Hvala. Gospodin Čikiriz Mirko ima reč.

Naravno da ne treba brisati ovu odredbu iz Predloga zakona, ona je vezana i za prethodni član, tačku 11) i za odluku Evropskog suda za ljudska prava. Mi smo svedoci, ovde se kolega Petar Jojić, koga sam pre neki dan nazvao istinskim evropejcem, jer se i danas poziva i na francusko zakonodavstvo, i na nemačko zakonodavsko, i na italijansko, austrijsko, itd. Ona su uglavnom bila uzor i tradicionalnom srpskom zakonodavstvu kod izrade srpskog građanskog zakonika, koji je pravljen po ugledu na austrijski i nemački građanski zakonik.
Sigurno je da i danas, u eri poštovanja ljudskih prava koja su na najvišem nivou uprave u zemljama Evropske unije, da poštovanje ljudskih prava treba ugraditi i u naš pravni sistem. Sigurno da su ljudska prava u odnosu na istoriju ljudskog roda upravo u zemljama Evropske unije danas na najvišem nivou. Ona, nažalost, nisu na takvom nivou ni u Ukrajini, ni u Rusiji, ni u Belorusiji. Bez obzira što bismo mi želeli da jesu, nisu nam ni njihova zakonodavstva uzor, ne samo nama, ne samo kolegi Petru Jojiću, nego čini mi se i nikome u svetu.
Ali svi oni koji se ogreše o poštovanje ljudskih prava, u onom momentu kada njihova lična ljudska prava budu ugrožena, i te kako se pozivaju na odredbe o zaštiti njihovih ličnih prava. To je najčešće slučaj kad onaj koji je teško kršio ljudska prava sam bude procesuiran i onda vidite sve ono čime se nekad hvalio, znači kršenjem ljudskih prava, sada on najbolje oseća na svojoj koži, i onda se poziva i te kako i proučava ljudska prava.
Zbog toga mislim da, ako Ustavni sud kod nas ima ulogu koju ima, iako u postupku po ustavnoj žalbi utvrdi da je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo, ili sloboda zajamčena Ustavom u parničnom postupku, sigurno je da onda takva odredba mora da bude uneta u ovaj zakon i da mora da se ispusti.

Na član 468. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Palalić, Milica Radović, Miroslav Petković i Miloš Aligrudić.
Reč ima gospodin Palalić.

