiju deklaraciju, kako god možemo da je nazovemo, samo ne možemo zakonom. Ali i to je već viđeno.
Govorite o zaštiti poslovne tajne. Vi gospodo, nemate ni jednu poslovnu ni državnu, ni službenu, ni vojnu tajnu, već 11 godina u državi Srbiji. Sve što je moglo da se oda, odato je. NATO ima sve naše vojne tajne, Haški tribunal ima sve tajne ih arhiva bezbednosti pravosudnih koje su postojale u Srbiji. Vi imate tajne samo prema građanima Srbije, a otvoreni ste potpuno za sve ove srpske neprijatelje u belom svetu. Njima se sve tajne odaju. Recite da nije tako. Recite da nije tačno da su istražitelji Haškog tribunala ušli u sve moguće arhive u Srbiji i uzimali sve što njima treba, a kada traži neko, recimo kao mi iz tima koji pomaže pripremu odbrane dr Vojislava Šešelja, onda Dragan Šutanovac kaže bili ste pretpostavljam na Vladi, on je procenio da nije od interesa za odbranu Vojislava Šešelja, da se dobiju spisi koji se odnose na Aleksandra Vasiljevića, inače poznatog po tome da je odgovoran za mnoge ratne zločine, pa i za one u Vukovaru.
To je vaš odnos prema tajnama, državnim, službenim, poslovnim, kojim god hoćete. Niste imali čak ni ličnih tajni ni u odnosu na američke ambasadore, Vikiliks vam sve objavio. Išli ste, utrkivali ste se, da pričate jedni o drugima, da radite jedni drugima iza leđa, da iznosite ono što smo mnogo toga smo mi iz Srpske radikalne stranke govorili i ovde u ovom parlamentu, vi ste nam tvrdili da to nije istina, e sada Vikiliks objavio sve te depeše i sada ću ja vas da pitam za neke depeše, da mi u kontekstu ovog zakona objasnite.
Da li je Vikiliks, depešom od 28. januara 2008. godine povredio poslovnu tajnu fakulteta jer je Manter napisao da je Toma Nikolić kupio diplomu fakulteta, da je funkcionalno nepismen i da može da upotrebljava samo četiri od sedam padeža. Dakle, da li je ovde povređena poslovna tajna fakulteta koji je prodao diplomu Tomi Nikoliću. Vi ste, ovo je i resorno vrlo interesantno za vas, pretpostavljam kao za ministra koji je između ostalog nadležan i za visoko obrazovanje.
Da li je gospodin Manter povredio poslovnu tajnu Delte i Miroslava Miškovića kada je, kako stoji u Vikiliksu, od 9. septembra 2008. godine, rekao, Grubačić je tvrdio da je Nikolić odlučio da podrži sporazum o stabilizaciji i pridruživanju posle sastanka, krajem avgusta sa predsednikom Tadićem, za koji se priča da ga je pripremio vlasnik Delte Miroslav Mišković. Da li je povređena poslovna tajna Miroslava Miškovića zato što je Manter, kao dobro upoznat sa svim ovim događajima jer je on sa Tadićem formirao SNS i evo, dakle ono što smi mi pričali priznao da su Delta i Mišković umešani sa param u to bili, naravno.
Evo recimo još jedna depeša od 16. oktobra 2008. godine, takođe u kontekstu predloga zakona o poslovnom tajni. Takođe, kaže u toj depeši, ima znakova da SNS dobija pristup finansijskim sredstvima za podršku stranke. Po rečima, dobro pozicioniranog i pouzdanog novinara, srpski tajkuni Miroslav Mišković i Milan Beko odlično plaćaju SNS. To je takođe rekao Manter. Da li je dirnuo u poslovnu tajnu Miškovića i Beka? Ne, dirnuo je u poslovnu tajnu njega kao nalogodavca, odnosno SAD, režima Borisa Tadića i naravno ovih tajkuna koji su svi zajedno učestvovali u formiranju SNS radi pokušaja razbijanja SRS i naravno države Srbije.