Poštovani predsedavajući, gospođo Malović, ovo je jedna od najvažnijih primedbi koje je poslanički klub Demokratske stranke Srbije istakao na ovaj predlog zakona.
Radi se o sporovima male vrednosti. Upravo način na koji ste vi definisali krajnji iznos, koji se definiše kao spor male vrednosti, govori o problemima koji će nastati u praksi prilikom primene ovog zakona.
Prvo, visina vrednosti spora je zaista previsoko postavljena. Kada se uzme u obzir stanje u kom se nalazi veći broj građana koji potražuju i koji imaju sporove koje vode protiv drugih lica koja imaju potraživanja, tada se uzme struktura predmeta u velikom broju sudova, pogotovu u manjim sredinama, videće se da je najveći broj predmeta označen, a još ovde imamo i nesporni deo kao visina vrednosti spora ispod 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.
Šta je ključan problem? Ključan je problem, ne govorim sada o nekoj perspektivi, da bog da da Srbija bude bogato društvo i da građani imaju mnogo veća primanja, i u krajnjoj liniji iz svog tog nekog društvenog aktivizma i društvenog života i odnosa u jednom bogatom društvu, sigurno se javljaju sporovi koji će imati višu vrednost itd.
U ovom slučaju, u dve trećine Srbije, u najvećem broju predmeta u sudovima biće to sporovi male vrednosti. Opšti parnični postupak, o kome raspravljamo već treći dan, on će biti primenjen u jako malom broju slučajeva, većinom u velikim gradovima, tamo gde nisu privredni sporovi i to gde je drugo lice preduzetnik. Vrlo mali broj sporova gde su dva fizička lica u sporu će biti ove vrednosti. U ovom slučaju je to negde preko 300.000 dinara. U malim mestima, od Malog Iđoša u Vojvodini do Bujanovca, koliko sporova u sudovima ima?
Tu se pojavljuje problem šta su to sporovi male vrednosti i kakav je tu postupak. To je ključna priča. Znači, dominantno će biti, po mišljenju DSS, to sporovi male vrednosti u kojima će se primenjivati parnični postupak, ali ti sporovi, pogotovo po pitanju pravnih lekova, imaju jedan ozbiljan problem. Tu se pokazuje namera predlagača zakona da u što većoj meri suzi mogućnost postojanja pravnih lekova i da se postupak maksimalno ubrza, nažalost, na uštrb stranaka u postupku.
Kada su u pitanju sporovi male vrednosti, po pitanju izjavljivanja žalbe, mi odve nemamo mogućnost da pobijamo prvostepenu presudu zbog pogrešnog i nepotpunog utvrđenog činjeničnog stanja. To ima svoje posledice i na vanredne pravne lekove. Koleginica Milica Radović je govorila o reviziji, a ona faktički ne postoji, ona se uvodi ovde kao vanredni pravni lek, ali je u primeni 100.000 evra vrednost spora. Vi onemogućavate izjavu revizije, to treba ovde da se kaže. Spor od 100.000 evra da se vodi u mestima od 20-30-40 stanovnika. Voleo bih da kolege koje dolaze iz tih mesta kažu da li su čuli da postoji takav spor.
Pošto ne možete da pobijate prvostepenu presudu zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a revizija je faktički nemoguća, da vidimo kakav je realan status i zahteva za ponavljanje postupka. Opet gledamo statistiku i strukturu izjavljenih zahteva za ponavljanje postupka i koji su to razlozi zbog kojih se taj vanredni pravni lek najčešće izjavljuje.
Ovde ima kolega advokata i pravnika koji su imali priliku da pišu ovaj vanredni pravni lek. To je najčešće kako je predviđeno ovde u tački 10, a sve ostalo su minimalni slučajevi da sud toliko pogreši, da ne bude propisno sastavljen, da zasnuje odluku na lažnom iskazu. To su promili koji se dešavaju u praksi, a zbog kojih se izjavljuje zahtev za ponavljanje postupka. Znači, kada stranka sazna za nove činjenice ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih bi za stranku mogla da bude doneta povoljnija odluka, da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku. U ovoj situaciji je stranka onemogućena da izjavi zahtev za ponavljanje postupka.
Znači, opšti parnični postupak, kako je ovde predviđeno, biće primenjen u jako malom broju slučajeva, dominiraće sporovi male vrednosti, neće moći da se pobija presuda zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, realno neće moći da se izjavi revizija, jer takvi sporovi su skoro nemogući, nepostojeći u Srbiji i, nadasve, onemogućiće se uspeh sa izjavom još jedinog preostalog vanrednog pravnog leka, a to je zahtev za ponavljanje postupka.
Ovde želimo da upoznamo i Skupštinu i javnost da će se građanima faktički onemogućiti, bez obzira što je propisano, izjavljivanje vanrednih pravnih lekova zbog ovako određene visine vrednosti spora, na osnovu koje se utvrđuju sporovi male vrednosti. To je ključni cilj i ključna namera zakonodavca, koja se vidi kod izjave revizije i kod ovog instituta, da se sve ubrza, da se stvar što je moguće pre završi, da se svede minimalna mogućnost za izjavu vanrednih pravnih lekova i redovnih pravnih lekova, u ovom slučaju žalbe, jer dešava se da sud pogreši kod primene materijalnog prava, ali najčešće se presude ukidaju zbog pogrešnog utvrđenog činjeničnog stanja. Ovde je to onemogućeno.
Vi ste ceo parnični postupak sveli na sporove male vrednosti, realno govorim, u praksi. To se neće dobro završiti, građani su uskraćeni na pristup pravdi, uskraćeni su da se u postupku koji se vodi pred sudom utvrde pravilne činjenice i da se na osnovu njih donese presuda, jer ne možemo da mislimo da je prvostepeni sud sveznajući. Zašto postoji viši sud, da preispita presudu i kada se pogreši kod utvrđivanja činjeničnog stanja, ovde ima niz instituta o kojima smo pričali u amandmanima, koji će, nažalost, dovesti do toga da se to desi kod izvođenja dokaznog postupka. Da ne govorim da je ovaj postupak skraćen, da se ne dostavlja odgovor na tužbu, da se sve završava na jednom ročištu.
Jako loše ste ovo odradili. Mi smo predložili da se snizi taj iznos na vrednost od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti, da se da mogućnost da se u malim mestima primeni institut opšteg parničnog postupka, da se izjavljuju žalbe i da se realno koriste vanredni pravni lekovi. Ovo je velika greška i ovo će debelo unazadi ovaj parnični postupak. Hvala.

Hvala vama.
Na član 468. amandman je podnela narodni poslanik Marina Toman.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 470. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Palalić, Milica Radović, Miroslav Petković i Miloš Aligrudić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 475. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zlata Đerić i Srđan Spasojević.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 476. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Palalić, Milica Radović, Miroslav Petković i Miloš Aligrudić.
Gospođo Radović, izvolite.

Hvala. Ovaj amandman proizilazi iz amandmana koji smo podneli na član 468, tačnije na sporove male vrednosti. Zaista želimo da ukažemo na problem koji je prisutan i koji će biti prisutan u našem parničnom postupku kada ova rešenja zažive. Opet pominjem da je vrlo važno i pohvalno sa jedne strane težite ekonomičnijem i efikasnijem postupku, ali nikako na uštrb prava stranaka u postupku i nikako na uštrb istine koja mora da bude prioritet u parničnom postupku, naravno ne samo u parnično-krivičnom, jer smo rekli šta smo imali onog trenutka kada smo raspravljali o tome, ali neću ponovo da se vraćam na tu temu.
Smatram da istina ovde mora da bude prioritet, a da predlagač zakona istinu nije svrstao u svoje, odnosno na vrh onih prioriteta koje je trebalo da postavi kao takve. Primer upravo za tako nešto jesu sporovi male vrednosti. Podsetiću i dopuniću ono što je rekao moj kolega da su sporovi male vrednosti sporovi koji su izuzetno kratki, gde ne postoji pripremno ročište, gde se tužba tuženom ne dostavlja na odgovor, gde se svi dokazi izvode do zaključenja prvog ročišta za glavnu raspravu, gde se faktički odmah po zaključenju glavne rasprave presuda i objavljuje. Ono što je najvažnije, u žalbi na tu presudu nije dozvoljeno da se iznesu nove činjenice, odnosno da se predlože novi dokazi i zbog toga smatramo da će prava građana biti i te kako ugrožena ovakvim regulisanjem, zato što će, ponavljam, biti procentualno najzastupljeniji sporovi u našem parničnom postupku i da faktički parnični postupak u najvećem broju slučajeva će se upravo svesti na sporove male vrednosti.
Kao i kod revizije kada sam objašnjavala, mislim da predlagač zakona nije krenuo od realnog života, a realan život u Srbiji kaže da 1/5 građana živi dobro, a da 4/5 građana bukvalno preživljava. Zbog toga ove parametre o kojima neću naširoko da govorim je predlagač morao da uzme u obzir i da prosto realan život uvrsti u ono što je ovaj predlog zakona kako bi on bio uopšte i primenljiv, a kasnije i prihvatljiv.
Smatramo, i zašto ovoliko puta prosto ukazujemo na ove probleme, smatramo da stvarno nije dobro regulisana vrednost spora ni kod revizije ni kod spora male vrednosti i da je to zaista neophodno promeniti. Ne tražimo da naš amandman bude usvojen. Videli smo da i predlagači određenih amandmana dolaze iz vladajuće koalicije i da oni takođe izlaze sa istim zahtevima i mislim da je neophodno da o ovome još jedanput razmislite. Hvala vam.

Na član 479. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Da li neko želi reč? (Da.)

Hvala gospodine potpredsedniče. Jako mi je žao što u pripremi i izradi predloga ovog zakona nisu učestvovali ljudi koji imaju bogato sudsko iskustvo i sudsku praksu. Među njima žalosno je što nije bio angažovan prof. dr Veroljub Rajović, čuveni i legendardni profesor na Pravnom fakultetu koji je isključivo 40 godina predavao procesno pravo. Žao mi je što nisu uvažene primedbe i uglednom advokata Besarić Jove iz Beograda, koji su ukazali prilikom stručne javne rasprave da ovaj predlog zakona treba da se poboljša i da bude bolji.
Gospođo Malović, mi ne znamo danas u Srbiji koliko imamo sudija. U odnosu na Englesku i Nemačku trebalo bi da uporedimo. Nemačka je veća nekih 10 puta, toliko skoro i Engleska. Koliko mi imamo sudija danas, bez obzira na izbor i reizbor, koliko imamo sudija, a koliko proporcionalno ove druge države?
Imate još jedan problem, jednu nelogičnost, da će ovo postati besmislica u našem zakonu, a to je disciplinska odgovornost sudija. Govorili ste ovde pre neki dan da je prvi put uneta odredba o disciplinskoj odgovornost sudije. Podnosi se disciplinska prijava. O toj disciplinskoj prijavi odlučuje disciplinski sudija, ali nema prava stranka da učestvuje u postupku koja je podnela disciplinsku prijavu, čak nema pravo žalbe. Ovo je zaista besmislica ako se pogleda sa formalno-pravnog aspekta, jer ako je stranka podnela disciplinsku prijavu njoj je onemogućeno da učestvuje u postupku utvrđivanja da li je sudija pogrešio ili nije, da li je prekoračio svoja ovlašćenja, nema pravo na žalbu, a Ustav u članu 32. stav 36. propisuje upravo da svako ima pravo žalbe.
Ovde su veliki nedostaci, pa predlažem upravo da se ovo razmotri, a očekujemo da će ovo biti jedna podloga za neki novi budući zakon o parničnom postupku.

Na osnovu člana 157. stav 6. Poslovnika Odbor za pravosuđe i upravu podneo je  amandman na član 480.
Reč ima ministar gospođa Malović.

U ime Vlade Republike Srbije prihvatam ovaj amandman, pošto smatram da je definicija koja je data u amandmanu mnogo preciznija i mnogo bolja nego što se nalazi u predlogu zakona.