Za nas su pitanja koja postavljamo ministrima u Vladi Republike Srbije, ovde se tretiraju kao poslovna tajna. Evo, zamoliću sekretara neka pripremi koliko je naših pitanja ostalo bez odgovora. Dakle, vi sve što vam nije u interesu da zna javnost vi to proglašavate poslovnim, službenim, vojnim itd. tajnama, govorim samo u odnosu na javnost i na građane Srbije. Da li je poslovna tajna, Caneta Subotića Žabca, koji je pre nekoliko dana u video obraćanju novinarima rekao da je finansirao DS i Ružicu Đinđić. Da li je zbog toga on neuhvatljiv organima države Srbije.
Da li je poslovna tajna gde se nalazi ministar poljoprivrede? Zvali su nas malinari iz Bajine Bašte i sinoć i jutros, kažu, ne mogu da uspostave kontakt sa nadležnim iz Ministarstva za poljoprivredu, jer im je rečeno, a ja sada vas kao kolegu, gospodina Dušana Petrovića, pitam da li je to tačno i da li je to poslovna tajna, da je on otišao negde u beli svet da gleda neku utakmicu i da će se vratiti da razgovara sa malinarima, tek posle te utakmice.
Da li je to moguće? Da li su, zapravo jesu, Borko Stefanović je ovde, kada smo insistirali da se razgovara o problemima na KiM i o onome što on tamo sa Editom Tahiri dogovara i potpisuje, on je ovde rekao pred poslanicima, pa kakvi bi to bili pregovori kada bi bili javni i šta se izrodilo iz tih njegovih tajnih pregovora, carinski pečat i carinska služba za dva dana šiptarska, na srpskoj državi KiM. Gde ste vi iz Vlade? Juče je gospodin Bogdanović u jednoj televizijskoj emisiji ponavljao kao Kalimero – nepravda, nepravda, a šta ćete vi preduzeti? Mi iz SRS bićemo dole u petak sa građanima, sa svojim narodom, sa Srbima. Da li imate neku poruku vi iz Vlade, pošto ne smete da odete, ili kažite da mi prenesemo šta će Vlada da uradi da zaštiti Srbe na KiM, ili je to još uvek vaša poslovna tajna, gospodine ministre.

Narodna poslanice, 10 minuta kršimo Poslovnik zajedno, a ja strpljivo čekajući da ijednom rečenicom dotaknete temu dnevnog reda, koju ste obavezni da obrazlažete, po članu 107. Vaša volja da to ne činite, mene prisiljava da vas podsetim i da vas upozorim, da ipak govorite o temi dnevnog reda.

Sve vreme govorim o članu 1. stav 2. i o članu 19. Predloga zakona.

Ne govorite, narodna poslanice, jer da govorite, ja ne bih imala potrebe da vas podsećam da ste smetnuli s uma obaveze koje imate kao narodna poslanica, a to je da govorite o temi dnevnog reda.
Pažljivim slušanjem i strpljivo čekajući da se setite svoje obaveze, bila sam prinuđena da vas podsetim da kršite Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, da se rugate proceduri u Narodnoj skupštini i da pokušavate da to nastavite, ne slušajući objašnjenja predsedavajućeg.
Sada vas upozoravam da govorite o dnevnom redu, o Predlogu zakona.

Hvala vam na strpljenju. Član 19. kaže – Kazniće se za privredni prestup novčanom kaznom u iznosu od 100 hiljada do tri miliona dinara privredno društvo ili drugo pravno lice, odnosno 50 hiljada do 200 hiljada dinara, odgovorno lice u pravnom licu, ukoliko prekrši ovaj zakon. Moje pitanje za ministra, da li će svi ovi koje sam u toku moje rasprave pominjala, biti kažnjeni u skladu sa ovim njegovim zakonom? Hvala.

Iskorišćeno je 11 minuta od vremena poslaničke grupe.
Mogu samo da izrazim žaljenje što nisu na vreme primenjene odredbe Poslovnika Narodne skupštine i što smo zajedno dopustili da se proteklih 11 minuta na sednici Narodne skupštine Republike Srbije, krše odredbe Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
U svakom slučaju, to više neću u ime strpljenja i parlamentarne prakse dozvoliti, jer je sramota, rugati se proceduri.
Reč ima Vladan Jeremić, a posle njega narodna poslanica Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u domenu zaštite informacija u privredi, a posebno u nekim određenim vrstama poslovanja, trebalo bi da postoje zakoni, standardi, uredbe, instrukcije, metodike i norme koje se dorađuju i preciziraju, polazeći od zahteva vremena državne strukture i savremenog nivoa nauke i tehnike.
Siguran sam da smo svi već odavno shvatili da je na savremenom nivou razvoja društva informacija možda najskuplja roba i ne kaže se uzalud da ko poseduje informaciju poseduje i svet.
Na kraju krajeva, svaka administrativna odluka se zasniva i vredi kao informacija na osnovu koje je doneta. Međutim, problem nije samo u tome što se kriminalni elementi ili grupe bogate na račun kriminalnih aktivnosti, već u tome što to na kraju dovodi do podrivanja celokupne privrede i države.
Nije potrebno navoditi primere ekonomske štete koje mogu da pretrpe preduzeća, banke i slične ustanove, zbog gubitaka, deformisanja i proticanja informacija u sistemima njihove obrade. Zaključak je samo jedan, neophodno je omogućiti bezbednost informacije, i zahvaljujući tome, subjekti te preduzetničke delatnosti, postaju učesnici i korisnici međunarodne razmene roba i znanja, naravno, ostvarujući od svega toga profit, pri tome, svaki komercijalni objekat mora da gradi svoj sistem zaštite informacija na osnovi, polazeći od namene objekta, veličine, uslova, tipa delatnosti i tako dalje. Imajući sve ovo u vidu, jednu raznovrsnost potencijalnih pretnji informacijama, složenosti strukture i funkcija, kao i učešće čoveka u tom tehnološkom procesu obrade informacija, ciljevi te zaštite mogu biti postignuti samo stvaranjem sistema zaštite informacija, upravo na jednom, odnosno na osnovu kompleksnog pristupa celom problemu.
Istini za volju, svako u svom slučaju mora da utvrdi potreban nivo tajnosti i naravno, pri tome možda nije zgoreg čak i preterati i utvrditi veću tajnost od objektivne potrebne, nego da je slučaj obrnut. Naravno, nije uvek jednak nivo tajnosti u različitim pravnim subjektima, negde je samo reč o zaštiti pojedinog podatka, negde o više njih, a negde će biti reči o zaštiti formula, izuma, negde o podatku koji svako može da pronađe, ukoliko se barem malo potrudi.
Nakon toga, treba proveriti da li nivo koji obezbeđuje odredbama zakonodavac ili ne, zadovoljava to. Naravno, provera se, kao i uvek, završava negativno. Tek nakon toga, preostaje jedan završni posao, a tu upravo treba stvoriti uslove da sve to ne ostane samo mrtvo slovo na papiru i otuda i naša generalna zamerka za jedan ovakav predlog zakona.
Naravno, tu treba da bude reči o sklopu različitih mera, od onih organizacionih, pa do svih ostalih pratećih. Posmatrano generalno, pravni sistem Srbije, može se zaključiti da smo mi još uvek prilično daleko od nekih proklamovanih ciljeva otvorenog društva kojima se, navodno teži. Možda je osnovni problem taj što je nedovoljno jasna procedura, odnosno postupak klasifikacije određenih informacija pod tom oznakom tajno. Svakako da to predstavlja i ključni nedostatak postojećih pravnih propisa. Tako se često dešava da se nekim podzakonskim aktom određenog organa, određuju osnovi takve procedure, bez ikakve sadržinske kontrole, već samo kroz navođenje akata koji po automatizmu mogu da dobiju tu već famoznu oznaku tajnosti.
Već smo imali priliku, nažalost, da se uverimo da u Srbiji postoji jedna prava prašuma propisa u oblasti, a ona svakako jeste još gušća, ukoliko bi se u njih uvrstili i propisi koji regulišu proceduru stavljanja određene informacije pod tu oznako tajno ili možda postupak otvaranja informacija koja je nosila ovu oznaku.
Dakle, neusklađenost zakonskih i podzakonskih akata sa izuzecima utvrđenim Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji su kao takvi i preuzeti iz određenih međunarodnih dokumenata i uporedno pravnog iskustva, kao i mogućnosti da se nekim posebnim zakonima, u posebnim oblastima uvode novi izuzeci, svakako da je to poseban problem u ovakvom pravnom sistemu.
Ono što bih hteo da istaknem, to je jedno posebno neslavno poglavlje, priča o kojoj danas govorimo i naravno, to je poglavlje koje zauzima naš nesrećni privatizacioni proces i aktivno učešće, čak i nekih državnih službi u njemu.
Pretpostavljam da je javnosti poznat onaj slučaj kada je jednog uspešnog privrednik, kada su pripadnici jedne službe svojevremeno sačekali na naplatnoj rampi i onda ni krivog ni dužnog priveli na informativni razgovor, a istovremeno je u glavnom gradu počinjala prodaja preduzeća za koje je privedeni biznismen bio zainteresovan i zbog čije se kupovine i uputio u Beograd.
Ima puno primera i imena i prezimena, ali neka predmet bude ovaj predlog zakona.
Ono što je po našem mišljenju neophodno učiniti, to je da zakon koji bi bio usvojen i kojim bi bila zaista suštinski omogućena zaštita poslovne tajne, da bi trebalo da bude sačinjen kao posledica jedne težnje da se uspostavi ravnoteža između prava građana, da imaju slobodan pristup informacijama i potrebe da se pojedini podaci koji su od vitalne važnosti za državu ili za firmu, sačuvaju kao tajna, jer bi njihovo stavljanje na uvid široj javnosti, ugrozilo i samo funkcionisanje države.
Pitanje pozicije i ponašanja vlasti jer iza takvih akata se često kriju i neke radnje koje nisu baš sa one pravne strane zakona, a time se potvrđuje ona izreka da se svaka vlast oseća kao pečurka, odnosno najbolje uspeva u mraku.
Na kraju, naše zakonodavstvo ne poznaje neke odredbe koje bi omogućile, barem što se javnosti tiče, iznošenje informacija, ali koje su vezane za otkrivanje slučajeva zloupotrebe u određenim privrednim subjektima. Primera radi, u Engleskoj postoji jedan institut tzv. lica whistle-blowers ili duvača u pištaljke, ali je ovde očigledno još uvek vreme potrebno da se do tako nečega dođe.
Šta je takođe potrebno? Potrebno je da država i oni koji predstavljaju nekakvu političku elitu u ovoj državi, uvide napokon značaj u popunjavanju jednog spleta pravnih normi koje bi pre svega građanima omogućile da saznaju ono što kao nosioci suvereniteta, kao poreski obveznici imaju pravo da znaju, a koje bi istovremeno zaštitilo državu odnosno njene vitalne interese. Tek tada, kada bude uspostavljena jedna normalna ravnoteža između ova dva suprotstavljena prava, biće uspostavljeni nekakvi osnovi za izgradnju moderne države kojoj svi težimo. Do tada, sve je to sizifov posao. Hvala.

Iskorišćeno je sedam minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović, a posle nje narodni poslanik Petar Jojić.